Има готово цео век од како је Гедел математички доказао да не постоји логички комплетан ситстем. Теоретичари су се сложила да има много више смисла веровати у непознату него се ослањати на разуман закључак. Од када знам за ту теорему сажаљевам упорност код људи да размишљају, јер их тај процес доводи до новог закључка чиме долазе или до контрадикторности са постојећим знањем или до тога да је систем који разумемо само подсистем неког већег којег не разумемо.
Полазећи од ових аксиома покушаћу да дефиншем систем у ком се налази средња класа у Србији, наравно под условом да она уопште постоји (и средња класа и Србија).
Најбољу дефиницију средње класе сам чуо недавно. Американац српског порекла који зарађује преко 15.000 Долара месечно је рекао да је по америчким стандардима свака месечна зарада преко 10.000 Долара само број и не утиче на квалитет живота нормалног човека. Ако је по дефиницији нормалан човек уједно и просечан онда се то може схватити и као осредњи што нас доводи до дефиниције средње класе. За домаће прилике је претпоставио да је та граница на коти од 3.000 Долара, ал` је остало питање колико добро зна домаће прилике и да ли смо ми уопште део глобалног ситема, а ако и јесмо да ли смо на нивоу очекиване грешке. Дакле, сваки човек који има приходе веће од тог износа има право да каже да му новац није битан. Нажалост по огреховљеној природи човека то не значи да ће он на тој цифри и смирити. Ако припадаш вишој класи онда ћеш тај вишак прихода уложити у стицање моћи, утицаја и позиционирање за још више. Они са запада ће уложити и у хуманитрне фондове и доброчинство да смире своју савест и туђа незадовољства. Подразумева се да ће уложити и у одржавање постојећег политичко-еконосмког ситема који им то и омогућава. Код нас је нестало тих појмова, задужбинарство је историјски термин, а како систем немамо, а немамо ни незадовољне поставља се питање у шта улаже домаћа финасијска елита. Улаже се у стране банке, фондове, порексе рајеве. Међутим, мали је број оних који имају добре информације и везе на глобалном тржишту муљања. Тако да они веома лако са позуције ловца на домаћем тржишту прелазе на позицију ловине на глобалном. Тј. истим оним форама које је он премазао неке домаће необавештене ликове, сад неки лик из Лондона или Цириха њега фарба и врло брзо ће уочити тај шаблон. Тиме су, ипак, принуђени да улажу у домаће тржиште иако знају да наша економија лежи на основама отимачине и пресипања унутар система. Како ће они проћи мени није битно, много ми је битније како ће проћи средња класа која иако испод тих граничних прихода успева да уштеди. Како им то полази за руком логички није битно, али то мора да нас радује јер без средње класе нема ни институција, па самим тим ни државе. Но, ту крећу муке, јер је средња класа тотално уразумљена да у нашим околностима никаква штедња нема смисла.
Да анализирам могуће сценарије штедње у Србији при крају друге деценији првог века трећег миленијума
Штедња у банкама у ино валутама- Тотално обесмишљена јер су камате много мање од раста домаћих цена производа која наша домаћинства купују. Концепт рачунања инфлације је појавом брзог застаревања у кратким циклусима иноватинвих и технолошких решења превазиђен. Нпр. немачки синдикати рачунају раст цена оних производа који се купују од минималца. Та матаматика нас код нас доводи до пада куповне моћи од 7 до 10 процената на годишњем нивоу. Сваки Еуро који штедите дуже од годину дана је изгубио око 10 Центи изражених у минималним потребама. Једини разлог за срећу је што ће следеће године изгибити 9, па онда 8,1 ... све мање и мање, јер је и основица мања.
Штедња у банкама у Динарима. То могу да раде само они који имају дојаву до када ће Динар бити стабилан. То је као да своју штедњу улажете у кладионицу. Ко није близак тим гатарско-монетарним структурама боље му је да баца пасуљ јер не постоји никаква зависност између курса Динара и економских кретања. Мање-више се диктира са стране и за потребе увозничког лобија и статистичког прерачуна.
Осигурање има исте ефекте као и штедња са додатним ризиком инвестирања и поверења у наше домаће инвестиционе фондове. Има смисла осигурати здравље од несрећних околности. Међутим, стратегија мора да буде што мање зависна од ефеката како срећних тако и несрећних околности. Пензиони фонд нема никаквог смисла од када се са запада чују гласови да због продужетка животног века пензиони фондови почивају на исправној математичкој формули која има погрешне константе.
Куповина некретнина- Врло је актуелна, па сам тим по теорији економске флуктуације ће ту бити и највећа превара. Куповина некретнина у земљи која се празни нема неког смисла. Тј. имало би смисла ако би се те некретнине продавала за буд-зашто па после продавати новим насељеницима. Међутим, ако нови насељеници постану врло брзо већина онда је то је врло краткорочан бизнис. Ако се држава буде борила да опстане она ће повећати порезе од оних који имају, а најлакше се мере некретнине, па ће ту бити први буџетски захвати. Ако се држава не буде борила за опстанак онда ће се они који буду васпостаљали нову по историјској традицији прво одузети некретнине.
Куповине акција - ми немамо закон по коме грђани могу куповати акције предузећа директно, мора преко берзе,а берза нам је неискусна. Ако би и могло ми немамо закон по коме се штити мањински власник, а још су нам браћа Карић у време Мобтела показала како се пресипа из акционарског у приватни џеп (у народу познато као лева рука десни џеп).
Образовање - од државног нема вајде, а приватни су још гори. Међународни тестови су нам показали да губимо ту битку. Ја бих волео да нам просветни раднци имају много веће зараде, али постојећи просветни радници се не би требло много радовати том сценарију јер је питање колико би их према том образцу остало на послу. Додатни проблем је што се у постојећем образовном систему ђаци пре свега уче лошим навикама, како преписати, како радити основне операције користећи емоције родитеља, како је битно коју марку рекламираш, како исмевати штребере и оне који једини имају шансе на глобалном тржишту. Затим им треба објаснити да су викенд факултети привремена појава у првобитној акумулацији капитала. Пре свега им треба објаснити да је све више петица и диплома које због тога све мање вреде и да им не вреди поређење са вршњацима из своје школе јер ће наступати на тржишту вршњака из свих школа на свету. Остаје да се деца образују у иностранству, а тамо ће тек бити хендикепирани јер ће им познавање страних језика бити на плитком нивоу и неће бити у стању да се упозанју са врхунским домаћим уметничким достигнућима и колективним народним мудростима матерњег им језика. Константно улагање у техничко-занатска знања које брзо застаревају ће вас елиминисати из домена интелектулних могућности. Са друге стране улагање у интелектуалне вештине ће нам умањити могућност остварења екзистенционалних права јер како кажу победници транзиције то се не сипа у трактор.
Улагање у здравље - Иако се то може исплатити кад ти хитно затреба почетна инвестиција од продаје бубрега, није исплативо јер је и ту велика конкуранција, а мало је непотребних органа. Мада, када би и имали на пример више мозгова питање би било који да продамо - онај више вредан или се ратосиљати неког мање вредног, а и тај што купује мање вредан мозак мора да је без мозга. Па, ако се може без мозга што онда компликовати. По теорији маркетинга најбоље би прошли продавци слепог црева, ако је тачно да нам оно не треба и ако нађу некога кога могу убедити у супротно. Ако си риалити звезда и јавна личност исплати се улагати у белину зуба, али одржавање исте кошта разних задовољстава па се поставља оправдано питање чему све то. Можда у ментално здравље улагати, али број нехоспитализованих пацијената у тој грани медицине потврђује теорију да нам те институцие немају капацитете.
Улагање у социо капитал, контакте и људе. Овде функционише закон реципроцитета, тј. што више контаката имаш то си више виртуелен, а самим тим и мање реалан човек. Мораш се определити или за капитал конекција или за дружење са људима. Капитал конекција има смисла само са теоријом великих бројева, самим тим дружење са реалним људима је повезано са праксом малих бројевима што опет нема оправданости за финасијске инвестиције, сем ако баш не верујете толико у будућност кафана.
Улагање и нова искуства и будућа сећања. Путовање, упознавање других нам свакако шири слику и даје нове могућности. Но постајемо и размажени и навикнути на много што нас у очекиваним ломовима систем чини мање способним за преживљавање. Ако путујете туристички онда упознајете само туристичке представе, глобалне концепте, маркетиншке програме што вас чини обрнуто искусним. тј стичете погрешне представе и искуства. Ако путујете истраживачки, тражећи дубински смисао онда би требало да поченете од почетка, од свог краја, а ту има толко тога да никад не би стигли да изађете ван оквира своје постојбине и не би стигли да упознате друге, разнолике и занимњиве ликове, традиције, погледе, обичаје, архитекуре, навике, пејзаже.
Емоционална улагања или ти емпатијски капитал - Проводити што виш са својима, породицом, фамилијом би вас учинило досадним и ускартило за лепе емоције јер што некога боље познајеш то га лакше празиреш. Што се мање гледате то се више волите и имате лепше емоције. Нпр. завидимо само ближњима, никад туђинцима.
Еколошка улагања - хм, чуо сам за то, ал не веријем док не видим. То је код нас обично систем како да се из страних фондова оперу паре и каналима мита и корупције врате у приватне џепове чиновника из ЕУ фондова како би се наградили за нелогичну послушност њиховом систему, а на уштрб нашег.
Елиминацијом долазим до закључка да је најбоље улагање у нешто што ће нас навићи да мукотрпно радимо без икакве очекиване добити у врло неправедним околностима како би се што боље навикли на систем у који живимо и који ће сваким следећим обртима бити још суровији. Нпр. српски сељаци су на том путу одувек и једини су опстајали. Само за то треба имати живаца, леђа, смирења, трпељивости,,, а ако већ имаш све те врлине онда и не мораш да будеш сељак, тако да ни улагања у том смислу немају никаве оправданости.
Да ствар буде лакша - једина област у којој у стопу пратимо западну економију је нестајање средње класе. Самим тим ове муке неће још друго, а са тим мукама ће нестати и сви капацитети државе што ће довести до новог урећења односа. Мали проблем је то што се до сада сваки пут нови систем успостављао на рушевинама старог, а рушевине не иду без великог страдања, па што да му се онда редујемо када је ионако неизбежно....
Mој закључак у складу са Геделовом теоремом o непотпуности - Нова времена траже нове људе, а нови људи траже нова решења, а нова решења не иду без нових проблема, а за то треба ново време.
Нема коментара:
Постави коментар