Алхемичари на струју

Нема те потраге за Светим гралом коју алхемичари нису у стопу испратили, увек спремни да од туђе наде направе и мистику, и метод, и понеку сасвим приземну фактуру. Новина је само у томе што овога пута не продају наду, него отказе.

Овг пута се не греју реторте, него дата центри. Не мешају се жива и сумпор, него капитал и маркетинг. Не тражи се више филозофски камен, већ модел који ће, како се тврди, од текста направити истину, од статистике разум, а од туђег садржаја нову цивилизацију.

Некада су алхемичари шапатом говорили о тајним формулама и скривеним својствима материје. Данас се истим тоном говори о   „agentic systems“-у као да се не продаје иста стара магла, само са бољим GPU-ом. Разлика је више козметичка него суштинска: средњовековни алхемичар је бар имао пристојности да изгледа као човек који муља.

И онда, наравно, долази обећање.

Алхемичар је некад обећавао да ће од олова направити злато. AI пророк данас обећава далеко више: да ће од машине направити генија, од хаоса ред, од корпорацијског нереда интелигентни систем, а од читавог друштва нешто што личи на будућност, под условом да му се обезбеди још мало новца, још мало података и још једна рунда еуфорије. Стари алхемичари су, кад се боље размисли, били скромни људи.

Иронија је у томе што је и метод остао исти.

Као што су некада у полумраку лабораторије сви гледали у посуду и убеђивали себе да се пред њима дешава чудо, тако данас публика убеђује себе да је пред њом интелигенција. Некад се мистерија одржавала латинским изразима, данас LLM . Некад нико није смео да пита где је тачно злато, данас нико не сме да пита где је тачно разум.

Уосталом, и филозофски камен је добио ново име.

Као и сваки прави митски предмет, обећава све: да лечи недостатак знања, поправља продуктивност, убрзава историју и, ако се добро упакује, претвара панику у тржишну вредност. Само што је некадашњи камен бар био замишљен као редак предмет. Овај данашњи се појављује у свакој презентацији, што само показује колико је чудо појефтинило. Профиту остаје да се извлачи из обима.

И владарска класа се, разуме се, понаша потпуно традиционално.

Некада су краљеви и цареви финансирали алхемичаре јер је и најмања шанса да неко прави злато била довољна да се ризикује дворски буџет. Данас државе, фондови и корпорације финансирају AI лабораторије по истој логици: нико није сигуран шта ће тачно испасти, али сви су сигурни да не смеју да остану ван чаролије. Кад магија добије буџет, она се зове стратешка визија.

А као и у старој алхемији, што је резултат мутнији, то је језик свечанији.

Кад нешто стварно ради, обично уме и једноставно да се објасни. Кад не уме, онда слушаш о емергентним способностима, егзистенцијалном ризику, судбини човечанства. То је одувек био најпоузданији знак да је магија у току: када се најобичнија трка за моћ преруши у метафизику.

Посебна лепота ове нове алхемије је у томе што је успела да врати и древну веру у трансмутацију. Само што се сада не претвара олово у злато, него струја у наду, hype у капитал, а несигурност друштва у valuation. То је, реално, виши степен алхемије. Средњовековни мајстори су покушавали да преваре природу. Ови данашњи су схватили да је много исплативије преварити очекивања.

Ту негде се појављује и наш дигитални Прометеј.
Само што више не краде ватру од богова да би је донео људима, него узима струју, туђе знање, јавну инфраструктуру, огроман капитал и туђе страхове, па све то враћа као обећање да ће човечанству поклонити нови разум. И као у свакој доброј верзији мита, публика се диви пламену, а ретко ко пита ко ће на крају бити прикован за стену. У старој причи казна је стизала због крађе ватре, а где нема ватре нема ни дима.

Било би глупо рећи да је све то само превара.
Алхемија није направила злато, али је из ње, кроз силне заблуде, опсене и погрешне теорије, ипак настала хемија. Из ње су остале лабораторије, технике, експеримент, дисциплина рада са материјом. Тако ће и из овог AI театра остати нешто стварно. Можда не баш онај месијански рај који најављују нови пророци, али свакако нешто  употребљиво и историјски важно. Баш зато је цела ствар и опаснија и смешнија: у сред огромне количине дима заиста се рађа нешто реално, па је онда баш сваком могуће да изгледа као весник нове епохе.

Ипак, у свему томе има нечег скоро дирљивог.

Човек очигледно не може без вере да ће се појавити нека машина, формула или камен који ће га ослободити труда, одговорности и стварности. Само се реквизити мењају. Пећ постане серверска хала, еликсир постане модел, чаробњак постане оснивач, а двор постане регулаторни самит. Али потреба остаје иста: да се поверује да ће овога пута магија стварно успети.

Што за сада поуздано знамо:
Ова нова епоха није настала ни из чега, већ на туђим подацима, туђим делима и туђем раду. Право на побуну против тога углавном су задржали само холивудски глумци и власници довољно јаких личних брендова да њихово ауторство не може баш сасвим бесплатно да се прегази. Остали су, као и обично, позвани да историји помогну тако што ће послужити као сировина у алхемијском поступку производње злата.

PS

У том новом смислу, Средњи век је трајао негде од новембра 2025. до фебруара 2026. Сасвим довољно да данашњи припадници новог доба  памте она давна, мрачна времена када су људи по пећинама цртали хијероглифе, сами куцали сопствени код и још веровали да ауторство има било какве везе са оним ко је нешто заиста направио.