Друштво са ограниченом одговорношћу

Сад је већ потпуно јасно да Србија улази у једнопартијски систем. То је само прелазна фаза: неколико дана после избора могли бисмо добити први нулопартијски систем.

Власт је годинама радила на томе да нам опозиција не треба. Опозиција је, са своје стране, прилагала доказе. Онда су се појавили још недовршени академски грађани и угрозили обе инвестиције.

Зато на предстојеће изборе гледам са референдумским оптимизмом. Једна или ниједна партија. Ниједно решење није за уџбеник, али са једним имамо лоше искуство, док на друго тек оправдано сумњамо. Прија ми што поново постоји нешто што још нисмо пробали, а већ знамо да не ваља.

Прво да утврдимо хоћемо ли државу. За то ко је заслужио да је води већ имамо довољно заинтересованих. Недостаје нам само предмет управљања.

Ја сам родољуб. То ми је додатна обавеза да пазим шта је на дневном реду.

Време је да се и родољубље посвети уметности могућег. Немогућим смо се бавили довољно дуго да је постало редовно стање. Зато сад не наседам на провокације. Само фокус и приоритети. Кад ме усред евидентирања крађе питају с ким бих решавао национално питање, замолим их да прво завршимо попис. Не само украденог. Да видимо и колико је националног питања остало у нашем власништву.

Са другосрбијанцима, који ми нису по вољи, спреман сам да направим договор око Устава, правде и борбе против криминала и корупције.  Ни они, додуше, више немају нарочито весео избор. Утолико су услови за споразум равноправнији. Дакле, више принуђени  него спремани.

Они не морају да заволе моје родољубље. Ја не морам да заволим њихов европски фанатизам и пратеће еврофантазије. За почетак је довољно да прихватимо да је државни новац наш. Ако га уопште има. Ако га нема, имаћемо бар заједничко питање.

Остала питања нисам заборавио. Свакако ће нас сачекати, као и до сада. Само бих волео да нас овог пута сачекају у питомијем окружењу, у коме неслагање не подразумева да једном од нас ујутру дође инспекција.

Верујем да је нови друштвени договор могућ. Довољно сам оптимистичан да мислим да можемо заједно да успоставимо правила по којима ћемо се после поштено посвађати.

И да после свађе сви останемо запослени.

Наравно да бих радије споразум правио са национално освешћенима. Али они су се, у овом историјском тренутку, определили да буду неутрални. Чувају снагу за оцену исхода.

Накнадним тумачењима накнадно су подржали оправдани студентски бунт. Кад су студенти наставили да се буне без претходне сагласности тумача, појавиле су се озбиљне резерве.

Сад се код студената пажљиво испитује сваки зарез. Код режима је све одавно утврђено, па нема потребе да се губи време.

Режим, кажу, не ваља ни у чему. Управо зато мора да остане док се не појави неко ко ваља у свему.

Мени се, ипак, допада што су се појавили неки који још могу да погреше. Са овима који су увек у праву већ смо видели како се завршава.

Годинама слушам да је Србија седамдесет или осамдесет одсто родољубива. То ме радује. Само бих волео да се једном тих осамдесет одсто распореди по бирачким местима.

За почетак по двоје. Да буду присутни, обучени и непоткупљиви. Не тражим да успут реше источно питање.

Али новозаветно „немам човека“ код нас је у међувремену добило организациони план: немамо два човека.

Нису се ваљда патриоте толико образовале да би недељом седеле у учионици и гледале ко шта убацује у кутију. Њих занима судбина народа. Кутије су бедне тривијалије за медиокритете.

За свако бирачко место имамо најмање два тумачења геополитике. За два контролора још тражимо људе.

Осам хиљада четиристо контролора звучи им као недопустиво свођење националне идеје на списак имена и бројева телефона. Нисмо се, ваљда, вековима борили да бисмо сад правили табелу.

Наша интелектуална елита ту показује завидну доследност. Никад неће дозволити да је неуспех у организацији омета у процени туђе неспособности.

Теза да је све већ одлучено нарочито је удобна. Не мораш да устанеш у шест, не можеш ништа да поквариш, а увече имаш право да кажеш да си знао.

Ја сам решио да им покварим узорак. Наместићу аларм.

Подржавам студентску листу. Немам илузију да смо сви исти, да сви исто мислимо и да ћемо се сутра око свега сложити. Имам много скромнију амбицију: да мој глас стигне тамо где сам га послао.

После бих волео да се поново бавим тиме шта су урадили они за које сам гласао. Помало сам се ужелео разочарања за које сам бар делимично сам одговоран.

За касније ћу сачувати и глас и примедбе. Ако све прође како треба, примедбе ћу моћи да износим без претходног договора са адвокатом.

По осећају за праведну расподелу ја сам социјалиста. По текућем распореду неодрађених послова испао сам суверениста и националиста.

Неко мора да се бави и тиме чија је држава, где су јој границе и шта у њој припада свима. Радо бих после прешао на краће радно време и дуже расправе о социјалној правди.

Не смета мени опште добро. Волео бих да има адресу, језик и људе који за њега одговарају. Да, кад нестане, знам где да пријавим.

А ни вас, драги моји левичари европске оријентације, више се не плашим као некад. Некад сам иза сваког вашег плана за поправку човечанства проверавао има ли места за оне који неће да се поправе. Сад, кад вас замислим тако смушене, напуштене и над празним конкурсом, скоро ме је срамота да вас се плашим.

Чим поменем суверенитет, ви посумњате на национализам. Кад га брани нека западна држава, препознате институционалну зрелост. Могао бих и ја да сазрим, само ми реците у којој амбасади се то оверава. А амбасаде које су укинуле финансијска средства нису толико опасне.

Тада домаћи буџет постане најближи расположиви фонд. Напад на њега могао би се, за потребе конкурса, назвати повратком локалној заједници.

Кад би нека одлучна десница управљала тим буџетом, не искључујем могућност да бисмо добили и четничку секцију цивилног друштва. Са пројектом деконструкције предрасуда о кокарди.

А кад бисте ви прихватили да Србија сме да има онолико суверенитета колико другима признајете без узнемирења, ја бих коначно могао улево. Можда бисмо сви прешли у зелене.

Национални Радикал Јуниор, наследник породичног предузећа за аутентичну домаћу десницу, водио би антифу.

Не бих му одмах дао буџет. Нека прво организује два контролора.

После избора бих зато расписао конкурс за оснивање странака.

Правна форма: друштво са потпуном одговорношћу.

Ограничену смо већ испробали. Ограничење се углавном односило на могућност да пронађемо одговорног.

Унесеш сопствени капитал као гаранцију. За свако обећање наведеш рок, цену и рачун са ког се надокнађује штета. Све што обећаш прво се резервише на твом рачуну.

Чланство одговара целокупном имовином. Нотари пописују, а извршитељима је то једини посао. Коначно би и они могли да изађу пред народ без непријатности.

Чланство породице није обавезно. Имовинска карта јесте.

Очекујем нагли пад интересовања за спасавање отаџбине. Многи би први пут затражили да се политика одвоји од приватног живота.

Неки би открили да држава ипак не треба да се меша у све.

А можда би се појавили и људи који обећавају мање, зато што намеравају нешто да ураде. Кампања би била нешто досаднија. Могло би и да се спава.

Да ствар буде ведрија, наш нулопартијски експеримент могао би да постане извозни производ. Већ видим Шпанце и Французе како нас, као стари савезници, пажљиво копирају.

Мора да је неки њихов Жикица Јовановић већ био код нас на обуци. Као ономад код Срђе Поповића, али не само за трећи свет. Премијер лига. Једног дана читаћемо о шпанском народном хероју Хосеу Гарсији Србину. Надам се да је бар он водио белешке.

Французи би, по обичају, отишли још источније и препевали „Расцветале јабуке и крушке“. До тада би се већ нашла и европска средства за воћњак.

Ионако сваки непарни светски рат почиње од нас, а у парним добијемо тек право да ослободимо прве територије. По старом добром правилу, са најмање два покрета, да после имамо о чему да се расправљамо. Расправљамо!?

Ја бих овог пута предложио да свету допринесемо једним уредним записником. Нека други обезбеде историјски спектакл. Ми бисмо могли први да пребројимо гласове и одемо кући.

Нека сваки трећи светски рат буде без нас.

Али опет усуд: већ се осликавају обриси глобалне побуне против олигархије која креће из Србије.

Очекујем да се олигархија благовремено пријави за организациони одбор. Искуство, контакти, логистика. Нећемо ваљда тако важну ствар препустити аматерима.

Можда бисмо могли да је упутимо на конкурс. Онај са сопственим капиталом.

Ја ћу за то време да сачувам своје родољубље и проверим где сам распоређен.

У учионици ће већ седети један другосрбијанац. Неће му бити право што сам дошао баш ја. Ни мени што је дошао баш он.

Ставићу поред њега термос. Он ће из торбе извадити две шоље.

О Косову ћемо после записника.

П. С.

Термос је кинески. Кафа је из БРИКС-а. Процедуре су из Европске уније. Комисија је, наравно, америчка. Колега је донео и продужни кабл, јер је знао да утичница не ради. Ако наиђе неко од национално освешћених, имамо још једну столицу.