Некрополитичка кампања

До сада су покојници у нашем јавном животу углавном могли само да гласају. Било је то крајне скромно учешће: појаве се у списку, обаве грађанску дужност и не мешају се у јавне расправе. Сада се, судећи по расположењу на друштвеним мрежама, отварају нове могућности. Замислите ту повампирену смелост да затраже и да буду бирани.

Нисмо, додуше, у све то ушли без припреме. Оснивача најорганиозваније странке прозвали су Гробар због посла у комуналном предузећу које је бринуло и о гробљима. Од читаве радне биографије народ му је запамтио само завршне радове, а при  том је бивао и председник државе.

И то у земљи у којој се до гроба некадашњег председника иде у Кућу цвећа. Овде се однос према власти одавно не може разумети без извесног познавања хортикултуре. Срећом, први поменути председник није у тој кући, већ у суседству. Да не помешамо бившег са покојним. 

Неупућеном би све то могло да звучи као почетак хорора. Нама упућенима - типична предизборна кампања.

На почетку је, као у сваком хорору, све било сасвим обично. Једна преурањена функционерска кампања. Људи прилазе, причају, неко слуша пред камерама. А онда заплет: једна жена, једна породична мука и реченица: „Један човек никад среће немао.“

Интернет је саслушао реченицу и ослободио је политичког контекста. Жена је добила звање врачаре, њене речи статус клетве, а публика нешто што не утиче  на животни стандард.

Разумем публику. Кад човек отвори вести, не мора баш сваки пут да му се објашњава зашто се непрестано вртимо у круг.  Понекад би да прочита да је и неком другом нешто кренуло. Па макар наопако.

Магија овде престаје да буде уметнички дојам и постаје ритуал. Грађанима остаје слобода избора: бела или црна.

---

Социолози би ту препознали симболичку компензацију. У овој причи није неопходно веровати у клетву. Довољно је уживати у могућности да онај други можда верује.

Они који се не сматрају сујеверним могу без већег духовног ризика да замишљају некога како се ноћу окреће у паници да се све то односи баш на њега. У таквој консталацији могућности паника је толика да одговор више не може да чека јутро.

---

Стигао је у музичкој форми: „Стави рузмарин испод јастука“.

Тиме смо од клетве прешли на упутство за употребу. Рузмарином против урока. Народна магија има ту предност над јавним политикама: зна се шта тачно треба набавити.

У самој песми рузмарин припада љубави. Треба да сачува блискост, мирис и везу од растанка. Позивају се и анђели да помогну. Све је, дакле, нежно док се не утврди ко би с ким да остане заувек.

Кад ту жељу изговоре двоје заљубљених, човек им пожели срећу. Кад је отпева организација,  ја бих ипак погледао услове раскида.

Али ако се већ говори о уједињењу, шта је лепше од љубави? Мало музике, мало биља, па на другу страну јастука. Бајага је ту бар оставио могућност да се јастук окрене на другу страну, ако човек већ не може.

Музички одговор имао је и још један практичан разлог: са друге стране већ се вртело „Три пољупца хоћу ја“.

Једна песма је већ ушла људима у главу. Друга је морала хитно под  јастук.

---

Три пољупца у ову причу уносе нешто ведрије. Не траже башту, апотеку ни посредовање небеских служби. Потребно је друго лице. И да добровољно пристане.

Ни та песма, додуше, не почиње у потпуној слози. Било је лагања, неверства и покушаја да се све среди једним пољупцем. То ми делује здраво. Неко је утврдио да је преварен, уме то да изговори и још није одустао од могућности да му буде лепо. Само више неће под истим условима.

У политичком преводу, то је већ прилично захтеван бирач.

Тако на једној страни имамо жељу да се постојећа веза никада не прекине. На другој некога ко је спреман на блискост под одређеним условима.

Једни се заклињу на вечност. Другима је и једна дужина мандата превише.

---

Ту је прича могла да остане у оквирима музичког аранжмана. Али на мрежама нико нема обавезу да се држи задатих форми.

Рузмарин наједаред добија ново, погребно читање. Ето душебрижника који тврде да његов мирис више не чува љубав него прикрива нешто о чему се у кући не говори. Јастук остаје, анђели остају, само се мења разлог због кога окупљени чекају.

Анђео није потврдио долазак. Све остало је спремно, осим најближих, који још нису прихватили повод окупљања. Најближи су у жалости. Даља родбина још чека исплату.

Антрополог би говорио о обреду прелаза. То је оно време кад је стари положај изгубљен, а нови још није признат. Код нас би та фаза могла да потраје. 

Ту некрополитика добија нашу кућну, сатиричну употребу: управљање животом око нечега што нико не сме да прогласи завршеним.

Зато се рузмарин ставља под јастук, прозор држи затворен, а сваки сумњив мирис приписује онима напољу. Неко је предложио проветравање, али би промаја могла да однесе документацију.

А споља и даље допире она друга песма. Неко би да се поздрави, приближи, пољуби. Људи се смеју и не проверавају има ли заштитног биља испод сваког седишта.

У кући је то оцењено као недостатак поштовања према тренутку.

---

И шетње у том светлу добијају извесну церемонијалност. Више као поворка него дефиле. На челу фотографија, иза ње најближи, па остали који су били у различитим облицима радног односа. Прво тендери, затим јавна предузећа, па привремени агенцијски послови. Ови последњи су најдаље од сандука, али им се присуство најпажљивије проверава.

Социолог би рекао да ритуал учвршћује заједницу.

Ни тугу не треба олако оспоравати. Неко губи уверење, неко сигурност, неко број телефона на који се увек јављају. Појединима би после губитка блиске политике могао да уследи и ближи сусрет са прописима.

Поворка зато повремено запљеска. Треба одржати расположење и оставити снимак са ког се не види јасно којим поводом су људи дошли.

Проблем настаје кад застану близу оних других. Одатле се чује захтев за три пољупца, али нико не делује спремно да изјави саучешће.

То може да збуни човека који је читав дан провео у уверењу да после његове поворке више нема куда.

Оснивача би такође требало обавестити. Надимак Гробар у овом тренутку носи извесну професионалну тежину. 

Мада, колико познајем наше свечаности, све може да се продужи. Рузмарина још има. Напољу се љубе. Анђео не одговара. Кад ловорика нема, и рузмарин је довољан да запржи чорбу.

P.S. 

"Хеј, драги, драги, божурове сади,
ја ћу воду, а ти корен, нек изникну млади.“

Read More

Има ли живота након избора

 Пре скриптум: Ово је наставак ранијег текста, јер се стварност у међувремену није поправила, а ја нисам престао да јој дописујем примедбе.

Када су једног православног духовника провокативно питали хоће ли одређеног датума бити крај света, како су неке секте најављивале, одговорио је:

— Неком ће бити, а неком неће.

Прецизан, ал` незгодан одговор за телевизију - не може да стане у најаву катастрофе

Сваки човек има заборављени дар да и оно што изгледа неминовно да одложи, ублажи или преусмери. Тиме не квари пророчанство: и његова слобода је унапред урачуната. Општа пропаст не ослобађа га обавезе да нешто предузме на свом парчету света. Пророчанство остаје истинито, осим тамо где му човек својом слободном вољом ускрати лично учешће.

Ми смо, за сваки случај, предузели све да се ништа не може.

После нам остане да будемо у праву. То је овде најраспрострањенији облик посмртног живота за живота.

Добар пријатељ ме је недавно сасвим добронамерно упозорио:

„Ја мислим да ћеш ти упасти у ППД (пост-протестну депресију) после избора, без обзира на то ко победи. Вратићеш се монотоном кодирању и праћењу статистика раста естонске економије.“

Морам признати да ме је погодио. Кодирање више на постоји, а и питање ја шта ће бити са Естонијом.

Шта ако стварно победимо, па више не буде пристојно да за сваку своју недовршену обавезу оптужим пропаст државе? Шта ако у понедељак буде само понедељак?

Отворим вести: министар није дао изјаву јер истрага није завршена. Директор смењен јер није радио. Председник примио делегацију, испратио делегацију и остао у оквиру овлашћења.

Како човек да живи под толиким притиском нормалности?

Мораћу да (вајб) кодирам. Естонци ће поново осетити да их неко посматра.

Пријатељ ме је, наравно, истом поруком подбоо и због моје изложености спиновима. Оним истим које тако лако препознајем код свих осталих.

Нисам одустао. Сви смо изложени. По речнику, распореду огорчења и боји гласа често се може утврдити где је човек самостално дошао до свог мишљења. Понекад и у колико сати.

Најопаснији смо ми који разумемо манипулацију. Остали прогутају удицу, а ми је прогутамо, па анализирамо њену конструкцију.

Зато своју мисаону расутост редовно тренирам. Чим приметим да ми је све постало јасно, изложим се контра-спиновима. Нема ту велике филозофије: обична хигијена деконцентрације.

Увек се сетим оне приче о хипстерима: толико се труде да не личе ни на кога да их препознаш све одједном. Отприлике као нас политички освешћене.

Читам, дакле, и оне који ме нервирају. Не очекујем да ме просветле. Проверавам шта су моји изоставили док су ми објашњавали целину. После проверим шта су ови други измислили.

Тако одржавам несигурност. Једину преосталу сметњу да постанем озбиљан политички аналитичар.

---

После толико година у којима је смена власти представљана као опасна фантазија неодговорних људи, појавили су се студенти. Недовољно искусни да знају да не може.

Побуна је кренула из трагедије и захтева за одговорношћу. Поредак је одговорио показивањем свих разлога због којих одговорност не сме да се утврђује.

Институције су изашле на улицу. Криминалци су ушли у институције, а ко није хтео у затвор, сместио се у оближњи парк.

До тада смо сумњали како систем ради. Онда је систем, изнервиран нашим неразумевањем, организовао практичну наставу.

Мафијашки филм, само без одјавне шпице. Не може толико имена да стане, а нека морају да остану заштићена до следећег постављења.

Власт нас је истовремено упозоравала да постоје и гори. Верујем. Само ми није јасно зашто их већ нису поставили.

Страх се најбоље примио тамо где је већ постојала плата. Човеку најпре објасниш да је радно место добио захваљујући теби, па му оставиш слободу да одлучи хоће ли остати без њега. Тек после га пребројиш као истомишљеника.

Не подсмевам се лако људима који страхују за хлеб. Нисам нарочито храбар на туђој рати кредита. Али развили смо необичан радни однос: запослен си у јавном предузећу, а послодавац ти је нечији опстанак на власти.

И онда та деца почну да се понашају као да држава припада и њима. Без иједног дана радног стажа у странци.

На њиховим скуповима видео сам људе који се радују једни другима. Помажу непознатима, деле храну, скупљају за туђе трошкове. После толико година реализма, изгледало је готово неозбиљно.

Народ који је, по стручним проценама, одавно пропао, показао је непријатну склоност да се појављује лично и квари налаз.

---

Ја сам у томе видео прилику за родољубље. Да се коначно раздвоје љубав према отаџбини и право прече куповине њене имовине.

Помислио сам да ће се озбиљни људи окупити, понудити програм и преузети део посла. Не морају одмах да ослободе све српске земље. Могу прво да обезбеде просторију за састанак, мало горива и неколико сати недељно за терен.

Али део родољубиве јавности одлучио је да сачува неутралност. Отаџбина је угрожена, али још није достављена потпуна документацију.

Други су пришли студентима. Возили, носили, дежурали, помагали. Једном речју манипулисали. Док су тумачи одређивали историјски карактер побуне, ови су тражили коме треба превоз.

Подела рада је била природна. Једни су били на висини задатка, други су задатак обављали.

А покрет шарен. Леви, десни, верници, атеисти, паметни, наивни, тврдоглави. Виђам и људе који би, кад би знали шта све мислим, вероватно тражили да се моја подршка прими уз ограду. Или би отишли, да се не поквари састав.

Ни ја њих не бих баш све повео кући.

И ту себе ухватим у ситној превари: кад кажем „студентска листа“, у глави видим људе с којима бих могао да разговарам до јутра. Оне друге оставим изван кадра. Као да и ја имам мали приватни јавни сервис.

Знам да ће међу њима бити неистомишљеника. Можда и људи који исмевају оно што је мени свето. Нећу да се правим да ми је то симпатично. Није. Али вера у моје светиње не допушта ми да од њихових подсмеха направим свемоћну силу пред којом ћу се сакрити иза познатог безакоња.

Ако верујем у Васкрсење, било би необично да ми коначну границу храбрости одреди нечији подкаст.

Пре ћу се помолити. Најпре за себе. И за њега, ако успем да одмакнем од првог подухвата. Има ту доста посла.

Само што голубија безазленост не подразумева обавезу да слетим право у шерпу. Обавезна је и мудрост змије. Могу да пружим руку човеку с којим се не слажем и да гледам шта ради другом.

---

Власт користи сваку нашу разлику. Поставља велика национална питања са самопоуздањем човека који је одговоре већ предао, али би сад мало да испитује разред.

Шта ће ови са Косовом? Шта ће са државом? Ко им стоји иза леђа?

Питања јесу важна. Само бих волео да испитивач прво покаже свој рад.

Непријатно је кад те извршитељ који ти износи намештај пита јеси ли сигуран да ће следећи станар поштовати породичну традицију. Још ти придржава икону да му не испадне телевизор.

А ми немамо озбиљно организовану родољубиву политику која би ту нешто употребљиво понудила. Имамо осамдесет одсто родољуба, према сопственим проценама, и хроничан недостатак двојице људи кад нешто треба урадити.

Годинама слушам странке које тврде да се избори краду, а не успевају да организују два контролора по једном бирачком месту. Притом намеравају да контролишу војску, дипломатију, привреду и историјске процесе.

Кутија им је претерано сложена.

Не могу више озбиљно да слушам исту реторику под којом смо већ губили, само из уста људи који би волели да добију прилику да и они лично провере зашто није успело.

За првих десет на листи разумем. Њима је програм остварив.

Висока политика, међутим, има проблем са човеком који кроз прозор гледа комшију како не одлази на посао, а редовно прима плату. Можеш му објаснити све геополитичке околности. Он и даље има прозор.

Тако и у причи о режимским ботовима људе најмање занима јесу ли коментари били убедљиви. Да постоје, знали смо. Питање је зашто грађанин плаћа човека у јавној управи или јавном предузећу да га током радног времена убеђује да је паразит.

Нека то ради из уверења. Ван смене.

Није свака субвенција куповина гласа. Али неправедно додељена субвенција има одличан изборни учинак у оба смера. Једној кући стигне трактор, уз обавезу да фамилија правилно гласа. Остатак села добије јасан увид у политички програм.

Село не мора да чита истраживачке портале. Видело је ко је довезао.

И онда наша деца воде кампању на аферама које су настале док су она учила таблицу множења.

Ми смо све знали. Читали, писали есеје, мудровали, чували неутралност. Толико смо добро разумели ситуацију да смо се потпуно умирили.

Она сад морају да доказују. Од имовине ионако није много остало, па смо им оставили искуство. 

---

Не мислим да нам је на располагању бесконачан број мирних покушаја.

Кад гледам дугове, обавезе које пристижу и потребу да се свака нова рупа свечано отвори као инвестиција, не делује ми да финансије остављају много простора за још један круг истог експеримента.

Бојим се да ће рачун стићи баш кад завршимо расправу ко је довољно чист да га отвори.

А тада се, по обичају, испостави да је новац био њихов док се трошио, а дуг наш откако је доспео.

Ни Европа ми, са својим побунама, бесом и све тврђим поделама, не личи на мирну чекаоницу у коју можемо да склонимо проблеме. Изгледа да су и тамо људи приметили да се од њих непрекидно тражи разумевање за живот који им је све теже да приуште.

Зато ове изборе доживљавам као можда последњу прилику у овом низу да режим сменимо мирно и својом одлуком.

Не знам да је последња. Само не бих проверавао колико их још има тако што ћу и ову пропустити.

Сваки следећи сценарио замишљам опаснијим, скупљим и са више добронамерних странаца који ће знати шта нам је потребно.

Прво ће нам помоћи да се стабилизујемо. Онда ћемо видети шта је остало наше да ту стабилност платимо.

Можда ће нам оставити заставу. Добро дође кад се потписује капитулација.

---

Ако студентска листа победи, не очекујем колективно просветљење. Очекујем бар могућност да поштен човек нешто уради, а да пре тога не мора да постане нечији.

Биће међу таквима и левих и десних. Биће и поштених неспособњаковића. Неке бих радо позвао на славу, али им не бих дао да организују паркинг испред куће.

Неће се ни сви непоштени повући. Неки ће променити уверења брже него што ми стигнемо да променимо браву.

Можда ће помоћи и њихова међусобна завист. После толико година расподеле плена, мора да има људи које највише боли што су своје одсуство образа наплатили испод цене.

Није то узвишен темељ обнове. Али нисам приметио да нам стиже резервно становништво.

Ми родољуби мораћемо да одлучимо постојимо ли у том народу или само у сопственим есејима. Не можемо довека волети Србе под условом да се појаве неки други, а кад стигне нова генерација, замерити јој што је неискусна.

Наравно да је неискусна. Млада је и наивна. Још верује да труд има смисла.

Можда нам је то шанса. Док јој не објаснимо.

Видим у делу студентског покрета могућност за нови друштвени договор: да утврдимо шта једни другима нећемо радити кад дођемо у прилику.

Хоћу да се знају и моје црвене линије. О држави, Косову, суверенитету, светињама, слободи.

Нећу ни да часне интелектуалце који су подржали побуну гурам у блато зато што неће да одобре баш све што неко у њено име затражи. Нисмо ваљда тражили људе од интегритета да бисмо их после лакше сломили пред сведоцима.

Људима које студенти предложе треба дати шансу. И изнети примедбе. На време, док још нису основали службу која ће објашњавати зашто су примедбе напад на државу.

Ту ћемо се тек проверити.

Лако је бити против власти коју мрзиш. Треба преживети тренутак кад пријатељ, с којим си се због ње посвађао, пошаље линк и напише: „Јесам ти рекао.“

Због те реченице су код нас читаве владе добијале други мандат.

---

Гледам изблиза ту децу. Колико раде, колико се троше, како се шале кад би било сасвим разумно да одустану.

Биће међу њима искоришћених. Биће заборављених. Чим се појаве положаји, стићи ће и људи који су све време били на најважнијем месту, због чега их нико није видео.

Знам то из прве руке - док смо ми стигли пешке до победе, татина деца су већ имала кључеве брзих аутомобила.

Можда је ту и мера наше подршке. Да им помогнемо да победе, а после не помогнемо другима да их избришу из фотографије.

За то ће требати мање пророчанстава, а више имена, телефона, смена и обавеза.

Знам. Тешко је после вековне забринутости прихватити задатак са кратким роком.

Стратегију спасења препустићу Божјој вољи. Могао бих дотле да проверим ко долази, ко вози и коме треба помоћ.

Није ред да и продужни кабл чекамо са неба.

Можда је пријатељ у праву. Можда после избора стварно упаднем у депресију. Можда ме разочарају баш они којима сам веровао. Можда ћу поново гледати познате људе како непознатим путевима стижу на стара места.

Али овога пута бих волео да своје разочарање не прогласим политичким програмом.

Већ сам био паметан у своја четири зида. Нисам приметио да је то режиму тешко пало.

Има ли, дакле, живота након избора?

Неком ће бити, а неко ће први пут морати да засуче рукаве.

П. С. Пријатељу сам јавио да сам спреман за монотонију. Ако после избора не буде имао ко да ме зове на протест, зваћу ја њега.

„Против кога?“, пита.

Рекох да још не знам.

Read More

Клапа, трећи пут: без режисера!

Ја бих стварно волео да знам ко стоји иза студената.

Мислим, осим Бојана Пајтића и тих, ваљда неизбежних, трећеразредних оперативаца неких служби. То смо, је л’ тако, већ објаснили. Само још да објаснимо све остало.

Који је ово експеримент? Каква социјална, политичка и психолошка појава?

Народ без медија, под непрекидном артиљеријском ватром спинова, манипулација, застрашивања и претњи. Посвађан, осиромашен, исцрпљен деценијама пораза. Систематски обрађиван да поверује како је сваки отпор узалудан, свака победа немогућа, а сваки покушај промене само нова прилика за понижење. Без озбиљних спољних савезника, насупрот власти која има медијску машинерију, институционалну силу и подршку моћних спољних фактора.

Сви услови за одустајање уредно су обезбеђени. На безнађу се радило као да од њега зависи будућност земље.

И онда, упркос свему ово!

Па чекајте, људи, зар смо толико потценили сопствени народ? Зар испод наслага страха, беде, апатије, узајамне мржње и научене беспомоћности ипак постоји нека дубља, готово геолошка сила друштва? Нешто што нису успели да угуше, мада су му одузели и глас, и ослонац, и разлог да верује?

Или је и то неко организовао? Не би ваљда народ нешто на своју руку. Знало би се ко му је дозволио.

Има ту нечег епског. Не у безгрешности студената, не у њиховој непогрешивој политичкој мудрости, него у томе што се једно друштво, после толико година систематског обесхрабривања, можда поново сећа да је друштво. Да није само збир усамљених људи који гледају како да преживе. Да је заједница која још уме да пожели нешто више и да због те жеље изађе пред силу.

После толиких лекција из пораза, народ показује забрињавајуће незнање.

Или сам ја у заносу? Или нас још има два милиона политички, духовно и ментално толико различитих, а опет, као никада, сложних? Немамо јасан пут, али свако упорно верује у своју верзију тамо неких студената — последње организоване скупине којој још признајемо ауторитет, иако га тек треба стећи. У њима видимо различите будућности, па се око њих слажемо све док не почнемо да их описујемо. Можда више не разликујемо немогуће од онога што тек треба да се догоди. А можда смо се, за почетак, сложили да ово више не сме да траје.

Можда је проблем у нама. Стварност се емитује непрекидно, а ми упорно верујемо сопственим очима.

Или заиста гледамо неки жестоки експеримент врхунских тајних организација, обавештајних структура, ентитета - некога ко зна нешто што ми не знамо? Јер страх може бити наш, понижење наше, беда наша, али побуна - за њу већ мора да постоји неки спољни извор.

Домаћа производња незадовољства. Увозна дозвола за отпор.

А можда је најнепријатнија могућност управо ова: да нема великог режисера. Да нико не држи све конце. Да се историја понекад отргне из руку оних који су уверени да њоме управљају.

Каква непријатност: све је било под контролом, осим друштва.

Ако је тако, онда је ово пукотина у читавом систему друштвене контроле. Тренутак у којем се показује да човек може бити сиромашан, уплашен, изманипулисан и поражен, а да ипак није коначно побеђен.

То би већ био озбиљан пропуст. После толико уложеног труда, да у човеку преостане човек.

И признајем: не знам шта је од свега тога истина.

С једне стране, огроман попис свега што нам уништава сваку шансу: сила, новац, медији, уцене, поделе, исцрпљеност. С друге, све оно што нам враћа наду: упорност, солидарност, храброст, људи који су се усправили, па сада придржавају једни друге.

А између потпуна конфузија, уредно распоређена у мале проценте. Не знамо шта се догађа, али знамо на другу децималу.

И сад би, по свим правилима заноса, требало рећи: „Па и да је лаж бар буди наду.“

Али шта ако је баш то мера нашег пораза: да нам, после толико лажи којима су нас учили да нема наде, чак и нада личи на превару?

Безнађу верујемо на реч. Нада мора да приложи доказе.

П. С. Зато бих стварно волео да знам ко стоји иза студената.

Јер народ смо, изгледа, већ искључили као могућност.

Read More

Друштво са ограниченом одговорношћу

Сад је већ потпуно јасно да Србија улази у једнопартијски систем. То је само прелазна фаза: неколико дана после избора могли бисмо добити први нулопартијски систем.

Власт је годинама радила на томе да нам опозиција не треба. Опозиција је, са своје стране, прилагала доказе. Онда су се појавили још недовршени академски грађани и угрозили обе инвестиције.

Зато на предстојеће изборе гледам са референдумским оптимизмом. Једна или ниједна партија. Ниједно решење није за уџбеник, али са једним имамо лоше искуство, док на друго тек оправдано сумњамо. Прија ми што поново постоји нешто што још нисмо пробали, а већ знамо да не ваља.

Прво да утврдимо хоћемо ли државу. За то ко је заслужио да је води већ имамо довољно заинтересованих. Недостаје нам само предмет управљања.

Ја сам родољуб. То ми је додатна обавеза да пазим шта је на дневном реду.

Време је да се и родољубље посвети уметности могућег. Немогућим смо се бавили довољно дуго да је постало редовно стање. Зато сад не наседам на провокације. Само фокус и приоритети. Кад ме усред евидентирања крађе питају с ким бих решавао национално питање, замолим их да прво завршимо попис. Не само украденог. Да видимо и колико је националног питања остало у нашем власништву.

Са другосрбијанцима, који ми нису по вољи, спреман сам да направим договор око Устава, правде и борбе против криминала и корупције.  Ни они, додуше, више немају нарочито весео избор. Утолико су услови за споразум равноправнији. Дакле, више принуђени  него спремани.

Они не морају да заволе моје родољубље. Ја не морам да заволим њихов европски фанатизам и пратеће еврофантазије. За почетак је довољно да прихватимо да је државни новац наш. Ако га уопште има. Ако га нема, имаћемо бар заједничко питање.

Остала питања нисам заборавио. Свакако ће нас сачекати, као и до сада. Само бих волео да нас овог пута сачекају у питомијем окружењу, у коме неслагање не подразумева да једном од нас ујутру дође инспекција.

Верујем да је нови друштвени договор могућ. Довољно сам оптимистичан да мислим да можемо заједно да успоставимо правила по којима ћемо се после поштено посвађати.

И да после свађе сви останемо запослени.

Наравно да бих радије споразум правио са национално освешћенима. Али они су се, у овом историјском тренутку, определили да буду неутрални. Чувају снагу за оцену исхода.

Накнадним тумачењима накнадно су подржали оправдани студентски бунт. Кад су студенти наставили да се буне без претходне сагласности тумача, појавиле су се озбиљне резерве.

Сад се код студената пажљиво испитује сваки зарез. Код режима је све одавно утврђено, па нема потребе да се губи време.

Режим, кажу, не ваља ни у чему. Управо зато мора да остане док се не појави неко ко ваља у свему.

Мени се, ипак, допада што су се појавили неки који још могу да погреше. Са овима који су увек у праву већ смо видели како се завршава.

Годинама слушам да је Србија седамдесет или осамдесет одсто родољубива. То ме радује. Само бих волео да се једном тих осамдесет одсто распореди по бирачким местима.

За почетак по двоје. Да буду присутни, обучени и непоткупљиви. Не тражим да успут реше источно питање.

Али новозаветно „немам човека“ код нас је у међувремену добило организациони план: немамо два човека.

Нису се ваљда патриоте толико образовале да би недељом седеле у учионици и гледале ко шта убацује у кутију. Њих занима судбина народа. Кутије су бедне тривијалије за медиокритете.

За свако бирачко место имамо најмање два тумачења геополитике. За два контролора још тражимо људе.

Осам хиљада четиристо контролора звучи им као недопустиво свођење националне идеје на списак имена и бројева телефона. Нисмо се, ваљда, вековима борили да бисмо сад правили табелу.

Наша интелектуална елита ту показује завидну доследност. Никад неће дозволити да је неуспех у организацији омета у процени туђе неспособности.

Теза да је све већ одлучено нарочито је удобна. Не мораш да устанеш у шест, не можеш ништа да поквариш, а увече имаш право да кажеш да си знао.

Ја сам решио да им покварим узорак. Наместићу аларм.

Подржавам студентску листу. Немам илузију да смо сви исти, да сви исто мислимо и да ћемо се сутра око свега сложити. Имам много скромнију амбицију: да мој глас стигне тамо где сам га послао.

После бих волео да се поново бавим тиме шта су урадили они за које сам гласао. Помало сам се ужелео разочарања за које сам бар делимично сам одговоран.

За касније ћу сачувати и глас и примедбе. Ако све прође како треба, примедбе ћу моћи да износим без претходног договора са адвокатом.

По осећају за праведну расподелу ја сам социјалиста. По текућем распореду неодрађених послова испао сам суверениста и националиста.

Неко мора да се бави и тиме чија је држава, где су јој границе и шта у њој припада свима. Радо бих после прешао на краће радно време и дуже расправе о социјалној правди.

Не смета мени опште добро. Волео бих да има адресу, језик и људе који за њега одговарају. Да, кад нестане, знам где да пријавим.

А ни вас, драги моји левичари европске оријентације, више се не плашим као некад. Некад сам иза сваког вашег плана за поправку човечанства проверавао има ли места за оне који неће да се поправе. Сад, кад вас замислим тако смушене, напуштене и над празним конкурсом, скоро ме је срамота да вас се плашим.

Чим поменем суверенитет, ви посумњате на национализам. Кад га брани нека западна држава, препознате институционалну зрелост. Могао бих и ја да сазрим, само ми реците у којој амбасади се то оверава. А амбасаде које су укинуле финансијска средства нису толико опасне.

Тада домаћи буџет постане најближи расположиви фонд. Напад на њега могао би се, за потребе конкурса, назвати повратком локалној заједници.

Кад би нека одлучна десница управљала тим буџетом, не искључујем могућност да бисмо добили и четничку секцију цивилног друштва. Са пројектом деконструкције предрасуда о кокарди.

А кад бисте ви прихватили да Србија сме да има онолико суверенитета колико другима признајете без узнемирења, ја бих коначно могао улево. Можда бисмо сви прешли у зелене.

Национални Радикал Јуниор, наследник породичног предузећа за аутентичну домаћу десницу, водио би антифу.

Не бих му одмах дао буџет. Нека прво организује два контролора.

После избора бих зато расписао конкурс за оснивање странака.

Правна форма: друштво са потпуном одговорношћу.

Ограничену смо већ испробали. Ограничење се углавном односило на могућност да пронађемо одговорног.

Унесеш сопствени капитал као гаранцију. За свако обећање наведеш рок, цену и рачун са ког се надокнађује штета. Све што обећаш прво се резервише на твом рачуну.

Чланство одговара целокупном имовином. Нотари пописују, а извршитељима је то једини посао. Коначно би и они могли да изађу пред народ без непријатности.

Чланство породице није обавезно. Имовинска карта јесте.

Очекујем нагли пад интересовања за спасавање отаџбине. Многи би први пут затражили да се политика одвоји од приватног живота.

Неки би открили да држава ипак не треба да се меша у све.

А можда би се појавили и људи који обећавају мање, зато што намеравају нешто да ураде. Кампања би била нешто досаднија. Могло би и да се спава.

Да ствар буде ведрија, наш нулопартијски експеримент могао би да постане извозни производ. Већ видим Шпанце и Французе како нас, као стари савезници, пажљиво копирају.

Мора да је неки њихов Жикица Јовановић већ био код нас на обуци. Као ономад код Срђе Поповића, али не само за трећи свет. Премијер лига. Једног дана читаћемо о шпанском народном хероју Хосеу Гарсији Србину. Надам се да је бар он водио белешке.

Французи би, по обичају, отишли још источније и препевали „Расцветале јабуке и крушке“. До тада би се већ нашла и европска средства за воћњак.

Ионако сваки непарни светски рат почиње од нас, а у парним добијемо тек право да ослободимо прве територије. По старом добром правилу, са најмање два покрета, да после имамо о чему да се расправљамо. Расправљамо!?

Ја бих овог пута предложио да свету допринесемо једним уредним записником. Нека други обезбеде историјски спектакл. Ми бисмо могли први да пребројимо гласове и одемо кући.

Нека сваки трећи светски рат буде без нас.

Али опет усуд: већ се осликавају обриси глобалне побуне против олигархије која креће из Србије.

Очекујем да се олигархија благовремено пријави за организациони одбор. Искуство, контакти, логистика. Нећемо ваљда тако важну ствар препустити аматерима.

Можда бисмо могли да је упутимо на конкурс. Онај са сопственим капиталом.

Ја ћу за то време да сачувам своје родољубље и проверим где сам распоређен.

У учионици ће већ седети један другосрбијанац. Неће му бити право што сам дошао баш ја. Ни мени што је дошао баш он.

Ставићу поред њега термос. Он ће из торбе извадити две шоље.

О Косову ћемо после записника.

П. С.

Термос је кинески. Кафа је из БРИКС-а. Процедуре су из Европске уније. Комисија је, наравно, америчка. Колега је донео и продужни кабл, јер је знао да утичница не ради. Ако наиђе неко од национално освешћених, имамо још једну столицу.

Read More

Уједињена проевропска Србија и аутентична студентска листа

Предизборна кампања је сама по себи контрадикција, јер служи само да се потврде већ заузети положаји и још дубље укопају ровови. Расправа служи да откријеш из ког рова говориш. Ако кажеш нешто разумно, само си отежао идентификацију.

Променити неком став поред живог Информера и спин-мајстора на мрежама узалудан је посао. Човек ти још није ни саслушао реченицу, а већ зна ко те плаћа. Неутралних нема. Има само оних који би да избегну расправу са пријатељима, поготово ако их држе за будалу.

Прва листа наступа као Уједињена Србија. За сада је уједињена у једном човеку. У кампањи се појаве још понеки друг из војске, коњ, пас и мачка. Животиње још нису биле на функцијама, па се са њима може пред народ.

Остали са листе учествују тако што их први прозива. Он обећава да ће их сменити, они аплаудирају.

За потребе кампање отказао је све државне функције и преузео опозиционе. Напада власт, обећава промену система и обрачун са неодговорнима. То је логичан след, јер тачно зна где седе. Лично их је распоредио.

У међувремену тумара путевима и показује шта је направио. Ја сам плаћао порезе и акцизе, деца ће отплаћивати кредите, а он се слика. Кад се фотографија развије, нас нема. Од свега, само ће рачун бити на наше име.

Гледам га и сећам се оног деке из „Ко то тамо пева“, првог нашег блокадера: „Децооооо!“ Па онда: „Даље нећеш моћи!“

Једина разлика је што се филм није завршио гласањем, већ бомбардовањем. Мислим, за сада.

Други су фактор стабилности. Стоје на ивици цензуса и придржавају старе структуре. Не смеш да их помериш, не знаш шта ће све испасти иза ормана.

Трећи су анонимни људи које су изабрали студенти. То изазива озбиљну сумњу код бирача који већ деценијама гласају за познате људе, па их после избора не препознају.

Тражи се да студенти објаве имена. Биографије. Порекло. Контакте. Ко им је деда, где им ради тетка и зашто комшија није потписао да су нормални.

За познате је довољна фотографија.

Сумња се, наравно, на стране службе. Домаће су већ пробудиле све спаваче. Неки су право из кревета стигли у јутарњи програм. Умиће се и образ опрати кад се заврши гостовање.

Једино ми није јасно зашто би странци толико улагали у непознате људе кад са познатима већ имају разрађену шему. Једно „кредит није одобрен“ и цела идеологија чека на вези. Утилитаризам за господу, веберизам за запослене.

Остали наступају у више колона, да би се видело колико их тачно има из различитих углова.

Једни су толико проевропски да би и Европску унију било срамота. Други су аутентично српски, због чега не могу са другим аутентичним Србима. Пред њима је тежак избор. Могу испод цензуса, где су им уверења већ лепо намештена. А могу и у коалицију са некима за које управо тврде да ће нас уништити.

Принципи се неће мењати. Само ће добити апанаже.

Њима гласачи долазе из ината. А посланици им одлазе по личном ћефу.

После деценија постојања још немају довољно контролора. Изгледа да је комплетно чланство већ стало на листу. Можда би решење било да сви гласамо на једном бирачком месту, како би имали довољно капацитета.

Изнад свега стоје они који су изнад ситуације. Овог пута непријатно их је изненадило то што би нешто могло да зависи од њих.

Мало су неутрални, мало уплашени, мало аутоцензурисани. Имају визију, стратегију и објашњење зашто ништа од тога није за сада. Народ поново није дорастао. Требало би га некако заменити пре избора, да се не поквари узорак.

Ако све пропадне, знали су. Ако успе,  увек може боље.

Имајући на уму карактер домаћег хипериндивидуализма, победа студентске листе била би чудо. Што је чудо извесније, више је верника који траже да се одложи.

Није сав страх стигао са телевизије. Неко би стварно могао да нас позове да урадимо оно о чему причамо деценијама. Да дођемо у осам, завршимо посао и потпишемо се. Не мислим на апел, већ на радни лист.

Студентска листа преживљава све бочне ударе. Не бих то све приписивао њиховој генијалности. Носилац прве листе озбиљно ради за њих. Највише ценим што га не прекидају дебатама.

Човек у селу можда не зна ко је у ком пленуму, али зна код кога је стигао трактор из субвенције. Комшија не обрађује земљу. Трактор стоји под надстрешницом, чист као порекло имовине у предизборном интервјуу.

Онај који оре још вози стари. Требало би само да се учлани. Али га је срамота да га деца виде са месним одбором. Тек им је објаснио зашто не смеју да лажу, а сад треба и ово.

Други има рођака који прима плату, а не иде на посао. Појави се пред изборе да објасни како држава не може да издржава издајнике. За нераднике је све потрошено.

У јавним предузећима они који долазе на посао раде и за оне који долазе по плату. Сад је кампања, па су ови други додатно заузети. Први морају да заврше за обојицу и стигну на митинг. Други ће проверити присуство.

Само што се, овага пута, у причу о отказима увукла непријатна неизвесност. До сада се знало ко прети. Ово су први избори на којима они други могу да дођу у позицију да деле отказе, и то овог пута због непоштовања радне дисциплине. Ето револуције.

Прича се и да је глас поскупео. Са две хиљаде на тридесет хиљада динара. Ценовник још није истакнут. Човек може да прода уверење испод тржишне цене, а нема коме да се жали.

Кружи и рачуница о двеста хиљада сувишних радних места, са просечним бруто трошком од хиљаду седамсто евра месечно. Ако прихватимо те бројке, више од четири милијарде евра годишње.

На папиру сувишни. На митингу незаменљиви.

Мајстора, за то време, чекаш недељама. Један отишао преко, други у јавно предузеће, трећи може у суботу ако нема митинга. Онај који се јавио пита ко ти је дао број. Већ по тону знаш да ћеш платити и препоруку.

У продавници исти ред деле човек који је новац зарадио, човек који га је добио и човек коме је одобрен. Први враћа нешто са траке. Други га пожурује. Трећи тражи да му се отвори још једна каса. Једнима је скупо због маржи које су небитне другима, онима који лако долазе до новца.

До тендера нисмо ни стигли. Тамо се понуде отварају кад се затвори конкуренција.

За то време озбиљни људи питају зашто су на студентској листи анонимуси. Где је лидер? Где су позната лица? Коме да верујемо ако човека никад нисмо видели у студију?

Могуће је да је био на послу. Радио свој посао и тек сад види да од тога нема вајде.

Ја сам за студенте преломио кад сам видео да моја прва опција нема ни жеље ни способности да се организује. Чекао сам довољно дуго. Почело је као политичко окупљање, а све више личило на оставински поступак.

Са људима са којима се политички не слажем нашао сам се пред истом корупцијом и истим безакоњем. Заједнички програм нам је, без нашег учешћа, саставила власт. Свако је могао да задржи своје мишљење о историји и будућности, само смо сви морали код истог шалтерског посредника.

Касније су ме екстремни родољуби исписали из свог доживљаја деснице.

Прво је сметало што подржавам Ломпара, јер се везао за ПроГлас. После је Ломпар постао готово светац, па је сметало што га, како су ми објаснили, студенти неће. Ја сам остао на истом месту. Испао сам недоследан у оба правца.

Ставове нисам мењао. Само сам почео да питам: добро, шта си ти конкретно урадио за српске националне интересе?

Одговор редовно почиње мојим карактером: као, ја сам добар, али наиван. Читај: глуп.

Гледам врховног команданта, међународне делегације територије која је по нашем Уставу наша и нова понижења, а од мене траже стрпљење. Ситуација је сложена. За свако пристајање постоји шири контекст. За моје непристајање довољна је дијагноза.

Ни поруке руководства нашег историјског савезника у прилог опстанку овог режима нису ми промениле однос према сопственој земљи. Само су ме удаљиле од оба руководства.

Као суверениста, наивно сам мислио да домаћег владара бирамо овде. Сад испада да прво треба сачекати мишљење пријатеља који се, за разлику од непријатеља, меша из љубави.

Русе и даље волим. Ваљда ће ми дозволити да српску власт не волим.

Чекам конкурс за повратак међу чистокрвне родољубе. Да видим треба ли биографија, препорука или лиценца.

За студентску листу гласам управо из родољубивих разлога. Ако нас има колико тврдимо, ваљда можемо да стојимо поред неколико левичара а да нам до краја скупа не поделе дедовину.

Чим поменем сарадњу, стижу 1917, па 1945, бољшевици и тенкови. Гледам данашњег левичара који не може да усагласи назив трибине и покушавам да га замислим како командује оклопном дивизијом.

Можда се претвара. Можда тенк стоји иза трибине, само још нису договорили ко има право да говори из куполе.

Вероватно се и он плаши нас, неаутентичних десничара. Да је чешће седео са нама, видео би колико смо безопасни. Ми и кад заузмемо став, гледамо да не буде општи.

Али можда баш на то рачуна.

Не бих даље залазио у месијанске воде. Има људи којима је одлично, има оних којима је прекипело. Има и оних који би власт мењали као чарапе, пре него што се поцепају. Ови наши показују да још нису бушне и траже да престанемо да отварамо прозор.

Светски изазови превазилазе све понуђене листе. Док не решимо судбину цивилизације, прихватио бих суд у коме се пресуда не наслућује из презимена странака. И шалтер на коме кум мора да узме број.

Знам. Одмах сам навалио са екстремизмом.

Ови први што позивају на уједињење могли би да кажу шта ће ако добију мање од деведесет одсто гласова. Хоћемо ли ми остали морати на допунско уједињавање? Иде ли се аутобусом и рачуна ли се у радно време?

Са друге стране стојимо ми, свако са својом државом у глави и примедбама на туђе гласаче. Могли бисмо нешто и да потпишемо заједно. Макар да правила важе и кад на нас дође ред.

Ту се обично преговори успоре.

Црвене линије смо већ спустили толико ниско да се о њих саплићемо. Могли бисмо бар да их причврстимо ту где су.

За крај, једно питање у прилог смиривању тензија.

Кад бисмо се, уместо свега овога, договорили да незадовољство исказујемо синдикално, па једне недеље штрајкују чврсте присталице режима, а друге они којима је режим превршио сваку меру - шта би се које недеље зауставило?

Замишљам прву: нерадник и режимски активиста и даље не иде на посао. Ништа страшно, ништа ново. Стабилност.

Следеће недеље на посао не дође онај коме је све прекипело. Е, то је већ нестабилност. Људи који су зарадили своје пензије чекају уплату. Штрајк је штрајк, а банкрот је банкрот.

А онда долази изборна ноћ. Контролори потписују записнике, посматрачи састављају извештаје, а победник мења кравату и скида декорације. Још се само чека да неко преброји народ и види колико се уклапа у обраћање.

Од онога ко намерава да пре РИК-а објави изборну вољу народа очекујем да је претходно покаже на отвореном. Митинг, дрон, широк кадар. Да видимо ту референдумску већину без монтаже.

Ако у затворен простор (буквално затворен да не побегну) за двадесет две хиљаде људи стане више од седамдесет хиљада, нека покаже где је сместио остале. Подигне кров, отвори ормане, шта год.

До тада бих његово проглашење победе читао као позив на сукоб. За бројање гласова нека прво положи бројање присутних.

П. С. Ако народ поново не испуни очекивања, молим победнике да овог пута распусте њега. Скупштина стварно није крива. Гласала је све што су јој рекли.

Read More

Наручилац тајни, одговори јавни

Звали ме да испитају јавно мњење. Напокон и мене неко нешто да пита. Нашли они мене да анкетирају. Прво сет мојих питања, па ако преживе, могу и они.

— Ко је наручилац?

— То због објективности не смемо да кажемо.

— А ја своју субјективност да истресем пред било ким?

— Ваши одговори су анонимни.

Добро је. Они имају мој број, ја њихову реч.

Питам за матични број агенције.

— Сачекајте, нико ме никад није за то питао.

Прво питање на које нису имали понуђен одговор поставио испитаник.

— Откуд вам мој телефон?

— Раније сте пристали да останете у бази.

— А откуд вам је био пре него што сам пристао?

Застаде. Изгледа да сам дао сагласност ретроактивно. 

— Нема везе. Удри.

Питају куда иде земља, колико сам задовољан и остало што наручилац не сме лично да ме пита.

— Само СЛ — рекох.

— Шта је пресудило да се определите за Студентску листу?

— АВ.

Жена се збуни, а била је професионална. Збуних се и ја кад ми саопшти да међу понуђеним одговорима нема председника као главног фактора јачања опозиције. Па јесу ли ово уопште професионалци?

— Имате ли савет за њихову кампању?

— Да ћуте. Нису они разлог што ћу да гласам за њих. Нека пусте човека да им заврши кампању.

— А шта би могло да вас поколеба?

— Да проговоре. Таман сам се одлучио, само ми још њихови ставови фале. Нека нешто оставе и за после избора, да се не разочаравам двапут о истом трошку.

— Којом кампањом би друга страна могла да им одузме гласове?

— Да их тотално искомпромитује тврдњом да су међу кандидате студентске листе убацили своје људе. „Пазите кога гласате, има наших!“

— Како вам се чини кампања прве листе?

— Као да су је студенти лично радили. Носилац листе претећи пева: „Четири године бола, четири године туге.“ Само ако победи.

— За кога сте гласали прошли пут?

— За Двери.

— Немамо ни то мећу понуђеним одговорима. Имамо само „Милица и Бошко“.

— Не стај ми на муку. До пола сам заокружио.

— Не знам како се то књижи. 

— Пола гласа опозицији, пола власти. 

Испадох и ја за национално уједињење. Кад није прошло прошли пут, можда прође овог. Председников позив на уједињење овог пута схватио сам озбиљно: ко подржава прву листу због уједињења, треба да заокружи све листе. Нећемо ваљда одмах на гласању да се делимо.

Преломио сам кад сам видео да Збор четника Правног факултета и Комунистички савез Србије позивају на исту ствар. Председник позвао на уједињење, ови се ујединили против њега. Ваљда је и он спреман да нешто жртвује за сопствену идеју.

— Која вам је резервна варијанта?

— Пресељење.

Сад се већ гласно насмеја.

— У коју државу? — излете и анкетарка ван шаблона.

— Шта има понуђено? Мислим, јесам ли ја у ситуацији да бирам? Да сам знао да бирам, изабрао бих ваљда своју.

П. С.

Можда су од мене кориснији они што мртви озбиљни кажу да су сви укућани за СНС. Наброје и покојне, за сваки случај. А кад спусте слушалицу, све их отерају у ③ лепе материне. Док су на вези, расте рејтинг. Кад прекину, расте неизвесност. Али то ваљда раде само кад странка зове. А овде је наручилац тајни. Значи, може бити било ко...🤔

Read More

Има ли овде Срба 2.0: Где је осамдесет одсто родољуба?

Следећи сазив Народне скупштине биће нелегитиман ко год да победи.

Не нужно и нелегалан. Легалност ће зависити од тога да ли ће изборна воља бити одбрањена на бирачким местима и у записницима. А о бројању ће се озбиљно бринути само две организоване снаге: једна да украде гласове, друга да је у томе спречи.

Проблем је легитимитет. Ниједна листа не тражи јасан и потпун мандат за управљање државом. Ево и доказа.

СНС наступа као „Уједињена Србија“ и нада се историјском резултату од око половине гласова. Она друга половина за њих није Србија. То су усташе, блокадери, плаћеници и издајници.

Једино су уједињени у намери да половину народа унапред прогласе непријатељском. Не бих им био у кожи ако победе, осим ако су спремни да репресију подигну на ниво отворене диктатуре.

Студентска листа ставила је вето на готово свакога кога су гласачи стигли да запамте. Свесно је изабрала анонимне и непроверене људе, поштујући опет половичну поруку да бисмо против режима гласали и за главицу купуса.

Зато њен легитимитет није неограничен. Добила га је да институцијама врати уставне надлежности и зато јој се кампања и зове „Чувари Устава“. Није добила мандат да мења Устав, преваспитава народ или изводи геополитичке експерименте.

Сваки покушај да прекорачи тај мандат био би директан позив на отпор, а и обавеза за нас који је од почетка подржавамо.

НАДА се нада да неће морати ни о чему да одлучује. За мирну савест њеног гласача најбоље би било да листа не пређе цензус.

Сваки други сценарио им је логички нодбрањив. Ако ни СНС ни Студентска листа не освоје већину, свака одлука коју НАДА донесе учиниће је, по сопственим мерилима, издајничком. Мораће у коалицију са неким кога је већ прогласила издајником, а таквих, судећи по њеној реторици, има на свим странама.

Историја њених политичких одлука годинама је, свесно или не, ишла у корист странци на власти. Сада они који деценијама нису успели да на бирачким местима одбране изборну вољу рачунају да капитализују гласове које ће им сачувати контролори Студентске листе.

Је ли то аутентично српски?

Мањинске странке следиће већину, јер им је опстанак уз власт важнији од питања кога та власт представља.

Остали се шизофрено цепају до самоуништења и не показују никакав интерес осим за првих десетак места на сопственим листама. 

Следећа Скупштина зато неће бити састављена од представника који су добили позитиван мандат да воде државу. Биће састављена од оних који су добили гласове да спрече неког другог.

То не значи да су сви исти. Значи да нико није добио бланко овлашћење.

Где је осамдесет одсто родољуба?

А сада питање за десничаре:

Чега сте се уплашили?

Да ће студенти признати Косово, увести санкције Русији, прихватити наметнуту кривицу и покушати насилно да промене националну свест?

Десничари који се тако представљају, а подржавају садашњи режим, плаше се онога што су том истом режиму већ дозвољавали: уступака око Косова, приближавања санкцијама Русији, прихватања туђих тумачења наше кривице и систематског мењања националне свести.

Тада то није била издаја, него „мудра државна политика“.

Зашто?

Зато што су ваше синекуре остајале са безбедне стране сваке померене црвене линије.

Ако Студентска листа пређе те границе, први ћу јој се супротставити. Имаћу и ауторитет и обавезу да то учиним јер сам за њу гласао. Мој глас није заклетва на верност, већ условни мандат и право да тражим одговорност.

Са мном ће устати и многи други њени гласачи.

Па чега се онда плашите?

Вас који подржавате режим има, кажете, бар тридесет пет одсто. Нас који ћемо гласати за Студентску листу, али не и за националну издају, ваљда има још бар петнаест.

Ето већине.

Где је онда оних чувених осамдесет одсто родољуба?

Нису ваљда сви везани за јавна предузећа, управне одборе, државне плате и телевизијске студије?

Ако нас после промене власти чека репресија налик оној из 1945. године, када се политички сукоб није решавао пребројавањем гласова него глава, онда је страх оправдан.

Али ако то не очекујете, страх вам је само алиби.

Ако будете чували своје синекуре док неко прелази црвене линије, нећемо изгубити због изманипулисаних студената.

Изгубићемо због вас.

Ја ћу се супротставити свакој њиховој издаји као што сам се супротстављао режимској, док сте ви сваку режимску издају проглашавали тактиком, компромисом или још једном историјском победом.

Не плашите се ви шта би студенти могли да ураде Србији.

Плашите се дана када ћете морати да објасните шта сте ви радили док је режим то већ чинио. Ја се не плашим већ занм да су такви увек уз власт. Знати и ви и ваши спонзори.

Бољи спонзори

А онда долази најбеднији део наше родољубиве драме: љубомора.

Грађанистима не замерамо што не верују у своју идеју, него што су научили да је спроводе, повежу са сопственим интересом, организују се и пронађу спонзоре боље од наших.

Док они новац претварају у политику, наши родољуби политику претварају у плату, управни одбор и место у телевизијском студију.

Зато ово више није прича о родољубљу. Ово је прича о току новца.

А када је већ реч о новцу, да видимо колико се уопште питамо. 

Буџетом за 2026. годину планирано је 2.414,7 милијарди динара прихода, а 793 милијарде за отплату главнице дуга - готово трећина свих прихода. Са каматама, обавезе премашују хиљаду милијарди. Према последњим доступним подацима, око три четвртине државног дуга је спољни дуг, док је готово четири петине укупног дуга везано за стране валуте.

Чак ни оно што статистика назива домаћим повериоцем не мора суштински бити домаће. Банке у страном власништву држе готово четири петине активе банкарског сектора Србије.

То, наравно, не значи да странци држе четири петине домаћег јавног дуга. Значи нешто довољно непријатно: да се и део дуга који се формално води као домаћи налази код банака регистрованих у Србији, али чији су власници и центри одлучивања ван Србије.

Када отплата главнице, камата и трошкова задуживања на папиру достигне износ већи од две петине планираних буџетских прихода, свака будућа власт биће суверена тачно до оне одлуке која угрожава наплату.

После тога не почиње издаја.

Почиње „усаглашавање са партнерима“.

Ту границу смо већ прешли. Нема разлога за секирацију.

Повериоци не морају да изађу на изборе. Они су свој мандат обезбедили уговорима.

Зато је лицемерно завидети грађанистима што имају боље спонзоре. Они бар своју идеју спроводе у складу са својим интересом. Срамота није што грађанисти имају боље спонзоре. Срамота је што такозвани родољуби више завиде њиховом новцу него што бране сопствену идеју.

Не љутите се ви што је Србија заложена. Љутите се што провизија није ваша.

Read More

ПОЛИТИЧКА СЦЕНА У СРБА - ДАНАС. ЗА СУТРА НИШТА НЕ ГАРАНТУЈЕМО.

СНС - наступа уједињено и нада се историјском резултату мало мањем од половине. Она нешто већа, али неуједињена половина, састоји се искључиво од усташа, блокадера и издајника.

СПС - њихови гласачи се хвале да ће гласати за избачено крило странке које се није ни кандидовало. После једног века, једина нада да странка преживи налази се у ономе што је избацила.

СЛ - ставља вето на свакога кога су гласачи успели да запамте. Непрепознатљивост је први доказ непобедивости.

МИ - позвали гласаче да не гласају за њих. Могу за било кога — по датим упутствима. Слободан избор, по наређењу.

Мањинске странке - понашају се у складу с већином јер је то суштина власти.

НАДА - За мирну савест најбоље је гласати за њих, под условом да не пређу цензус. Ако ни СЛ ни СНС не освоје већину, шта год да изаберу, постаће одговорни - дакле, по сопственом сведочењу издајници. Зато глас за њих је нада  да глас пропадне. Аутентично српски.

Остали - не може им се утврдити ни постојање у траговима. Сем ако Ђилас не плати неком десничарском менталном разгибавачу да хитно објави како су националисти убацили све своје људе на студентску листу и са АВ-ом договорили број три.

Read More

Истраживање јавног мњења - Службина верзија

Интелектуалац - безбедносна претња

Досадашња предизборна кампања донела је ретку националну сагласност: било је довољно да из анонимности изађе само један истински српски интелектуалац па да се одмах сви сложе да му треба забранити да говори.

Човек није кандидат. Управо је то разлог.

Нарочито му треба забранити дуге реченице. Већина људи запамти до три речи и проследи свима који немају времена да се баве дугим формама. То је већ крајње неодговорно понашање у земљи у којој се интелектуална зрелост доказује правовременим ћутањем.

Али не седи ни Служба скрштених крила. Нарочито кад има два. Једно је службено проевропско. Друго је формално национално.

На једном крилу појаве се ментални разгибавачи и, у стилу Пинкових „Курсаџија“, имитирају највидљивијег српског интелектуалца. На другом се огласи анонимни салонски интелектуалац, који је сасвим случајно одобрио министров плагирани докторат. Узврати истом мером, само што овога пута навлачи гласове управо оној проевропској опозицији од које, наводно, брани Србију.

Једни буду брзо исмејани као Ћаци. Други се дуже држе јер су боље организовани. Њих тек понеко назове другоћацијанцима. Очито су и боље плаћени, и то по учинку.

Осамдесет одсто - тесна већина

Проевропски фанатици и аутентични десничари врте се око цензуса. Са родољубима је сложеније, мада их, према сопственој процени, има осамдесет одсто. Отуда и чуди што се тако силна већина толико плаши мале клике левичара. Можда зато што би морала да изађе из салона.

Ни једни ни други, свакако, нису смогли снаге да потписом подрже кандидатуру странке за коју ће гласати. Све Служба мора сама.

Првих двадесет пет одсто суверениста безусловно је уз колонијални режим и, ради личних интереса, спремно да подржи свакога ко им гарантује одржање континуитета.

Следећих двадесет пет одсто подржава власт упркос сопственим интересима. Свесни су да ће их они који их данас уцењују уцењивати и следећи пут када буде фрка. Само нису свесни да ни фрка не одустаје од континуитета.

Трећих двадесет пет одсто против такве власти је по сваку цену, макар и са онима који их нервирају.

Три одсто аутентично је против свих, осим личних интереса.

Још један проценат има сопствену и сопствену визију месијанства, а последњи проценат напокон је дигао руке од свега, осим од права да се ни са ким не сложе.

Тако се добије свих осамдесет одсто, без иједног сувишног родољуба.

Гласач - странка за себе

На једном не баш видљивом налогу на друштвеним мрежама слушамо сведочење човека отворено против режима. Прилази му осведочени гласач режимске странке, званичне наследнице КПЈ-а, сав одушевљен и пита:

— Је л’ тако да побеђујемо?

Човек се збуни. Не зна са ким побеђује.

— Ко ми?

— Па ми, блокадери. Ја сам из оног другог крила режимског партнера, оног које је од почетка било за младе.

Странка се поделила. Гласач је остао цео.

Можда није променио страну. Само је променио крило.

Имамо и сведочење из прве руке једног урбаног Дорћолца. Некада је тајно гласао за доктора Несторовића, иако је, према сопственом признању, знао да је „чудак“. Управо зато је и гласао за њега. Сматрао је да нико боље не представља стање нашег друштва.

У том смислу и не чуди што су лидери те странке позвали своје гласаче да не гласају за њих. Остали, дакле, могу.

Сада ће гласати за студентску листу.

Он је путинофил, а студенти, каже, раде за руске интересе.

Баш бих волео да га спојим са другим родољубом, овога пута проевропски оријентисаним, који ће такође гласати за студенте, иако верује да су производ руске меке силе.

Један ће гласати за њих зато што су руски. Други упркос томе. Напокон консензус.

Обојена револуција -  боја на кредит

Остаје само да утврдимо ко организује обојену револуцију. Изгледа, Руси, мада је могуће да боју обезбеђује Европска унија из претприступних фондова.

И каква је то обојена револуција која у кампању креће под слоганом „Чувари Устава“?

Опасна или наивна?

Одлучите сами, јер вас ионако ништа не питају.

Можда је зато председник данас био у Украјини. Да обезбеди енергетску стабилност коју има намеру да убрзо угрози погоршавањем односа са онима који су нам је до сада обезбеђивали.

Стране службе - домаћа извозна грана

Све ово напокон објашњава откуд у Србији толико новца.

Изгледа да су наши људи опљачкали стране службе. Узимају од свих, свима све испоручују, ништа не потписују, а рачун на крају увек заврши у гласачкој кутији.

То им стварно треба признати. Ако не Нобеловом наградом, онда бар неким орденом са мачем.

То је једина извозна грана у којој готов производ остаје у земљи.

Наша угледна новинарка, која данас ради за руску телевизију у Србији, постала је угледна још док је од 1995. године радила за невладине организације финансиране из фондова USAID-а. Судећи по јавној биографији, школовала се и на универзитету Сорошеве фондације, па сам готово сигуран да је финансирају све службе.

Када Трамп реши питање USAID-а, ту је руска телевизија RT да припомогне.

А таквих има колико хоћете.

Испоставило се и да се на скупштини странке, чије је руководство позвало своје гласаче да не гласају за њу, расправљало о томе коме Руси дају више новца преко човека запосленог у нашој ковници новца у Топчидеру.

Кованице новца лете на све стране.

Страх је, дакле, оправдан. Ако наивна деца и највидљивији српски интелектуалац наставе да разоткривају агентуре, остаћемо без новца. Без те девизне инјекције прети нам финансијски слом.

Судећи по активизму и борбености људи на терену, као и броју сарадника Удбе, чини ми се да је већина грађана непосредни или посредни прималац тих средстава.

Поставља се егзистенцијално питање: од чега ћемо живети ако све агентуре буду откривене?

Зато су се оне најопрезније и инфилтрирале у студентски покрет. Да не дође до прекида прилива новчаних токова.

Нова власт - стара девизна инјекција

Дакле, без секирације: ко год да победи, неће доћи до наглог раскида са службама.

Проевропским фанатицима и аутентичним десничарима могло би се понудити заједничко Министарство за европске интеграције и Косово и Метохију. Одлуке би доносили консензусом.

Студентима, ако победе, треба оставити медије, правосуђе, институције и јавна предузећа. Поставља се питање ко им може одрадити стручну праксу.

Слободан глас - тржишна цена

Док идеолози утврђују ко ради за Русе, а ко за Запад, власт се бави једноставнијом математиком.

Када се број запослених у јавним предузећима укрсти са нашим личним осећајем колико раде, лако се долази до око четиристо хиљада људи долазе на посао искључиво како би све остало овако. Разликују се само по висини плате и ширини тендера.

Једна општина, кажу, има и председника општинске бање, иако нема бању. То је врхунац самозапошљавања и државног предузетништва: најпре отвориш радно место, а онда чекаш да се појави потреба. То се зове визија.

Да би систем опстао, довољно је да сваки запослени обезбеди још троје: оба родитеља у пензији, који су му сачували радно место као породичну славу, и још једног независног грађанина који пристаје да слободу привремено уступи.

Прича се да ни тај последњи више није јефтин. Некада је четворогодишњу судбину продавао за две хиљаде динара. Сада се помиње и двадесет хиљада, за шта су им обезбеђени паравани за прикупљање доказног материјала током гласања.

Инфлација је, изгледа, стигла и у демократију.

Револуција - по закону

Ако и даље верујете да је реч о обојеној револуцији, позивам вас да дођете и сами видите ко су студенти, а ко кандидати.

Мени није било тешко да причам са њима. Бићу на њиховим штандовима. Не само из радозналости већ и да се уверим да ће радити онако како су на представљању рекли.

Само по закону. Без галаме, расправљања и провокација. Мирно и достојанствено.

Потребни су нам контролори спремни да чувају изборне кутије, поштују закон и избегавају сукобе.

Ако је то револуција, онда нека и буде.

Друштво без партија - централе остају

Сетих се једне емисије са легендарним Драгошем Калајићем. На самом почетку сведочио је о студентској побуни 1968. године и студентима који су скандирали:

„Сви уједињени против свих партија!“

Говорио је и о ризику друштва без партија. Ми бисмо се, нажалост или на срећу, могли наћи управо у таквој ситуацији.

Замислимо једноставан мисаони експеримент.

Шта би се догодило када би се носилац режимске листе повукао не само са места председника државе него и са много важнијег положаја - места носиоца сопствене листе?

Судећи по његовом сведочњу о сопственим кадровима, таква листа могла би остати и испод цензуса.

С друге стране, имамо студенте који тврде да нису странка, два противкандидата која се сопственим изјавама боре за цензус, странку која је позвала бираче да не гласају за њу и избачену половину странке која се и даље представља као њено победничко крило.

Можда смо већ стигли до друштва без партија.

Засада се добро држе само партијске централе, запослени на буџету привремено ангажовани на теренском раду од врата до врата, рачуни, службена возила и оба крила Службе.

Остаје само нада да ће у блиској будућности неко млад прочитати  ово и помислити да су сви догађаји и лица измишљени.

П. С.

Баш бих волео да видим тог статистичара који би обрадио све ове феномене.

Read More

Шах са два мата

У граду се није знало да је професор шаховски велемајстор.

Знало се само да је професор. То је било довољно да га не питају за мишљење.

Није играо турнире. Бавио се својим послом. Никада се није наметао, а организатори су му у томе помагали тако што га нису звали.

Они обавештенији одавно су знали да има титулу и знање. Они најобавештенији знали су и зашто га не треба позивати: публика за њега још није чула, а није паметно да чује тек кад седне за таблу.

У граду је почео још један редовни ванредни турнир. Одржавао се кад год би главном играчу затребао нови пехар.

Главни играч увек је играо белим фигурама. Имао је први потез, оба сата и кључ од ормара са резервним фигурама.

Остали су учествовали да се не би рекло да игра сам.

Награде су биле добро осмишљене. Победник је добијао салу и благајну. Пораженима је враћана котизација, а задржавали су право да учествују на следећем турниру.

„Важно је учествовати“, био је главни мото.

Нарочито када је публика приморана да плати улазницу, чак и ако остане код куће.

Професор се држао по страни. Оглашавао се само кад би главни играч украо фигуру.

— То није дозвољено — говорио је.

— Мешате се у турнир — одговарао је главни играч.

Судије би потом утврдиле да фигура није украдена, већ да је самостално променила страну.

Други играчи су или аплаудирали или ћутали.

Ћутали су и они којима су фигуре нестајале. Добар пораз обезбеђивао им је столицу поред табле. Најбољим губитницима и столицу поред благајне. Приговор је могао да их врати у публику, где се улаз плаћа, а дневнице нема.

Све је личило на још један намештен турнир док главни играч није почео да ломи таблу.

Прво поље по поље.

Онда о главе.

Страдале су фигуре. Страдали су и гледаоци. Турнирски одбор саопштио је да је остварен непосреднији контакт између шаха и народа.

Како се финале приближавало, преко пута главног играча остао је само млади изазивач.

Био је студент. Требала му је помоћ.

Позвао је професора.

Професор се одазвао. Није сео за таблу. Стао је поред студента и показао му како да сачува фигуре, таблу и главу.

Главни играч одмах је оптужио професора да управља студентом из сенке.

До тада га је оптуживао што ћути.

Студент је слушао савете. Не баш све, што је био први знак да нешто заиста учи.

Партија је била неизвесна само зато што је главни играч и даље крао фигуре. Кад би му понестало сопствених, узео би противникову, окренуо је и објаснио да је одувек била његова.

Студент је ипак успео да сачува таблу и сва поља. Изборио се и да се фигуре преброје пре и после сваког потеза.

Главни играч је дотад већ жртвовао готово све пијуне. Неки су добровољно стали испред краља. Други су тек из преноса сазнали да су се добровољно жртвовали.

Коњи су му постали главна узданица.

То је једина фигура којој је правилима дозвољено да прескаче све пред собом. Главни играч је зато закључио да за коње правила важе више него за остале.

Остао му је и један лауфер. Онај који га је давно научио правилима.

С топовима је било нешто сложеније.

Главни играч је тврдио да их није померао, иако је један већ био ван свог поља. Затим је тврдио да тог топа нема. Када су га пронашли, објаснио је да је то доказ да никада није ни нестао. Онда је оптужио публику да лаже да је топ померен и свечано га вратио на место са којег, званично, никада није одлазио.

Студент је вукао добре потезе. Толико добре да је у једном тренутку рекао професору да му више није потребан.

Професор се повукао у страну.

Главни играч је истог часа оптужио професора што је напустио студента. 

Никако није могао да одлучи шта је опасније: када професор помаже или када не помаже.

Једина прихватљива удаљеност професора од табле била је она коју главни играч одреди. Она се мењала после сваког потеза.

Студент је у међувремену задобио симпатије публике.

Публика је почела да се ломи и полако прелази на његову страну. Једни су професора тапшали по рамену. Други су га пљували. И једни и други тражили су да уради тачно оно што су они замислили.

Махом нису гледали партију, већ поруке на семафору. Поруке су се мењале толико брзо да им више није било јасно шта се дешава. Али им је увек било јасно ко је крив.

Професор је, као и обично, радио свој посао.

Није померао студенту фигуре. Није му шапутао потезе. Само је с времена на време упирао прстом:

Недозвољен потез.

Украдена фигура.

Жртвован пијун.

Главне фигуре су још чврсто стајале на ногама. Неке зато што су добро постављене. Неке зато што нису знале куда треба да иду.

Партија још траје.

Студенту је остало да се избори да се фигуре више не краду, да сва поља остану на табли и да победник буде онај који стварно победи.

Тек тада ће почети шах.

Остаје само једна непријатност за обе стране: ко год да победи, професор би могао да буде следећи изазивач.

Једном је обећао да ће сести за сто.

Држимо га за реч.

До тада стоји по страни. Са овог турнира је избачен, али недозвољени потези нису изван његовог видокруга.

Главни играч тврди да тиме утиче на резултат.

Студент вуче.

Коњи прескачу.

Лауфер се угојио.

Топ мирно стоји на месту на које је управо враћен.

Публика плаћа улаз.

Шах још траје.

Мат је већ почео.

Read More

Резервација

— Може ли резервација стола?

— Којег?

— Оба.

Конобар је погледао распоред. Столови су били на супротним странама кафане.

— Не можете седети за оба.

— Могу. Радим у две смене.

За првим, током радног времена, за плату пљује по наруџбини. По студентима, професорима, глумцима и осталим лицима која му тог јутра проследе у радну групу. Не мора да зна шта су урадили. Довољно је да зна шта треба да им се стави на терет.

За другим, после посла, пљује по послодавцу. Ту је много конкретнији. Наводи имена, функције, комбинације и прљавштине. Не тражи ништа заузврат. Чак ни пиће.

Довољно му је да буде виђен.

— Значи, два посла?

— Тешка времена. Не може се живети од једне стране.

Није он прелетач. Прелетач напусти један сто и пређе за други. Овај ништа не напушта.

Само је на време резервисао.

— На које име да упишем столове?

— Први на послодавца. Други на моје име.

— А ако обе стране дођу истовремено?

— Спојите столове.

Конобар је уписао две резервације, једног госта и ниједно пиће.

Образ му је био на платном списку.

Петља је радила на црно.

Read More

Хибридни рад дигиталним хумором: шта све можеш са два долара дневно

Студенти данас прелазе на „on-site“ кампању. На „on-line“ више нико није претекао. Опрез се препоручује свима, без обзира на то колико их нападали или подржавали.

Методологија аматерске узбуне

Феномени који се од расписивања избора дешавају на друштвеним мрежама које користе гласачи у Србији превазилазе обичне друштвене појаве. Њима ће се сигурно бавити професионални аналитичари, социолози, политиколози и стручњаци за дигиталне комуникације.

Док они прикупе грађу, усагласе методологију, организују округли сто и објаве зборник радова, избори ће проћи. Не само избори: до тада ће и методологија и начини манипулације бити потпуно другачији.

Зато је неопходно да се темом хитно позабаве аматери са професионалним искуством у праћењу дигиталних трагова и довољно воље да у ту сврху злоупотребе AI.

У недостатку бољег кандидата, прихватио сам дужност.

Мој први научни допринос био је да администратору једне од већих Facebook група у Србији, са више од сто хиљада пратилаца, помогнем око једне сасвим просте ствари. Наравно, закомпликовао сам је.

Саветовао сам је да понекад врати неку стару популарну тему и повеже је са нечим што није непосредно везано за студенте. Да мало релаксира публику. Да не дојади. Одмах сам се оградио да имам врло мало пратилаца и да нисам у позицији да саветујем људе који их имају сто хиљада.

То је важно код нас: прво кажеш да ниси стручан, па онда даш стручни савет. Тако одговорност остаје код онога ко те је прочитао.

Она се захвалила и у шали најавила да ће једног дана отети цео Facebook као такав.

Одговорио сам да су деца већ размонтирала све редом на мрежама. Свако је дао свој допринос, а њена група много више од просека. Тиме је стекла довољно ауторитета да, кад ова фрка прође, може да се супротстави било коме. Нарочито студентима.

То је био тренутак у којем је аматерски савет случајно додирнуо професионални појам. У социологији мрежа то би се могло назвати акумулацијом социјалног капитала. У Србији се то каже једноставније: зарадио си право да ти људи не опсују све живо и мртво чим се не сложе с тобом.

Велике странице више нису само канали за дистрибуцију садржаја. Постале су резервоари поверења. Њихова највећа вредност неће се видети док сви навијају за исту ствар, него ако дође дан када неко мора да каже да нешто није у реду.

Публика која уме само да аплаудира није заједница. То је изнајмљена маса.

Мрежа без главног уредника

Оно што се тренутно дешава није класична политичка кампања. Нема једног центра, једне поруке, једног портпарола ни једног кризног штаба који стиже да одобри шалу пре него што престане да буде смешна.

То је мрежна јавност која делује по логици повезане акције: свако додаје своју реченицу, слику, снимак, архивски исечак или погрешно написано презиме, а заједнички правац настаје без видљивог диригента.

У претходном тексту о хиперпродукцији хипериндивидуалаца писао сам да не морамо постати немачки хор. Довољно је да умрежимо српске солисте и договоримо се бар око текста песме.

Изгледа да су се солисти договорили. Не баш око текста. Више око тога ко ће све пропевати

На X-у је настала врста дистрибуираног уредништва. То није новина. Новина је што се, први пут у историји X-а, а можда чак и Србије, већина сложила. Када таква сагласност стигне на Facebook, невероватно брзо се прелије у кафану и на улицу. А ту су сви битни играчи. Остали ионако чекају да виде шта је маса одлучила. 

Не у смислу да је шала истинита. Него да је њено политичко дејство постало стварно.

На једној мрежи настане духовитост. На другој постане опште место. На трећој је већ неко озбиљно демантује, чиме коначно добија потврду да постоји.

Лаж такође уме да произведе стварност. Не мора никога да увери у свој садржај. Довољно је да промени понашање онога ко се брани.

Правни факултет, не Богословски

Један од лепших призора новог националног јединства био је када је четнички покрет Правног факултета подржао Студентску листу, а профил „Савез комуниста PFBG“ подршку прихватио.

На тренутак сам помислио да је PFBG Православни богословски факултет. Испоставило се да је можда и Правни. Свеједно. Овде су се четници и партизани договорили брже него неке грађанске странке са сопственим председништвом.

Није то напуштање српске традиције. Срби се и даље најчвршће држе сукоба. Само су сада, накратко, прихватили да имају исти циљ. Рецимо, као партизани и четници 1941. Шта ће бити после, знамо из историје. Из обе њене верзије.

Очекујем да ускоро и Делије север и Гробари југ заједнички подрже студенте. Остало је још само да се усагласе на којој ће трибини убудуће навијати.  Исток је компромис. Запад је геополитички ризичан. Или обрнуто. Заборавио сам у мору чињеница. Најреалније је да заузму обе стране и наставе да навијају за своје, али искључиво у интересу јединства.

Јадни они који раде истраживања јавног мњења, сем ако немају неки AI пакет анкета из минута у минут. Нарочито су постали смешни они који деле објаве старије од пет минута.

Др Несто и др НеНесто

Онда је нестао Бранимир Несторовић.

Мреже су га одмах преквалификовале у др Несто.

Када је пронађен, постао је др НеНесто.

Према јавним наводима чланова његовог покрета, седам дана им се није јављао, а онда се појавио на страначкој скупштини на којој је требало решавати коалицију са Вулином. Морао је практично да доказује да га није одвела матична планета.

Онда је неко објавио да је цела сага у ствари плагијат Павићевог сценарија и додао видео-прилог из оригинала.

На мрежама је остало неразјашњено да ли су ванземаљци одустали због недостатка кворума. Није утврђено ни са којим се од Вулина састао.

До јуче је Несторовић на телевизији објашњавао појаве за које наука још није била спремна. Сада су мреже објашњавале њега, методом за коју политика није била спремна.

То је једна од важних промена. Политичар више не контролише значење сопственог појављивања. Јавност му га додели пре него што стигне до студија.

Раније си морао да чекаш вечерњи дневник да чујеш шта се догодило. Сада се до вечерњег дневника већ зна за чију службу ради, или је барем радио.

Ратио као изборна комисија

Председник објави позив на дијалог. У тренутку тог малог теренског сондирања, објава има око шест стотина реакција.

Испод ње човек напише да позив касни четрнаест година. Његов одговор добије око две хиљаде.

А онда опет, уз видео-прилог, овог пута монтиран, дијалог председника са самим собом, где један другом одлично реплицирају и јавно размењују супротне ставове.

То није истраживање јавног мњења. Није репрезентативан узорак. Није ни доказ да ће било ко изаћи на изборе. Али јесте непријатан облик хоризонталне верификације ауторитета: функција каже једно, публика провери колико јој је остало кредита и јавно објави стање рачуна.

Сваки on-site спин бива снимљен, исечен, преименован и враћен на мрежу пре него што учесник стигне кући. Политички маркетинг је вековима почивао на предности првог тумачења. Сада прво тумачење често напише неко из аутобуса, са шест одсто батерије и граматиком коју ниједна редакција не би одобрила.

И победи.

Не зато што је најтачније.

Него зато што се захваљујући хумору примило у маси и добило статус чињенице.

Воз је његов, надстрешница ничија

Провладин медиј је потом покушао да исмеје Илију Срдановића, првог на Студентској листи, зато што је из Новог Сада у Београд стигао председниковим возом.

Онај је имао један - плави.  Овоме припадају сви и све му боје добро стоје. 

Иначе, то је део шире тенденције: владини ботови покушавају да компромитују људе доказујући да су некада били с њима. 

Расправа је изостала било је довољно само:

Све смо приватизовали. Само ту надстрешницу нисмо!

То није шала о трагедији. Хтели су да Срдановића вежу за Вучића једном возном картом. Мрежа им је вратила целу инфраструктуру железне Србије.

Странке које су преживеле сопствену одлуку

Неке опозиционе странке најавиле су самосталан излазак. Мреже су им одмах организовале бесплатну предизборну анти-кампању.

Неки паметнији су се брзо предомислиле. Народна Србија је повукла листу и подржала студенте, а Еколошки устанак је одустао од учешћа.

Не тврдим да су одустали због шала на интернету. Политичке одлуке су сложене и доносе се после озбиљних анализа, разговора и мерења. Мреже су само мериле колико ће дуго јавност да им се смеје ако не одустану. 

Кад су одустали, спрдња није престала. То је посебна суровост дигиталне јавности. У старој политици промена одлуке доноси амнестију. На мрежи само отвара нови жанр.

Њихов једини грех је што им је страначко тело егзистирало само у дигиталном облику.

За сада су најбоље прошле странке које су се и на неким претходним изборима држале заједно, нарочито када су бојкотовале. И то са обе стране екстремног политичког спектра, било да су аутентично десно или аутентично западно. Тиме му Исток дође лево.

Архива ради трећу смену

Када човек види ко све коментарише и шта све проналази, остаје нејасно из које архиве налози ваде компромитујуће фотографије, старе статусе, контрадикторне изјаве и телевизијске снимке од пре двадесет година.

На први поглед делује као организована операција неке службе.

Онда отвориш профил и видиш да је операцију извела жена из кухиње док јој се хлади пита. Снимак је некада давно забележен телефоном са телевизора. У кадру је пола екрана, саксија и нечије раме. Звук долази из суседне собе. Историјска вредност материјала је непроцењива.

AI је само снизио цену претраге. Оно за шта су некада били потребни архива, истраживачки тим и два месеца, сада може да пронађе човек који зна приближну реченицу, годину и коме жели да поквари дан.

Најопасније је то што су махом домаћице. Или су маскиране у њих. И што су најекстремнији они налози који су пре избора објављивали само слике са прослава.

Наш јавни живот је дуго почивао на претпоставци да публика заборавља. Испоставило се да публика и даље заборавља, али има AI претраживач.

Сада сваки покушај репозиционирања изазива контекстуални колапс: човекова данашња изјава, јучерашњи статус и прекјучерашњи снимак појаве се у истом кадру. Стари политички идентитети више не могу да живе у одвојеним собама.

Неко им је срушио зидове.

Први мачићи, трећи број и четврта теорија

Страначка пракса у нас је произвела велики број мало познатих функционера опозиције. Њихова аутентичност је толика да их обични гласачи не могу разликовати, мешају им имена и састављају биографије које неретко остављају утисак Франкенштајна, нарочито ако им се изјаве ставе у хронологију.

То можда делује као слабост. Али само дотле док се то исто не каже за Студентску листу, где постаје предност и давнашња жеља да имамо политичаре које не познајемо. Ваљда се познавање рачуна само онима на власти, мада је и то супротно нашем досадашњем искуству.

Једна грађански оријентисана корисница прво подели слику листе под редним бројем три, уз поруку: ни Курта ни Мурта, него три.

Затим похвали Двери јер су, каже, пре осам година биле у праву, поделивши њихову тадашњу поруку: „Да ови оду, а да се они не врате.“

Неко отвори њене објаве из тог периода и открије да су јој тада готово све поруке биле против Двери.

Кад јој на то укажу, одговара духовито: први се мачићи у воду бацају.

У расправу се укључује трећи човек и тврди да су Бошко и Луди Радуле убацили своје људе у студентски покрет.

Неко га пита које људе.

Ту се истраживање завршава због недостатка средстава.

Није реч о изолованом случају, него о новом облику дистрибуираног gatekeeping-а. Некада је уредник одлучивао која ће тврдња стићи до јавности. Данас јавност пушта све тврдње, али им у коментарима врши технички преглед.

Не  прође свака. Неке прођу, али отпадне точак.

Весна, Гојко и часни крст

Вера у стари ауторитет такође је на убрзаном тестирању.

Весна Пешић подржи студенте. Један праћени налог одговори стикером са Гојком Сисом и поруком: „Одговараћеш. И ти ћеш одговарати.“

Она покуша нешто да објасни, али објашњење у меметичкој комуникацији има исти статус као жалба после завршене утакмице. Улази у записник који нико не чита.

Затим је нека корисница пита шта мисли о људима који пливају за Часни крст. Одговор стиже брзо: све најгоре, затуцани и слично.

Корисница јој покаже фотографију првог кандидата са листе како плива за Часни крст и пита: хоћемо ли онда да гласамо за овог затуцаног?

Пешићка се збуни и одговори да не смара.

Отвориш профил особе која је поставила питање и видиш да је реч о професионалној провокаторки. Не професионалној у смислу да је плаћена. Професионалној у смислу да аматер не би умео овако прецизно да припреми сав потребан материјал.

То је замка контекста. Јавна личност мисли да одговара на опште идеолошко питање. Заправо полаже испит из аутобиографије.

ДРАГАНЕЕЕЕ

Када проевропске странке почну да мрдују у правцу самосталног наступа, довољно је написати:

ДРАГАНЕЕЕЕ!

Сви знају о чему је реч. Тренер у нападу лудила дозива играча који поново не игра оно што је договорено.

Не мора се објашњавати ко је Драган. Не мора се наводити странка. Не мора се анализирати изборна математика. Мрежна публика је већ усвојила шифру.

Сви занју да се мисли на Ђиласа који је постао Ћилас.

Једно слово обави више политичког посла од двочасовне телевизијске дебате. То је меметичка компресија: читав пакет неповерења, претходних искустава и очекиване грешке стане у један погрешан сугласник.

Милош увек исплива

Неко примети да ће се Милош Јовановић поново извући.

Мрежа не воли недовршене реченице, па добровољци одмах почну да деле Шаровића који га прозива. Не зато што су сви одједном постали Шаровићеви следбеници, него зато што у том тренутку има потребан ауторитет за конкретан задатак.

То је функционални, привремени ауторитет. Не следиш човека. Позајмиш га на петнаест секунди јер ти одговара снимак.

Онда Нови ДСС, ваљда грешком, почне да објављује сопствени дигитални материјал. Однос реакција постане такав да на један лајк њиховој поруци стигну хиљаде реакција онима који јој се подсмевају.

Странка је произвела  садржај. Јавност је произвела домет.

Ако се ућуте и смире, имају једину шансу да пређу цензус. Ако имају паметног саветника, сигурно ће им рећи: наставите као до сада, само лагано и не уз воду. То је уједно рецепт да их мрежа не пусти низ воду као остатак дневно-политичког  садржаја.

Пад старих спин-мајстора

Док се млади играју, све делује као пролазна забава. Али ово је озбиљна лекција о пропадању политичких технологија.

Стари спин-мајстори, људи који су годинама одређивали шта је тема, ко је издајник, ко патриота, ко грађаниста и ко има право да говори, преко ноћи су постали смешни.

Не нужно зато што су њихове лажи разоткривене. Неке су одавно биле очигледне. Постали су смешни зато што су изгубили монопол на ритам.

За успешан спин није довољно да имаш телевизију. Мораш стићи пре шале. А шала нема правну службу, уреднички колегијум, одобрење председништва ни човека који проверава да ли је председник странке поново променио став.

Она само стигне.

Зато данас духовитост обавља посао политичке санкције. Не доказује кривицу, али одузима контролу над представљањем. Човек још има функцију, кабинет и обезбеђење.

Нема више озбиљност.

И томе се, бар накратко, треба радовати.

Суверенитет будућег времена

Наравно, појавили су се и забринути људи. Упозоравају да ће студенте преузети стране службе, стране амбасаде и други сертификовани отимачи суверенитета.

Дакле, није пресудан проблем што су садашњи носиоци власти већ доказано урушавали институције и суверенитет.

Проблем је могућност извршења још недогођеног дела.

То је превентивни патриотизам. Строго кажњава будућег починиоца да не би морао да се замера садашњем.

Мреже и ту конструкцију брзо раставе. Не морају доказати да студенти никада неће погрешити. Довољно је питати зашто се хипотетичка издаја мери строже од оне која се већ догодила, има број предмета, снимак, уговор и државно ордење.

Шта све можеш са два долара дневно

Најгоре је што цела ова операција не мора да кошта ни десет долара дневно.

Са два долара дневно можеш да платиш пристојан AI алат, нешто простора, понеки програм за обраду, а ако добро бираш претплате остане ти и за кафу из аутомата.

Добијаш претрагу, транскрипцију, поређење старих изјава, обраду снимка, предлог наслова и двадесет варијанти шале од којих је деветнаест лоше.

За двадесету ти и даље треба човек. Потребна је енергија. И то не било каква.

Хибридни рат није скуп зато што су алати скупи. Скуп је зато што тражи хиљаде људи који ће добровољно гледати, памтити, проверавати, исмевати и прослеђивати, а да при томе не чекају дневницу и инструкцију у затвореној групи.

Власт може да купи ботове. Не може лако да купи радозналост. Може да наручи поруку. Не може да наручи тренутак у којем ће сто хиљада људи препознати исту лаж и свако јој додати свој виц.

Сви који годинама објашњавају да губимо хибридни рат сада имају алате да у њему учествују. Уместо вајкања могу да одвоје долар дневно и крену у акцију.

Други долар нека сачувају за случај да први потроше на погрешну страну.

Боља је хибридна битка од стварне.

Бољи је хибридни пораз од стварног пораза само ако из њега нешто научиш.

А брига о томе шта би једног дана могло да се догоди неће нимало помоћи идеји за коју се наводно бориш, ако данас не урадиш ништа да она преживи.

Са екрана на бирачко место

Како ће се студенти снаћи на on-site терену, остаје да се види. Мрежа може да обори спин. Не може да потпише записник.  Може да пронађе стару изјаву. Не може да замени контролора који није дошао. Може да произведе хиљаду шала о крађи. Не може сама да спречи ниједан украдени глас.

Зато остају питања која нису смешна: ко чува бирачка места, ко прикупља записнике, ко проверава резултате, ко обезбеђује правну помоћ и ко преузима одговорност ако се изборна воља буде бранила и ван мреже?

Одговорност неће бити само на онима који буду крали. Биће и на онима који су своју судбину предали у руке јединих људи спремних за заједничку борбу, а онда наставили да се боре сепаратно, да случајно не би угрозили сопствени политички идентитет.

Ако сте већ децу ложили, станите уз њих.  Не испред њих, да вас камера боље ухвати. Не иза њих, да први приме ударац. Уз њих.

Они други не морају да се заваравају да је аутоцензура постала толико страшна да ништа не смеју да кажу. Још нисам видео да су студенти некога измлатили зато што се не слаже с њима.

Исмејали јесу. За то увек постоји лек. Прихватиш шалу. Склониш се. Или одговориш истом мером, ако знаш и можеш. Ко не уме да преживи виц, тешко ће преживети власт.

П. С.

Ово је мој други покушај да направим триптих. Први пут нисам успео јер су се догађаји умешали у композицију.

Сада је и Студентска листа под бројем три, па би било неодговорно не препознати виши смисао.

Први текст је био о томе како се сваким појединцем може манипулисати посебно.

Други о томе како смо изгубили све хибридне битке, али још водимо хибридни рат.

Трећи је, изгледа, о тренутку у којем се хипериндивидуалци први пут нису ујединили, али су ипак почели да делују заједно.

За сада студентска енергија побеђује.

Како ће нам после бити, зависиће од нас.

Кога је страх, нека остане.

Ја ћу свакако устати против студената чим не ураде оно што су обећали.  Или ураде оно што нису. Или чим то не ураде у обећаном року.

По политичком убеђењу сам опозиционар.

Власт је пролазна.

Моје неслагање је системско.

П. П. С.

Ако ви све ово можете са два долара, шта ли тек могу вама они који имају више?

Read More