До сада су покојници у нашем јавном животу углавном могли само да гласају. Било је то крајне скромно учешће: појаве се у списку, обаве грађанску дужност и не мешају се у јавне расправе. Сада се, судећи по расположењу на друштвеним мрежама, отварају нове могућности. Замислите ту повампирену смелост да затраже и да буду бирани.
Нисмо, додуше, у све то ушли без припреме. Оснивача најорганиозваније странке прозвали су Гробар због посла у комуналном предузећу које је бринуло и о гробљима. Од читаве радне биографије народ му је запамтио само завршне радове, а при том је бивао и председник државе.
И то у земљи у којој се до гроба некадашњег председника иде у Кућу цвећа. Овде се однос према власти одавно не може разумети без извесног познавања хортикултуре. Срећом, први поменути председник није у тој кући, већ у суседству. Да не помешамо бившег са покојним.
Неупућеном би све то могло да звучи као почетак хорора. Нама упућенима - типична предизборна кампања.
На почетку је, као у сваком хорору, све било сасвим обично. Једна преурањена функционерска кампања. Људи прилазе, причају, неко слуша пред камерама. А онда заплет: једна жена, једна породична мука и реченица: „Један човек никад среће немао.“
Интернет је саслушао реченицу и ослободио је политичког контекста. Жена је добила звање врачаре, њене речи статус клетве, а публика нешто што не утиче на животни стандард.
Разумем публику. Кад човек отвори вести, не мора баш сваки пут да му се објашњава зашто се непрестано вртимо у круг. Понекад би да прочита да је и неком другом нешто кренуло. Па макар наопако.
Магија овде престаје да буде уметнички дојам и постаје ритуал. Грађанима остаје слобода избора: бела или црна.
Социолози би ту препознали симболичку компензацију. У овој причи није неопходно веровати у клетву. Довољно је уживати у могућности да онај други можда верује.
Они који се не сматрају сујеверним могу без већег духовног ризика да замишљају некога како се ноћу окреће у паници да се све то односи баш на њега. У таквој консталацији могућности паника је толика да одговор више не може да чека јутро.
Стигао је у музичкој форми: „Стави рузмарин испод јастука“.
Тиме смо од клетве прешли на упутство за употребу. Рузмарином против урока. Народна магија има ту предност над јавним политикама: зна се шта тачно треба набавити.
У самој песми рузмарин припада љубави. Треба да сачува блискост, мирис и везу од растанка. Позивају се и анђели да помогну. Све је, дакле, нежно док се не утврди ко би с ким да остане заувек.
Кад ту жељу изговоре двоје заљубљених, човек им пожели срећу. Кад је отпева организација, ја бих ипак погледао услове раскида.
Али ако се већ говори о уједињењу, шта је лепше од љубави? Мало музике, мало биља, па на другу страну јастука. Бајага је ту бар оставио могућност да се јастук окрене на другу страну, ако човек већ не може.
Музички одговор имао је и још један практичан разлог: са друге стране већ се вртело „Три пољупца хоћу ја“.
Једна песма је већ ушла људима у главу. Друга је морала хитно под јастук.
Три пољупца у ову причу уносе нешто ведрије. Не траже башту, апотеку ни посредовање небеских служби. Потребно је друго лице. И да добровољно пристане.
Ни та песма, додуше, не почиње у потпуној слози. Било је лагања, неверства и покушаја да се све среди једним пољупцем. То ми делује здраво. Неко је утврдио да је преварен, уме то да изговори и још није одустао од могућности да му буде лепо. Само више неће под истим условима.
У политичком преводу, то је већ прилично захтеван бирач.
Тако на једној страни имамо жељу да се постојећа веза никада не прекине. На другој некога ко је спреман на блискост под одређеним условима.
Једни се заклињу на вечност. Другима је и једна дужина мандата превише.
Ту је прича могла да остане у оквирима музичког аранжмана. Али на мрежама нико нема обавезу да се држи задатих форми.
Рузмарин наједаред добија ново, погребно читање. Ето душебрижника који тврде да његов мирис више не чува љубав него прикрива нешто о чему се у кући не говори. Јастук остаје, анђели остају, само се мења разлог због кога окупљени чекају.
Анђео није потврдио долазак. Све остало је спремно, осим најближих, који још нису прихватили повод окупљања. Најближи су у жалости. Даља родбина још чека исплату.
Антрополог би говорио о обреду прелаза. То је оно време кад је стари положај изгубљен, а нови још није признат. Код нас би та фаза могла да потраје.
Ту некрополитика добија нашу кућну, сатиричну употребу: управљање животом око нечега што нико не сме да прогласи завршеним.
Зато се рузмарин ставља под јастук, прозор држи затворен, а сваки сумњив мирис приписује онима напољу. Неко је предложио проветравање, али би промаја могла да однесе документацију.
А споља и даље допире она друга песма. Неко би да се поздрави, приближи, пољуби. Људи се смеју и не проверавају има ли заштитног биља испод сваког седишта.
У кући је то оцењено као недостатак поштовања према тренутку.
И шетње у том светлу добијају извесну церемонијалност. Више као поворка него дефиле. На челу фотографија, иза ње најближи, па остали који су били у различитим облицима радног односа. Прво тендери, затим јавна предузећа, па привремени агенцијски послови. Ови последњи су најдаље од сандука, али им се присуство најпажљивије проверава.
Социолог би рекао да ритуал учвршћује заједницу.
Ни тугу не треба олако оспоравати. Неко губи уверење, неко сигурност, неко број телефона на који се увек јављају. Појединима би после губитка блиске политике могао да уследи и ближи сусрет са прописима.
Поворка зато повремено запљеска. Треба одржати расположење и оставити снимак са ког се не види јасно којим поводом су људи дошли.
Проблем настаје кад застану близу оних других. Одатле се чује захтев за три пољупца, али нико не делује спремно да изјави саучешће.
То може да збуни човека који је читав дан провео у уверењу да после његове поворке више нема куда.
Оснивача би такође требало обавестити. Надимак Гробар у овом тренутку носи извесну професионалну тежину.
Мада, колико познајем наше свечаности, све може да се продужи. Рузмарина још има. Напољу се љубе. Анђео не одговара. Кад ловорика нема, и рузмарин је довољан да запржи чорбу.
P.S.
"Хеј, драги, драги, божурове сади,
ја ћу воду, а ти корен, нек изникну млади.“
0 comments:
Постави коментар