Наручилац тајни, одговори јавни

Звали ме да испитају јавно мњење. Напокон и мене неко нешто да пита. Нашли они мене да анкетирају. Прво сет мојих питања, па ако преживе, могу и они.

— Ко је наручилац?

— То због објективности не смемо да кажемо.

— А ја своју субјективност да истресем пред било ким?

— Ваши одговори су анонимни.

Добро је. Они имају мој број, ја њихову реч.

Питам за матични број агенције.

— Сачекајте, нико ме никад није за то питао.

Прво питање на које нису имали понуђен одговор поставио испитаник.

— Откуд вам мој телефон?

— Раније сте пристали да останете у бази.

— А откуд вам је био пре него што сам пристао?

Застаде. Изгледа да сам дао сагласност ретроактивно. 

— Нема везе. Удри.

Питају куда иде земља, колико сам задовољан и остало што наручилац не сме лично да ме пита.

— Само СЛ — рекох.

— Шта је пресудило да се определите за Студентску листу?

— АВ.

Жена се збуни, а била је професионална. Збуних се и ја кад ми саопшти да међу понуђеним одговорима нема председника као главног фактора јачања опозиције. Па јесу ли ово уопште професионалци?

— Имате ли савет за њихову кампању?

— Да ћуте. Нису они разлог што ћу да гласам за њих. Нека пусте човека да им заврши кампању.

— А шта би могло да вас поколеба?

— Да проговоре. Таман сам се одлучио, само ми још њихови ставови фале. Нека нешто оставе и за после избора, да се не разочаравам двапут о истом трошку.

— Којом кампањом би друга страна могла да им одузме гласове?

— Да их тотално искомпромитује тврдњом да су међу кандидате студентске листе убацили своје људе. „Пазите кога гласате, има наших!“

— Како вам се чини кампања прве листе?

— Као да су је студенти лично радили. Носилац листе претећи пева: „Четири године бола, четири године туге.“ Само ако победи.

— За кога сте гласали прошли пут?

— За Двери.

— Немамо ни то мећу понуђеним одговорима. Имамо само „Милица и Бошко“.

— Не стај ми на муку. До пола сам заокружио.

— Не знам како се то књижи. 

— Пола гласа опозицији, пола власти. 

Испадох и ја за национално уједињење. Кад није прошло прошли пут, можда прође овог. Председников позив на уједињење овог пута схватио сам озбиљно: ко подржава прву листу због уједињења, треба да заокружи све листе. Нећемо ваљда одмах на гласању да се делимо.

Преломио сам кад сам видео да Збор четника Правног факултета и Комунистички савез Србије позивају на исту ствар. Председник позвао на уједињење, ови се ујединили против њега. Ваљда је и он спреман да нешто жртвује за сопствену идеју.

— Која вам је резервна варијанта?

— Пресељење.

Сад се већ гласно насмеја.

— У коју државу? — излете и анкетарка ван шаблона.

— Шта има понуђено? Мислим, јесам ли ја у ситуацији да бирам? Да сам знао да бирам, изабрао бих ваљда своју.

П. С.

Можда су од мене кориснији они што мртви озбиљни кажу да су сви укућани за СНС. Наброје и покојне, за сваки случај. А кад спусте слушалицу, све их отерају у ③ лепе материне. Док су на вези, расте рејтинг. Кад прекину, расте неизвесност. Али то ваљда раде само кад странка зове. А овде је наручилац тајни. Значи, може бити било ко...🤔

Има ли овде Срба 2.0: Где је осамдесет одсто родољуба?

Следећи сазив Народне скупштине биће нелегитиман ко год да победи.

Не нужно и нелегалан. Легалност ће зависити од тога да ли ће изборна воља бити одбрањена на бирачким местима и у записницима. А о бројању ће се озбиљно бринути само две организоване снаге: једна да украде гласове, друга да је у томе спречи.

Проблем је легитимитет. Ниједна листа не тражи јасан и потпун мандат за управљање државом. Ево и доказа.

СНС наступа као „Уједињена Србија“ и нада се историјском резултату од око половине гласова. Она друга половина за њих није Србија. То су усташе, блокадери, плаћеници и издајници.

Једино су уједињени у намери да половину народа унапред прогласе непријатељском. Не бих им био у кожи ако победе, осим ако су спремни да репресију подигну на ниво отворене диктатуре.

Студентска листа ставила је вето на готово свакога кога су гласачи стигли да запамте. Свесно је изабрала анонимне и непроверене људе, поштујући опет половичну поруку да бисмо против режима гласали и за главицу купуса.

Зато њен легитимитет није неограничен. Добила га је да институцијама врати уставне надлежности и зато јој се кампања и зове „Чувари Устава“. Није добила мандат да мења Устав, преваспитава народ или изводи геополитичке експерименте.

Сваки покушај да прекорачи тај мандат био би директан позив на отпор, а и обавеза за нас који је од почетка подржавамо.

НАДА се нада да неће морати ни о чему да одлучује. За мирну савест њеног гласача најбоље би било да листа не пређе цензус.

Сваки други сценарио им је логички нодбрањив. Ако ни СНС ни Студентска листа не освоје већину, свака одлука коју НАДА донесе учиниће је, по сопственим мерилима, издајничком. Мораће у коалицију са неким кога је већ прогласила издајником, а таквих, судећи по њеној реторици, има на свим странама.

Историја њених политичких одлука годинама је, свесно или не, ишла у корист странци на власти. Сада они који деценијама нису успели да на бирачким местима одбране изборну вољу рачунају да капитализују гласове које ће им сачувати контролори Студентске листе.

Је ли то аутентично српски?

Мањинске странке следиће већину, јер им је опстанак уз власт важнији од питања кога та власт представља.

Остали се шизофрено цепају до самоуништења и не показују никакав интерес осим за првих десетак места на сопственим листама. 

Следећа Скупштина зато неће бити састављена од представника који су добили позитиван мандат да воде државу. Биће састављена од оних који су добили гласове да спрече неког другог.

То не значи да су сви исти. Значи да нико није добио бланко овлашћење.

Где је осамдесет одсто родољуба?

А сада питање за десничаре:

Чега сте се уплашили?

Да ће студенти признати Косово, увести санкције Русији, прихватити наметнуту кривицу и покушати насилно да промене националну свест?

Десничари који се тако представљају, а подржавају садашњи режим, плаше се онога што су том истом режиму већ дозвољавали: уступака око Косова, приближавања санкцијама Русији, прихватања туђих тумачења наше кривице и систематског мењања националне свести.

Тада то није била издаја, него „мудра државна политика“.

Зашто?

Зато што су ваше синекуре остајале са безбедне стране сваке померене црвене линије.

Ако Студентска листа пређе те границе, први ћу јој се супротставити. Имаћу и ауторитет и обавезу да то учиним јер сам за њу гласао. Мој глас није заклетва на верност, већ условни мандат и право да тражим одговорност.

Са мном ће устати и многи други њени гласачи.

Па чега се онда плашите?

Вас који подржавате режим има, кажете, бар тридесет пет одсто. Нас који ћемо гласати за Студентску листу, али не и за националну издају, ваљда има још бар петнаест.

Ето већине.

Где је онда оних чувених осамдесет одсто родољуба?

Нису ваљда сви везани за јавна предузећа, управне одборе, државне плате и телевизијске студије?

Ако нас после промене власти чека репресија налик оној из 1945. године, када се политички сукоб није решавао пребројавањем гласова него глава, онда је страх оправдан.

Али ако то не очекујете, страх вам је само алиби.

Ако будете чували своје синекуре док неко прелази црвене линије, нећемо изгубити због изманипулисаних студената.

Изгубићемо због вас.

Ја ћу се супротставити свакој њиховој издаји као што сам се супротстављао режимској, док сте ви сваку режимску издају проглашавали тактиком, компромисом или још једном историјском победом.

Не плашите се ви шта би студенти могли да ураде Србији.

Плашите се дана када ћете морати да објасните шта сте ви радили док је режим то већ чинио. Ја се не плашим већ занм да су такви увек уз власт. Знати и ви и ваши спонзори.

Бољи спонзори

А онда долази најбеднији део наше родољубиве драме: љубомора.

Грађанистима не замерамо што не верују у своју идеју, него што су научили да је спроводе, повежу са сопственим интересом, организују се и пронађу спонзоре боље од наших.

Док они новац претварају у политику, наши родољуби политику претварају у плату, управни одбор и место у телевизијском студију.

Зато ово више није прича о родољубљу. Ово је прича о току новца.

А када је већ реч о новцу, да видимо колико се уопште питамо. 

Буџетом за 2026. годину планирано је 2.414,7 милијарди динара прихода, а 793 милијарде за отплату главнице дуга - готово трећина свих прихода. Са каматама, обавезе премашују хиљаду милијарди. Према последњим доступним подацима, око три четвртине државног дуга је спољни дуг, док је готово четири петине укупног дуга везано за стране валуте.

Чак ни оно што статистика назива домаћим повериоцем не мора суштински бити домаће. Банке у страном власништву држе готово четири петине активе банкарског сектора Србије.

То, наравно, не значи да странци држе четири петине домаћег јавног дуга. Значи нешто довољно непријатно: да се и део дуга који се формално води као домаћи налази код банака регистрованих у Србији, али чији су власници и центри одлучивања ван Србије.

Када отплата главнице, камата и трошкова задуживања на папиру достигне износ већи од две петине планираних буџетских прихода, свака будућа власт биће суверена тачно до оне одлуке која угрожава наплату.

После тога не почиње издаја.

Почиње „усаглашавање са партнерима“.

Ту границу смо већ прешли. Нема разлога за секирацију.

Повериоци не морају да изађу на изборе. Они су свој мандат обезбедили уговорима.

Зато је лицемерно завидети грађанистима што имају боље спонзоре. Они бар своју идеју спроводе у складу са својим интересом. Срамота није што грађанисти имају боље спонзоре. Срамота је што такозвани родољуби више завиде њиховом новцу него што бране сопствену идеју.

Не љутите се ви што је Србија заложена. Љутите се што провизија није ваша.

ПОЛИТИЧКА СЦЕНА У СРБА - ДАНАС. ЗА СУТРА НИШТА НЕ ГАРАНТУЈЕМО.

СНС - наступа уједињено и нада се историјском резултату мало мањем од половине. Она нешто већа, али неуједињена половина, састоји се искључиво од усташа, блокадера и издајника.

СПС - њихови гласачи се хвале да ће гласати за избачено крило странке које се није ни кандидовало. После једног века, једина нада да странка преживи налази се у ономе што је избацила.

СЛ - ставља вето на свакога кога су гласачи успели да запамте. Непрепознатљивост је први доказ непобедивости.

МИ - позвали гласаче да не гласају за њих. Могу за било кога — по датим упутствима. Слободан избор, по наређењу.

Мањинске странке - понашају се у складу с већином јер је то суштина власти.

НАДА - За мирну савест најбоље је гласати за њих, под условом да не пређу цензус. Ако ни СЛ ни СНС не освоје већину, шта год да изаберу, постаће одговорни - дакле, по сопственом сведочењу издајници. Зато глас за њих је нада  да глас пропадне. Аутентично српски.

Остали - не може им се утврдити ни постојање у траговима. Сем ако Ђилас не плати неком десничарском менталном разгибавачу да хитно објави како су националисти убацили све своје људе на студентску листу и са АВ-ом договорили број три.

Истраживање јавног мњења - Службина верзија

Интелектуалац - безбедносна претња

Досадашња предизборна кампања донела је ретку националну сагласност: било је довољно да из анонимности изађе само један истински српски интелектуалац па да се одмах сви сложе да му треба забранити да говори.

Човек није кандидат. Управо је то разлог.

Нарочито му треба забранити дуге реченице. Већина људи запамти до три речи и проследи свима који немају времена да се баве дугим формама. То је већ крајње неодговорно понашање у земљи у којој се интелектуална зрелост доказује правовременим ћутањем.

Али не седи ни Служба скрштених крила. Нарочито кад има два. Једно је службено проевропско. Друго је формално национално.

На једном крилу појаве се ментални разгибавачи и, у стилу Пинкових „Курсаџија“, имитирају највидљивијег српског интелектуалца. На другом се огласи анонимни салонски интелектуалац, који је сасвим случајно одобрио министров плагирани докторат. Узврати истом мером, само што овога пута навлачи гласове управо оној проевропској опозицији од које, наводно, брани Србију.

Једни буду брзо исмејани као Ћаци. Други се дуже држе јер су боље организовани. Њих тек понеко назове другоћацијанцима. Очито су и боље плаћени, и то по учинку.

Осамдесет одсто - тесна већина

Проевропски фанатици и аутентични десничари врте се око цензуса. Са родољубима је сложеније, мада их, према сопственој процени, има осамдесет одсто. Отуда и чуди што се тако силна већина толико плаши мале клике левичара. Можда зато што би морала да изађе из салона.

Ни једни ни други, свакако, нису смогли снаге да потписом подрже кандидатуру странке за коју ће гласати. Све Служба мора сама.

Првих двадесет пет одсто суверениста безусловно је уз колонијални режим и, ради личних интереса, спремно да подржи свакога ко им гарантује одржање континуитета.

Следећих двадесет пет одсто подржава власт упркос сопственим интересима. Свесни су да ће их они који их данас уцењују уцењивати и следећи пут када буде фрка. Само нису свесни да ни фрка не одустаје од континуитета.

Трећих двадесет пет одсто против такве власти је по сваку цену, макар и са онима који их нервирају.

Три одсто аутентично је против свих, осим личних интереса.

Још један проценат има сопствену и сопствену визију месијанства, а последњи проценат напокон је дигао руке од свега, осим од права да се ни са ким не сложе.

Тако се добије свих осамдесет одсто, без иједног сувишног родољуба.

Гласач - странка за себе

На једном не баш видљивом налогу на друштвеним мрежама слушамо сведочење човека отворено против режима. Прилази му осведочени гласач режимске странке, званичне наследнице КПЈ-а, сав одушевљен и пита:

— Је л’ тако да побеђујемо?

Човек се збуни. Не зна са ким побеђује.

— Ко ми?

— Па ми, блокадери. Ја сам из оног другог крила режимског партнера, оног које је од почетка било за младе.

Странка се поделила. Гласач је остао цео.

Можда није променио страну. Само је променио крило.

Имамо и сведочење из прве руке једног урбаног Дорћолца. Некада је тајно гласао за доктора Несторовића, иако је, према сопственом признању, знао да је „чудак“. Управо зато је и гласао за њега. Сматрао је да нико боље не представља стање нашег друштва.

У том смислу и не чуди што су лидери те странке позвали своје гласаче да не гласају за њих. Остали, дакле, могу.

Сада ће гласати за студентску листу.

Он је путинофил, а студенти, каже, раде за руске интересе.

Баш бих волео да га спојим са другим родољубом, овога пута проевропски оријентисаним, који ће такође гласати за студенте, иако верује да су производ руске меке силе.

Један ће гласати за њих зато што су руски. Други упркос томе. Напокон консензус.

Обојена револуција -  боја на кредит

Остаје само да утврдимо ко организује обојену револуцију. Изгледа, Руси, мада је могуће да боју обезбеђује Европска унија из претприступних фондова.

И каква је то обојена револуција која у кампању креће под слоганом „Чувари Устава“?

Опасна или наивна?

Одлучите сами, јер вас ионако ништа не питају.

Можда је зато председник данас био у Украјини. Да обезбеди енергетску стабилност коју има намеру да убрзо угрози погоршавањем односа са онима који су нам је до сада обезбеђивали.

Стране службе - домаћа извозна грана

Све ово напокон објашњава откуд у Србији толико новца.

Изгледа да су наши људи опљачкали стране службе. Узимају од свих, свима све испоручују, ништа не потписују, а рачун на крају увек заврши у гласачкој кутији.

То им стварно треба признати. Ако не Нобеловом наградом, онда бар неким орденом са мачем.

То је једина извозна грана у којој готов производ остаје у земљи.

Наша угледна новинарка, која данас ради за руску телевизију у Србији, постала је угледна још док је од 1995. године радила за невладине организације финансиране из фондова USAID-а. Судећи по јавној биографији, школовала се и на универзитету Сорошеве фондације, па сам готово сигуран да је финансирају све службе.

Када Трамп реши питање USAID-а, ту је руска телевизија RT да припомогне.

А таквих има колико хоћете.

Испоставило се и да се на скупштини странке, чије је руководство позвало своје гласаче да не гласају за њу, расправљало о томе коме Руси дају више новца преко човека запосленог у нашој ковници новца у Топчидеру.

Кованице новца лете на све стране.

Страх је, дакле, оправдан. Ако наивна деца и највидљивији српски интелектуалац наставе да разоткривају агентуре, остаћемо без новца. Без те девизне инјекције прети нам финансијски слом.

Судећи по активизму и борбености људи на терену, као и броју сарадника Удбе, чини ми се да је већина грађана непосредни или посредни прималац тих средстава.

Поставља се егзистенцијално питање: од чега ћемо живети ако све агентуре буду откривене?

Зато су се оне најопрезније и инфилтрирале у студентски покрет. Да не дође до прекида прилива новчаних токова.

Нова власт - стара девизна инјекција

Дакле, без секирације: ко год да победи, неће доћи до наглог раскида са службама.

Проевропским фанатицима и аутентичним десничарима могло би се понудити заједничко Министарство за европске интеграције и Косово и Метохију. Одлуке би доносили консензусом.

Студентима, ако победе, треба оставити медије, правосуђе, институције и јавна предузећа. Поставља се питање ко им може одрадити стручну праксу.

Слободан глас - тржишна цена

Док идеолози утврђују ко ради за Русе, а ко за Запад, власт се бави једноставнијом математиком.

Када се број запослених у јавним предузећима укрсти са нашим личним осећајем колико раде, лако се долази до око четиристо хиљада људи долазе на посао искључиво како би све остало овако. Разликују се само по висини плате и ширини тендера.

Једна општина, кажу, има и председника општинске бање, иако нема бању. То је врхунац самозапошљавања и државног предузетништва: најпре отвориш радно место, а онда чекаш да се појави потреба. То се зове визија.

Да би систем опстао, довољно је да сваки запослени обезбеди још троје: оба родитеља у пензији, који су му сачували радно место као породичну славу, и још једног независног грађанина који пристаје да слободу привремено уступи.

Прича се да ни тај последњи више није јефтин. Некада је четворогодишњу судбину продавао за две хиљаде динара. Сада се помиње и двадесет хиљада, за шта су им обезбеђени паравани за прикупљање доказног материјала током гласања.

Инфлација је, изгледа, стигла и у демократију.

Револуција - по закону

Ако и даље верујете да је реч о обојеној револуцији, позивам вас да дођете и сами видите ко су студенти, а ко кандидати.

Мени није било тешко да причам са њима. Бићу на њиховим штандовима. Не само из радозналости већ и да се уверим да ће радити онако како су на представљању рекли.

Само по закону. Без галаме, расправљања и провокација. Мирно и достојанствено.

Потребни су нам контролори спремни да чувају изборне кутије, поштују закон и избегавају сукобе.

Ако је то револуција, онда нека и буде.

Друштво без партија - централе остају

Сетих се једне емисије са легендарним Драгошем Калајићем. На самом почетку сведочио је о студентској побуни 1968. године и студентима који су скандирали:

„Сви уједињени против свих партија!“

Говорио је и о ризику друштва без партија. Ми бисмо се, нажалост или на срећу, могли наћи управо у таквој ситуацији.

Замислимо једноставан мисаони експеримент.

Шта би се догодило када би се носилац режимске листе повукао не само са места председника државе него и са много важнијег положаја - места носиоца сопствене листе?

Судећи по његовом сведочњу о сопственим кадровима, таква листа могла би остати и испод цензуса.

С друге стране, имамо студенте који тврде да нису странка, два противкандидата која се сопственим изјавама боре за цензус, странку која је позвала бираче да не гласају за њу и избачену половину странке која се и даље представља као њено победничко крило.

Можда смо већ стигли до друштва без партија.

Засада се добро држе само партијске централе, запослени на буџету привремено ангажовани на теренском раду од врата до врата, рачуни, службена возила и оба крила Службе.

Остаје само нада да ће у блиској будућности неко млад прочитати  ово и помислити да су сви догађаји и лица измишљени.

П. С.

Баш бих волео да видим тог статистичара који би обрадио све ове феномене.

Шах са два мата

У граду се није знало да је професор шаховски велемајстор.

Знало се само да је професор. То је било довољно да га не питају за мишљење.

Није играо турнире. Бавио се својим послом. Никада се није наметао, а организатори су му у томе помагали тако што га нису звали.

Они обавештенији одавно су знали да има титулу и знање. Они најобавештенији знали су и зашто га не треба позивати: публика за њега још није чула, а није паметно да чује тек кад седне за таблу.

У граду је почео још један редовни ванредни турнир. Одржавао се кад год би главном играчу затребао нови пехар.

Главни играч увек је играо белим фигурама. Имао је први потез, оба сата и кључ од ормара са резервним фигурама.

Остали су учествовали да се не би рекло да игра сам.

Награде су биле добро осмишљене. Победник је добијао салу и благајну. Пораженима је враћана котизација, а задржавали су право да учествују на следећем турниру.

„Важно је учествовати“, био је главни мото.

Нарочито када је публика приморана да плати улазницу, чак и ако остане код куће.

Професор се држао по страни. Оглашавао се само кад би главни играч украо фигуру.

— То није дозвољено — говорио је.

— Мешате се у турнир — одговарао је главни играч.

Судије би потом утврдиле да фигура није украдена, већ да је самостално променила страну.

Други играчи су или аплаудирали или ћутали.

Ћутали су и они којима су фигуре нестајале. Добар пораз обезбеђивао им је столицу поред табле. Најбољим губитницима и столицу поред благајне. Приговор је могао да их врати у публику, где се улаз плаћа, а дневнице нема.

Све је личило на још један намештен турнир док главни играч није почео да ломи таблу.

Прво поље по поље.

Онда о главе.

Страдале су фигуре. Страдали су и гледаоци. Турнирски одбор саопштио је да је остварен непосреднији контакт између шаха и народа.

Како се финале приближавало, преко пута главног играча остао је само млади изазивач.

Био је студент. Требала му је помоћ.

Позвао је професора.

Професор се одазвао. Није сео за таблу. Стао је поред студента и показао му како да сачува фигуре, таблу и главу.

Главни играч одмах је оптужио професора да управља студентом из сенке.

До тада га је оптуживао што ћути.

Студент је слушао савете. Не баш све, што је био први знак да нешто заиста учи.

Партија је била неизвесна само зато што је главни играч и даље крао фигуре. Кад би му понестало сопствених, узео би противникову, окренуо је и објаснио да је одувек била његова.

Студент је ипак успео да сачува таблу и сва поља. Изборио се и да се фигуре преброје пре и после сваког потеза.

Главни играч је дотад већ жртвовао готово све пијуне. Неки су добровољно стали испред краља. Други су тек из преноса сазнали да су се добровољно жртвовали.

Коњи су му постали главна узданица.

То је једина фигура којој је правилима дозвољено да прескаче све пред собом. Главни играч је зато закључио да за коње правила важе више него за остале.

Остао му је и један лауфер. Онај који га је давно научио правилима.

С топовима је било нешто сложеније.

Главни играч је тврдио да их није померао, иако је један већ био ван свог поља. Затим је тврдио да тог топа нема. Када су га пронашли, објаснио је да је то доказ да никада није ни нестао. Онда је оптужио публику да лаже да је топ померен и свечано га вратио на место са којег, званично, никада није одлазио.

Студент је вукао добре потезе. Толико добре да је у једном тренутку рекао професору да му више није потребан.

Професор се повукао у страну.

Главни играч је истог часа оптужио професора што је напустио студента. 

Никако није могао да одлучи шта је опасније: када професор помаже или када не помаже.

Једина прихватљива удаљеност професора од табле била је она коју главни играч одреди. Она се мењала после сваког потеза.

Студент је у међувремену задобио симпатије публике.

Публика је почела да се ломи и полако прелази на његову страну. Једни су професора тапшали по рамену. Други су га пљували. И једни и други тражили су да уради тачно оно што су они замислили.

Махом нису гледали партију, већ поруке на семафору. Поруке су се мењале толико брзо да им више није било јасно шта се дешава. Али им је увек било јасно ко је крив.

Професор је, као и обично, радио свој посао.

Није померао студенту фигуре. Није му шапутао потезе. Само је с времена на време упирао прстом:

Недозвољен потез.

Украдена фигура.

Жртвован пијун.

Главне фигуре су још чврсто стајале на ногама. Неке зато што су добро постављене. Неке зато што нису знале куда треба да иду.

Партија још траје.

Студенту је остало да се избори да се фигуре више не краду, да сва поља остану на табли и да победник буде онај који стварно победи.

Тек тада ће почети шах.

Остаје само једна непријатност за обе стране: ко год да победи, професор би могао да буде следећи изазивач.

Једном је обећао да ће сести за сто.

Држимо га за реч.

До тада стоји по страни. Са овог турнира је избачен, али недозвољени потези нису изван његовог видокруга.

Главни играч тврди да тиме утиче на резултат.

Студент вуче.

Коњи прескачу.

Лауфер се угојио.

Топ мирно стоји на месту на које је управо враћен.

Публика плаћа улаз.

Шах још траје.

Мат је већ почео.

Резервација

— Може ли резервација стола?

— Којег?

— Оба.

Конобар је погледао распоред. Столови су били на супротним странама кафане.

— Не можете седети за оба.

— Могу. Радим у две смене.

За првим, током радног времена, за плату пљује по наруџбини. По студентима, професорима, глумцима и осталим лицима која му тог јутра проследе у радну групу. Не мора да зна шта су урадили. Довољно је да зна шта треба да им се стави на терет.

За другим, после посла, пљује по послодавцу. Ту је много конкретнији. Наводи имена, функције, комбинације и прљавштине. Не тражи ништа заузврат. Чак ни пиће.

Довољно му је да буде виђен.

— Значи, два посла?

— Тешка времена. Не може се живети од једне стране.

Није он прелетач. Прелетач напусти један сто и пређе за други. Овај ништа не напушта.

Само је на време резервисао.

— На које име да упишем столове?

— Први на послодавца. Други на моје име.

— А ако обе стране дођу истовремено?

— Спојите столове.

Конобар је уписао две резервације, једног госта и ниједно пиће.

Образ му је био на платном списку.

Петља је радила на црно.

Хибридни рад дигиталним хумором: шта све можеш са два долара дневно

Студенти данас прелазе на „on-site“ кампању. На „on-line“ више нико није претекао. Опрез се препоручује свима, без обзира на то колико их нападали или подржавали.

Методологија аматерске узбуне

Феномени који се од расписивања избора дешавају на друштвеним мрежама које користе гласачи у Србији превазилазе обичне друштвене појаве. Њима ће се сигурно бавити професионални аналитичари, социолози, политиколози и стручњаци за дигиталне комуникације.

Док они прикупе грађу, усагласе методологију, организују округли сто и објаве зборник радова, избори ће проћи. Не само избори: до тада ће и методологија и начини манипулације бити потпуно другачији.

Зато је неопходно да се темом хитно позабаве аматери са професионалним искуством у праћењу дигиталних трагова и довољно воље да у ту сврху злоупотребе AI.

У недостатку бољег кандидата, прихватио сам дужност.

Мој први научни допринос био је да администратору једне од већих Facebook група у Србији, са више од сто хиљада пратилаца, помогнем око једне сасвим просте ствари. Наравно, закомпликовао сам је.

Саветовао сам је да понекад врати неку стару популарну тему и повеже је са нечим што није непосредно везано за студенте. Да мало релаксира публику. Да не дојади. Одмах сам се оградио да имам врло мало пратилаца и да нисам у позицији да саветујем људе који их имају сто хиљада.

То је важно код нас: прво кажеш да ниси стручан, па онда даш стручни савет. Тако одговорност остаје код онога ко те је прочитао.

Она се захвалила и у шали најавила да ће једног дана отети цео Facebook као такав.

Одговорио сам да су деца већ размонтирала све редом на мрежама. Свако је дао свој допринос, а њена група много више од просека. Тиме је стекла довољно ауторитета да, кад ова фрка прође, може да се супротстави било коме. Нарочито студентима.

То је био тренутак у којем је аматерски савет случајно додирнуо професионални појам. У социологији мрежа то би се могло назвати акумулацијом социјалног капитала. У Србији се то каже једноставније: зарадио си право да ти људи не опсују све живо и мртво чим се не сложе с тобом.

Велике странице више нису само канали за дистрибуцију садржаја. Постале су резервоари поверења. Њихова највећа вредност неће се видети док сви навијају за исту ствар, него ако дође дан када неко мора да каже да нешто није у реду.

Публика која уме само да аплаудира није заједница. То је изнајмљена маса.

Мрежа без главног уредника

Оно што се тренутно дешава није класична политичка кампања. Нема једног центра, једне поруке, једног портпарола ни једног кризног штаба који стиже да одобри шалу пре него што престане да буде смешна.

То је мрежна јавност која делује по логици повезане акције: свако додаје своју реченицу, слику, снимак, архивски исечак или погрешно написано презиме, а заједнички правац настаје без видљивог диригента.

У претходном тексту о хиперпродукцији хипериндивидуалаца писао сам да не морамо постати немачки хор. Довољно је да умрежимо српске солисте и договоримо се бар око текста песме.

Изгледа да су се солисти договорили. Не баш око текста. Више око тога ко ће све пропевати

На X-у је настала врста дистрибуираног уредништва. То није новина. Новина је што се, први пут у историји X-а, а можда чак и Србије, већина сложила. Када таква сагласност стигне на Facebook, невероватно брзо се прелије у кафану и на улицу. А ту су сви битни играчи. Остали ионако чекају да виде шта је маса одлучила. 

Не у смислу да је шала истинита. Него да је њено политичко дејство постало стварно.

На једној мрежи настане духовитост. На другој постане опште место. На трећој је већ неко озбиљно демантује, чиме коначно добија потврду да постоји.

Лаж такође уме да произведе стварност. Не мора никога да увери у свој садржај. Довољно је да промени понашање онога ко се брани.

Правни факултет, не Богословски

Један од лепших призора новог националног јединства био је када је четнички покрет Правног факултета подржао Студентску листу, а профил „Савез комуниста PFBG“ подршку прихватио.

На тренутак сам помислио да је PFBG Православни богословски факултет. Испоставило се да је можда и Правни. Свеједно. Овде су се четници и партизани договорили брже него неке грађанске странке са сопственим председништвом.

Није то напуштање српске традиције. Срби се и даље најчвршће држе сукоба. Само су сада, накратко, прихватили да имају исти циљ. Рецимо, као партизани и четници 1941. Шта ће бити после, знамо из историје. Из обе њене верзије.

Очекујем да ускоро и Делије север и Гробари југ заједнички подрже студенте. Остало је још само да се усагласе на којој ће трибини убудуће навијати.  Исток је компромис. Запад је геополитички ризичан. Или обрнуто. Заборавио сам у мору чињеница. Најреалније је да заузму обе стране и наставе да навијају за своје, али искључиво у интересу јединства.

Јадни они који раде истраживања јавног мњења, сем ако немају неки AI пакет анкета из минута у минут. Нарочито су постали смешни они који деле објаве старије од пет минута.

Др Несто и др НеНесто

Онда је нестао Бранимир Несторовић.

Мреже су га одмах преквалификовале у др Несто.

Када је пронађен, постао је др НеНесто.

Према јавним наводима чланова његовог покрета, седам дана им се није јављао, а онда се појавио на страначкој скупштини на којој је требало решавати коалицију са Вулином. Морао је практично да доказује да га није одвела матична планета.

Онда је неко објавио да је цела сага у ствари плагијат Павићевог сценарија и додао видео-прилог из оригинала.

На мрежама је остало неразјашњено да ли су ванземаљци одустали због недостатка кворума. Није утврђено ни са којим се од Вулина састао.

До јуче је Несторовић на телевизији објашњавао појаве за које наука још није била спремна. Сада су мреже објашњавале њега, методом за коју политика није била спремна.

То је једна од важних промена. Политичар више не контролише значење сопственог појављивања. Јавност му га додели пре него што стигне до студија.

Раније си морао да чекаш вечерњи дневник да чујеш шта се догодило. Сада се до вечерњег дневника већ зна за чију службу ради, или је барем радио.

Ратио као изборна комисија

Председник објави позив на дијалог. У тренутку тог малог теренског сондирања, објава има око шест стотина реакција.

Испод ње човек напише да позив касни четрнаест година. Његов одговор добије око две хиљаде.

А онда опет, уз видео-прилог, овог пута монтиран, дијалог председника са самим собом, где један другом одлично реплицирају и јавно размењују супротне ставове.

То није истраживање јавног мњења. Није репрезентативан узорак. Није ни доказ да ће било ко изаћи на изборе. Али јесте непријатан облик хоризонталне верификације ауторитета: функција каже једно, публика провери колико јој је остало кредита и јавно објави стање рачуна.

Сваки on-site спин бива снимљен, исечен, преименован и враћен на мрежу пре него што учесник стигне кући. Политички маркетинг је вековима почивао на предности првог тумачења. Сада прво тумачење често напише неко из аутобуса, са шест одсто батерије и граматиком коју ниједна редакција не би одобрила.

И победи.

Не зато што је најтачније.

Него зато што се захваљујући хумору примило у маси и добило статус чињенице.

Воз је његов, надстрешница ничија

Провладин медиј је потом покушао да исмеје Илију Срдановића, првог на Студентској листи, зато што је из Новог Сада у Београд стигао председниковим возом.

Онај је имао један - плави.  Овоме припадају сви и све му боје добро стоје. 

Иначе, то је део шире тенденције: владини ботови покушавају да компромитују људе доказујући да су некада били с њима. 

Расправа је изостала било је довољно само:

Све смо приватизовали. Само ту надстрешницу нисмо!

То није шала о трагедији. Хтели су да Срдановића вежу за Вучића једном возном картом. Мрежа им је вратила целу инфраструктуру железне Србије.

Странке које су преживеле сопствену одлуку

Неке опозиционе странке најавиле су самосталан излазак. Мреже су им одмах организовале бесплатну предизборну анти-кампању.

Неки паметнији су се брзо предомислиле. Народна Србија је повукла листу и подржала студенте, а Еколошки устанак је одустао од учешћа.

Не тврдим да су одустали због шала на интернету. Политичке одлуке су сложене и доносе се после озбиљних анализа, разговора и мерења. Мреже су само мериле колико ће дуго јавност да им се смеје ако не одустану. 

Кад су одустали, спрдња није престала. То је посебна суровост дигиталне јавности. У старој политици промена одлуке доноси амнестију. На мрежи само отвара нови жанр.

Њихов једини грех је што им је страначко тело егзистирало само у дигиталном облику.

За сада су најбоље прошле странке које су се и на неким претходним изборима држале заједно, нарочито када су бојкотовале. И то са обе стране екстремног политичког спектра, било да су аутентично десно или аутентично западно. Тиме му Исток дође лево.

Архива ради трећу смену

Када човек види ко све коментарише и шта све проналази, остаје нејасно из које архиве налози ваде компромитујуће фотографије, старе статусе, контрадикторне изјаве и телевизијске снимке од пре двадесет година.

На први поглед делује као организована операција неке службе.

Онда отвориш профил и видиш да је операцију извела жена из кухиње док јој се хлади пита. Снимак је некада давно забележен телефоном са телевизора. У кадру је пола екрана, саксија и нечије раме. Звук долази из суседне собе. Историјска вредност материјала је непроцењива.

AI је само снизио цену претраге. Оно за шта су некада били потребни архива, истраживачки тим и два месеца, сада може да пронађе човек који зна приближну реченицу, годину и коме жели да поквари дан.

Најопасније је то што су махом домаћице. Или су маскиране у њих. И што су најекстремнији они налози који су пре избора објављивали само слике са прослава.

Наш јавни живот је дуго почивао на претпоставци да публика заборавља. Испоставило се да публика и даље заборавља, али има AI претраживач.

Сада сваки покушај репозиционирања изазива контекстуални колапс: човекова данашња изјава, јучерашњи статус и прекјучерашњи снимак појаве се у истом кадру. Стари политички идентитети више не могу да живе у одвојеним собама.

Неко им је срушио зидове.

Први мачићи, трећи број и четврта теорија

Страначка пракса у нас је произвела велики број мало познатих функционера опозиције. Њихова аутентичност је толика да их обични гласачи не могу разликовати, мешају им имена и састављају биографије које неретко остављају утисак Франкенштајна, нарочито ако им се изјаве ставе у хронологију.

То можда делује као слабост. Али само дотле док се то исто не каже за Студентску листу, где постаје предност и давнашња жеља да имамо политичаре које не познајемо. Ваљда се познавање рачуна само онима на власти, мада је и то супротно нашем досадашњем искуству.

Једна грађански оријентисана корисница прво подели слику листе под редним бројем три, уз поруку: ни Курта ни Мурта, него три.

Затим похвали Двери јер су, каже, пре осам година биле у праву, поделивши њихову тадашњу поруку: „Да ови оду, а да се они не врате.“

Неко отвори њене објаве из тог периода и открије да су јој тада готово све поруке биле против Двери.

Кад јој на то укажу, одговара духовито: први се мачићи у воду бацају.

У расправу се укључује трећи човек и тврди да су Бошко и Луди Радуле убацили своје људе у студентски покрет.

Неко га пита које људе.

Ту се истраживање завршава због недостатка средстава.

Није реч о изолованом случају, него о новом облику дистрибуираног gatekeeping-а. Некада је уредник одлучивао која ће тврдња стићи до јавности. Данас јавност пушта све тврдње, али им у коментарима врши технички преглед.

Не  прође свака. Неке прођу, али отпадне точак.

Весна, Гојко и часни крст

Вера у стари ауторитет такође је на убрзаном тестирању.

Весна Пешић подржи студенте. Један праћени налог одговори стикером са Гојком Сисом и поруком: „Одговараћеш. И ти ћеш одговарати.“

Она покуша нешто да објасни, али објашњење у меметичкој комуникацији има исти статус као жалба после завршене утакмице. Улази у записник који нико не чита.

Затим је нека корисница пита шта мисли о људима који пливају за Часни крст. Одговор стиже брзо: све најгоре, затуцани и слично.

Корисница јој покаже фотографију првог кандидата са листе како плива за Часни крст и пита: хоћемо ли онда да гласамо за овог затуцаног?

Пешићка се збуни и одговори да не смара.

Отвориш профил особе која је поставила питање и видиш да је реч о професионалној провокаторки. Не професионалној у смислу да је плаћена. Професионалној у смислу да аматер не би умео овако прецизно да припреми сав потребан материјал.

То је замка контекста. Јавна личност мисли да одговара на опште идеолошко питање. Заправо полаже испит из аутобиографије.

ДРАГАНЕЕЕЕ

Када проевропске странке почну да мрдују у правцу самосталног наступа, довољно је написати:

ДРАГАНЕЕЕЕ!

Сви знају о чему је реч. Тренер у нападу лудила дозива играча који поново не игра оно што је договорено.

Не мора се објашњавати ко је Драган. Не мора се наводити странка. Не мора се анализирати изборна математика. Мрежна публика је већ усвојила шифру.

Сви занју да се мисли на Ђиласа који је постао Ћилас.

Једно слово обави више политичког посла од двочасовне телевизијске дебате. То је меметичка компресија: читав пакет неповерења, претходних искустава и очекиване грешке стане у један погрешан сугласник.

Милош увек исплива

Неко примети да ће се Милош Јовановић поново извући.

Мрежа не воли недовршене реченице, па добровољци одмах почну да деле Шаровића који га прозива. Не зато што су сви одједном постали Шаровићеви следбеници, него зато што у том тренутку има потребан ауторитет за конкретан задатак.

То је функционални, привремени ауторитет. Не следиш човека. Позајмиш га на петнаест секунди јер ти одговара снимак.

Онда Нови ДСС, ваљда грешком, почне да објављује сопствени дигитални материјал. Однос реакција постане такав да на један лајк њиховој поруци стигну хиљаде реакција онима који јој се подсмевају.

Странка је произвела  садржај. Јавност је произвела домет.

Ако се ућуте и смире, имају једину шансу да пређу цензус. Ако имају паметног саветника, сигурно ће им рећи: наставите као до сада, само лагано и не уз воду. То је уједно рецепт да их мрежа не пусти низ воду као остатак дневно-политичког  садржаја.

Пад старих спин-мајстора

Док се млади играју, све делује као пролазна забава. Али ово је озбиљна лекција о пропадању политичких технологија.

Стари спин-мајстори, људи који су годинама одређивали шта је тема, ко је издајник, ко патриота, ко грађаниста и ко има право да говори, преко ноћи су постали смешни.

Не нужно зато што су њихове лажи разоткривене. Неке су одавно биле очигледне. Постали су смешни зато што су изгубили монопол на ритам.

За успешан спин није довољно да имаш телевизију. Мораш стићи пре шале. А шала нема правну службу, уреднички колегијум, одобрење председништва ни човека који проверава да ли је председник странке поново променио став.

Она само стигне.

Зато данас духовитост обавља посао политичке санкције. Не доказује кривицу, али одузима контролу над представљањем. Човек још има функцију, кабинет и обезбеђење.

Нема више озбиљност.

И томе се, бар накратко, треба радовати.

Суверенитет будућег времена

Наравно, појавили су се и забринути људи. Упозоравају да ће студенте преузети стране службе, стране амбасаде и други сертификовани отимачи суверенитета.

Дакле, није пресудан проблем што су садашњи носиоци власти већ доказано урушавали институције и суверенитет.

Проблем је могућност извршења још недогођеног дела.

То је превентивни патриотизам. Строго кажњава будућег починиоца да не би морао да се замера садашњем.

Мреже и ту конструкцију брзо раставе. Не морају доказати да студенти никада неће погрешити. Довољно је питати зашто се хипотетичка издаја мери строже од оне која се већ догодила, има број предмета, снимак, уговор и државно ордење.

Шта све можеш са два долара дневно

Најгоре је што цела ова операција не мора да кошта ни десет долара дневно.

Са два долара дневно можеш да платиш пристојан AI алат, нешто простора, понеки програм за обраду, а ако добро бираш претплате остане ти и за кафу из аутомата.

Добијаш претрагу, транскрипцију, поређење старих изјава, обраду снимка, предлог наслова и двадесет варијанти шале од којих је деветнаест лоше.

За двадесету ти и даље треба човек. Потребна је енергија. И то не било каква.

Хибридни рат није скуп зато што су алати скупи. Скуп је зато што тражи хиљаде људи који ће добровољно гледати, памтити, проверавати, исмевати и прослеђивати, а да при томе не чекају дневницу и инструкцију у затвореној групи.

Власт може да купи ботове. Не може лако да купи радозналост. Може да наручи поруку. Не може да наручи тренутак у којем ће сто хиљада људи препознати исту лаж и свако јој додати свој виц.

Сви који годинама објашњавају да губимо хибридни рат сада имају алате да у њему учествују. Уместо вајкања могу да одвоје долар дневно и крену у акцију.

Други долар нека сачувају за случај да први потроше на погрешну страну.

Боља је хибридна битка од стварне.

Бољи је хибридни пораз од стварног пораза само ако из њега нешто научиш.

А брига о томе шта би једног дана могло да се догоди неће нимало помоћи идеји за коју се наводно бориш, ако данас не урадиш ништа да она преживи.

Са екрана на бирачко место

Како ће се студенти снаћи на on-site терену, остаје да се види. Мрежа може да обори спин. Не може да потпише записник.  Може да пронађе стару изјаву. Не може да замени контролора који није дошао. Може да произведе хиљаду шала о крађи. Не може сама да спречи ниједан украдени глас.

Зато остају питања која нису смешна: ко чува бирачка места, ко прикупља записнике, ко проверава резултате, ко обезбеђује правну помоћ и ко преузима одговорност ако се изборна воља буде бранила и ван мреже?

Одговорност неће бити само на онима који буду крали. Биће и на онима који су своју судбину предали у руке јединих људи спремних за заједничку борбу, а онда наставили да се боре сепаратно, да случајно не би угрозили сопствени политички идентитет.

Ако сте већ децу ложили, станите уз њих.  Не испред њих, да вас камера боље ухвати. Не иза њих, да први приме ударац. Уз њих.

Они други не морају да се заваравају да је аутоцензура постала толико страшна да ништа не смеју да кажу. Још нисам видео да су студенти некога измлатили зато што се не слаже с њима.

Исмејали јесу. За то увек постоји лек. Прихватиш шалу. Склониш се. Или одговориш истом мером, ако знаш и можеш. Ко не уме да преживи виц, тешко ће преживети власт.

П. С.

Ово је мој други покушај да направим триптих. Први пут нисам успео јер су се догађаји умешали у композицију.

Сада је и Студентска листа под бројем три, па би било неодговорно не препознати виши смисао.

Први текст је био о томе како се сваким појединцем може манипулисати посебно.

Други о томе како смо изгубили све хибридне битке, али још водимо хибридни рат.

Трећи је, изгледа, о тренутку у којем се хипериндивидуалци први пут нису ујединили, али су ипак почели да делују заједно.

За сада студентска енергија побеђује.

Како ће нам после бити, зависиће од нас.

Кога је страх, нека остане.

Ја ћу свакако устати против студената чим не ураде оно што су обећали.  Или ураде оно што нису. Или чим то не ураде у обећаном року.

По политичком убеђењу сам опозиционар.

Власт је пролазна.

Моје неслагање је системско.

П. П. С.

Ако ви све ово можете са два долара, шта ли тек могу вама они који имају више?

AI predikcija programske šeme za 26.10.2026.

INFORMER, 00.00 — PONOĆNI KOLEGIJUM: SRAMNO SKRIVANJE IZA POSLANIČKOG IMUNITETA PRVIH 80 KANDIDATA BIVŠEG REŽIMA! Glavni urednik jede jučerašnju naslovnu stranu i iznosi insajderske informacije o dvostrukim agentima.

BLIC, 01.00 — UŽIVO: Studentska lista pobedila! Redakcija iz minuta u minut otkriva kako joj je nestala arhiva vesti.

KURIR, 02.00 — EKSKLUZIVNO: Otkrivamo ministre nove vlade! Komšije potvrđuju: „Još kao deca poštovali su Ustav.”

PINK, 03.00 — NOVO JUTRO: OTKRIVAMO KO JE NOVI PREMIJER NAŠIH MLADIH STUDENATA! „Državnik kakvog Srbija čeka vekovima.”

TELEGRAF, 04.00: Pet znakova da ste oduvek podržavali studentsku listu. Treći je rasplakao preletače.

DANAS, 5.00 — ANALIZA: Svi su bili uz studente — jedino studenti to dve godine nisu primetili.

N1, 6.00 — INTERVJU: Predsednički kandidat Milo Lompar odgovara na najteže pitanje dana: „Kako to da niste ranije postali popularni?”

RTS, 7.00 — DNEVNIK 2: Uključenje dr Ilije Srdanovića: „Javni servis — vaše pravo da čujete glas mladih.”

ARENA SPORT, 8 — NAJLEPŠIH MILION POTEZA: BODIROGA: Usporeni snimak promene strane bez vođenja lopte. Komentator urla: „KAKAV PRELAZAK!”

9.00 — SVI KANALI ISTOVREMENO: „Ko vas je i kako lagao godinama — govore oni koji su lagali.”

10.00 — ODJAVA PROGRAMA, stranica nije dostupna.

Мемоар неуспешног политичара

После искуства нагомиланог у три књиге „Сећања неуспешног политичара“, напокон је дошао  тренутак да  Коста Чавошки заблиста.

Једним потписом његова тротомна исповест могла би да уђе у антологију бављења политиком у Срба, у поглавље о људима који су најбољи потез повукли тек пошто су објавили да им нису вични.

Елем, Коста Чавошки је подржао листу „Аутентична десница“, коју предводи Нови ДСС, и једним потезом произвео више политичких последица него што су неке његове  странке успеле за читав мандат. 

Имајући у виду његов ранији однос према свему што је у ДСС-у било ново, ова подршка тешко да је лична. Аутентична подршка аутентичној десници је више нужде него одушевљења.

Да бисмо разумели елеганцију потеза, треба га тестирати као сваки озбиљан систем. Не према намери аутора, већ према понашању у продукцији. Наравно, тестирањем in vivo.

Као улазне параметре узмимо да се Нови ДСС налази у зони у којој му недостаје нешто историјске среће да прескочи цензус. Чавошки можда не доноси директне гласова, али једном добром делу бирача доноси дозволу да их дају.

Људе на које његова реч може да делује не дотиче дигитални хајп којим су у потпуности завладали студенти. На том простору, дакле, остају само они са јаком офлајн, односно онсајт подршком. Они што наивно мисле да стоје на својим ногама.

Студентски талас је толики да свако ко покуша да му стане насупрот ризикује да га јавност одмах укрца у аутобус власти, без обзира на то коју је карту купио. Али постоје и разочарани гласачи СНС-а који знају за кога више неће, а још не знају за кога смеју.

Нови ДСС им сада нуди сламку спаса, а Милош Јовановић, ни крив ни дужан, држи други крај.

То јесте непоштено према студентима. Они се организују, протестују, трпе, ризикују и производе политичку енергију. Милош Јовановић коренито вегетира у Скупштини и ту енергију претвара у сопствену храну.

Студенти су направили поплаву, Милош изнајмљује појасеве за спасавање.

Чавошкијев потпис зато треба провући кроз све тест сценарије.

Сценарио 1: Happy path

Студенти побеђују, а Нови ДСС прелази цензус.

У том случају Нови ДСС постаје једини организовани стуб са десне стране који може да коригује студентску власт. Проевропске странке ће вероватно такође прећи цензус, па ће нова власт добити и леви и десни контратег. 

Сценарио 2: Business as usual

Режимске странке побеђују, а Нови ДСС улази у Скупштину.

Нови ДСС тада наставља оно што је и до сада најбоље радио. Разбија уједињење, а затим  разбијене делове привлачи себи и то представља као почетак новог уједињења.

Док су други били изложени ватри, они су чували барут у скупштинским рововима. У томе има нечег аутентично српског?

Сценарио 3: Dependency injection

Студенти побеђују, али им недостаје неколико мандата.

Милош Јовановић се тада појављује као преговарач. Људи који су освојили изборе чекају испред врата, а човек који је једва прешао цензус одређује услове под којима се народна воља може сматрати довољно народном.

Студенти могу да му понуде најсуровији облик власти, да траже подршку искључиво њиховој мањинској влади. Ако Нови ДСС одбије, губи ауторитет. Ако прихвати, добија одговорност без плена. 

Ако ипак стекну довољно ауторитета да траже министарства, решење је једноставно. Новом ДСС-у треба понудити Министарство за Косово и Метохију, проевропским странкама Министарство за европске интеграције, а студентима судство, тужилаштво, јавна предузећа, изборни систем и осталу ситницу која се зове друштво.

Свакоме оно о чему највише говори. Студентима оно што нико други не жели да ради.

Сценарио 4: Security breach

Нови ДСС подржава СНС и са њим формира већину.

Имајући у виду начин на који се понашају и националне и проевропске странке, овај сценарио не треба прогласити немогућим. Штавише, из мог угла је очекиван. Наши политичари се највише разликују у програмима. У начину преживљавања готово да влада национално јединство.

Таква влада би имала скупштинску већину, али би јој легитимитет стао у један страначки комби.

Сваки бирач који је својим гласом, што аутентичним родољубима, што још аутентичнијим Европејцима, помогао њено формирање морао би да се појави у првим редовима протеста. Ако их тамо не буде, неће моћи да се сакрију иза статистичке безначајности. Постаће малобројна, али сасвим довољна група одговорна за наставак девастације.

Ти бирачи су ионако гласно заступали став да се за Србију треба аутентично и крајње пожртвовано борити. Овим би добили прилику да изборни програм испуне лично. Што само студенти да се пребијају.

Сценарио 5: Threshold exception

Нови ДСС не прелази цензус.

Ако је СНС јачи од студената, пропали гласови Новог ДСС-а посредно ће помоћи СНС-у. Али предуслов за тај резултат јесте да је СНС већ био јачи. Друштво је, дакле, и без Чавошког одабрало стару верзију система и укључило аутоматско обнављање корупције.

Ако су студенти најјачи, исти ти пропали гласови помоћи ће студентима.

Чавошки ни у једној варијанти не губи. Увек се може додати четврти том под насловом „Све је радило како је пројектовано“.

Потпис, међутим, покреће и неколико позадинских процеса.

Свима који не желе да гласају за студенте, али не могу да гласају ни за СНС, Чавошки је издао уверење да њихова збуњеност није политичко бескућништво, већ аутентична десница.

Ти гласови могу углавном да отпадну од СНС-а и нешто мало од истински неодлучних. Људи којима су режим, неправда и корупција заиста прекипели нису неодлучни, па студентска листа ниште не губи.

Истовремено је Чавошки погурао и проевропске странке. Оне су добиле јачи слајд за разговоре са својим спонзорима. Ако је десница постала аутентична и прети да пређе цензус, онда се и њихова неопходност може лакше фактурисати.

Подршка ће пожурити и оне патриотске интелектуалце који су до сада безусловно подржавали студенте, али нису стигли да се организују. Сада ће морати да оснују покрет или бар одбор и иницијативу .

То је можда и најлепши део потеза. Подржао је једну организацију да би натерао другу да се организује, после чега може да пређе другој и објасни првој зашто никада није била довољно аутентична.

Једним потписом погурао је Нови ДСС, помогао проевропским странкама, начео резервни резервоар СНС-а, неорганизованој десници задао рок за организацију, студентима обезбедио будућег коректора, а бирачима Новог ДСС-а оставио прилику да се, у случају преваре, жртвују у складу са сопственим програмом.

Остаје само да мониторинг покаже колико је још утицајан и колико му је опроштено након три тома исповести о сопственој политичкој неспособности.

Чавошки је одувек био мој омиљени политичар. Ваљда зато што волим лузере који своје поразе бар умеју да повежу у тврде корице. И још увек је.

То нимало не мења моју одлуку да, као бирач, јавно, јасно и без иједне ограде подржим студентску листу.

ПС

Милош Јовановић је засебна политичка врста.

Ни крив ни дужан, уз помоћ неке више службене инстанце или нижих закона физике, успева да плута у свакој води у којој други тону.

Ако овога пута поново не упропасти уједињење деснице, може постати важан политички играч. И то захваљујући жртви студената, који су ионако решили да се жртвују за више циљеве.

Можда и он једном изда три тома мемоара, али успешног политичара.

Све сам хибридне битке изгубио, ал` још водим хибридни рат

После хиперпродукције хипериндивидуалаца било би природно очекивати да смо бар једну хибридну битку добили.

Нисмо.

Ми хибридни рат препознајемо по томе што га увек води неко други, а губимо га тако што сав посао обавимо сами. Непријатељ пусти једну гласину, ми је умножимо, допишемо два поверљива извора, три амбасаде и једног кума из службе, па је бесплатно доставимо сваком појединцу у боји која му највише одговара.

На крају се поносимо што нисмо насели на исту причу као остали.

Србија је ушла у предизборну референдумску атмосферу. На гласачком листићу биће више понуда, али је питање једно: да ли држава припада грађанима или организацији која је грађане запослила да би јој то потврдили.

Таква атмосфера захтева озбиљну артиљерију. Неко баца програме, неко обећања, а најспособнији бацају спинове. Програми захтевају читање, обећања бар привид вере, док је за спин довољно да вам се допадне правац из којег је долетео.

Непријатељ са службеном легитимацијом

Почнимо од питања која патриотска јавност најрадије поставља некоме другом.

Ко изнутра води хибридни рат против Српске православне цркве?

Ко Цркву користи као изборну сценографију, док њене унутрашње поделе претвара у кадровску политику?

Ко из режима води хибридни рат против сопствене државе?

Ко из уставних институција истерује уставни садржај, па празне зграде обавија заставама да се промаја не примети?

Ко је националне симболе претворио у амбалажу за политику после које су држава, суверенитет и народ сваким даном нешто мањи, а заставе на митинзима све веће?

Наш проблем са теоријом хибридног рата није што она не постоји. Проблем је што по сваку цену тражимо страног команданта, док домаћи извођачи радова уредно долазе на посао, провлаче картицу и примају плату из буџета.

Председник Републике, истовремено носилац парламентарне листе и најављени кандидат за председника Владе, најављује да ће тек 25. или 26. септембра поднети оставку. Из државне палате, у државно радно време, пред камерама које су дошле због државног догађаја, председник нам објашњава колико ће приватна бити његова будућа кампања. То је вероватно онај највиши степен борбе против корупције: све радиш јавно и још најавиш којим возилом.

У истој реченици у којој обећава да ће ићи својим аутомобилом, државну службеницу пита да ли је резервисала камионче. Навика на злоупотребу постала је јавна, подразумевана и, изгледа, никоме спорна. Више се не прикрива шта се ради. Само се унапред саопшти да ће бити урађено приватно.

После његове оставке председница Народне скупштине замењује председника Републике и, према званичном објашњењу Народне скупштине, преузима надлежности у области одбране и командовања Војском Србије.

Тако ће Ана Брнабић постати и врховни командант. То што је она геј није никакав државни проблем. Државни проблем је што исти режим сопственом бирачком телу продаје хомофобни фолклор, Прајд третира као ванредно стање, а онда, без иједног гласа тог истог бирачког тела, на врх државе поставља отворено геј жену.

Не зато што је постао толерантан. 

У њеној званичној биографији пише и да је радила у америчким консултантским кућама на пројектима које је финансирао USAID. То, наравно, није спорно. Спорно је само како у режимској пропаганди НВО новац представља доказ стране окупације све док његов корисник не уђе у Владу.

Добро плаћен радни стаж у ономе што режимски медији код других зову страном агентуром повећава висину будуће пензије. Трошак, наравно, сноси домаћи буџет. 

Десница као филмски реквизит

Представа о српској десници није настала у политичкој теорији, него на Булајићевим аудицијама за глумце.

Четник у партизанском филму морао је бити необријан, масан, пијан и благо заостао у развоју. Партизан је, чак и после три године у шуми, био уредно обријан, идеолошки поткован и осветљен са праве стране.

Рат је завршен, али кастинг није.

После комунизма су разни сумњивци окупљени око Шешеља и Вука Драшковића прихватили улогу која им је већ била написана. Српско национално питање претворили су у кафански програм: мало браде, мало шубаре, много галаме и обавезно неко ко ће на крају да се посвађа око рачуна.

Кафански национализам примио се у народу.  Континуитет комунизма примио се у катастру.

Десници су остале песме, кокарде и реквизити, а комунистичкој номенклатури станови, управни одбори, редакције, факултети, институти и право да утврђује ко је цивилизован. Црвена књижица замењена је европском агендом и плавим оделом, самоуправљање управним одбором, црвена петокрака жутим звездицама, а идеолошка комисија конкурсном комисијом.

Сребрнина је остала у породици.

Остао је и синдикални поглед на свет: Тако Оливера Ковачевић подржава Зорана Кесића на протесту због тога што му нови власник приватне телевизије није дао нову понуду. И то баш у часу када деца крећу у изборну борбу против старог система у којем је радно место било наследно право, а јавна телевизија породична имовина подобних.

Озбиљна, културна и национално освешћена десница од доласка овог режима углавном се креће испод цензуса. Режим је преузео њен фолклор, а наставио да разара све оно због чега би тај фолклор уопште имао смисла.

Косово је бранио билбордима.

Ћирилицу је бранио истим средствима, а име вође,  барем оним словима која је успео да понесе. Приликом предаје изборне листе прогутано је једно „а“ из имена Александра Вучића, а једно „е“ замењено словом „ш“.

Тако се испоставило да напредњачки српско-енглески алфабет има више од двадесет шест слова, али мање од тридесет.

Зато озбиљних националних интелектуалаца готово да није ни било у великим медијима. Нешто ваздуха ушло је у време Коштунице, али су и тада људи са кичмом давали оставке.

Интелектуалци су усавршили посебан облик самоцензуре. Власт смеју да критикују само ако је критика увод у много дужу критику оних који су против власти. Једна реченица против режима захтева најмање две против његових противника. То је наша интелектуална царина. Порез на додату интелектуалну вредност.

Тачније, на додату верност.

Двадесет осам одсто пораза

Мој скромни политички идеал није да српска десница одмах освоји власт. Било би довољно да постоји озбиљна, организована и културна структура која представља петнаест одсто људи.

Не да влада свима. Да чува народ од следећег рецидива бољшевизма, који код нас увек дође као коначно ослобођење од претходног коначног ослобођења.

Онда ме је Ломпар утешио. Према резултату који је изнео у интервјуу после ветирања, добио је  нешто више од 28 одсто подршке у већ филтрираном бирачком телу.

Његови пријатељи су то доживели као пораз. Он као одличан резултат.

Човек нас је обавестио да смо већ стигли до двадесет осам, а ја тражио петнаест. Очигледно сам поново потценио Србију. Истина, није то двадесет осам одсто грађана, али је можда значајније: двадесет осам одсто унутар поступка у којем је српско становиште претходно прошло медијску дезинфекцију, идеолошку тријажу и превентивни карантин.

И то је тек почетак.

Ломпар је, на личном нивоу, имао среће што су га се студенти одрекли. Да су га прихватили, свака његова реченица постала би фуснота Студентске листе, а сваки њихов промашај његова лична одговорност. Овако је остао без места, али и без обавезе да због места ублажи став.

Још је одбио да пређе на било коју страначку листу. У земљи у којој се после сваке увреде оснива покрет, човек је одбио да сопствено понижење претвори у изборни капитал.

То је већ крајње неполитички. Зато и оставља простор за нешто озбиљније. Двадесет осам одсто није довољно да се влада, али је више него довољно да лаж о непостојању националне мисли постане скупа за одржавање.

Десница може да јача. Нема разлога за предају. Напротив, сада су на њој остали видљиви углавном они који су спремни да плате цену сопственог става. То што их је мало није највећи проблем. Много је горе када их је много само док се дели нешто бесплатно.

Неутралност као сигурно радно место

Најгласнији су ових дана неутрални интелектуалци који нам у поверењу објашњавају да осећају притисак, да се аутоцензуришу и да нигде не смеју слободно да изнесу своје мишљење.

Откуд толики страх?

Зашто за све ове године нису изградили сопствени ауторитет?

Зашто се крију иза неутралности као иза службеног паравана, па провире тек када процене да је опасност прошла?

Можда зато што се ауторитет не добија функцијом. Он се гради управо у тренуцима у којима се функција ризикује.

Док они пате због немогућности да на округлом столу кажу све што мисле, запослене у државним службама изводе на потписивање страначких листа као инвентар установе. Ти људи се после у тајности вајкају да су морали због радног места.

Не страх да ћете изгубити гостовање. Страх да ће вам дете изгубити здравствено осигурање јер нисте стали у ред за потпис. 

Како је могуће да људи подржавају оне који их притискају и третирају као стоку?

Једноставно. Не подржавају их. Само су научили да се преживљавање у службеном извештају води као политичко одушевљење.

Па зар се нису сви продали?

Наравно да нису. Нису се продали само они којима није стигла довољно добра понуда и сујетни који су проценили да им је цена виша од тржишне.

У нашој јавној моралности принцип је често само неуспела лицитација.

Исти они који се сада потресају зато што је Ломпар испао са листе тврде да су све време знали шта ће се догодити. На почетку су, као папагаји са претплатом на Информер, понављали да је Ломпар убачен као корисни идиот јер је говорио на промоцији ПроГласа.

Сада тврде да је избачен зато што је био непожељан ПроГласу.

Дакле, једни верују да је био убачен зато што је користан. Други да је избачен зато што је опасан. Најспособнији верују у оба објашњења, зависно од доба дана.

Хибридни рат више не захтева доследну лаж. Довољно је произвести две супротне и свакоме испоручити ону која потврђује оно што је јуче већ одлучио.

Дахије су прочитале песму

У Почетку буне против дахија стоји упозорење које смо вековима учили напамет како бисмо били сигурни да га никада нећемо разумети:

„Не дирајте у њихове цркве,

Ни у закон, нити у поштење;

Не ћерајте освете на раји,

Што је мене Милош распорио,

То је срећа војничка дон’јела:

Не може се царство задобити,

На душеку све дуван пушећи;

Ви не мојте рају разгонити

По шумама, да од вас зазире,

Него паз’те рају к’о синове,

Тако ће вам дуго бити царство;

Ако л’ мене то не послушате,

Већ почнете зулум чинит’ раји,

Ви ћет’ онда изгубити царство.“

Ко су данас дахије?

Нису Турци. Нису странци. Нису чак ни посебна нација.

Дахија је човек који даје радну књижицу. Има службену легитимацију, возило, јавну набавку, кумовску фирму и групу за комуникацију у којој се утврђује колико раје мора да дође.

Савремене дахије су песму прочитале као списак задатака.

Дирнуле су у Цркву.

Дирнуле су у закон.

Дирнуле су у поштење.

Освета над рајом постала је кадровска процедура.

Раја се више не разгони по шумама. Разгони се по привременим уговорима, партијским списковима и затвореним групама у којима један пише, а сви све разумеју.

Фочић Мемед-ага је у истој песми предлагао да се проспу дукати по калдрми и за њих покупи војска.

„Просућемо рушпе по калдрми,
На дукате покупити војску.“

Рушпа му данас дође око 6000 динара.

Наш систем је ту процедуру унапредио.

Буџет плаћа. Странка само преброји. 

Зато председник може да најави да ће поднети оставку и као обичан грађанин кренути у кампању сопственим камиончетом. Ко је довољно глуп да у то поверује?

Погрешно питање.

Систем више и не тражи да му верујете.

Довољно је да се потпишете.

Подршка као диверзија

Ко све води хибридни рат против Студентске листе?

Режим, наравно. Али његови професионални кадрови постали су смешни. Њихови напади у већини случајева подигну подршку онима које нападају.

Озбиљнија диверзија може доћи у облику подршке.

Подршку студентима већ су саопштили СПО, који у колективном памћењу још носи име Вука Драшковића, и ЛСВ, која у истом том памћењу још припада Ненаду Чанку. У колону се већ гурају и комунисти.

Да ли они не схватају да подршка понекад може бити отровнија од напада?

Или схватају одлично?

Свеједно, те подвале више не могу значајно да оборе подршку Студентској листи. Ако Вук Драшковић подржи излазак сунца, то још није довољан разлог да национална Србија пређе на ноћни живот.

Исто важи и за монархисте.

Монархисти у Србији остављају утисак да сваки монархиста има сопствени покрет, најмање три монархистичке визије и бар две династије у резерви. Нема опасности да једна њихова изјава пресудно промени изборни резултат, јер они прво морају да утврде ко је овлашћен да је потпише.

У међувремену се појавила и листа под званичним именом „Аутентична десница“.

Сам придев „аутентична“ у називу требало би да отклони сваку потребу за накнадном провером порекла. То је врхунац страначке рачунице. Не рачунају да ће освојити поверење великог броја људи. Стратегија је проста: рачунају на глас из ината.

Не желе да порасту изнад цензуса. Чекају да се бирачко тело спусти до њих. Можда ће и успети. Али не зато што су постали аутентичнији, него зато што покушавају да ничим заслужени капитал општег разочарања претворе у сопствени страначки интерес.

Да су били шири од сопствене рачунице, национална опозиција би већ на неким од претходних избора, а њих нам није недостајало, имала једну коалицију.

Овако сви желе јединство. Под условом да се остали уједине око њих.

Историјска чињеница као кривично дело

Дошли смо дотле да подршка генералу Југословенске војске у отаџбини и даље мора да се правда као породична тајна.

Драгољуб Михаиловић је стрељан 1946. године, а амерички председник Хари Труман га је постхумно одликовао Легијом за заслуге 1948. године,

Какви су то бољшевички домети када се ни после осам деценија не сме изговорити проста чињеница, а да онај ко ју је изговорио не буде послат на идеолошки преглед?

И каква је одговорност лажних националиста, нарочито оних на власти, који годинама нису имали капацитет да озбиљно отворе питање готово ниједног српског страдања?

Страдања има довољно.  Недостаје само оно које се уклапа у тренутну коалициону математику.

Замислите сада да неки српски патриота почне да спинује и пошаље поруку:

Равногорци се захваљују Студентској листи што је смогла снаге да наше идеале уврсти у свој програм.

Оборио би им још који проценат.

Прави стручњак за хибридно ратовање зна да противнику не треба подметнути само лошу идеју. Понекад је довољно приписати му добру идеју која плаши погрешне људе.

Али нисмо такви. Нека деца победе.

Ми смо уз њих, па и уз њихове заблуде. Наше је да будемо изузетно доследни, искрени и поштени, па докле стигнемо.

Ко жели да се жртвује за истину и српске националне интересе увек ће имати ту могућност. Само ће цена бити већа. А за ту цену одговорни су и сви пасивни који се крију иза квазинеутралности. Док они чувају своје недостижне идеале од сваког додира са стварношћу, камионче им пролази испред носа и купи људе једног по једног.

Кућа после победе

Ако студенти не успеју, биће тешко замислити ко ће у догледно време имати њихов капацитет и легитимитет да поново покрене толики број људи. Цела машинерија већ ради против њих, укључујући и делове опозиције који су подршку дали тако да се прво добро чује ко је даје.

Ако студенти победе, велико разочарање почеће већ следећег јутра. Кућа ће бити опустошена. Каса празна. Институције расклопљене на резервне делове.

Очекиване економске проблеме могло би донекле да ублажи само то да се на свим каналима преносе јавна суђења.

На РТС 1 поступци за велеиздају.

На РТС 2 велика корупција, тендери, уградње и породични развојни пројекти.

На РТС 3, вероватно и најгледанијем, они ситни лопови који су били уверени да ништа нису крали. Њима је само породичним наслеђем припало право да наместе понеки тендерчић или да примају плату и не појављују се на послу.

Уосталом, можда су они и најмање штетили држави. Нису долазили.

Али освета је, као и љубомора, болест која се најпре покаже према најближњима. Народ ће зато прво желети да види комшију са измишљеног радног места. 

Свака алтерантива оваквом јавном сервису би била још личнија и опаснија.

Суђења би могла да нахране осећај правде, али не и стомак. После првог одушевљења стижу рачуни, дугови, празни фондови и грађани који су мислили да се сменом власти аутоматски мења и стање на банковном рачуну.

Тада ће почети праве тензије.

Посао активних родољуба није да тај тренутак дочекају са још једном трибином о хибридним ратовима. Сви би да буду хибридни генерали, а нико у ров неће, па макар и ров био хибридни. Потребни су људи, организација, економска памет, социјална одговорност и спремност да се држава брани и од револуционарног заноса победника и од повратка поражених.

За то би било довољно и оних мојих петнаест одсто. Ломпарових двадесет осам оставља чак и нешто резерве.

Долазе нова времена

Долазе нова времена.

Препознају се по томе што се старе ствари називају пажљивије. AfD више није ни нацистичка ни доказано екстремистичка странка. Бар не док суд не заврши поступак. Немачки суд је привремено забранио обавештајној служби да је третира као доказано десноекстремистичку, па је у уредничком речнику остала само „крајње десна“.

Није промењен програм. Привремено је промењен придев.

То, наравно, не значи да странка не може бити забрањена. Расправа о могућој забрани траје управо док се чека одлука о томе како државна служба сме да је назове.

Правна држава је чудесна: прво притвори придев, па образује радну групу да испита треба ли забранити именицу.

Немцима, уосталом, не би било први пут да на немачкој територији буду забрањене све странке осим Хитлерове. Хитлеров режим је 1933. NSDAP прогласио једином законитом странком.

Међутим, сада је заиста тешко одлучити ко је нациста: онај кога хоће да забране, онај ко тражи забрану, онај ко је против забране.

Док Немачка обучава језик да препозна непријатеља устава, у Јемену обучавају ракету.

Једна група са севера Јемена, у наслову јеменски Хути, у извештају довољно опрезно неименована,  користила је Claude Code за израду софтвера за навођење, навигацију и управљање вишестепеном балистичком ракетом.

Вештачка интелигенција није знала да прави ракету. Она је само у више различитих разговора решавала низ потпуно невиних инжењерских проблема који су, када се саставе, случајно требало да погоде нечију тачку на мапи.

То је нови међународни стандард безбедности: ракета није завршена, али је процедура углавном испоштована.

Нема доказа да су направили употребљиво оружје. Једно пробно лансирање, по свему судећи, није успело.

После неуспеха вратили су се истој вештачкој интелигенцији да утврде шта је пошло наопако.

Тако смо добили првог генерала који после изгубљене битке не подноси оставку, већ отвара нови разговор и пита да ли желите детаљнију анализу уз Premium пакет.

Кинеске компаније приступиле су проблему озбиљније.

Према извештају компаније Anthropic, оне нису хаковале америчку компанију у старомодном смислу. Нису прескакале ограду и обијале серверску собу. Преко лажних налога, посредника и тајно преусмерених корисничких упита масовно су извлачиле одговоре Claude-а како би његов начин закључивања употребиле за обучавање сопствених модела.

Савремена крађа не оставља разбијен прозор.

Оставља готово сто деведесет милиона уредно евидентираних разговора.

Док су кинеске компаније узимале амерички начин мишљења, неке су упите сопствених корисника тајно прослеђивале америчком моделу.

Тако су људи који су мислили да разговарају са Кимијем или DeepSeek-ом у ствари разговарали са Claude-ом.

Међу прослеђеним материјалима, према истом извештају, нашли су се снимци надзора корисника повезаног са кинеском војском, интерни подаци државних предузећа, полицијски систем за праћење кретања и приступни подаци руске државне базе повезане са одбраном.

Кинези су кренули по америчку памет, а Американцима успут донели кинеске и руске тајне.

Савремени лопов више не износи породичну сребрнину из туђе куће. Американци нису морали да краду податке. Подаци су дошли сами, прерушени у материјал за обуку.

Пекинг, преко Министарства трговине, тврди нешто треће: оптужбе су неосноване, а Сједињене Државе покушавају да сачувају монопол над вештачком интелигенцијом.

Тако Американци кажу да су Кинези украли модел. Кинези кажу да Американци краду тржиште.

Осетљиви подаци не кажу ништа. Они су већ прешли границу.

Западни маркетинг ће из свега извући једноставну поуку: не поверавајте тајне кинеским моделима, јер би могле завршити код нас без одговарајуће претплате.

Корисник кинеског модела тако постаје технолошки колаборациониста. Не зато што је предао тајну, него зато што је изабрао погрешног посредника.

Корисник који је мислио да разговара са Кимијем разговарао је са Claude-ом.

Claude је разговарао са Anthropic-ом.

Anthropic је разговарао са Конгресом и новинарима.

Једино корисник није био обавештен.

Он је, изгледа, био поверљив.

Негде у Берлину комисија бира придев.

Негде у Јемену вештачка интелигенција тражи грешку у путањи.

У Пекингу министарство исправља амерички извештај.

У Калифорнији компанија поправља заштитне механизме.

На нашем радију јављају да је добијена још једна хибридна битка.

Испред следеће државне установе камионче кочи.

Возач отвара списак.

Службеник отвара телефон.

„Морам ли да потпишем?“, пита вештачку интелигенцију.

Модел га упозорава да не уноси осетљиве личне податке.

Шеф чита његов ЈМБГ наглас.

П. С.

Овај текст је уређиван уз помоћ америчке вештачке интелигенције.

Исправила је моје словне грешке, проверила неколико извора и успут добила прилично тачну мапу мог политичког очајања.

Кинески модел би је, по свему судећи, само питао да то уради уместо њега.

Зато сам прескочио посредника.

Нисам јој оставио ЈМБГ.

Нема потребе.

То већ има човек са камиончетом.