Да се којим случајем мом другару није покварио ретровизор, остао бих без овог искуства, које сам одмах потрчао да поделим са вама.

Не зато што је нарочито важно, него зато што би било непотребно да и ви трошите време и новац.

Ко не прочита, не треба превише да жали. Довољно је да се упусти у мало дужи разговор са било којим малим предузетником, радником или сељаком у Србији.

Добиће исту причу у оригиналу, само дужу и вероватно скупљу.

Дубока Србија

Власник ауто-отпада је неко време претурао по деловима, а онда изнео један примерак.

-Овај је оштећен -примети мој друг.

-Има много боље решење. Наручи оригинал.

-Оригинал се више не производи.

-Па можда ће фабрика да га убаци у производњу по твојој жељи.

Изговорио је то тоном човека који верује да велике фабрике повремено поново покрену производну траку кад им се пристојно обрати власник старијег аутомобила из Србије.

После неколико минута оштећени ретровизор више није изгледао као оштећен део. Изгледао је као последња брана између нас и вишемесечних преговора са фабриком.

Човек није продавао ретровизор. Продавао је избављење од оригинала.

Другар га је без даљих поговора купио.

Имао је и неке додатне захтеве око аутомобила.

Онда је власник отпада погледао аутомобил, његовог власника и мене, који сам дошао као стручна подршка. Одмах му је било јасно да нас двојица не знамо ни основе аутомобилизма, комерцијале, механике, динамике и електрике.

Преузео је ствар, објаснио шта треба, помогао око свега и решио проблем.

Кад смо питали колико дугујемо за помоћ, одбио је да наплати.

- Ништа.

Признање жртве да је за све те ствари неспособна било му је довољна наплата.

Није било сасвим јасно ко је у том тренутку био жртва. Мој друг, ретровизор, фабрика, ауто-отпад или сама прича. Мени је све то више личило на кретање између крајности него на компензацију.

После смо сели на изненађујуће чисте столице, између два расклопљена аутомобила и неколико делова чије власништво није било предмет разговора.

Код њега су аутомобили били растављени на делове, а приче састављене од свега што се затекло.

Ексцентричан до мере у којој ексцентричност више није особина, него самосталан поглед на свет.

О њему се причало свашта. Он је причао још више.

На почетку нам је објаснио како се некада набацивао жени једног познатог тајкуна. Кад ју је први пут видео, каже, била је глупа као ноћ. После је гледа на телевизији како држи говор и не може да верује сопственим ушима.

- Ишла на обуку за држање говора - објасни ми.

- И тајкуну је онај брадоња писао говоре - рече, наравно помињући пуно име и презиме.

Тврдио је и да је тајкун до неких политичких и маркетиншких идеја дошао после разговора с њим. Чувена политичка промоција зелене салате такође је настала у његовој глави.

Кад би се све његове приче унеле у уџбенике, новија историја Србије морала би да се штампа у више томова, с посебним додатком за маркетинг и поврће.

У неком тренутку дође му брат. Види се да су браћа. Браћа се најлакше препознају по томе што тачно знају где треба да убоду један другог.

Власник отпада покаже на мене:

- Ево га овај. Он тврди да је онај твој,  рече презиме локалног политичара, тобожњи борац и велики преварант.

Нисам то тврдио. Нисам, заправо, тврдио ништа. Само сам седео и слушао, што се у друштву власника отпада очигледно рачунало као политичко деловање.

Брат ме погледа. У погледу му се видео човек спреман да за тог локалног борца да живот. А вероватно и да га узме.

- Шта си ти чуо?

Покушам да се извучем:

- Ма, ја не познајем локалне прилике...

- Е, такви су најгори. Ако не знаш, ћути.

И онда крене да ми објашњава. Тај човек је све дао за раднике једне пропале фабрике. Пљунуо владајућој странци у лице. Јесте да је био њихов кандидат за градоначелника, али их је изроварио изнутра. Никога се не боји.

Ја ћутим. Све мањи и мањи.

Власник отпада нас посматра са задовољством редитеља коме је сцена успела из првог покушаја.

На крају брат каже:

- Страх ме је крвопролића, али изгледа не може другачије.

Изговори то мирно, као човек који је управо прихватио да ће у недељу падати киша.

Кад је брат отишао, наш домаћин пређе на своја суђења.

Њега суђење није занимало као судски поступак. Више као друштвени догађај. Судија га пита једно, он одговори друго.

Прича како је током извођења доказа пред судом правио аналогије са судијиним брачним обавезама. Није га толико занимало шта ће судија да пресуди колико како су присутни реаговали на оно што је он већ рекао. Као да није дошао по пресуду, него по публику.

Што се пресуде тиче, каже да зна да је крив за кривично дело против животне средине.

- Да сам просуо уље у земљу, нико не би приметио. Ја, будала, држим га у херметички затвореним бурадима. Други су паметнији.

Каже то сасвим мирно. Као човек који је схватио да је погрешио само у једној ствари. Оставио је доказ да није просуо уље.

Хтели су да му заплене неке аутомобиле.

- Слободно. Ионако нису моји.

Неки људи хоће да га туже што им није платио.

- Кад их ви отерате, биће ми лакше. Нема доказа за потраживања.

Каже да га ништа није страх.

Само се секира за унуке.

- Ко је луд да удари на унуке? - рече, уз гестикулацију разумљиву већ на први поглед.

- Деца су већ матора. Нека се боре.

Онда пређе на поступак око алиментације.

Објашњава како га је невенчана супруга тужила и како су после сваке парнице заједно ишли кући, где је он редовно извршавао брачне обавезе према невенчаној жени.

На судијину примедбу да то није уврштено међу доказе, одговорио је да је деци давао да једу папире и изјаве.

- Пробао сам. Неће.

Навукли се на пршуту коју им редовно купује.

После тога чињенице су престале да улазе у разговор.

Стигосмо, не знам како, и до једног сељака коме фабрика за прераду папира испушта индустријски отпад на њиву. Човек зна шта му се дешава. Зна и ко то ради. Само не сме да се буни. 

Власник фирме је у странци. Фирма је на власти.

Онда прича о рођаку који има фирму са педесет запослених. Објашњава како се правдао што мора да ћути и зашто не сме ништа да уради.

Има педесет људи. Мора да им обезбеди плату.

Власник отпада се напокон насмеја.

- Па незапосленост у Србији никад није била мања. Сви који хоће да раде већ су отишли. Сви ће, бре, наћи посао.

Треба, каже, само мало храбрости.

Није ваљда, каже, да му је више жао туђе сиротиње него сопствених милиона.

Онда пређемо на главног у селу.

Неки лик. Толико се опија да се понекад упишки у гаће. Сви то знају. Само га нико не сме сменити. И он је при власти.

Тако се у селу зна ко пије, ко испушта отпад, ко не сме да се буни, ко има педесет радника, ко има фабрику и ко је у странци.

Све се зна.

За смену, међутим, није довољно знати.

Онда изнесе своју теорију о Србима.

- Срба више нема.

Није то рекао тужно. Више као коначан резултат пописа.

- Срби су слободни људи. А да би био слободан, мораш да будеш сељак навикнут на сиромаштво. Све остало је фукара. Од програмера до власника ауто-отпада.

Ово последње изговорио је не покушавајући да себе изузме.

- Да има Срба, било би нам бар као Словенцима. Не бисмо се оволико лагали.

Ипак, човек који је управо прогласио нестанак целог народа био је прилично наложен на његов најновији политички препород. По количини података којима је располагао, видело се да има довољно времена да прати друштвене мреже, телевизију и новине.

- Овог пута је другачије.

Јесте, каже, сељак те лаже.

Али овог пута су се сељаци променили. Не зато што су постали бољи. Него зато што јасно виде да са својим захтевима никако не стижу на ред, док се ти исти захтеви страначким људима испуњавају преко реда. Они код којих годинама иду да моле појављују се код њих само пред изборе.

У последњој кампањи, прича, сви су се спрдали са локалним моћницима кад дођу.

А још више кад оду.

Каже да то виде и локални моћници. Покушавају да смисле некакве гаранционе механизме како би били сигурни да их они који обећавају да су против власти неће слагати.

- Али где ћеш ти са сељаком. Нема те агенције која то може да измери.

А онда дође момак од двадесет осам година.

Довео ауто из Словеније. Аутомобил читав, што је на отпаду деловало готово непристојно.

Преселио се тамо. Ради з а стругом и каже да му је плата мања него што је имао у Србији. Али у Србији није могао ништа да уштеди. Имао је сто шездесет хиљада динара.

- Овде људи не поштују новац.

У Словенији има стан, иде у теретану, сам спрема храну. Деси му се да, кад плати оно што мора, готово цео месец ништа не потроши.

Неће да се врати.

Не због плате.

Због друштва.

- Овде имам друштво које воли да попије. Сваки дан ме кошта педесет евра.

У Словенији су, каже, људи лепо стегнути.

То му одговара.

Са станом потроши мање од хиљаду евра месечно. У то стану и викенд-путовања по Италији, Аустрији и Швајцарској.

Покаже патике.

Четрдесет евра јефтиније него у Србији.

Власник отпада кратко погледа патике. Више га је занимао аутомобил.

Предвече се друштво разишло.

Брат је отишао да брани локалног борца.

Човек са педесет радника да им обезбеди плату.

Власник њиве да погледа шта му је фабрика тог дана пустила у земљу.

Главни у селу је, по свему судећи, већ негде пио.

Момак је кренуо назад у Словенију. За викенд ће можда до Италије.

Власник је остао на отпаду.

Поред њега су стајала херметички затворена бурад.

Кад сам пошао, куцнуо је прстом по једном.

- Видиш како је затворено.

Као да се правда. Или хвали. И опет тај поглед који гестикулира, као да се нешто подразумева.

Из бурета није цурело ништа.

Другар и ја вратисмо се кући, покушавајући да обрадимо толику количину података и утисака.

П. С.

Свака озбиљна држава има своју дубоку државу.

О америчкој сви све знамо. Ред је да упознамо и нашу.

Бољу немамо.

Нити нам треба.