Tеча Велибор je сахрањен са шајкачом. Упокојио се три недеље пре самог пада Берлинског зида, као да је предосећао долазак новог света. Ко зна да чита време, већ тада му је могло бити јасно да стижу нова временима у којима нема места за људе старог кова.
А теча је био баш то - људина, громада у сваком смислу речи. Никакав дисидент, без икаквих амблема – њему је шајкача стајала природно, као што планини стоји снег. С њом је био рођен, с њом је ходао, у њој је било усађено оно што чини црту целог једног народа. Било га је лако волети, и сви смо га волели.
Њему, чинило се, то није сметало. Као да је кривицу пребацивао на време, а не на људе који би се постидели шајкаче. И према неправдама, било великим или ситним, опходио се с истом тихом и непоколебљивом равнодушношћу.
Тако је одувек било: „То је за сељаке.“ А шта су они друго него људи, којима је судбина исписана жуљевима по длановима.
И ту се рађало питање које није дало мира: ако је све то знао, ако је свестан да му капа носи тежину подсмеха и предрасуда – зашто је није скинуо? Зашто је, упркос свему, увек носио?
Одговор нисам дуго чекао. Био сам позван у госте код другарице. Био сам, наравно, усхићен. Биће присутан њен отац, директор колектива, човека с краватом као да је орден!
Са својих шеснаест година ушао сам у тај простор са страхом да се не обрукам, да не покажем празнину у себи пред „ученим људима с краватом“. Веровао сам да они знају нешто недостижно, неку тајну која их уздиже изнад осталих. А ја сам, природно, био уверен да ћу једнога дана и сам постати један од њих.
Тако су ме васпитавали: да је раднички живот једнако тежак као сељачки, да је то пут који се мора напустити ако желиш да живиш боље. Тај страх од повратка, тај притисак да се не враћаш у њиву или производни погон, било је ракетно гориво за превише генерација успешних студената. Напред је било једино куда се могло – у светлу будућност, обавезно са краватом око врата и акт-ташном у којој је чекала уредно исписана будућност, страна по страна, у каландару роковника.
Испоставило се, међутим, да је тај директор био глуп. Не само глуп - већ и празан, необразован, припрост. Како је то могуће? Како, како, како?
Тек тада ми је испала последња цигла из мог Берлинског зида. Зида који сам стрпљиво годинама зидао од илузија о „ученим људима с краватом“. Срушио се у једном трептају, пред простом чињеницом: да моја фамилија, сељачка и радничка, није заостајала – напротив. Њихова поштена скромност била је разлог зашто су изгледали неснађени у свету где су лаж и подаништво били улазница.
Истина је била сурова: Врата су се отварала не кључем знања, већ кључем покорности. И тај систем је имао своју логику - логику распада. Јер, кад најгори седну за сто одлучивања, свет се претвара у казан који бесно кључа, али у њему нема хране. Само пара, само бука, само варка да се нешто спрема. А у стварности глад.
Тада сам учинио другу грешку - закључио сам да су потребна нова времена, и да ће једино револуција, у којој сам до коске спреман да учествујем, све то променити.
Опет су се појавили људи са шајкачама, сада са војним обележјима. Разлика је била јасна: мој теча је у шајкачи певао о ливадама, родној груди и женској лепоти, а ови су певали јуначке песме, јер је претила нова опасност да нас покољу – као ..., 1941., 1943., 1945., 1948... Готово непогрешиво, шајкача је опет постала знак жртве.
А ја сам тек касније схватио: истински хероји нису били они који су је носили у тренуцима колективног заноса, већ људи попут тече – који су је носили тихо, у време када нико није смео, када је капа била тежа од камена.
Једно сам, ипак, тада знао: са комунизмом се мора прекинути.
Последњи пут када сам се предано бавио револуцијом био је октобар 2000. године. Већ у новембру сам се, разочаран, повукао из свих странака и покрета. Оставио сам их онакве какве их сада затичем – само са изгубљеним временом и питањима која боле више од било каквог пораза, а није да их није било.
Не желим да ме било ко помеша са „грађанским активистом“. Једино решење које ми се наметнуло било је опет - шајкача. Знао сам да јој нисам достојан, али морао сам на неки начин да се разликујем од оних за које су српски интелектуалци упозоравали да су глупи и наивни, што руше власт, а ми других интелектуалаца немамо.
Знам ја да нисам људина, али знам и да ће се неко, можда битан, сетити својих старих и да можемо много више од овога. Колико год да су људи увек нови, времена су упорно иста. Шајкачу су први ставили Срби у служби аустроугарске војске, поданици туђе царевине, али одлучни да никада не буду слуге, кметови, робови. Бити војник остао им је једини достојан избор. Носили су је као симбол јунаштва, спремности да живот дају само да не буду обесправљени иако поражени.
Аустријска капа постала је део српске ношње тек ако би била у комплету са одговрајућом главом. Кад је царевина модернизовала војску, шајкаче су остале вишак у складиштима. Силници нису знали њену вредност и спустили су јој цену толико да је постала доступна сељацима. Каква грешка! Кад је отаџбина у рату тражила јунаке, сељаци су на њу стављали војна обележја, а онда касније ти исти војници скидају ратна обележја и опет постају сељаци. Слободни сељаци. Остала је капа и легенда о војнику-сељаку који нема никог другог.
Моја шајкача је цивилна, а носи тежину свих глава које би под њу могле стати. Свесан сам да не добацујем далеко, али знам од којих сам. Знам и са којим сам јер сам уз студенте који већ десет месеци мирно протестују. Не дозвољавам да ме оптуже да је моја борба против оног најгорег у нама увод у сукобе или братоубилачки рат. Ко то хоће, може и без мене.
Зато ћу је носити као знак наде, као подсетник да можемо сами кројити своју судбину, макар се чинило немогућим. Шајкача на мојој глави није само капа; она носи причу о слободном сељаку, о ономе ко стоји усправно чак и када је све остало у хаосу. Ово није прича о глави, већ о припадајућој јој шајкачи.
П. С.
Шајкача није била само статусни, класни или еснафски симбол, већ и практична ствар. Деда је никад није скидао и знало се, ако је гологлав, онда нам у шајкачи носи нешто слатко: шљиве, крушке, јабуке, можда јагоде, а можда су и дивље.
Сећам се и мобе код деде – једном годишње, кад су му зетови долазили да помогну у кошењу. Ко није имао шајкачу, добијао је неку од дединих. Ишле су у комплету са вуненим чарапама и опанцима. Дан је био дуг и физички напоран. У његов смирај таст и зетови би обавезно запевали - некад „из-вика“ , а некад „арију“.
Још памтим како смо ми деца знали, по степену нагиба шајкаче, да прецизно одредимо промил алкохола у крви.
Нема коментара:
Постави коментар