Спуштајући се километрима низ измештено корито реке Турије, тешко је не одушевити се изгледом парка. Не само изгледом и садржајем, него и оним што на први поглед постаје сасвим очигледно: Валенсија је окренута малом човеку.
Не малом човеку као изборној јединици, статистичкој грешци или украсу у предизборном споту, него малом човеку који треба негде да прошета, седне, поједе, дише, ћути, смеје се и не осећа се као вишак у сопственом животу.
За разлику од наших урбанистичких схватања, у Валенсији се стиче утисак да је систем организован као да просечан човек заиста може пристојно да живи. Свуда су садржаји који нису простачки комерцијализовани. Човек са просечним примањима може достојанствено да осмисли дан, без осећаја да је 90% становништва ту само да би преосталих 10% имало потребан комфор, паркинг место и поглед на воду која је пре тога припадала свима.
И на градској плажи и у парку све је подређено обичном човеку. Чак ни туристички садржаји нису банализовани до мере да се човек осећа као банкомат са шеширом. Људи се баве спортом, сунчају се, обедују у групама, носе храну припремљену код куће и приручне фрижидере са освежењем купљеним у продавницама јефтиније него код нас. Они који разумеју шпански кажу да су и код њих финансије најчешћа тема, али на први поглед не делује као да су спремни да се око тога покољу. Напротив, делује као да су спремни да, упркос незадовољству финансијским статусом, ипак лепо организују живот.
Постоји тај минимум достојанства по коме од 14 до 16 часова ништа не ради, јер и радници у том периоду имају преча посла од туристичких потреба. Код нас би се и сиеста прогласила државним ударом ако би је неко користио без сагласности врха. Радник који се одмара код нас би одмах био сумњив. Ко зна шта човек смера кад два сата није на располагању систему.
Чак је и животињама дат неки минимум достојанства. Ако је већ неопходно држати их заточене у зоолошком врту, бар нису у класичним кавезима. Негде усред парка постоји и азил за градске мачке, на добровољној основи. Мачке су, изгледа, тамо успеле да добију кров, храну и институционално разумевање.
А на самом дну тог велелепног корита налази се садржај окренут човеку, са уметношћу и науком у центру пажње.
На први поглед - идила.
На други поглед - садржај који је крајем прошлог века коштао неколико пута више од планираног. Са преко милијарду евра прекорачених трошкова и оним финим коруптивним мирисом који прати велике јавне пројекте, Валенсија се у потпуности интегрисала у европске токове новца. Туристи сада имају могућност да својим средствима, картама, сладоледима и horchatom надокнађују оно што је систем давно појео.
Колико је друштво зрело, говори и податак да главни архитекта није тражио фиксан износ, већ проценат од укупне цене, па ни то није трајно бацило љагу на његово име. Јер, ако објекат привуче довољно туриста, онда се и прекорачење накнадно претвара у визију. Када довољно остари, корупција престаје да буде кривично дело и постаје културна баштина. Систем добија састифакцију - корупција се одомаћила.
Немогуће је у таквом тренутку не сетити се EXPO 2027.
Са разликом од тридесетак година, рекло би се да тих милијарду у нашем случају лако може да скочи на неколико милијарди. А знајући нашу склоност ка екстремизму, процес придруживања европским токовима новца могао би да се заврши и на седамнаест милијарди евра. Колико ће главни архитекта, координатор, саветник, посредник, подизвођач и кум узети, остаје поколењима на увид. Нарочито онима који ће, као и увек, плаћати улазницу да виде шта су већ платили.
Једино право питање гласи: хоћемо ли, као Шпанци, умети од тога да направимо туристичку атракцију?
Пошто је EXPO једнократан пројекат, поставља се питање шта са њим након изложбе. Опет, знајући нашу склоност ка екстремизму, најбољи начин да се толика инвестиција оправда био би да се од ње направи посебан, ексклузиван и врло експлицитан туристички садржај.
На први поглед, нигде на свету не постоји огољен споменик корупцији.
Ту је наша шанса.
Цео комплекс треба прогласити туристичком дестинацијом посвећеном корупцији. Могли би се осмислити разни садржаји: од симулације договарања тендера са државом, преко радионица за препознавање неформалне адресе, до обука за суживот у таквом поретку. Јер није довољно знати како корупција функционише. Треба знати како се у њој стоји, ћути, клима главом и не пита ништа што би могло да убрза поступак.
Туриста би плаћао трансфер знања и наших искустава. Не само како се успешно бавити корупцијом, већ и како је преживљавати.
Како поткупити. Како подмитити. Како припретити. Како варати. Како чекати ред испред канцеларије у којој нико није надлежан. Како препознати да је човек који ништа не потписује заправо најважнији у поступку. Како схватити да печат није формалност, него духовно стање.
За разлику од других туристичких места, овде би се џепароши строго санкционисали. Не би била дозвољена крађа, осим оне за коју си платио улазницу. Нешто као ванцаринска зона, само без непотребног прикривања. Duty free shop за јавне набавке.
На националном стадиону могао би да се организује турнир у прикупљању понуда, преговорима, давању мита и успешном проналажењу праве адресе. Колико би се тек новца узело од телевизијских права за пренос церемоније проглашења шампиона! Ми бисмо, као у чувеном стрипу, увек били други, али би се на победничком постољу до последњег тренутка ишчекивало коме смо продали прво место.
Представници режима имали би и задовољство и обавезу да се обраћају туристима на националном стадиону. Али би се законом дозволила двосмерна комуникација, па би, на пример, врховни вођа имао могућност да чује шта му ови са друге стране микрофона имају да поруче.
То би био велики демократски искорак: власт би први пут чула народ, додуше под условом да је народ платио карту.
Замислите која би се количина новца могла скупити од потребе народа да некоме у очи саопшти оно што мисли, а да притом не буде санкционисан. Још би, што је најлепше, тиме доприносио буџету. Подразумева се да би се за истину издавао фискални рачун. Штавише, само за истину би се и издавао.
Представници државе имали би право да преваре туристе у њиховој намери да их подмите, или да се удруже са онима који дају више. Тако би се одмах, већ на улазу, објаснила суштина система: није важно шта хоћеш, него колико си спреман да и формално одбациш давно превазиђене моралне норме.
Онда би се две групе туриста, они који су се добро снашли и они неспособни, морале договорити како даље. Како да организују нове изборе за туристичке агенте корупције. Како да се партијашки организују и изврше притисак да се распишу избори нових представника. Потом би на трибинама организовали нову прерасподелу моћи и одлучивали ко ће добити подршку за спровођење истог модела, али са свежијим лицима. На пример, они којима су највише разбијени носеви могли би да буду третирани као најбајатија лица.
Тиме би се формализовала важна демократска тековина: систем се не мења, само се повремено промени човек који га објашњава.
Искусни туристи би знали да ће свакако остати без свог новца, али са огромним искуством за надолазеће глобалне односе. Издавали би се и сертификати о степену опљачканости, док би фалсификовани сертификати били још више цењени. Мало је рекурзивно проблематично ко би издавао сертификате за фалсификате, али бисмо се и из те петље знали извући. Јер прави познавалац система не доказује да је опљачкан, него да је успео да фалсификује доказ о томе. Или бар да је на то поносан и да је сам тражио.
Замислите тек која би се количина новца могла зарадити од оних којима је непријатно да признају да су испали будале. Њима би се могла понудити могућност да констатују да су баш тако хтели. Посебан пакет био би намењен онима који прозорљиво виде да има и горих туристичких водича. Доста су лажни магови варали народ. Време је да и ми варамо оне који тврде да поседују кристалне кугле. А колико тек вреди таква сатисфакција?
Држава би могла да прикупља средства и наплатом рекета од оних који је у тим пословима представљају. Нешто по узору на добијање посла у државној служби. Платиш радно место које ти омогућава да касније процентом надокнадиш трошкове запослења. Нешто као цариници, који би напокон добили достојну конкуренцију.
Поставља се само питање колико дуго то може да функционише. Јавни ресурси нису бесконачни, а прилично су већ и распродати.
Ту се као идеја појављује други паралелан процес за који смо такође показали велики историјски таленат: рушење режима и одузимање имовине.
Дакле, ако би туриста остао довољно дуго, рецимо пар недеља, могао би најпре успешно да организује корупцију, затим да се обогати, потом да учествује у рушењу режима и на крају да остане без свега. Комплетан доживљај. All inclusive коруптивна рута.
Ко нема довољно новца за цео пакет, могао би да плати полуаранжман у који је укључена само револуционарна смена власти. Власници тих обојених карата могли би своје фрустрације одмах да усмере у рушење режима, где би их црнокапуљаши додатно физички и морално припремали за оно што их свакако чека код куће.
То би био наш најискренији туристички производ: човек дође као гост, а оде као саучесник. Или као сведок сарадник, ако је имао среће са аранжманом.
Некако морамо капитализовати чињеницу да смо у корупцији далеко одмакли у односу на остале. Не би било поштено да толико историјског искуства остане само у тужилачким фиокама.
Имали бисмо и део територије који је законски под нашом контролом, а формално није, па бисмо туристима могли да понудимо и неограничена права по том основу. Могли би да спорну територију прогласе својом, да хапсе, прогоне, отимају и пљачкају, а да се ми притом правимо потпуно блесави. Да им дамо власт, па да видимо стварно како се сналазе и има ли горих од ових. Уосталом, зашто би само једни туристи монополисали свој положај? И ту треба увести правило: ко да више, његова је аспирација легитимнија. Нема разлога да се бесплатно одричемо нечега чега се ионако јавно одричемо само кад нам одговара.
Док би на остатку територије могли само да отимају и рекетирају, на том делу могли би да раде шта им падне на памет, док бисмо им ми, у складу са нашим могућностима и доказаним способностима, све то прећутно дозвољавали уз усклик да бисмо следеће године могли да решимо проблем. Свака следећа година је давно успостављена као уставна категорија, нешто као изборни циклус.
Што се домаћих туриста тиче, они би имали посебан третман.
Ко год искаже изразите реторичке националне способности, имао би терористичко-туристичку обавезу да лично спроведе оно што је управо изговорио. Да му се понуде средства и провере организационе способности. Ако успе, добиће националну пензију и право да организује тендере до краја света, а у случају да не успе, био би испоручен оном делу територије који држе међународно признате фаланге, па да тамо објасни шта је мислио да каже и добије припадајућих четрдесет година робије.
За почетак, свакој организованој навијачкој групи, у које спада и већина странака, могла би се пружити та могућност. Не као казна. Као туристички ваучер.
На овај начин бисмо постали туристичка велесила. Једино питање које остаје гласи: од чега би живели они који се не баве туристичким услугама?
Од одговора на то питање, наравно.
Тешко се живи од постављања питања, али би напокон требало наплатити способност да се пружи одговор. А пошто свако има свој одговор, то би био неисцрпан извор богатства. Са малим ризиком да, у случају да стварно имаш одговор, добијеш и припадајућу одговорност.
А одговорност би био највреднији туристички сувенир - Нико је не купује, а сви је носе кући.
0 comments:
Постави коментар