Како смо превазишли експерте (и зашто сад ништа не ради)

На промоцији књиге „Мит о балканском тигру“ у Чачку, дошла су нам три експерта да изнесу тезе које сви већ знамо. Атмосфера је подсећала на ону причу о баки која купује верске књиге, поклања их другима, али их не чита, јер „она то већ све зна“. Публика није дошла по знање, већ по потврду да није луда. И добила ју је.

Рекао бих да ниједан нормалан Чачанин није остао код куће, иако је било очигледно да нису сви присутни уједно и нормални. Са приличном сигурношћу могло се претпоставити да је ту барем један из структура које имају задатак да слушају, бележе и процењују,  кад већ нису у стању да разумеју, а свакако их та проблематика не дотиче, јер они никада нису боље живели.

Био сам у друштву банкара, као представника бивше елите, и предузетника који не раде на црно, плаћају порезе, измирују обавезе и уредно учествују у сопственом финансијском дављењу. Људи разочарани државом, али и даље лојални систему који их меље. Револуционарна свест? Ма какви. А кад неко помене револуцију, одмах делује као да нас неко фарба. Отуда и тај иронични смисао израза „обојена револуција“.

Гледано из моје перспективе, деловало је као да је Сизиф коначно постао експерт. И помислио сам да би већи изазов био написати књигу под насловом: „Има ли ишта нормално у овој земљи?“ , а притом остати реалан и поштен. Јер данас је поштење постало једина права ексклузива.

Предавање је било коректно, добронамерно и вешто темпирано. Најстарији међу говорницима говорио је као да смо и даље почетком двехиљадитих. Прва година факултета, увод у транзицију. Као да се у међувремену ништа није десило. Поредећи нас са сличнима, чули смо констатацију: сваки грађанин Србије оштећен је за 600.000 евра. Или, ако вам је драже, свака чешка породица има два-три милиона еура више од нас. Ко није био у Чешкој, помислио би да се после смрти тамо иде,  ако си био добар. По тој логици, ја сам још и добро прошао, јер ме не напушта утисак да ме је овај режим опљачкао много више: кроз промену свести, идентитета и прихватање губитка 12,3% територијалних ресурса као „реалности“.

Господин Зец је показао да је одличан предавач - увек каже оно што публика жели да чује. Све у маниру оних које се најчешће критикује. Чак и када полемише са публиком, чини то без ризика, јер микрофон држи само једна страна.

Публика је климала главом. Јер то воли. А онда смо чули како смо ми, верници, затуцани јер верујемо, док научници сумњају. Очигледно је предавач осетио атмосферу у којој су религиозни  испод цензуса и да је све дозвољено, опет у маниру онога кога највише прозива. Прећутано је да су међу највећим научницима у историји били управо верници, и да од мене лично тешко да има сумњичавијег човека. Уосталом, ево и сада доказујеме колико сумњам, па и у саме говорнике. Сигуран сам да се не би наљутили јес су нас на то сами позвали.

Аутори књиге су чињеницама поткрепили оно што сви осећају – да се приближава тренутак колапса. Међутим, изостао је кључни део. После тезе о „новом друштвеном договору“ очекивао сам одговор на питање: како после тога избећи омчу поверилаца?

Јер реалност је једноставна - постали смо потпуно зависни од оних који нас кредитирају. И искрено, највише ме плаши могућност да на власт једног дана дођу „најпоштенији и најспособнији“ – не само што је то само по себи контрадикција, већ зато што смо у систему кога сваки поверилац може да уцењује.

Пре десет година сам рачунао да ће однос буџетских прихода и годишњих обавеза по основу дугова прећи 25%  што је праг колапса за сваку организацију, сем ако нема нуклеарни арсенал. Данас смо на преко 33%. И још нисмо пали. Зашто? Зато што повериоци и даље верују да ћемо издржати још једну годину. И зато што смо доказали да немамо ни воље ни капацитета да било шта мењамо.

Главни спонзори овог режима нису уцењени гласачи, криминалци или УДБА-инфраструктура, иако се редовно испостаља да имају већину, већ они који и даље позајмљују новац Србији. Ове године доспећа расту са 7 на 8,3 милијарде Еура. Неко се кладио да ћемо издржати још годину. И вероватно хоћемо.

Жао ми је што у публици није био и мој сестрић, да се јави за реч и понови оно што ми је недавно рекао: "Ти толико дуго најављујеш колапс да ћеш једног дана сигурно бити у праву. До тада опусти се и уживај." Искрено, бољи експертски савет одавно нисам чуо.

На крају смо чули поруку упућену студентима,  иако ниједан студент није био у сали. Симболично. Студенти су постали апстрактан појам. Као и промена. Студенти су, као такви, остали једина нада и једини који су конкретни. И добро је док су, на појавном нивоу, и даље имагинарни. Студенти су, дакле, истовремено и имагинарни и конкретни. Чим постану стварни, постаће проблеми то не само режиму, што их чини опасним и по оне који би да им се умиле.

И ту се круг затвара.

Док год се пишу реферати о томе шта би неко други требало да уради, систем је безбедан. Наш домет је да с времена на време климнемо главом и обрадујемо се сваком истомишљенику који је уједно и наиван и безнадежан,  смејући се онима глупацима који управљају нашим животима.

П.С.

Мој однос према режиму сводим на то да су доприноси и порези на моју плату већи од председникове плате. На основу утиска да га лично исплаћујем, а пошто нисам задовољан његовим радом, најрадије бих му уручио отказ. Али у томе ме спречавају они који у буџет не уплаћују ништа, а притом имају везе са извршитељима, па не плаћају ни комуналне рачуне, који су због тога мени све скупљи. Ето, ту се затвара још један круг.

Read More

Амерички ћаци и неутралци

Однос између просечног Србина и западног интелектуалца најпрецизније је описати као однос експерименталног и теоријског физичара. Ако бисмо глобални геополитички систем посматрали као физички систем, закључили бисмо да оно што западни интелектуалац изводи кроз сложене мисаоне моделе и апстрактне конструкције, овде постаје очигледно свакоме.

То значи да се теорије геополитичких односа овде најпре докажу, па тек онда формулишу и примењују. Редизајн светских односа кроз пад различитих царстава, светске ратове, политички инжењеринг заједничких држава, њихове распаде и накнадно стварање нових нација, све то овде није предмет семинара, већ део историјског искуства. Док се на Западу пишу радови, код нас се посматрају резултати експеримента у реалном времену.

То што се код нас мисаони процеси великих теорија материјализују пред очима, неко доживљава као благослов, а неко као проклетство. Благослов - јер нам је дата шанса да једноставном логиком испратимо све фазе процеса. Проклетство - јер цену тих експеримената плаћамо људским животима, сопственим ресурсима и временом изгубљеним на доказивању туђих хипотеза.

Експеримент који је последњи успешно спроведен гласио је: какав ће бити одговор масе ако њоме управља структура која ради на њену штету. На пример, ако јој уруше институције, ако огаде сваки национални симбол, ако родољубива осећања изврну руглу, ако идентитет претворе у предмет подсмеха, ако распродају ресурсе и још уз то продају „бољу будућност“ на рате, с каматом.

У том експерименту ишло се до крајњих граница - до сценарија у коме се домаћа трафостаница прода страном инвеститору који извлачи домаће злато, а у случају нестанка струје систем се побрине да „несметан процес ископања“ не стане; док се бебе у граду који је ту трафостаницу направио  смрзавају. Геополитички гледано, то је модел периферије која служи као батерија: пуни се изнутра, празни напоље. Физички, то је савршено елегантан пренос енергије. Само што је расипање топлоте, као и увек, на нашој страни.

Одговор масе је био различит. Најбрже су се прилагодиле организоване криминалне групе и, као свака успешна структура, интегрисале се у власт. Добар део је сервилно пристао на све, избегавајући егзистенцијалне изазове, јер је одавно познат однос између положаја кичме и доступности онога што је испод ње. Међутим, упркос криминалцима и ћацијима, испоставило се да је побуну ипак могуће организовати око готово имагинарне групе  и то, иронично, у режији најинфантилнијег дела политички свесних чинилаца. Тако су студенти постали носиоци побуне, док су други пристали уз њих тек онда кад су осетили да не морају да поднесу личну жртву. Физика већ зна за однос масивнијег тела и орбите кретања оног мањег.

И чим се учинило да побуна даје резултат, експеримент је кренуо у следећу фазу: активирање неутралних. Неутрални су, по дефиницији, они који неутралишу реметиоце. Њихов наступ подразумева и дозирано критиковање режима, тек колико да се сачува академски кредибилитет и чиста савест у биографији; али кључна улога је неутрализација критичке мисли. Њихов посао није да кажу шта је погрешно, него да објасне зашто је то „компликовано“, да је „било и горих“, и што је најважније  да „још гори могу да се појаве“. То је онај геополитички аналгетик: не лечи узрок, али одлично умањује бол отпора. У физици би то био савршен амортизер који расипа енергију побуне у безопасне вибрације јавног дискурса.

Врхунац експеримента био је у тренутку кад се схватило да побуну може да организује било ко, чак и најгори непријатељ, и да студенти немају разлога да се одушевљавају процентима подршке, јер би исту подршку, у истим условима, могао да има и најгори. Звучи парадоксално, али и од најгорих има горих, као што већ устврдише неутрални. Другим речима: маса није морални инструмент, него физички - реагује на импулс, на инерцију, на страх и на наду. А ко научи да управља тим параметрима, тај управља и резултатом експеримента.

Такве експерименталне доказе теоретичари су одмах применили на глобални систем. Дакле: могуће је да највећу светску силу води лудак  и да то буде на општу корист. У геополитици, „лудило“ понекад ради као стратегија: ако делујеш непредвидиво, други те рачунају као ризик који не умеју да ставе у једначину, па се систем сам подешава да избегне судар.

Лудак може да киднапује председника друге земље  и десиће се управо оно што је експеримент већ показао. Криминалци ће имати користи, а „ћаци“ ће се одушевљавати прецизношћу изведене акције, наводном обавештајном припремом, маестралношћу потеза. Хвалиће предузимљивост вође, без да се, узгред, запитају зашто се та иста одлучност мистериозно не примењује на оне нације које имају нуклеарно оружје. Јер ту теорија нагло постаје скромнија, а храброст добија границе које су, случајно, увек тамо где почиње стварни ризик.

Али експеримент је показао и нешто друго: да овај сме да иде даље. Да сме да заплени брод нуклеарне силе. Тај сме савезницима да одузме део територије  и да све то прође као још једна епизода у серији. Другим речима: кад једном прихватиш да је систем управљив голом силом и медијским таласом, онда се домет помера као клизач - мало по мало, док људи не схвате да су већ одавно прешли линију коју су јуче звали незамисливом.

У том тренутку, одмах након глобалних ћација, појавили су се и амерички неутралци. По закључцима експеримента они смеју да исмевају вођу, да га називају свакаквим именима, да се дистанцирају стилски,  али не смеју да престану да конзумирају бенефите настале из такве ситуације. То је кључ: „критика“ као вентил, комфор као ланац. Тако се неутралише свака побуна -  не батином, него релаксацијом: да се љутиш дозвољено, али да се мењаш није.

И онда остаје да испратимо други закон термодинамике: ако у систем не убацујеш акцију, ентропија расте. У физици је то неминовност; у политици је избор који се најлакше прода као судбина.

И тако, ево нас како од америчких неутралаца слушамо о светлој будућности Венецуеле, Персије, па и Палестине  не схватајући проблем са експериментом који је код нас спроведен локално, а сад се примењује глобално. По тим колатералним последицама, наши домаћи ћаци ће се сукобити са глобалним ћацијима, јер им се динамика „остварења искључиво личних циљева“ једноставно не поклапа. Срећом, разлике у ставовима наших локалних неутралаца и глобалних неутралаца неће бити кобне: они показују завидну способност да се прилагоде сваком режиму. Зато бих топло препоручио да се држимо неутрално по страни и сачекамо ентропију, надајући се у исправност и трећег закона термодинамике по ком се систем свакако не може довести у стање разумевања самог себе током коначног протока времена. У историјској перспективи то би значило: нема reset-а без интервенције више силе, нема спасења од ентропије без признања сопствене немоћи.

Уместо закључка предлажем да испратимо судбину Инуита. Њих шездесетак хиљада који су преживели геноцид европских колонијалиста свакако ће преживети и евентуално амерички. Сад би једино могли да искористе то што су их Данци махом асимиловали, па да изађу са рационалном понудом и распишу тендер за продају својих интереса, па ко да више. Једина им утеха може бити што има простора где су западни теоретичари много више експериментисали него код њих, јер се око њих барем отимају велике силе; а од нас су сви дигли руке. Ми, изгледа, чекамо обрачун глобалних и локалних ћација да видимо којим криминалцима припадамо. Барем до следећег експеримента.

П.С.

Овај текст је писан тако да се нико нормалан не сложи ни са једном хипотезом, а у славу научног приступа и као подсетник да је скепса остала као једино оружје.

Read More

Пропаст Истока и пропадање Запада

При опису себе, око 40% људи полази од свог занимања. Остали се најчешће представљају кроз друштвену улогу, лична интересовања, док тек око 5% људи започиње опис себе од вредносних ставова и животног смисла. Статистички посматрано, живимо у добу када више људи себе дефинише кроз страст него кроз смисао.

Људи који се у пресудној мери идентификују са својим занимањем најчешће су програмери, лекари, адвокати и менаџери. Управо су то професије које су данас најизложеније убрзаним променама повезаним са развојем вештачке интелигенције.

Већ на први поглед може се уочити јасна корелација: AI револуција најснажније утиче на оне професионалне области у којима је идентитет био најчвршће заснован на знању. Но, ништа боље није ни на другој страни, јер се ни занимања која захтевају недигитализоване физичке вештине, не могу сматрати заштићеним. Роботи још увек не поседују довољно прецизну моторичку интелигенцију, али економија не чека технолошку савршеност. Потребно је да аутоматизација буде употребљива и јефтина.

Пад цене софтверских компоненти у роботима већ убрзава тај процес. Истовремено, људи истиснути из дигитализованих професија преливаће се у ова, наизглед сигурна, занимања, обарајући цену рада и тамо. Коначни ефекат није масовна незапосленост, већ општа дефлација вредности људског рада. У том контексту, питање више није које је занимање безбедно, већ шта остаје од идентитета онима којима знање више није довољно да их дефинише.

Овако посматрано, могло би се учинити да је у проблему само западна цивилизација, она која је у своје темеље уградила рационалност и знање као главне изворе вредности и идентитета. Управо сами темељи сада остају машински надмашени. Међутим, како се и остатак света укључио у исту технолошку трку, проблем се неминовно прелио и ван Запада. AI није културно условљена; она прати логику ефикасности, а та логика не познаје границе.

Другим речима, удар AI револуције не погађа цивилизације као географске целине, већ наративе кроз које људи разумеју себе. А тај наратив је данас, у великој мери, глобално западни. Тај наратив постајаће све западнији управо зато што све више користимо машине трениране по том обрасцу  и тај процес расте експоненцијално, у сваком смислу. Том брзином урушавају се и темељи на којима је Запад почивао, јер се по први пут појављује ентитет који је надмашио човека у рационалности, организацији, технократији и обради знања, у ономе што они тврде да јесу. 

Једино отворено питање остаје: шта ће бити са потрошачком компонентом те цивилизације, са економијом која почива на сталном расту, жељи и потрошњи? Ни друга кључна компонента, индивидуализам, још увек није добила јасан облик у овом прелазном периоду. Међутим, већ сада се могу  препознати обрасци функционисања заједница састављених од јаких индивидуалаца. Они или успевају да се организују у јаку државу, која штити њихове личне слободе онолико колико су спремни и способни да плаћају порезе и да изолују оне који то не чине, или (ако нису способни за такву организацију) управљање њиховим колективним интересима преузимају интересне групе окупљене око невладиних организације оних који јесу способне да се организују.

Такви појединци умеју да наступају заједно искључиво у интересном смислу, али нису у стању да покажу истинску солидарност, а камоли жртву јер би то било у супротности са њиховим прокламованим начелима. У том зачараном кругу они нису способни да сами себи организују жељени стандард без спољне интервенције и манипулације над заједницама које поседују јаке националне и колективне особине. Када та манипулација не успе, прва реакција није самокритика, већ исмевање - напад на традиционалне вредности оних који су се показали отпорним. 

Парадоксално овим тезама је то да се управо на Западу појављују иницијативе за решавање ових глобалних ломова. Управо појединци и мање групе на Западу успевају да организују акције којима се AI чини доступним свима, без обзира на статус, порекло или институционалну моћ.

Један од најпознатијих примера је Emad Mostaque, британски предузетник бангладешког порекла, који је постао симбол open-source приступа демократизацији вештачке интелигенције. Он не само да заговара такав приступ, већ га и практично спроводи кроз пројекте који омогућавају да свако ко поседује просечан лап-топ може да понуди бенефите вештачке интелигенције укључујући training modela, управљање њима и рад са сопственим скуповима података.

Истовремено, развијају се и технологије које такве појединце могу умрежити, чиме се додатно повећава квалитет тренинга, као и прецизност semantic prediction система. Тиме се ствара паралелна инфраструктура знања која не зависи од централизованих корпоративних или државних структура.

Поред ових конкретних корака, Mostaque је у својој књизи The Last Economy изнео тезу да ће у наредних приближно 1.000 дана (отприлике до 2028. године) постојећи економски систем постати неодржив, па чак и „пукнути“, јер ће AI обављати већину когнитивног рада неупоредиво јефтиније од људи. Своју озбиљност и посвећеност теми потврдио је тиме што је књигу учинио бесплатно доступном на интернету, због чега нема потребе улазити у тумачења његових намера.

Оно што је на мене оставило најјачи утисак није сама прогноза, већ упозорење о негативним последицама чак и у одсуству лоше намере. Другим речима, проблем не мора настати из злоупотребе, већ из саме динамике система који се креће брже него што друштво може да му прилагоди смисао, вредности и структуре. 

Оно што је било посебно занимљиво у његовим јавним гостовањима јесте потврдан одговор на, наизглед сензационалистичко, питање водитеља: да ли богати инвеститори који највише улажу у AI заиста граде бункере како би се заштитили од евентуалног „напада“ вештачке интелигенције? Још ефектније била је његова инсинуација да се ти бункери можда и не граде против AI, већ против побуне незадовољних маса у транзиционом периоду!

У једном од објашњења наизглед компликованог питања -  шта ако AI тренира неко са лошим намерама - понудио је изненађујуће једноставан одговор који тера на дубље размишљање: а шта ако се AI тренира на лажима? Свакодневно се сусрећемо са људима који износе неистине, а те неистине улазе у алгоритме LLM модела, где се статистички предвиђа вероватноћа односа између речи. На тај начин и лаж постаје део „знања“ и искуства најмоћнијих интелигентних ентитета.

Међутим, ако се у том размишљању иде до краја, долази се до непријатног, али нужног закључка: ни највећа књижевна дела нису документарна. Она обилују измишљеним ликовима и догађајима (формално гледано, лажима) али те лажи не воде ка погрешним закључцима. Напротив. Највећа уметничка дела управо јесу производ фикције, а њихова дигитализација директно утиче на вероватноћу какве ће одговоре AI понудити. Која је лаж добра, а која злонамерна?

Додатни проблем настаје у томе што су готово сва савремена уметничка дела истовремено и потрошачка роба, те као таква под снажним утицајем наратива који се обликују кроз спонзорства и токове новца. Уметници се често позивају на уметничке слободе, док истовремено задржавају право на профит који произилази искључиво из плаћеног наратива. Тај парадокс, слобода израза уз финансијску условљеност, изузетно је тешко „истренирати“ чак и природној интелигенцији, а камоли алгоритмима.

Када би се, на пример, редитељ неког филма у потпуности одрекао профита оствареног тим делом, његов позив на уметничку слободу не би био лицемеран. Али управо ту настаје проблем: како у алгоритам уградити разлику између слободе и интереса, између уметничког израза и плаћеног наратива? То је сложеност са којом се не суочава само AI, већ и друштво које га тренира.

А шта је онда нама чинити? У конкретном случају  шта је мени чинити. Није довољно признати да нисам компетентан да дајем одговоре и да их морају формулисати интелектуалци који припадају нашем културолошком, духовном и идентитетском обрасцу. За сада, у одсуству таквог мишљења,  ми се чини да је моје да сачувам способност за критички став.

На пример, у разговорима са AI приметио сам да је изненађујуће добро интерпретирао мислиоце које сматрам највалиднијим за сопствени систем доношења одлука. Или је AI још увек у некој пубертетској, наивној фази у којој не уме довољно софистицирано да лаже, или још увек не постоји озбиљна интервенција над LLM моделима, или је тренинг за манипулативну интелигенцију знатно сложенији процес који тек долази, или је AI ван контроле сам по себи.

У интерпретацији ставова Јустина Поповића, у покушају да се реконструише највероватнији одговор који би дао на данашње изазове вештачке интелигенције, примећујем добру намеру, али и ограничење. AI не успева да добаци до суштине порука коју су наши духовници заиста слали. Зато са нестрпљењем очекујем мишљења својих савременика који ће се овом темом бавити са стварним духовним ауторитетом.

И сам сам се неколико пута довео у стање прелести, размишљајући како би било корисно тренирати AI на моделу који следи мисаони образац Јустина Поповића!!! У тим тренуцима сам и сам себи био смешан. Ипак, свакоме бих препоручио разговор у коме бисте AI питали шта би ваш омиљени мислилац имао да каже о изазовима везаним за AI. То јесте перпетуално искуство, али од нечега се мора почети.

Тако на питање могућности настанка self-driven government  (система који, попут self-driven аутомобила, управља без људског расуђивања) неминовно се отвара контра-питање које би постави православни  духовник: како изгледа држава која не познаје праштање? А ако би се праштање покушало уградити у алгоритам, остаје кључна недоумица: како дигитализовати искуство исповести, интиме и личног преображаја? 

Додатно бих предложио да се у тај разговор унесе и увек обавезан контекст: живимо у времену у коме се киднапују председници држава које немају нуклеарно оружје, док се истовремено отимају бродови државама које га имају. У тај контекст вреди уметнути и одговор на Emad-ову провокацију да је, историјски гледано, сваки пут када се појавио вишак радне снаге, тај проблем решаван ратом.

Уместо класичног закључка, изнео бих личне утиске из разговора са AI на тему шта би мој омиљени мислилац имао да каже о вештачкој интелигенцији у овој фази њеног развоја. Статистички највероватнији одговори  Жарка Видовића (1930-2005) могли би се читати као савети:

- Технологију не треба митски уздизати као замену за људску слободу, морал, духовност или смисао живота. Она није способна да надомести човека у дубљем, духовном смислу.

- Прегршт технолошких могућности не сме нас одвести у заборав шта значи бити човек, јер истинско разумевање и смисао не потичу из алгоритама, већ из унутрашњег и духовног искуства.

- Иако AI може да помаже у задацима и повећа ефикасност, људска слобода, креативност и вредности остају супериорне у целини људског постојања.

- Човек није оно што може да израчуна, него оно што може да сведочи.

-AI је савршени производ Запада, али не и знак његове зрелости. Цивилизација која жели да замени човека машином већ је признала да не разуме човека.

- У том смислу, Жарко Видовић није био мислилац страха. Он не би упозоравао на „машине које преузимају власт“, већ на нешто много опасније: људе који се добровољно одричу одговорности, одлуке и слободе.

- Ту AI постаје оправдање („тако је систем одлучио“), алиби за власт, замена за савест. Он би рекао да AI не укида слободу, већ да слободу укида човек који жели да не буде слободан.

- По Видовићевој логици, будућност се неће делити на технолошки напредне и технолошки заостале, већ на оне који живе у функцији и оне који живе у смислу.

- Видовић је увек мислио из перспективе историјског искуства малих народа. Он би упозорио: 

Народ који нема духовни идентитет биће само корисник туђих алгоритама.

P.S.

Подаци и закључци наведени у овом тексту тачни су онолико колико је разумно веровати AI.

Read More