Зајам ѕа Америку -Make America Great Again

Имао сам петнаест година када је потоњи фактор мира и стабилности на Балкану расписао зајам за препород Србије. Са одушевљењем сам гледао оца који је новац зарађен изградњом афричких брана, уместо у моју светлу будућност, преусмеравао у светлу будућност целе Србије. Када су англосаксонци истог тог фактора прекрстили у балканског касапина, био сам убеђен да је разлог то што је „окасапио“ потенцијалне српске родољубе у покушају да се остваре као српски домаћини.

Посрамљен поглед мог оца, када је дошао кући са искасапљеним остацима зајма за препород Србије, касније ми је постао мера односа режима према мени лично. Носио је балон са ракијом, купљен на пијаци, као доказ шта је све остало од његове жеље за препород.

Када су тачно двадесет година касније ти исти бацали бомбе на Србију, ја сам био у оружаним јединицама гарде, ангажован на одбрани фактора мира са почетка приче. Они способнији су дезертирали. Мени није помогло ни то што сам неколико година раније учествовао на студентским протестима и уличним окршајима против тог истог режима, за шта сам имао уредну евиденцију у досијеима МУП-а. Мој отац је и даље гласао за зајмопримца, а ја сам све сваљивао на балон ракије.

Личну агонију, да сам спреман да положим живот за оног против кога сам протестовао, доживљавао сам као иронију и казну за непослушност родитељу. Војничку немоћ могао сам само да преусмерим у осветничку жељу да се агресорима врати истом мером. Ево већ двадесет седам година чекам да неко њих бомбардује, али за сада без већег успеха.

Тако се чинило донедавно. Онда сам схватио да они прво морају да прођу кроз све оно што се и нама збило. То сам разумео тек када сам сазнао да се амерички пензиони фонд готово половично у акцијама фирми које бесомучно граде AI инфраструктуру. Прецизније, обрадовао сам се када сам чуо да купују њихове хартије од вредности са доспећем од сто година. Опа, неки каубој им продаје Слобину фору. Када смо ми знали за то! Па они касне за нама четрдесетак година! Некакав весели амерички пензионер клади се да ће за сто година Google вредети толико да од тога може да живи још пар векова. Наш је, у поређењу са белосветским преварантима, испао ситан играч.

Како се то десило у правној држави са дугом традицијом регулисања финансијских
инструмената? Ко су њихови Језда и Дафина? Одговор се намеће - криптовалуте. Знам, знам, сврстаће ме у теоретичаре завере. Власници биткоина ће се љутити што им желим пропаст. Али где су чињенице? Чињенице леже у доказаним флуктуацијама наплате пореза и вредности биткоина. Та зависност од пореских циклуса показује да се биткоин купује од вишка новца и да представља спекулативни потенцијал друштва. Он је сам по себи превара; остаје само питање ко ће бити преварен - они који га купују или они који га нису купили на време. Он је бројач онога што су код нас бројали Језда и Дафина.

Наравно, нема места радовању. По Ponzi шеми купци су постали и они који су из медија сазнали да се лако може обогатити, па подигли кредит да га купе  и да отплате претходни. Када је тржиште то приметило, бројач вишка новца почео је да тилтује. Опет на штету сиротиње која је само хтела да отплати кредит. Држава им није обезбедила кладионице на сваком ћошку, као нама, па су морали да се коцкају кроз крипто.

Садашња вредност криптовалута зависи искључиво од способности власника да друге убеде да то нешто вреди. Они који се нису обогатили међу првима сада не желе да купују - из ината. Ето и Амери су чули за инат. Узалуд што је држава касније озаконила и насилно увукла крипто у званично тржиште. Био је занимљив само док је био изван закона. Сада остаје само однос убеђивачког капацитета његових садашњих власника и  наивности њихових будућих власника.

Да су бар мало упознати са историјом, знали би да је то стара фора. Чак су и генијалци наседали. У афери Јужних мора и сам Исак Њутн је у првом таласу зарадио велике новце. Видео је да South Sea Company улаже многи у маркетинг, а ништа у реалан посао. Купио је акције знајући да је мехур, али рачунајући да ће други касније насести. И био је у праву - продао их је с добитком. Други пут није био те среће. Мнагупи су га оставили  без ичега  или, у најбољем случају, са балоном ракије, а мени је и дан данас само ракија асоцијација за мехур.

Први записани случај масовне спекулације је Тулипоманија у Холандији у седамнаестом веку, када је тулипан накратко постао новац. За једну луковицу могла се купити кућа. И, да иронија буде већа, највећу вредност имале су оне заражене вирусом. Све је пропало само у једној ноћи.

Испада да је најлогичнији разлог за нагли пад криптовалута то што су мангупи, након што су видели колико има вишка новца, игру подигли на виши ниво интелигенције.

Савремени пример је извесни Peter Steinberger, који је уз помоћ AI енормно обогатио за неколико недеља направивши софтвер који је свима могао пасти на памет, али се нико није усудио да га направи. Логично, ко би нормалан инсталирао туђ софтвер на телефон пун приватних података? Или је у питању генијалност која је схватила да постоји критична маса људи спремних да на уређају са преписком са супругом, љубавницом, шефом и колегама инсталира софтвер који сам управља порукама? Можда је теорија завере једноставнија - да су уцењени од супруга и корпорација да буду боље надзирани.

На Reddit-у сам читао подсмех екипи из Србије која покушава да прода алат за поправљање програмерског кода који је AI генерисала. AI који поправља AI  - чист perpetuum mobile, али само наизглед. Технички могу да браним ту тезу. Пословно - модел је танак. Ипак, исплати се ловити у мутном, јер никад не знаш када ћеш наићи на критичну масу будала.

У суштини, концепт AI почива на критичној маси. Али испада да је укупна количина интелигенције константа. Раст вештачке иде на уштрб природне. Сви су се дивили шта AI може, а онда, опет преко ноћи, су почели да се смеју шта не може. Пик је био када је један инфлуенсер питао ChatGPT да ли да иде пешке или колима на прање аутомобила. LLM га је убедила да је рационалније пешке. И ту смо стали - на клацкалици.  Ни тамо , ни овамо чекамо шта ће магупи рећи.

Да Dojče банка није изашла са анализом да без AI Запад већ био у рецесији, можда бисмо се мање бавили завером. Овако, AI делује као халуцинација која одржава примат Запада. А Исток ко Исотк, само ћути и ради.

Ко год се уплашио да ће остати без посла, нека погледа кинеско искуство. Кина већ сада живи ту светлу будућност коју Запад најављује — или којом нам прети, никако да се одлучим. Нема смањења IT инжењера. Нема смањења производне радне снаге. Барем док на Западу постоји куповна моћ. Можда се зато никоме и не жури, јер свима одговара да је америчка моћ спекулативна, а кинеска реална. 

Њихова кампања пласирања Huawei мобилних телефона завршила се подсмехом америчком конкуренту. И то не тако што је Huawei остао пет пута јефтинији, већ тако што је постао два пута скупљи. Када више ниси јефтин, а ипак ти расте тржиште, то више није ценовна предност — то је порука.

Сличну ствар могли смо да видимо и са роботима. Непосредно пре презентације Теслиног модела, Кинези су на неком дечијем сајму пустили роботе који знају кунг-фу. Довољно да се друштвене мреже напуне шалама на рачун Теслиног робота, оног који, за сада, зна само да пакује кокице.

Наравно, Илон Маск није дозволио да му акције клизну. Одмах је подигао улог и најавио дата центре у свемиру где је соларна енергија ефикаснија, роботе који путују на Марс и припремају колоније за нижу интелектуални расу. Када не можеш да победиш у сали за презентације, прошириш сцену на космос.

Ми на те приче више не наседамо. Код нас је одувек: „Сачекајте још пар година.“ Будућност смо навикли да одлажемо. Но, Перпетуум мобиле није могућ чак ни код нас, јер и они на буџету морају повремено да се појаве барем на скупу. Инфлација је толика да и они морају да раде као ботoви, па и батинаши. Ето и нашег доприноса роботизацији. а разлика између нас и Кине је само у сировини.

PS

Све рекох, а остаде бомбардовање с почетка. Сада, пред пост, одустајем од те жеље. Жао ми је тих јадних Амерa што касне за нама деценијама. Судећи по нашем искуству, не чека их лак пут. Једини начин је покајање, али изгледа да их је већ стигла судбина да и њима лудак буде на челу државе.