Zamislimo nekoga ko je rođen 1974. u komunističkom režimu sa diktatorom kao nosiocem vlasti. Taj bi sada imao još malo pa 45 godina i ceo svoj život je proveo u diktaturi. One su takve da svaki put pomisli da ne može gore, kad ono, ispostavi se da nije bio u pravu. Takav bi trebalo da je do sada već uhvatio spiralu dešavanja i da ima moć da prepozna sledeći nivo diktature koji mu se sprema. Jer, što bi sad, pa bilo drugačije?
Diktatura 0. nivo -Komunisti su prvo pobili i proterali sve one koji ne misle kao oni, a kasnije su njihove ostatke samo izolovali i onemogućili da učestvuju u bilo kom obliku vlasti. Diktatura je bila neskrivena, ali se dala trpeti jer je obrazovanje i zdravstvo bilo besplatno. Nije bilo velikih socijalnih nepravdi, jer oni koji su se obogatili u komunizmu mogli su svoje stečeno bogatstvo samo van granica da konzumiraju. Naravno, izuzetak je bio sam diktator kome se moglo šta god. Oni slobodnoumi su mogli da ćute ili da odu u inostranstvo i tamo da iznose mišljenje u svoje ime, a u interesu nekih trećih.
Diktatura 1. nivo - Došli su "socijalisti". Diktatura je dobila neko pakovanje, ali je postala sve neizdržljivija. Sa sobom je dovela ratove, poraze, progone i bedu.
Diktatura 2.nivo -Dolaze "demokrate". Zaustavili su se ratovi, ali su se pojačali porazi, beda i socijalna nepravda u vidu neravnopranvo raspodele bogatstva nastalog u otimačini. Diktatura je bila još očiglednija bez obzira koliko su je pakovali u razne forme.
Diktatura 0+1+2 nivo. "Naprednjaci" -Napokon su se zapatili najbolji predstavnici prethodnih nivoa te pogubne spirale i diktatura je postala očigledna do nivoa elementarne logike, svakodnevnog života i dnevnih aktivnosti. Forme pakovanja su se zadržale, ali strah od različitog mišljenja je prerastao u elementarne strahove - strah od gladi, strah od gubitka posla, gubitka nezasluženih privilegija, strah od siromaštva i strah od budućnosti. Najbolji su ili već otišli ili se pakuju, ili su se posvetili pojedinačnom spasavanju. Kolektivnog, zajedničkog, nacionalnog i kulturnog više i nema.
Ispostavilo se da samo komunisti nisu pod znacima navoda, a da su svi ostali bili kontradikcija onoga kako su se predstavljali i zvai.
Nameće se pitanje ko su nam sledeći diktaturi i njihove konture se već sada daju nagovestiti. Sve što je imalo normalno se i od tih budućih ismeva, podsmeva, marginalizuje ali i izopštuje. Prema odnosu ka manjinama to je najlakše uočiti , jer tu nema potreba da se ništa filuje, a dođe i kao korisno za sticanje masovnih poena. Npr. uzmimo pripadnike Srpske Pravoslavne Crkva kao očit primer manjine. Oni su nezaštićeni, ne bune se, dosta toga možemo da istrpe, poštuju zakone i državu, pa se njihovi diktatori tu najpre ofiraju. Prvo ih nazivaju glupima i zaostalima, pa ekstremima , pa nekavom nazadnom desnicom. Sebe se imaju smatrati naprednim, a bore se protiv tih istih!? Samo zato što su protiv očiglednih gluposti uzimaju sebi za pravu da su pametniji i bolji od svih ostalih. Ne vidim sa čim su to zaslužili, niti kada su zadužili državu, narod, naciju, grad, mesnu zajednicu, ulicu, familiju. Sami sebi su dozvolili da sve ostale posmatraju sa visine. Čude se kako čovek može da bude religiozan i da živi u dvadeset prvom veku! Takve ideje sam nekada sažaljevao, pa su mi bile smešne, a evo došlo vreme da ih sada već vidim kao opasne. Meni je oduvek bilo jasno da sam među religioznim ljudima uopznao najljubaznije, najtolerantnije, najvaspitanije i najkulturnije pojedince. Ali to je subjektivni osećaj. Medjutim, ni medju onim merljivim i opšte prihvaćenim vrednostim nisam primetio razliku. Kada bolje razmilsim, među religioznim ljudima sam upoznao najveće intelektualce, rodoljube, naučnike, doktore, umetnike, kulturne delatnike, preduzetnike, inovatore, poznavaoce isotrije, poznavaoce istorie umetnosti. Oni su i najnačitaniji i najsvestraniji. Pa čak i o nekim manje mislećim stvarima - sportu, filmu, muzici... nisam primetio nikakv hendikep medju religioznim ljudima. Dobar deo ljudi koje viđam u crkvi, viđam i na pozorišnim predstavama, muzičkim događajima, sportskim manifestacijama. Dobro, možda moj uzorak i nije dobar, ali mi nikako nije razumno da neko može da bude toliko ograničen i zlonameran da religiozne ljude proziva za zatucane i zaostale. Kao da su im dedovi svi redom bili privilegovani komunisti i da im je to sam deo bogate ostavštine.
Zabrinjavajuće je što je to odraz neke buduće totlalitarne demokratije jer ja još uvek imam pravo, ako ne i obavezu da režim cenim onako kako se i on ophodi prema meni.
