Дан раније изгубиш кључеве.
То и није нека вест. Ко ме зна, зна да је заборавност један од мојих најстаријих хобија..
Сутрадан рођендан, крећем у потрагу.
Стан. Паркинг. Парк. Трибине највећег стадиона у Чачку.
Наравно, прво сам проверио код Врцале. Њега сам по овом основу већ звао неколико пута. Нема Реноа који сам возио , а да му нисам губио кључеве.
Сретнем Јеленка.
- Нема шансе да их нађеш.
Е, сад већ морају да се нађу.
Тражим даље.
Смеће. Отпаци. Дуга трава.
Место где је било неколико хиљада људи на концерту Рибље чорбе.
И кад сам већ дигао руке , нађем их.
У смећу и трави.
Испаде да сам их изгубио на најбољем могућем месту.
Да их нико не нађе пре мене.
Срећан ми рођендан.
П. С.
Нико нема толико срећних момената као забораван човек. Све док не почне да заборавља да је заборавио.
0 comments:
Постави коментар