Иако је председник већ много пута понудио распон од 20 до 25 дана до расписивања избора, нико из Републичке изборне комисије није реаговао. Они се тренутно баве израдом паравана. Али буквално.
Изборни календар је, по угледу на друштвене мреже, добио могућност скроловања у недоглед.
Кампања, међутим, већ ради пуно радно време. Имамо противнике, издајнике, гаранте стабилности, резервни састав, победника и прве анализе резултата. Недостаје само дан када ће грађани изаћи да све то накнадно потврде.
Датум је, за сада, једини неопредељени.
У време јаке пред-предизборне кампање ваљало би, зато, обновити основне математичке операције.
Дељење смо савладали. Подељени су грађани, студенти, професори, глумци, лекари, навијачи, Руси, Европљани, патриоте, издајници и они који још нису добили упутство којој групи припадају.
Одузимање смо утврдили редовним понављањем градива.
Стигли смо до сабирања и множења негативних чиниоца.
Па почнимо од задатка са два објекта.
I. Проширивање разломка
Први је Београдска арена.
Прима до 20.000 гледалаца, а кроз њу, према подацима саме Арене, годишње прође између 600.000 и 800.000 посетилаца.
Њен проблем, дакле, није што нема публику. Публике не мањка. Проблем је што публика прави мањак. И то у завршном рачуну.
Последњих дана око Арене се појавила цифра од 30 милиона евра и тврдња о „де факто продаји“. Али, срећом, уместо да је тамо неки градоначелник поклони за 30 милиона, председник је нашао спасоносно решење да је уступи концесионару за 50. Разлика од двадесет милиона служи да јавност лакше разуме поставку и поступак добијања крајњег решења.
Право на губитке стиче онај ко први да педесет милиона евра. Трошак је доказ да је јавно управљање било неодрживо. Приход постаје доказ да је приватно управљање успешно. Те две ствари се затим скрате као разломак.
Други објекат је Национални стадион.
У ревидираној Фискалној стратегији укупна процењена вредност тог пројекта износи око 639 милиона евра. Стадион ће имати 52.000 места.
Управљање не би требало да буде нарочито тешко.
Национални стадион нема сталног клуба као станара, репрезентација не игра сваке недеље, а наши клубови европске обавезе углавном заврше пре почетка школске године. Нешто као летња лига. Зато је оправдана одлука што нема кров.
Празан календар се лакше одржава.
У истој Фискалној стратегији налази се и посебан пројекат пруге од Земун Поља до Националног стадина. Процењен је на 400 милиона евра. Када се стадион и пруга саберу, добија се нешто више од 20.000 евра по месту на стадиону.
На свако седиште долази и приближно 35 центиметара пруге приде. Од тих двадесет хиљада евра, око 12.300 плаћа се место, а остатак могућност да се до њега стигне.
Да цела ствар буде солидарна, плаћаће је и онај ко дође својим превозом. И онај ко не дође.
По цифри од 30 милиона евра која се појавила око Арене, сам Национални стадион вреди више од двадесет таквих Арена. Са пругом скоро тридесет пет.
Једна Арена је објекат. Тридесет пет Арена је развојни пројекат.
Национални стадион, пак, нема историју губитака. Историју тек треба да изгради.
II. Одузимање са позајмицом
Када се са столица пређе на буџет, основне операције прелазе на теорију великих бројева. Ту грешка само кошта више.
Буџет за 2026. годину планира око 20 милијарди евра. Ту је и доспели дуг са каматом од око 8 милијарди. Приход буџета је такав да можемо направити двадесет националних стадиона, а доспеле рате дуга толике да се за њих може купити око 267 Арена.
Преведимо то на меру коју гласач може да понесе у продавницу. На сваких пет динара планираних прихода, отплата дуга узме два динара.
Али то није све. Дефицит за следећу годину је још око 70 пара.
Из перспективе главног националног спорта, поверилац игра прелаз из двојке у кеца, што би рекли искусни кладионичари.
Стари дуг се врати новим дугом.
Нови дуг 1. јануара постане стари.
Затим се направи нови план управљања старим дугом.
Старо је, наиме, било неповољно.
Зато смо га заменили новим.
Ново ће постати неповољно кад дође на наплату.
Тада ће бити старо.
Дуг се тако скролује кроз календар без краја.
Опет тај несрећни календар.
III. Нормализација народа
Најтежа математика почиње када бројеви добију право гласа.
До тада се бар не буне.
Узмимо радни модел, не анкету:
Студенти од 35 до 45 одсто.
СНС од 32 до 40 одсто.
СПС од два до шест одсто.
Проевропске снаге од три до седам одсто.
Патриотске листе од два до пет одсто.
Они који су против власти, али још нису ни за кога, од пет до 15 одсто.
Остали до два одсто.
Они који неће гласати трећи су по снази и први за игнорисање.
Ако узмемо пикове збир је 103,5.
Имамо три и по одсто више политичког расположења него грађана. Бирачки списак је, очигледно, већ задао методологију.
То је први демографски раст остварен без рођења деце.
Проблем је и што човек у стварном животу може истовремено бити студент, патриота и присталица Европске уније, а да притом уопште не гласа.
У Екселу се то води као дупликат. У политици као циљна група. Зато се приступа нормализацији. Нормализација је поступак у којем се бирачко тело смањује док не стане у табелу.
Доњи делови распона отварају питање цензуса. СПС или патриотска листа могу политички постојати, имати председника, председништво, потпредседнике, заставу, саопштења, главни одбор, страначку славу и седиште. А онда са 2,8 одсто, у 20 часова тог непознатог изборног дана, математички престану да постоје. Странка постане остатак од дељења. Ништа лично. Поступак заокруживања.
После пропорционалног свођења добијају се пет основних комбинација које могу да формирају већину.
Варијанта А: студенти
Тако им и треба кад су довољно наивни да после овакве системске пошасти, након што су скакавци појели не само приносе, већ и арматуру, инвентар и касу, славодобитно иступе корак напред и преузму рачун.
Испоставило се, наравно, да нико истински искусан није толико наиван. Стари, подмазани кадрови, ти ветерани институционалног опортунизма, одавно су се склонили. Остали су само прекаљени криминалци или они који себе тако доживљавају.
Варијанта Б: студенти и проевропске снаге
Политички је комбинација разумљива. Технички би могла да потраје.
Пленум би прво морао да усвоји дневни ред за састанак о европској агенди.
Проевропски партнер би затим формирао радну групу која би утврдила има ли пленум правни субјективитет.
Радна група би предложила платформу.
Пленум би затражио да се платформа врати радној групи.
Европска унија би поздравила дијалог.
Русија би добила нове људе у власти.
Сви би могли да прогласе победу, а осталима би коначно остало више времена за стара пријатељства са Орбаном.
Варијанта В: студенти, проевропске снаге и патриоте
Већина постоји. Заједничка реченица још није пронађена.
У истој влади нашли би се европска застава, уставна преамбула, студентски захтеви, национални програм и најмање три различита тумачења сваке речи.
Седница би могла да почне тек када се утврди да ли се химна слуша стојећи, пленумски или по европској процедури.
Председник Скупштине би у једној руци држао европску заставу, а у другој Устав.
Не би могао ништа да потпише. Звучи као добар изговор. Нажалост, немогуће.
Варијанта Г: СНС, СПС и патриоте
То би било историјско помирење људи који тридесет година побеђују комунизам са странком која носи његово породично име.
У коалицији би седели наследници, трећа генерација, приватни капитал, субвенција, контролисана цена, стратешки инвеститор и слободно тржиште.
Приватна својина била би неприкосновена. Осим када неко други има право прече својине.
Тржиште би било слободно. Осим у данима када је монополисано.
Комунизам би био историјско зло. СПС би добио два министарства и пар јавних предузећа.
На свечаној седници посвећеној коначном обрачуну са комунистичким наслеђем, СПС би први положио венац.
Агонија у свом пуном континуитету.
Варијанта Д: СНС, СПС и проевропске снаге
Проевропске снаге се одлуче за СНС уместо компликованих студената са којима су се већ разишле.
Ексел не препознаје идеологију. Ћелија Б12 не зна да ли је ближа Бриселу или Газиместану.
Тада би се коначно ујединиле све медијске снаге, ма колико времена провеле објашњавајући да су десничарске таман колико и левичарске.
СПС је задржао историјско наслеђе, добростојеће пензионере, годишњице и венце.
СНС је задржао кадровску вертикалу, месне одборе, дисциплину и способност да се спонтано окупљање организује по списку, са сатницом, сендвичем и аутобусом.
Проевропски блок је наследио интернационализам, невладин сектор и уверење да историја има један исправан смер и западни вектор.
Руски дипломата би поздравио суверену способност Србије да се тек постепено усаглашава са Западом.
Западни дипломата би поздравио њену посвећеност традиционалним односима са Истоком и усаглашавање са спољном политиком Запада.
Сви би имала разлог за умерени оптимизам.
IV. Промена знака, или варијанта Д другим средствима
Крајем маја 2026. објављен је договор о продаји мреже Adria News Network компанији „Алпак капитал“. У августу је власник „Алпака“ уписан као директор компанија које стоје иза N1, Нове, „Данаса“ и „Радара“, док су дотадашњи директори смењени.
Редакције су поручиле да уређивачка политика и професионални стандарди остају непромењени. Ако је управљачка структура нова, можемо претпоставити и нове околности.
Ништа драматично. Само околности.
У петак пред изборе, Вучић би био последња препрека европској Србији.
У понедељак у 8.05 појавила би се вест да без њега нема стабилне већине.
У 10.30 постао би тежак, али неизбежан саговорник. Балкан је већ преживео ту алхемију: касапин до подне, фактор мира и стабилности до вечере. Или беше обрнуто, ко се још сећа.
У вечерњој емисији већ би се расправљало о његовој историјској одговорности да спречи повратак Србије у деведесете, двадесете, четрнаести век или неки други период који тог дана има најслабију фокус-групу.
У уторак би се појавила синтагма „влада националне и европске одговорности“.
У среду би Мило Ломпар, или ко год тог јутра буде распоређен у колону националног пола, постао већа опасност по европску стабилност од човека који је до петка био последња препрека европској Србији. У алгебри минус постане плус када се пребаци на другу страну једначине. У политици је довољно пребацити га на другу страну коалиционог споразума.
У четвртак би аналитичари објаснили да коалиција није промена изборне воље, већ њено зрело тумачење. Грађани су гласали различито. Државотворно су мислили исто.
Следило би формирање владе. Проевропском партнеру припало би место премијера, као доказ историјског помирења и повратка институција.
Неприкосновени лидер би, показујући личну скромност, великодушно уступио премијерско место које формално није ни било његово. Био би именован за координатора стратешке усаглашености. Без портфеља за све портфеље. Ради стабилности, координисао би унутрашње послове, медије, рударство и енергетику, одбрамбену индустрију и европске интеграције.
СПС би добио ресор континуитета, једно предузеће са традицијом и право да први положи венац.
Премијер би водио Владу. Координатор би водио разлоге због којих Влада постоји. А координатора би водили они који су изборну вољу прво пребројали, па онда правилно протумачили.
П. С.
У Прилогу 6 коалиционог споразума, испод табеле са расподелом ресора, стајало би:
„Ради ефикасније координације, кабинети наведених министарстава користе заједнички календар. Администраторска права задржава координатор.“
Испод, ситнијим словима:
„Датум следећих избора биће унет након реформисања календара.“
0 comments:
Постави коментар