Tek iz ove vremenske perspektive mi je jasno da G17+ znači Godina 17 i više ...
5. okotobar 2017.
5. октобар 2017.
20. септембар 2017.
Zašto su porodični vikendi na Zlatarskom jezeru tako dobri i uspešni.!?
U duhu modernih naslova novinskih članaka evo i ja da postavim glupo pitanje kao naslov. Međutim, za razliku od novinara gde je odgovor svima razočaravajući u ovom slučaju je efektan, ako nikom drugom ono bar meni.
Redom:
Definicija dobrog vikenda - odeš sa prijateljima i vratiš se bogatiji za jedno lepo druženje.
Definicija dobrog vikenda na Zlatarskom jezeru - Odeš sa prijateljima, a vratiš se sa rodbinom i bogatiji za jedno lepo druženje u prirodi i vrlo vrednom nekretninom!
Ovako:
Čačanin, sa kojim sam se sprijateljio zahvaljjući druženju naše dece, me pozove da porodično odemo za vikend na Zlatarsko jezero. Smestimo se kod njegovog rođaka za koga se ispostavi da mi je bio školski drug. Njegov otac nam objasni da tek pristigli gosti sebe pogrešno smatraju prijateljima. Tek kad se iznenadismo objasni da su nam prababe rođene sestre. U znak ushićenja i radosti odemo da se provozamo čamcem po jezeru. Ja mu pokažem gde se nalazi parče zemlje koje sam dobio u nasledstvo i za koje su mi tada rekli da ništa ne vredi jer je neplodna i daleko od bilo kakvog puta. Školski drug se nasmeje i kaže mi da ta zemlja sada vredi iznenađujuće mnogo, jer postoji veliki broj zaljubljenika u prirodu i jezero koji baš to mesto smatraju idealnim za vikendicu i da se redovno raspituju za vlasnika.
Jedva čekam sledeći vikend.
7. септембар 2017.
Pozitivni uticaj potrošačkog mentaliteta na kognitivni razvoj detata u fetalno-predškolskom periodu
Sa prvačetom vežbam ja matematiku. Radili smo levo,desno i sabiranje do 10. Međutim, primetio sam i uticaj majke. Juče uđosmo u radnju gde piše akcija 20%. Stoji cena 3000 dinara i prvače ladno reče da je to ustvari sada 2400! Samo kod majki matematika počinje sa računanjem akcijskih popusta, to od mene nije mogao naučiti. Napokon i ja da imam neke vajde od tog silnog marketinga. Sada sam ja na potezu da mu objasnim da je realna cena morala biti uvećana za 25% da bi se mogao obračunari popust od 20%. To će ići malo teže jer mu ni majka u to ne veruje!
5. септембар 2017.
Treći dan u školi i prve lekcije o institucijma i teorija relativiteta
Ja sam od onih roditelja koji ima potrebu da na sva usta hvali učitelje, nastavnike... u kakvom sistemu živmo prosto se obradujem kada vidim da ih još uvek ima normalnih , a o onim drugim i ne želim da pričam jer su upravo onakvi kakvi smo i mi svi postali.
Medjutim, obrazovni sistem je sasvim nešto drugo. Evo kako se moj đak prvak upoznao sa sistemom kome i sam pripada.
Dobio je pravo na besplatne udžbenike, ali nije mogao da ga ostvari. To je ujedno i prva lekcija o institucijama. Prvače sluša roditelje kako se mire sa tim. Ja mu objasnim da su oni već preživeli toliko nepravdi do sada da je ovo sitnica i već su se dobro navikli na bahatot sistema. Kada smo otišli da podignemo knjige opšti haos i krkljanac. Kada smo pokušali da odradimo to pre početka škole upozoravali su nas da smo poranili i da se strpimo do početka školeske godine, a kada smo tada i otišli upozoravali su nas da kasnimo i da treba da se strpimo. To je druga lekcija i prvak je pitao koji je to bio pravi trenutak kada smo trebali da odemo. Voleo bih da sam učitelj i da znam ovo objasniti, ja sam pokušao sa terorijom relativiteta, ali nije išlo. Strpili smo se i podigli knjige. Čim sam video da nema potpisivanja, da ih dobijamo u kesicama preko ramena i bez evidencije odmah sam znao da nešto nije u redu, a vrlo verovatno da neko i pere pare. Došli smo kući, jedna je bila duplirana, a tri su nedostajale. To je bila treća lekcija. Ovu dupliranu sam otišao da vratim, a ove tri da tražim. Iskusno nisam poveo sedmogodišnjeg maloletnika sa sobom. Već sam mu objasnio da mora da se nauči da živi u ovakom haosu ili će inače da pukne kao svoj otac. To pucanje još uvek nije spreman da gleda , iako bi to bilo deo obrazovno vaspitnih mera i to sa praktičnom nastavom. Ispred biblioteke me je sačekala meni nepoznata žena, koja se nije predstavila. Pitala je šta treba. Ja sam se predstavio i pokušao da objasnim, a usledila je otimačina duplikata i priča kako nemam pravo na ostale knjige. To je bila četvrta lekcija. Tražio sam to u pisanoj formi ili da mi vrati knjigu, na šta sam dobio dobacivanje da sam bezobrazan, da pokušavam da ukradem knjigu! A ja ,budala, mislio da ona krade! Ko se normalan ne bi zbunio. A kad sma već zbunjen što bih se prepirao sa tetkicom već tražim direktoricu da dobro iskoristim priliku kad sam već pukao. Međutim, direktorica još neiskusna, još i ljubazna pa se namadoh sa kim posvađati, već morah poslati mejl ministarstvu. Tu se moja borba završava, ali tešim se da većina ni dotle ne bi stigla. To je bila i peta lekcija, a za prvi razred i jedan dan sasvim dovoljno. Pitanje je da li smo ikada imali veliki odmor!
MEJL:
Na ruke:
Medjutim, obrazovni sistem je sasvim nešto drugo. Evo kako se moj đak prvak upoznao sa sistemom kome i sam pripada.
Dobio je pravo na besplatne udžbenike, ali nije mogao da ga ostvari. To je ujedno i prva lekcija o institucijama. Prvače sluša roditelje kako se mire sa tim. Ja mu objasnim da su oni već preživeli toliko nepravdi do sada da je ovo sitnica i već su se dobro navikli na bahatot sistema. Kada smo otišli da podignemo knjige opšti haos i krkljanac. Kada smo pokušali da odradimo to pre početka škole upozoravali su nas da smo poranili i da se strpimo do početka školeske godine, a kada smo tada i otišli upozoravali su nas da kasnimo i da treba da se strpimo. To je druga lekcija i prvak je pitao koji je to bio pravi trenutak kada smo trebali da odemo. Voleo bih da sam učitelj i da znam ovo objasniti, ja sam pokušao sa terorijom relativiteta, ali nije išlo. Strpili smo se i podigli knjige. Čim sam video da nema potpisivanja, da ih dobijamo u kesicama preko ramena i bez evidencije odmah sam znao da nešto nije u redu, a vrlo verovatno da neko i pere pare. Došli smo kući, jedna je bila duplirana, a tri su nedostajale. To je bila treća lekcija. Ovu dupliranu sam otišao da vratim, a ove tri da tražim. Iskusno nisam poveo sedmogodišnjeg maloletnika sa sobom. Već sam mu objasnio da mora da se nauči da živi u ovakom haosu ili će inače da pukne kao svoj otac. To pucanje još uvek nije spreman da gleda , iako bi to bilo deo obrazovno vaspitnih mera i to sa praktičnom nastavom. Ispred biblioteke me je sačekala meni nepoznata žena, koja se nije predstavila. Pitala je šta treba. Ja sam se predstavio i pokušao da objasnim, a usledila je otimačina duplikata i priča kako nemam pravo na ostale knjige. To je bila četvrta lekcija. Tražio sam to u pisanoj formi ili da mi vrati knjigu, na šta sam dobio dobacivanje da sam bezobrazan, da pokušavam da ukradem knjigu! A ja ,budala, mislio da ona krade! Ko se normalan ne bi zbunio. A kad sma već zbunjen što bih se prepirao sa tetkicom već tražim direktoricu da dobro iskoristim priliku kad sam već pukao. Međutim, direktorica još neiskusna, još i ljubazna pa se namadoh sa kim posvađati, već morah poslati mejl ministarstvu. Tu se moja borba završava, ali tešim se da većina ni dotle ne bi stigla. To je bila i peta lekcija, a za prvi razred i jedan dan sasvim dovoljno. Pitanje je da li smo ikada imali veliki odmor!
MEJL:
Na ruke:
kabinet ministartva za prosvetu, nauku i tehnoločki razvoj,
Kopija:
OŠ Milica Pavlović, Čačak
Ministarstvo za socijalna pitanja
Zaštitnik građanja
Srpska Napredna Stranka
Dveri srpske
Dosta je Bilo
Blic
Kurir
N1Info
Poštovani,
Moje ime je Desimir Ćirović i ovim putem Vas obaveštavam da nisam ostvario svoje pravo za besplatne udžbenike koje ima treće dete. Moja deca idu u školu "Milica Pavlović" u Čačku. Jedno je peti, drugao četvrti i treće prvi razred osnovne škole. Predali smo zahtev za besplatne udžbenike koje se odnose na trećeg đaka iz porodice. To pravo nismo u potunosti ostvarili jer nedostaju tri knjige - dve za engleski i jedna za muzički. U školi je direktorica ljubazno obajsnila da propust nije do njih već da su od ministartva za prosvetu dobili takve direktive. Objašnjenje koje sam dobio je ili nejasno ili nelogično.
Hvala Bogu da sam u situaciji da kupim te knjige koje su očito potrebne tako da nemam želju da se tužim sa državom i tražim svoja prava. Ono što pitam je kako se sporvodi porodična politika i da li je jedna stvar ono što javno pričlate, a sasvim druga ono što sprovodite. Ovde želim da iznesem moju opravdanu pretpostavku, na osnovu dosadašnjeg ličnog utiska o državnim institucijama, da je u pitanju neka korupcija i prelivanje novca u privatne džepove, jer kad se nekom pravo uskrati onaj ko je taj pravo uskratio sebi obično pripiše "zasluge".
Nažalost, prinudjen sam da sadržaj ovog mejla prosledim i medijima, nekim političkim strankama i drugim institucijama jer ovakvi postupci utiču na gubljenje poverenja u institucije koje treba da sprovode politiku.
Očekujem da dobijem uveravanja da nije tačan zaključak koji se nameće da su ili institucije nakaradne ili politika koju sprovode.
Umesto zaključka
Možda sam sadržj mejla trebao da prosledim i američkoj ambasadi, visokom savetniku i nekoj NVO, ali to su već lekcije za drugi razred osnovne škole.
9. август 2017.
Besmisleno kometarisanje komentara
U autorskom tekstu predsednika Srbije pročitah:
„Ikea“ menja način razmišljanja. Svakog pojedinca i čitavog društva. I, po meni, ona je, uz Zakon o radu, najznačajniji „udar” na zastarele i prevaziđene delove mentaliteta, na kolektivnu lenjost i nepomerljivost, kao i na onu životnu filozofiju koja nam je, stalno, ponavljala da treba da čekamo da neko drugi sve završi umesto nas samih.
Osetih se prozvan, a kad pročitah i
I kada vidim koliko njih u Srbiji troši vreme tražeći nešto što već imamo, baca ga na besmislene tvitove i komentarisanje komentara i tuđih odluka..
osetih potrebu i da besmisleno prokomentarišem .
Dakle, koliko shvatih potrebno je da se menjam i to što pre. Samo, ne znam odkale pre da krenem - Po nacionalnosti sam Srbin, po veroipovesti pravoslavac, podržavam tradicionalni sistem vrednosti, porodičan sam, istinoljubiv, pravdoljubiv, svestan da i drugi treba da imaju svoja prava, tolerantan, uvažavam druge nacije i veroispovesti i što ja najbitnije poštujem državu u kojoj živim. Poštujem je toliko da čak imam lepo mišljenje i o vojniku bez obzira ko je ministar vojni, volim moju rodbinu bez obzira ko im je gradonačelnik, cenim moje prijatelje bez obzira na to ko im sve platu daje.
Ne razumem pozive na masovnu promenu, gde se pominje mentalitet, lenjost. Svako uvredljivo uopštavanje je, valjda, rasizam.
Ne znam nikoga iz mog okruženja ko je lenj, čak šta više, svi se ubiše od posla. Mada, malo je onih koje znam, a da su zaposleni u javnim preduzećima i državnoj administraciji, a i one koje znam, takođe su vredni. Zaključih da se ovaj poziv na promene odnosi na sve one koji ne znam, a kako ne znam ni jednog člana vladajuće partije to znači da vlast treba da se menja. Ili, možda birači koji su je doveli na vlast. Mada, što bi neko pozivao svoje glasače da se menjaju, jer da su se na vreme promenili ne bi bili njegovi glasači, pa ih on ne bi mogao ni pozivati. Eto, kolko mi je sve ovo komplikovano.
Apsurdno je od svakog pojedinca očekivati da je preduzimljiv. Evo, ja nisam, a da sam preduzimljiv otišao bih u inostranstvo. Dobijam takve ponuda, jer imam sreće da radim u IT sektoru, ali hoću da mi i ovde bude lepo. Lepo mi je sve dok me neko ne isprovocira, pa onda svoj bes iskalim na ovom blogu, pa mi opet bude lepo. Lepo mi je, uinat!
Moju decu učim onako kako su i mene učili. Nije bitan novac, biznis, sposobnost, bitno je voleti bližnjega svoga, poštovati druge, iskoristiti svoje talente na sopstvenu i dobrobit zajednice u kojoj živiš. Svako treba da nađe svoj talenat, a ne da svi jure talenat koji je proglašen za poželjan. Ako neko nema taj talenat niko nema pravo da ga proziva za nesposobnost. Potičem iz nacije koja je odgojena na krilatici da je zemaljsko za malena carstvo. Pitam se kakav bi bio Rastko da je bio preduzimljiv. Svetog Savu ne bi ni imali. Pitam se kakav bi bio knez Lazar da je insistirao na svojoj preduzimljivosti. Verovatno bi se udružio sa Osmanlijama i zajedno pokorili dobar deo Evrope, ako ne i celu i eto ti Evropske Unije još u XIV veku. Da je Nikola Tesla bio preduzimljiv bio bi bogat, a ovaku umro u siromaštvu ostavljajući nam samo struju. Dakle, on bi bio bogat, a mi ne bi morali da čitamo svakakve gluposti jer ne bi bilo ni kompjutera ni interenta. Ovo mi već liči na ubedljiv razlog.
Da je tekst napisala PR služba IKEA , kao što mi je na prvi pogled izgledalo zaista bih podigao tužbu za uvredu časti. Pa, zar smo trebali da čekamo proizvođače jeftine stolarije od iverice da nam kažu koliko smeo nesposobni i da nam je loš sistm vrednosti.
Zar nije sramota da neko iz vrha vlasti veliča stranu firmu. To je primereno nekom iz administracije mesne zajednice Bubanj Potoka jer on nije u stanju da promeni poslovnu klimu već gleda kako da poveća prihode mesne zajednice. Kada ja gledam podatke o nekoj firmu prvo što proverim je prosečna plata, pa porezi koji su plaćeni u Srbiji i odnos prihoda, zarada i dobiti po zaposlenom. Kada bi neko iz državne administracije ovo analizirao video bi velike nelogičnosti kod velike većine stranih investitora i tada bi bilo baš glupo dolazak stranog investitora predstavljati kao državni uspeh, strategiju ili još gluplje iskoristiti to za poziv za promenu mentaliteta.
Imali smo mi preduzimljivih ljudi oduvek, ni manje ni više nego ostale nacije, samo nismo imali svesnu vladajuću garnituru koja bi bila nepotkupljiva i koja ne bi radila u interesu stranih okupatora ili globalnih korporacija. Najbolji dokaz za to su naši ljudi koji su otišli u inostranstvo. To je ujedno bio i najlakši način da promene svoju vlast.
U Srbiji već sada nedostaje stručna radna snaga. Posebno je zabrinjavajuće u zdravstvu, obrazovanju i zanatima. Kada sam jednog hirurga pitao da li će za par godina imati ko da nas leči , dobio sam odgovor da za par godina u bolnicama neće imati ko sijalicu da zameni, a kamoli da operiše.
Posle dolaska novog stranog investitora treba li da očekujem da policajci bude nepodmitljivi, političari pošteni i odgovorni zaštitnici javnog dobra, gradska administracija nepotkuljiva, državni aparat profesionalan i rodoljubiv. Dokle god je bolje raditi u firmama gde se zapošlajvaš preko stranke dotle je sramota prozivati za nerad. Ispade da je radnik kriv što nije preduzetnik, a ako bi postao preduzetnik ispao bi kriv što više nema radnika.
Sramotno je prozivati ljude za lenjost dok god u državnoj administraciji neradnici zarađuju više od radnika, na tenderima pobeđuju oni koji su najviše podmitili. Seljaci ne znaju koliki su preferencijali i kakve su garancije u slučaju da nisu u stanju da naplate svoj rad. Dovoljno je da država napravi poslovnu klimu gde se svako vrednuje prema svom poslovnom i radnom talentu. Takođe i opštu klimu gde se svako ceni po doprinosu opštem dobru spram svojih mogućnosti. Pa ko želi više novca neka radi, a one koji to ne žele niko nema pravo da ga prisiljava na rad, pa još i da ga ubeđuje da je to za njegovo dobro.
Jedini krivci za loše stanje u društvu su nesposobnost ljudi na vlasti i oni koji ih tu postavljaju, a nikako ljudi koji nemaju duh preduzimljivosti.
Postoji nada da predsednika nisam dobro razumeo. Ako sam sve dobro shvatio onda džaba što sam i pisao, tako da je sve ovo besmislica kao god da okreneš i tu se izgleda jedino slažemo.
Postoji nada da predsednika nisam dobro razumeo. Ako sam sve dobro shvatio onda džaba što sam i pisao, tako da je sve ovo besmislica kao god da okreneš i tu se izgleda jedino slažemo.
3. јул 2017.
Zlatarska hiperbola
Kada su jednog Zlatarca pitali:
– koliko ima od Nove Varoši do Beograda?
On je odgovorio:
– 240 km.
Kad su ga, podsmeha radi, odmah posle pitali:
– koliko ima od Beograda do Nove Varoši?
On je odgovorio:
– 340!
Oba puta je bio u pravu.
Pitanje su mu postavili iskusni novinari, a odgovor su dobili neiskusni, koji na fakultetu nisu učili zlatarsku hiperbolu. Nisu učili jer nisu našli definiciju, a definiciju nisu našli jer su svi ozbiljni odustajali. Da bi im ovaj Novovarošanin, genetski poznavalac zlatarske hiperbole, pomogao da razumeju, on je njih pitao:
– koliko ima od ponedeljka do srede?
Kada je dobio odgovor, pitao ih je:
– koliko ima od srede do ponedeljka?
Najbolji dokaz da koristite zlatarsku hiperbolu je kada isti događaj ispričate više puta, pa dobijete pitanje:
– e, ’leba ti, kaži, koja je od tih verzija tačna?
Još samo jedna stvar je potrebna, a to je da su sve različite priče o istom događaju istinite. Ljudi nikako da shvate da i priča ima pravo na svoj život.
– Prošli put si drugačije pričao.
– Pa, prošli put je drugačije i bilo.
Nisam stručan da dam definiciju, ali evo mog odgovora na ovako dobijeno pitanje.
Da li ste ikada nekom rekli:
– Nisam te video sto godina.
Ako tog istog čoveka vidiš posle 10 godina, nije neophodno da mu kažeš: nisam te video 110 godina. Dovoljno je opet da ponoviš:
– Nisam te video sto godina.
Jer je ionako onih prvih sto godina trajalo tačno petnaest.
Dakle, nije u pitanju matematičko zaokruživanje niti bilo koja racio tehnika.
Meni se desilo da čujem pitanje:
– šta će od tebe biti, ni za šta te Bog nije dao?
Pitanje je stiglo od osobe koja me toliko volela da ljubav nije morala da pakuje u nikakve izražajne forme i psihološke slagalice. Morao sam poći od toga da je ta osoba iskrena.
Međutim, druga osoba mi je rekla:
– Bog je svima dao talente.
Znao sam da je i ta osoba iskrena i da je u pravu. Tu nedoumicu roditeljskog vaspitavanja zlatarska hiperbola rešava veoma jednostavno. Dakle, Bog je morao da stvori celu novu tehnologiju kako bi se i moj talenat otkrio. Ko u ovo ne veruje, on ne može ni da razume. To jest, jedino zlatarska hiperbola ima mogućnost da proglasi tačnim dve potpuno suprotne stvari. Nekad je potrebno strpljenje, nekada vera, nekad sreća, a obično je potreban samo neko sa strane ko će tome da se obraduje. Potrebno je da se nadaš da je drugima bilo od pomoći to što si se i sam znao obradovati njihovim ispunjenim očekivanjima.
Zlatarsku hiperbolu znaju da zloupotrebe i koriste je za bezočne laži, preterivanja, izokretanje činjenica na svoju korist, ismevanje… Nekada ljudi i fantaziraju. Najbolji način da se nekom ukaže da fantazira je da mu kažeš:
– Aj, ne fantaziraj!
Ako to čuješ, onda ili to nije zlatarska hiperbola ili još nisi našao adekvatnog poznavaoca stilskih figura.
Da pokušam da preciziram šta je zlatarska hiperbola – toliko očita laž u službi vernog prikazivanja istine.
Ako ja kažem da je na proslavi 25 godina mature meni bilo toliko dobro da mi se i telefon sam od sebe napunio, to je zlatarska hiperbola, jer se to stvarno i desilo.
PS
U opisu zlatarske hiperbole morao sam da upotrebim jednu i samo jednu laž, a to je da se pitanje iz prvog dijaloga nije odnosilo na Novu Varoš. Odnosilo se na Užice, ali Ercovi već imaju svoje mesto u narodnoj baštini, a ipak su samo jedna podverzija ljudi koji vekovima koriste zlatarsku hiperbolu. Da je pitanje bilo vezano za Zlatar, odgovor bi bio skroz drugačiji i priča bi imala svoju još istinitiju verziju u koju prosečan vanzlatarski čovek ne bi ni poverovao. Zlatarac je već toliko puta čuo tu svaki put različitu priču da bih ja sada došao u situaciju da je opet ponovim. Na kraju krajeva, zvala bi se Zlatiborska hiperbola, a ne ZLATARSKA.
1. јул 2017.
Svedok saradnik 1973.
Ja sam od mojih vršnajka mlađi gotovo dve godine!
Počinje kao obična šala , ali je fakat da sam rođen tri mesec kasnije bio bih 1975. godište, a maturirao sam sa generacijom iz 1973. Time se kandidujem za svedoka saradnika ove neverovatne generacije.
Tek sam uspevao da ih sustižem posle gimnazije u svojim dvadesetim. Nažalost, to su bile srpske devedesete. U to vreme sam bio ispod egzistencijalnog nivoa, a većina njih tu negde. Sećam se kada je moja školska drugarica, sa kojiom sa imao čast da delim istu klupu i u gimanziji i na fakultetu, dobila paket iz Nemačke. Odmah sam je pitao - ima li šta da se jede. Nažalost samo mleko u prahu, ali i to se moralo čuvati za specijalne prilike. Mesec dana kasnije sam dobio svoju prvu stipendiju i pitao je da li mleko još uvek stoji, pa da ja od cele moje stipendije kupim puding i Bog da nas vidi! Sećam se njene drugarice koja je ovu rečenicu smatrala duhovitom, neznajući da sam to isto veče morao da se pozajmim kako bih kupio pomenuti puding jer se cena menjala tri puta u tom danu. Pozajmio sam od mog cimera, a školskog druga, koji je bio student genereacije na ETF. Nije bio đak generacije u Novoj Varoši, al je u Beogradu bio student generacije. Takve su ti varoške generacije! Moram istaći i to u kakvim je uslovim to uspeo. Bili smo u trokrevernoj studentskoj sobi u kojoj je minimum sedam ljudi noćilo i dnevno prolazilo barem dvadesetak od kojih podjednak broj narkomana i alkosa. To je bila jedina soba u Srbiji devedesetih gde su i rokeri i boemi bili ravnopravni i zajedno kvalitetno propadali. Jednom smo snimili kasetu gde su redom išle numere od The rolling stones, Tozovac, onda The Beatles i Silvana. Niko nije provaljivao. Kad smo kod varoških momaka još par slučajeva. Moj školski i dobar drugar je u gimnaziji u Novoj Varoši važio za nežnog, krhkog i lirskog tipa. Nosio je bradu ne bi li ozbiljnije izgledao, al smo i njoj tepali - Brća. Kasnije radi na naftnoj bušotini upravljajući najjačim kompresorom u Srbiji. Pitao sam se - šta li tek rade ostali Varošani koji su mahom izgledali ko od brda odvaljeni. Ili moj vršnjak koji u gimnaziji nije ni trojku mogao da dobije kod profesora Ćira, a kasnije postaje najcitiraniji doktor nauka na svetu iz svoje oblasti i vlasnik visoko sofisticiranog patenta. Kada smo već kod ocena moram da opišem kako je đak genracije dobio taj status. Odgovara on biologiju. Po meni čista trojka, da sam ja odgovarao tako ladno bih dobio dvojku, a njemu se nudi četvorka protiv koje on negoduje, prepire se, ubedjuje i dobija peticu. Taj isti dan se iz škole vraćam sa komšijom koji je fudbaler u lokalnom klubu. Priča kako izgledaju pripreme pred utakmicu i kaže:
- trener pusti golamana i nama devetorici objašnjava strategiju.
Ja ga korigujem- misliš desetorici.
-Ma jok, devetorici, jer imamo Gulita (pomenuti djak generacije) kome trener ne sme ništa da kaže i koji uvek igra svoju igru. Da takvi smo mi, uvek igramo svoju igru. Još ako se doda da je đak generacije postao DJ generacije najpoznatijeg studentskog kluba, i da još mnoge kasnije generacije nisu mogli da nađu adekvatnu zamenu...
Te tumorne devedesete su ostavljale bedan utisak po studentskim domovima - nemaštinja, tuče oko suve večere, nervoza... i onda čuješ da neko ide tim istim sivim hodnicima, glasno se smeje, kikoće, prkće i zacenjuje se. Moja školska, za koju su svi ostali bili ubedjeni da je na drogama. Mi smo znali da nije, već da je takva rodjena. Jednom smo u menzi slušali nekog tipa, sto pored našeg, kako priča da neće da izadje iz sobe dok ne čuje neki njemu nepoznat ženski glas kako se smeje hodnicima. Znali smo da je mislio na nju i da smo bili preduzimljiviji kao kasnije generacije mogli smo da je iznajmljujemo po žurkama, svadbama i veseljima., ili kao amajliju. Još jedna anegdota sa drugom školskom. Dolazi kod nas u sobu, dok jedan od cimera još uvek spava i preživljava svoj prvi mamurluk jer je veče pre toga ekipa odlučila da bude alkoholičarsko veče. Kada akademkinja vidi o čemu se radi, spremna za neslanu šalu skida majcu i onako samo u brusu se podvlači njemu u posteljinu, gurkajući ga toliko da se ovaj polako budi. On otvara oči, a ona njemu milim glasom
- gde si macane!.
On se zbuni, jer ko ne bi, a ona počinje da viče na njega
-šta je bilo, sad se ne sećaš , a sinoć ti bilo lepo!.
Protestno ustaje, oblači se i odlazi. Ko zna zbog čega je bila došla. Ovaj zbunjen još par minuta i ko zna koliko bi to potrajalo da se nismo zasmejali ovoj neverovatnoj doskočici za prvi mamurluk. On, zbunjen, pita:
-šta ovo bi?
Taj isti lik se kasnije ljutio na mene što sam ga upoznao sa školskim drugom kome svaki put kada ga vidi pozajmi novac i nikad da ga ne dobije nazad. Taman dok viče na mene ulazi pomenuti sa magijom iza zuba. Ja kažem - evo ti ga on, pa sa njim raspravi, zaobođite mene. Posle par minuta nastupa cimer vadi novac i pozajmljuje/poklanja ga mom školskom i ovaj istog trenutka odlazi.
Cimenr opet, zbunjen i opet pita:
- šta ovo bi?
Taj isti školski je na štiklama i u mrežastim ženskim čarapama sa mini suknjom i plavom dugom perikom prošetao celim studentskim domom "Patris". Kroz sve blokove. To nije toliko stršano, kao kada bi znali crte njegovog lica i obrise figure. On je to pravdao paklicom cigara koju je zauzvrat dobio, al smo svi znali da je to uradio da bi nas nasmejao. Takav kakav je bio uspeo je da oženi jednu od najdivnijih devojaka koje sam upoznao i da joj dozvoli da od njega napravi dobrog čoveka i sjajnog roditelja.
Kad smo već kod alkohola red je da spomenem druženje sa školskim čiji je doživljaje hollywood uspeo da delimično restaurira tek dvadesetak godina kasnije filmovima The Hangover (Mamurluk) I II i III. Jednom kasnije, kad me je neko pitao što se više ne družim sa njim moj odgovor je bio , ja bih hteo, al organizam, stvarno, više nije mogao da izdrži. Kod njega je priprema za izlazak u grad izgledala u vidu ispijanja gajbice, a posle šta bude, bude.
I još jedna razgovor sa još jednom budućom doktorkom. Jednom mi je u pripitom stanju objašnjavala zašto je zaljubljena u svog dečka, a sada supruga. To je bilo na tolikom nivou da čovek kada jednom čuje da takvo nešto postoji teško može da pristanane na bilo šta manje. Ja sam to toliko ozbiljno shvatio da mi je od tada trebalo još osam godina da nađem nešto takvo. Toliko sam insistirao na tome da mi se supruga čak i isto zove kao školska od koje sam čuo najbolju verziju zašto ljudi treba da budu zajedno.
I za kraj. Dvadesetak godina posle gimanzije na poslu mi prilazi kolega i pita me da li sam čuo za nekog Topalovića iz Nove Varoši, koji je postao muzička zvezda. Skočio sam iznerviran i ljubomoran, pa zar mu nije dosta što se oženio školskom, već oće i zvezda da bude. Kasnije, kada sam shvatio da to nije taj Topalko bilo mi je lakše jer grom ne udara dva puta u isto mesto. Eto takve su varoške devojke 1973. , kao gromovi!
PS
Svestan da nisam pomenuo neke zaniljive likove, najsrdačnije i najdobronamernije osobe koje sam upoznao pokušao sam da dam moje vidjenje
Počinje kao obična šala , ali je fakat da sam rođen tri mesec kasnije bio bih 1975. godište, a maturirao sam sa generacijom iz 1973. Time se kandidujem za svedoka saradnika ove neverovatne generacije.
Tek sam uspevao da ih sustižem posle gimnazije u svojim dvadesetim. Nažalost, to su bile srpske devedesete. U to vreme sam bio ispod egzistencijalnog nivoa, a većina njih tu negde. Sećam se kada je moja školska drugarica, sa kojiom sa imao čast da delim istu klupu i u gimanziji i na fakultetu, dobila paket iz Nemačke. Odmah sam je pitao - ima li šta da se jede. Nažalost samo mleko u prahu, ali i to se moralo čuvati za specijalne prilike. Mesec dana kasnije sam dobio svoju prvu stipendiju i pitao je da li mleko još uvek stoji, pa da ja od cele moje stipendije kupim puding i Bog da nas vidi! Sećam se njene drugarice koja je ovu rečenicu smatrala duhovitom, neznajući da sam to isto veče morao da se pozajmim kako bih kupio pomenuti puding jer se cena menjala tri puta u tom danu. Pozajmio sam od mog cimera, a školskog druga, koji je bio student genereacije na ETF. Nije bio đak generacije u Novoj Varoši, al je u Beogradu bio student generacije. Takve su ti varoške generacije! Moram istaći i to u kakvim je uslovim to uspeo. Bili smo u trokrevernoj studentskoj sobi u kojoj je minimum sedam ljudi noćilo i dnevno prolazilo barem dvadesetak od kojih podjednak broj narkomana i alkosa. To je bila jedina soba u Srbiji devedesetih gde su i rokeri i boemi bili ravnopravni i zajedno kvalitetno propadali. Jednom smo snimili kasetu gde su redom išle numere od The rolling stones, Tozovac, onda The Beatles i Silvana. Niko nije provaljivao. Kad smo kod varoških momaka još par slučajeva. Moj školski i dobar drugar je u gimnaziji u Novoj Varoši važio za nežnog, krhkog i lirskog tipa. Nosio je bradu ne bi li ozbiljnije izgledao, al smo i njoj tepali - Brća. Kasnije radi na naftnoj bušotini upravljajući najjačim kompresorom u Srbiji. Pitao sam se - šta li tek rade ostali Varošani koji su mahom izgledali ko od brda odvaljeni. Ili moj vršnjak koji u gimnaziji nije ni trojku mogao da dobije kod profesora Ćira, a kasnije postaje najcitiraniji doktor nauka na svetu iz svoje oblasti i vlasnik visoko sofisticiranog patenta. Kada smo već kod ocena moram da opišem kako je đak genracije dobio taj status. Odgovara on biologiju. Po meni čista trojka, da sam ja odgovarao tako ladno bih dobio dvojku, a njemu se nudi četvorka protiv koje on negoduje, prepire se, ubedjuje i dobija peticu. Taj isti dan se iz škole vraćam sa komšijom koji je fudbaler u lokalnom klubu. Priča kako izgledaju pripreme pred utakmicu i kaže:
- trener pusti golamana i nama devetorici objašnjava strategiju.
Ja ga korigujem- misliš desetorici.
-Ma jok, devetorici, jer imamo Gulita (pomenuti djak generacije) kome trener ne sme ništa da kaže i koji uvek igra svoju igru. Da takvi smo mi, uvek igramo svoju igru. Još ako se doda da je đak generacije postao DJ generacije najpoznatijeg studentskog kluba, i da još mnoge kasnije generacije nisu mogli da nađu adekvatnu zamenu...
Te tumorne devedesete su ostavljale bedan utisak po studentskim domovima - nemaštinja, tuče oko suve večere, nervoza... i onda čuješ da neko ide tim istim sivim hodnicima, glasno se smeje, kikoće, prkće i zacenjuje se. Moja školska, za koju su svi ostali bili ubedjeni da je na drogama. Mi smo znali da nije, već da je takva rodjena. Jednom smo u menzi slušali nekog tipa, sto pored našeg, kako priča da neće da izadje iz sobe dok ne čuje neki njemu nepoznat ženski glas kako se smeje hodnicima. Znali smo da je mislio na nju i da smo bili preduzimljiviji kao kasnije generacije mogli smo da je iznajmljujemo po žurkama, svadbama i veseljima., ili kao amajliju. Još jedna anegdota sa drugom školskom. Dolazi kod nas u sobu, dok jedan od cimera još uvek spava i preživljava svoj prvi mamurluk jer je veče pre toga ekipa odlučila da bude alkoholičarsko veče. Kada akademkinja vidi o čemu se radi, spremna za neslanu šalu skida majcu i onako samo u brusu se podvlači njemu u posteljinu, gurkajući ga toliko da se ovaj polako budi. On otvara oči, a ona njemu milim glasom
- gde si macane!.
On se zbuni, jer ko ne bi, a ona počinje da viče na njega
-šta je bilo, sad se ne sećaš , a sinoć ti bilo lepo!.
Protestno ustaje, oblači se i odlazi. Ko zna zbog čega je bila došla. Ovaj zbunjen još par minuta i ko zna koliko bi to potrajalo da se nismo zasmejali ovoj neverovatnoj doskočici za prvi mamurluk. On, zbunjen, pita:
-šta ovo bi?
Taj isti lik se kasnije ljutio na mene što sam ga upoznao sa školskim drugom kome svaki put kada ga vidi pozajmi novac i nikad da ga ne dobije nazad. Taman dok viče na mene ulazi pomenuti sa magijom iza zuba. Ja kažem - evo ti ga on, pa sa njim raspravi, zaobođite mene. Posle par minuta nastupa cimer vadi novac i pozajmljuje/poklanja ga mom školskom i ovaj istog trenutka odlazi.
Cimenr opet, zbunjen i opet pita:
- šta ovo bi?
Taj isti školski je na štiklama i u mrežastim ženskim čarapama sa mini suknjom i plavom dugom perikom prošetao celim studentskim domom "Patris". Kroz sve blokove. To nije toliko stršano, kao kada bi znali crte njegovog lica i obrise figure. On je to pravdao paklicom cigara koju je zauzvrat dobio, al smo svi znali da je to uradio da bi nas nasmejao. Takav kakav je bio uspeo je da oženi jednu od najdivnijih devojaka koje sam upoznao i da joj dozvoli da od njega napravi dobrog čoveka i sjajnog roditelja.
Kad smo već kod alkohola red je da spomenem druženje sa školskim čiji je doživljaje hollywood uspeo da delimično restaurira tek dvadesetak godina kasnije filmovima The Hangover (Mamurluk) I II i III. Jednom kasnije, kad me je neko pitao što se više ne družim sa njim moj odgovor je bio , ja bih hteo, al organizam, stvarno, više nije mogao da izdrži. Kod njega je priprema za izlazak u grad izgledala u vidu ispijanja gajbice, a posle šta bude, bude.
I još jedna razgovor sa još jednom budućom doktorkom. Jednom mi je u pripitom stanju objašnjavala zašto je zaljubljena u svog dečka, a sada supruga. To je bilo na tolikom nivou da čovek kada jednom čuje da takvo nešto postoji teško može da pristanane na bilo šta manje. Ja sam to toliko ozbiljno shvatio da mi je od tada trebalo još osam godina da nađem nešto takvo. Toliko sam insistirao na tome da mi se supruga čak i isto zove kao školska od koje sam čuo najbolju verziju zašto ljudi treba da budu zajedno.
I za kraj. Dvadesetak godina posle gimanzije na poslu mi prilazi kolega i pita me da li sam čuo za nekog Topalovića iz Nove Varoši, koji je postao muzička zvezda. Skočio sam iznerviran i ljubomoran, pa zar mu nije dosta što se oženio školskom, već oće i zvezda da bude. Kasnije, kada sam shvatio da to nije taj Topalko bilo mi je lakše jer grom ne udara dva puta u isto mesto. Eto takve su varoške devojke 1973. , kao gromovi!
PS
Svestan da nisam pomenuo neke zaniljive likove, najsrdačnije i najdobronamernije osobe koje sam upoznao pokušao sam da dam moje vidjenje
Пријавите се на:
Постови (Atom)
