Како смо превазишли експерте (и зашто сад ништа не ради)

На промоцији књиге „Мит о балканском тигру“ у Чачку, дошла су нам три експерта да изнесу тезе које сви већ знамо. Атмосфера је подсећала на ону причу о баки која купује верске књиге, поклања их другима, али их не чита, јер „она то већ све зна“. Публика није дошла по знање, већ по потврду да није луда. И добила ју је.

Рекао бих да ниједан нормалан Чачанин није остао код куће, иако је било очигледно да нису сви присутни уједно и нормални. Са приличном сигурношћу могло се претпоставити да је ту барем један из структура које имају задатак да слушају, бележе и процењују,  кад већ нису у стању да разумеју, а свакако их та проблематика не дотиче, јер они никада нису боље живели.

Био сам у друштву банкара, као представника бивше елите, и предузетника који не раде на црно, плаћају порезе, измирују обавезе и уредно учествују у сопственом финансијском дављењу. Људи разочарани државом, али и даље лојални систему који их меље. Револуционарна свест? Ма какви. А кад неко помене револуцију, одмах делује као да нас неко фарба. Отуда и тај иронични смисао израза „обојена револуција“.

Гледано из моје перспективе, деловало је као да је Сизиф коначно постао експерт. И помислио сам да би већи изазов био написати књигу под насловом: „Има ли ишта нормално у овој земљи?“ , а притом остати реалан и поштен. Јер данас је поштење постало једина права ексклузива.

Предавање је било коректно, добронамерно и вешто темпирано. Најстарији међу говорницима говорио је као да смо и даље почетком двехиљадитих. Прва година факултета, увод у транзицију. Као да се у међувремену ништа није десило. Поредећи нас са сличнима, чули смо констатацију: сваки грађанин Србије оштећен је за 600.000 евра. Или, ако вам је драже, свака чешка породица има два-три милиона еура више од нас. Ко није био у Чешкој, помислио би да се после смрти тамо иде,  ако си био добар. По тој логици, ја сам још и добро прошао, јер ме не напушта утисак да ме је овај режим опљачкао много више: кроз промену свести, идентитета и прихватање губитка 12,3% територијалних ресурса као „реалности“.

Господин Зец је показао да је одличан предавач - увек каже оно што публика жели да чује. Све у маниру оних које се најчешће критикује. Чак и када полемише са публиком, чини то без ризика, јер микрофон држи само једна страна.

Публика је климала главом. Јер то воли. А онда смо чули како смо ми, верници, затуцани јер верујемо, док научници сумњају. Очигледно је предавач осетио атмосферу у којој су религиозни  испод цензуса и да је све дозвољено, опет у маниру онога кога највише прозива. Прећутано је да су међу највећим научницима у историји били управо верници, и да од мене лично тешко да има сумњичавијег човека. Уосталом, ево и сада доказујеме колико сумњам, па и у саме говорнике. Сигуран сам да се не би наљутили јес су нас на то сами позвали.

Аутори књиге су чињеницама поткрепили оно што сви осећају – да се приближава тренутак колапса. Међутим, изостао је кључни део. После тезе о „новом друштвеном договору“ очекивао сам одговор на питање: како после тога избећи омчу поверилаца?

Јер реалност је једноставна - постали смо потпуно зависни од оних који нас кредитирају. И искрено, највише ме плаши могућност да на власт једног дана дођу „најпоштенији и најспособнији“ – не само што је то само по себи контрадикција, већ зато што смо у систему кога сваки поверилац може да уцењује.

Пре десет година сам рачунао да ће однос буџетских прихода и годишњих обавеза по основу дугова прећи 25%  што је праг колапса за сваку организацију, сем ако нема нуклеарни арсенал. Данас смо на преко 33%. И још нисмо пали. Зашто? Зато што повериоци и даље верују да ћемо издржати још једну годину. И зато што смо доказали да немамо ни воље ни капацитета да било шта мењамо.

Главни спонзори овог режима нису уцењени гласачи, криминалци или УДБА-инфраструктура, иако се редовно испостаља да имају већину, већ они који и даље позајмљују новац Србији. Ове године доспећа расту са 7 на 8,3 милијарде Еура. Неко се кладио да ћемо издржати још годину. И вероватно хоћемо.

Жао ми је што у публици није био и мој сестрић, да се јави за реч и понови оно што ми је недавно рекао: "Ти толико дуго најављујеш колапс да ћеш једног дана сигурно бити у праву. До тада опусти се и уживај." Искрено, бољи експертски савет одавно нисам чуо.

На крају смо чули поруку упућену студентима,  иако ниједан студент није био у сали. Симболично. Студенти су постали апстрактан појам. Као и промена. Студенти су, као такви, остали једина нада и једини који су конкретни. И добро је док су, на појавном нивоу, и даље имагинарни. Студенти су, дакле, истовремено и имагинарни и конкретни. Чим постану стварни, постаће проблеми то не само режиму, што их чини опасним и по оне који би да им се умиле.

И ту се круг затвара.

Док год се пишу реферати о томе шта би неко други требало да уради, систем је безбедан. Наш домет је да с времена на време климнемо главом и обрадујемо се сваком истомишљенику који је уједно и наиван и безнадежан,  смејући се онима глупацима који управљају нашим животима.

П.С.

Мој однос према режиму сводим на то да су доприноси и порези на моју плату већи од председникове плате. На основу утиска да га лично исплаћујем, а пошто нисам задовољан његовим радом, најрадије бих му уручио отказ. Али у томе ме спречавају они који у буџет не уплаћују ништа, а притом имају везе са извршитељима, па не плаћају ни комуналне рачуне, који су због тога мени све скупљи. Ето, ту се затвара још један круг.

Амерички ћаци и неутралци

Однос између просечног Србина и западног интелектуалца најпрецизније је описати као однос експерименталног и теоријског физичара. Ако бисмо глобални геополитички систем посматрали као физички систем, закључили бисмо да оно што западни интелектуалац изводи кроз сложене мисаоне моделе и апстрактне конструкције, овде постаје очигледно свакоме.

То значи да се теорије геополитичких односа овде најпре докажу, па тек онда формулишу и примењују. Редизајн светских односа кроз пад различитих царстава, светске ратове, политички инжењеринг заједничких држава, њихове распаде и накнадно стварање нових нација, све то овде није предмет семинара, већ део историјског искуства. Док се на Западу пишу радови, код нас се посматрају резултати експеримента у реалном времену.

То што се код нас мисаони процеси великих теорија материјализују пред очима, неко доживљава као благослов, а неко као проклетство. Благослов - јер нам је дата шанса да једноставном логиком испратимо све фазе процеса. Проклетство - јер цену тих експеримената плаћамо људским животима, сопственим ресурсима и временом изгубљеним на доказивању туђих хипотеза.

Експеримент који је последњи успешно спроведен гласио је: какав ће бити одговор масе ако њоме управља структура која ради на њену штету. На пример, ако јој уруше институције, ако огаде сваки национални симбол, ако родољубива осећања изврну руглу, ако идентитет претворе у предмет подсмеха, ако распродају ресурсе и још уз то продају „бољу будућност“ на рате, с каматом.

У том експерименту ишло се до крајњих граница - до сценарија у коме се домаћа трафостаница прода страном инвеститору који извлачи домаће злато, а у случају нестанка струје систем се побрине да „несметан процес ископања“ не стане; док се бебе у граду који је ту трафостаницу направио  смрзавају. Геополитички гледано, то је модел периферије која служи као батерија: пуни се изнутра, празни напоље. Физички, то је савршено елегантан пренос енергије. Само што је расипање топлоте, као и увек, на нашој страни.

Одговор масе је био различит. Најбрже су се прилагодиле организоване криминалне групе и, као свака успешна структура, интегрисале се у власт. Добар део је сервилно пристао на све, избегавајући егзистенцијалне изазове, јер је одавно познат однос између положаја кичме и доступности онога што је испод ње. Међутим, упркос криминалцима и ћацијима, испоставило се да је побуну ипак могуће организовати око готово имагинарне групе  и то, иронично, у режији најинфантилнијег дела политички свесних чинилаца. Тако су студенти постали носиоци побуне, док су други пристали уз њих тек онда кад су осетили да не морају да поднесу личну жртву. Физика већ зна за однос масивнијег тела и орбите кретања оног мањег.

И чим се учинило да побуна даје резултат, експеримент је кренуо у следећу фазу: активирање неутралних. Неутрални су, по дефиницији, они који неутралишу реметиоце. Њихов наступ подразумева и дозирано критиковање режима, тек колико да се сачува академски кредибилитет и чиста савест у биографији; али кључна улога је неутрализација критичке мисли. Њихов посао није да кажу шта је погрешно, него да објасне зашто је то „компликовано“, да је „било и горих“, и што је најважније  да „још гори могу да се појаве“. То је онај геополитички аналгетик: не лечи узрок, али одлично умањује бол отпора. У физици би то био савршен амортизер који расипа енергију побуне у безопасне вибрације јавног дискурса.

Врхунац експеримента био је у тренутку кад се схватило да побуну може да организује било ко, чак и најгори непријатељ, и да студенти немају разлога да се одушевљавају процентима подршке, јер би исту подршку, у истим условима, могао да има и најгори. Звучи парадоксално, али и од најгорих има горих, као што већ устврдише неутрални. Другим речима: маса није морални инструмент, него физички - реагује на импулс, на инерцију, на страх и на наду. А ко научи да управља тим параметрима, тај управља и резултатом експеримента.

Такве експерименталне доказе теоретичари су одмах применили на глобални систем. Дакле: могуће је да највећу светску силу води лудак  и да то буде на општу корист. У геополитици, „лудило“ понекад ради као стратегија: ако делујеш непредвидиво, други те рачунају као ризик који не умеју да ставе у једначину, па се систем сам подешава да избегне судар.

Лудак може да киднапује председника друге земље  и десиће се управо оно што је експеримент већ показао. Криминалци ће имати користи, а „ћаци“ ће се одушевљавати прецизношћу изведене акције, наводном обавештајном припремом, маестралношћу потеза. Хвалиће предузимљивост вође, без да се, узгред, запитају зашто се та иста одлучност мистериозно не примењује на оне нације које имају нуклеарно оружје. Јер ту теорија нагло постаје скромнија, а храброст добија границе које су, случајно, увек тамо где почиње стварни ризик.

Али експеримент је показао и нешто друго: да овај сме да иде даље. Да сме да заплени брод нуклеарне силе. Тај сме савезницима да одузме део територије  и да све то прође као још једна епизода у серији. Другим речима: кад једном прихватиш да је систем управљив голом силом и медијским таласом, онда се домет помера као клизач - мало по мало, док људи не схвате да су већ одавно прешли линију коју су јуче звали незамисливом.

У том тренутку, одмах након глобалних ћација, појавили су се и амерички неутралци. По закључцима експеримента они смеју да исмевају вођу, да га називају свакаквим именима, да се дистанцирају стилски,  али не смеју да престану да конзумирају бенефите настале из такве ситуације. То је кључ: „критика“ као вентил, комфор као ланац. Тако се неутралише свака побуна -  не батином, него релаксацијом: да се љутиш дозвољено, али да се мењаш није.

И онда остаје да испратимо други закон термодинамике: ако у систем не убацујеш акцију, ентропија расте. У физици је то неминовност; у политици је избор који се најлакше прода као судбина.

И тако, ево нас како од америчких неутралаца слушамо о светлој будућности Венецуеле, Персије, па и Палестине  не схватајући проблем са експериментом који је код нас спроведен локално, а сад се примењује глобално. По тим колатералним последицама, наши домаћи ћаци ће се сукобити са глобалним ћацијима, јер им се динамика „остварења искључиво личних циљева“ једноставно не поклапа. Срећом, разлике у ставовима наших локалних неутралаца и глобалних неутралаца неће бити кобне: они показују завидну способност да се прилагоде сваком режиму. Зато бих топло препоручио да се држимо неутрално по страни и сачекамо ентропију, надајући се у исправност и трећег закона термодинамике по ком се систем свакако не може довести у стање разумевања самог себе током коначног протока времена. У историјској перспективи то би значило: нема reset-а без интервенције више силе, нема спасења од ентропије без признања сопствене немоћи.

Уместо закључка предлажем да испратимо судбину Инуита. Њих шездесетак хиљада који су преживели геноцид европских колонијалиста свакако ће преживети и евентуално амерички. Сад би једино могли да искористе то што су их Данци махом асимиловали, па да изађу са рационалном понудом и распишу тендер за продају својих интереса, па ко да више. Једина им утеха може бити што има простора где су западни теоретичари много више експериментисали него код њих, јер се око њих барем отимају велике силе; а од нас су сви дигли руке. Ми, изгледа, чекамо обрачун глобалних и локалних ћација да видимо којим криминалцима припадамо. Барем до следећег експеримента.

П.С.

Овај текст је писан тако да се нико нормалан не сложи ни са једном хипотезом, а у славу научног приступа и као подсетник да је скепса остала као једино оружје.

Пропаст Истока и пропадање Запада

При опису себе, око 40% људи полази од свог занимања. Остали се најчешће представљају кроз друштвену улогу, лична интересовања, док тек око 5% људи започиње опис себе од вредносних ставова и животног смисла. Статистички посматрано, живимо у добу када више људи себе дефинише кроз страст него кроз смисао.

Људи који се у пресудној мери идентификују са својим занимањем најчешће су програмери, лекари, адвокати и менаџери. Управо су то професије које су данас најизложеније убрзаним променама повезаним са развојем вештачке интелигенције.

Већ на први поглед може се уочити јасна корелација: AI револуција најснажније утиче на оне професионалне области у којима је идентитет био најчвршће заснован на знању. Но, ништа боље није ни на другој страни, јер се ни занимања која захтевају недигитализоване физичке вештине, не могу сматрати заштићеним. Роботи још увек не поседују довољно прецизну моторичку интелигенцију, али економија не чека технолошку савршеност. Потребно је да аутоматизација буде употребљива и јефтина.

Пад цене софтверских компоненти у роботима већ убрзава тај процес. Истовремено, људи истиснути из дигитализованих професија преливаће се у ова, наизглед сигурна, занимања, обарајући цену рада и тамо. Коначни ефекат није масовна незапосленост, већ општа дефлација вредности људског рада. У том контексту, питање више није које је занимање безбедно, већ шта остаје од идентитета онима којима знање више није довољно да их дефинише.

Овако посматрано, могло би се учинити да је у проблему само западна цивилизација, она која је у своје темеље уградила рационалност и знање као главне изворе вредности и идентитета. Управо сами темељи сада остају машински надмашени. Међутим, како се и остатак света укључио у исту технолошку трку, проблем се неминовно прелио и ван Запада. AI није културно условљена; она прати логику ефикасности, а та логика не познаје границе.

Другим речима, удар AI револуције не погађа цивилизације као географске целине, већ наративе кроз које људи разумеју себе. А тај наратив је данас, у великој мери, глобално западни. Тај наратив постајаће све западнији управо зато што све више користимо машине трениране по том обрасцу  и тај процес расте експоненцијално, у сваком смислу. Том брзином урушавају се и темељи на којима је Запад почивао, јер се по први пут појављује ентитет који је надмашио човека у рационалности, организацији, технократији и обради знања, у ономе што они тврде да јесу. 

Једино отворено питање остаје: шта ће бити са потрошачком компонентом те цивилизације, са економијом која почива на сталном расту, жељи и потрошњи? Ни друга кључна компонента, индивидуализам, још увек није добила јасан облик у овом прелазном периоду. Међутим, већ сада се могу  препознати обрасци функционисања заједница састављених од јаких индивидуалаца. Они или успевају да се организују у јаку државу, која штити њихове личне слободе онолико колико су спремни и способни да плаћају порезе и да изолују оне који то не чине, или (ако нису способни за такву организацију) управљање њиховим колективним интересима преузимају интересне групе окупљене око невладиних организације оних који јесу способне да се организују.

Такви појединци умеју да наступају заједно искључиво у интересном смислу, али нису у стању да покажу истинску солидарност, а камоли жртву јер би то било у супротности са њиховим прокламованим начелима. У том зачараном кругу они нису способни да сами себи организују жељени стандард без спољне интервенције и манипулације над заједницама које поседују јаке националне и колективне особине. Када та манипулација не успе, прва реакција није самокритика, већ исмевање - напад на традиционалне вредности оних који су се показали отпорним. 

Парадоксално овим тезама је то да се управо на Западу појављују иницијативе за решавање ових глобалних ломова. Управо појединци и мање групе на Западу успевају да организују акције којима се AI чини доступним свима, без обзира на статус, порекло или институционалну моћ.

Један од најпознатијих примера је Emad Mostaque, британски предузетник бангладешког порекла, који је постао симбол open-source приступа демократизацији вештачке интелигенције. Он не само да заговара такав приступ, већ га и практично спроводи кроз пројекте који омогућавају да свако ко поседује просечан лап-топ може да понуди бенефите вештачке интелигенције укључујући training modela, управљање њима и рад са сопственим скуповима података.

Истовремено, развијају се и технологије које такве појединце могу умрежити, чиме се додатно повећава квалитет тренинга, као и прецизност semantic prediction система. Тиме се ствара паралелна инфраструктура знања која не зависи од централизованих корпоративних или државних структура.

Поред ових конкретних корака, Mostaque је у својој књизи The Last Economy изнео тезу да ће у наредних приближно 1.000 дана (отприлике до 2028. године) постојећи економски систем постати неодржив, па чак и „пукнути“, јер ће AI обављати већину когнитивног рада неупоредиво јефтиније од људи. Своју озбиљност и посвећеност теми потврдио је тиме што је књигу учинио бесплатно доступном на интернету, због чега нема потребе улазити у тумачења његових намера.

Оно што је на мене оставило најјачи утисак није сама прогноза, већ упозорење о негативним последицама чак и у одсуству лоше намере. Другим речима, проблем не мора настати из злоупотребе, већ из саме динамике система који се креће брже него што друштво може да му прилагоди смисао, вредности и структуре. 

Оно што је било посебно занимљиво у његовим јавним гостовањима јесте потврдан одговор на, наизглед сензационалистичко, питање водитеља: да ли богати инвеститори који највише улажу у AI заиста граде бункере како би се заштитили од евентуалног „напада“ вештачке интелигенције? Још ефектније била је његова инсинуација да се ти бункери можда и не граде против AI, већ против побуне незадовољних маса у транзиционом периоду!

У једном од објашњења наизглед компликованог питања -  шта ако AI тренира неко са лошим намерама - понудио је изненађујуће једноставан одговор који тера на дубље размишљање: а шта ако се AI тренира на лажима? Свакодневно се сусрећемо са људима који износе неистине, а те неистине улазе у алгоритме LLM модела, где се статистички предвиђа вероватноћа односа између речи. На тај начин и лаж постаје део „знања“ и искуства најмоћнијих интелигентних ентитета.

Међутим, ако се у том размишљању иде до краја, долази се до непријатног, али нужног закључка: ни највећа књижевна дела нису документарна. Она обилују измишљеним ликовима и догађајима (формално гледано, лажима) али те лажи не воде ка погрешним закључцима. Напротив. Највећа уметничка дела управо јесу производ фикције, а њихова дигитализација директно утиче на вероватноћу какве ће одговоре AI понудити. Која је лаж добра, а која злонамерна?

Додатни проблем настаје у томе што су готово сва савремена уметничка дела истовремено и потрошачка роба, те као таква под снажним утицајем наратива који се обликују кроз спонзорства и токове новца. Уметници се често позивају на уметничке слободе, док истовремено задржавају право на профит који произилази искључиво из плаћеног наратива. Тај парадокс, слобода израза уз финансијску условљеност, изузетно је тешко „истренирати“ чак и природној интелигенцији, а камоли алгоритмима.

Када би се, на пример, редитељ неког филма у потпуности одрекао профита оствареног тим делом, његов позив на уметничку слободу не би био лицемеран. Али управо ту настаје проблем: како у алгоритам уградити разлику између слободе и интереса, између уметничког израза и плаћеног наратива? То је сложеност са којом се не суочава само AI, већ и друштво које га тренира.

А шта је онда нама чинити? У конкретном случају  шта је мени чинити. Није довољно признати да нисам компетентан да дајем одговоре и да их морају формулисати интелектуалци који припадају нашем културолошком, духовном и идентитетском обрасцу. За сада, у одсуству таквог мишљења,  ми се чини да је моје да сачувам способност за критички став.

На пример, у разговорима са AI приметио сам да је изненађујуће добро интерпретирао мислиоце које сматрам највалиднијим за сопствени систем доношења одлука. Или је AI још увек у некој пубертетској, наивној фази у којој не уме довољно софистицирано да лаже, или још увек не постоји озбиљна интервенција над LLM моделима, или је тренинг за манипулативну интелигенцију знатно сложенији процес који тек долази, или је AI ван контроле сам по себи.

У интерпретацији ставова Јустина Поповића, у покушају да се реконструише највероватнији одговор који би дао на данашње изазове вештачке интелигенције, примећујем добру намеру, али и ограничење. AI не успева да добаци до суштине порука коју су наши духовници заиста слали. Зато са нестрпљењем очекујем мишљења својих савременика који ће се овом темом бавити са стварним духовним ауторитетом.

И сам сам се неколико пута довео у стање прелести, размишљајући како би било корисно тренирати AI на моделу који следи мисаони образац Јустина Поповића!!! У тим тренуцима сам и сам себи био смешан. Ипак, свакоме бих препоручио разговор у коме бисте AI питали шта би ваш омиљени мислилац имао да каже о изазовима везаним за AI. То јесте перпетуално искуство, али од нечега се мора почети.

Тако на питање могућности настанка self-driven government  (система који, попут self-driven аутомобила, управља без људског расуђивања) неминовно се отвара контра-питање које би постави православни  духовник: како изгледа држава која не познаје праштање? А ако би се праштање покушало уградити у алгоритам, остаје кључна недоумица: како дигитализовати искуство исповести, интиме и личног преображаја? 

Додатно бих предложио да се у тај разговор унесе и увек обавезан контекст: живимо у времену у коме се киднапују председници држава које немају нуклеарно оружје, док се истовремено отимају бродови државама које га имају. У тај контекст вреди уметнути и одговор на Emad-ову провокацију да је, историјски гледано, сваки пут када се појавио вишак радне снаге, тај проблем решаван ратом.

Уместо класичног закључка, изнео бих личне утиске из разговора са AI на тему шта би мој омиљени мислилац имао да каже о вештачкој интелигенцији у овој фази њеног развоја. Статистички највероватнији одговори  Жарка Видовића (1930-2005) могли би се читати као савети:

- Технологију не треба митски уздизати као замену за људску слободу, морал, духовност или смисао живота. Она није способна да надомести човека у дубљем, духовном смислу.

- Прегршт технолошких могућности не сме нас одвести у заборав шта значи бити човек, јер истинско разумевање и смисао не потичу из алгоритама, већ из унутрашњег и духовног искуства.

- Иако AI може да помаже у задацима и повећа ефикасност, људска слобода, креативност и вредности остају супериорне у целини људског постојања.

- Човек није оно што може да израчуна, него оно што може да сведочи.

-AI је савршени производ Запада, али не и знак његове зрелости. Цивилизација која жели да замени човека машином већ је признала да не разуме човека.

- У том смислу, Жарко Видовић није био мислилац страха. Он не би упозоравао на „машине које преузимају власт“, већ на нешто много опасније: људе који се добровољно одричу одговорности, одлуке и слободе.

- Ту AI постаје оправдање („тако је систем одлучио“), алиби за власт, замена за савест. Он би рекао да AI не укида слободу, већ да слободу укида човек који жели да не буде слободан.

- По Видовићевој логици, будућност се неће делити на технолошки напредне и технолошки заостале, већ на оне који живе у функцији и оне који живе у смислу.

- Видовић је увек мислио из перспективе историјског искуства малих народа. Он би упозорио: 

Народ који нема духовни идентитет биће само корисник туђих алгоритама.

P.S.

Подаци и закључци наведени у овом тексту тачни су онолико колико је разумно веровати AI.

Све-интелигенција

На забринуто питање како ће се млади изборити са вештачком интелигенцијом, можда је најтачније одговорити реторички – а како ће се изборити без ње?

Уз то, у свету у коме се младост све чешће приписује свакоме, мора се констатовати да се ова забринутост не односи искључиво на младе. Она се тиче сваког човека.

Поред вишедеценијске помаме за младошћу, данас живимо и у времену опште помаме за AI. У мору нових термина скоро сам налетео на израз holistic intelligence, а нешто ниже и на integral intelligence, где један бивши технократа забринуто износи етичке недоумице везане за AI. Што би рекли спортски коментатори - иницијатива је прешла на другу страну! Његова ексцентрично наглашена љубав према човечанству (као таквом) упозорава на могућност манипулације страхом. Мада, могуће је да је човек заиста добронамеран, што се у ретким медијским случајевима може и догодити.

Све ме то подсети на полемику светог Николаја Велимировића и његову тезу о све-човеку, супротстављеном Ничеовом надчовеку. У овом случају, прецизније, реч је о суперчовеку - или још прецизније, о суперинтелигенцији.

Са појавом уско специјализованих AI агената многи немају проблем. Штавише, многи се и одушевљавају, нарочито они које ће та иста технологија заменити. Та историјска иронија већ је једном кулминирала у кованици да револуција једе своју децу. Срећом, данас, у времену софистициранијих технологија, рекло би се да их неће појести, већ ће их једноставно cancel-овати.

Сплетом несрећних околности, из прве руке имам увид у то шта AI аутоматизација значи у пракси. Заинтересованост за њене могућности најпре ме је одушевила способношћу да потпуно разуме дислексичара попут мене, а затим ме је лагано одвела у свакодневно коришћење агената. Одушевљење тиме како ме „разуме“ у неколико реченица, олакшање због избегнутих непотребних састанака и чињеница да могу сам да завршим посао. Све је деловало безазлено! Све док страст није постала толико опасна да сам почео да радим задатке за које нисам имао никакву припрему нити претходно искуство. И то успешно!

Своју забринутост поделио сам са професионалним контактима и издвојила су се два случаја.

Први ми је испричао један од најцењенијих домаћих програмера. У интимности сопственог prompt-а признао је да не уме да реши проблем. То је у мојој бранши донедавно био незамислив случај. Срамило га је то што у сопственом коду апликације коју је сам изградио има грешку коју може да дијагностикује, али не и да „излечи“. Планирао је да ангажује светски познатог консултанта, специјалисту искључиво за ту врсту проблема, али га је хитност натерала да се упусти у разговор са AI. Не само да је добио одговор, већ му је AI исправила грешку која му је годинама правила проблем. Све је трајало десетак сати, с тим да је девет сати потрошено да му AI објасни шта је сама урадила.

Други случај је признање једног developer-а да је исправно решио доменски проблем који уопште не познаје. Сви тестови су прошли, не само они које је писала AI, већ и они које су писали доменски експерти. Ипак, он не само храбро већ и одушевљено признаје да и даље не разуме проблем који је решио.

Коришћење уско специјализованих агената постаје толико корисно да велике корпорације већ излазе са проценама уштеда. У том смислу, Citibank наводи да су у кратком периоду коришћења AI програмери „ослободили“ око 100.000 сати рада недељно. Ко има стрпљења да чита дуге текстове, схватиће да је то у просеку два до три сата по developer-у. Другим речима - део радног времена већ сада постаје сувишно. Да ли у сатима или у људима, видеће се брзо. У већ споменутој индустријској револуцији прошло је много времена до појаве синдикалног удруживања и још мало да контролу над вођама синдиката преузму други заинтересовани актери.

Наравно, банка је искусна и то не формулише као губитак послова, већ као могућност да се људи баве другим приоритетима. Или то значи да се до сада нису бавили приоритетима, или су свесни да масовни откази отварају друго питање: коме ће уопште требати банкарске услуге?

У ком ће правцу све ово ићи тешко ми је да замислим. Мислим да је исто тако тешко и много позванијима. Сваког ко изађе у јавност са јасним решењем сматрам смутљивцем, а нарочито ако нуди готов одговор. У мојој бранши већина се понаша по инерцији, а емпиријски гледано, то је увек фаза која претходи слободном паду. Организација посла већ сада је потпуно погрешна.

Ово је први пут у историји IT-ја да за прелазак у нову фазу није потребно никакво ново знање. То значи да неће бити трошкова обука, прилагођавања, тестирања, стандардизације, усклађивања концепата и надоградњи на нове верзије које нас уче да старе нису биле добре. Мењају се и процеси обуке, запошљавања, комуникације, састанака и управљања пројектима. Највећи изазов биће то што ће се производити много брже него што човек може да провери да ли му одговара.

Можда је највећи проблем управо то што ће developer-и испоручивати оно што је и тражено. Програмери су увек били новајлије у домену и задржавали су право на грешку, а из грешака су се рађале нове идеје. Где је све савршено, нема потребе за новим идејама. Отуда и мит о програмерима као генијалцима.

Брзина израде софтвера и његове контроле квалитета ће се драстично убрзати, што ће довести или до драстичног пада цене услуга, или пак до још драстичнијег раста зараде власника IT фирми, што је увод у економске проблеме познате као дефлација и неправедна расподела богатства. Ако се испостави да један човек може да ради посао целог тима, да се комуникација сведе на неколико прецизираних питања  програмирањем ће моћи да се бави свако. Показало се да програмери, уверени у сопствену генијалност, преко 95% времена троше на репетитивне и рутинске послове и ту, искрено, нема баш много места за жаљење.

У мом случају то значи да се проценат посла који волим да радим драстично повећава. Оно што ме брине јесте ко ће у ланцу - власник капитала, његов бизнис аналитичар, консултант у мојој фирми и ја - остати без посла. Барем троје је под знаком питања. Ако консултант може преко ноћи да постане програмер, онда ћу ја морати да постанем или консултант, или бизнис аналитичар, или власник капитала. А ту се природно поставља питање: ако сам већ власник капитала, зашто бих се уопште упуштао у било какве анализе бедне свакодневице?

Прави изазов је суперинтелигенција, односно свеопшта интелигенција - унија свих уско специјализованих интелигенција. Али не проста унија. Изазов је још већи када се зна да у тој области Кинези имају највише успеха, и то, како тврде они са највећом моћи до сада, није било планирано. Ако већ данас постоје процеси који превазилазе не само интелигенцију корисника, већ и већину оних који разумеју суштину математичких моделе која стоји иза свег овога, поставља се питање шта све човеку неће бити јасно у свеопштој интелигенцији.

Прецизније – шта ће му уопште бити јасно. Кулминација долази у тренутку када једну AI тренира друга AI, а потом тренира саму себе, чиме је потреба за човеком превазиђена. Остаје нада да није превазиђен човек, већ само његова интелигенција, и да се сва филозофија не своди на производни и потрошачки процес.

То ме са страхом враћа Ничеовој тези: знање није неутрално - оно је израз воље за моћ. Моћ би тада била додељена ентитету који не може бити под контролом човека. Још опаснија је Хајдегерова теза да, када техника постане тотална, знање се замењује аутоматским управљањем. Знање не нестаје, само човек престаје да мисли. То ме напокон доводи до разумевања постмодерниста и везивања знања искључиво за индустријске успехе.

Све ме то води закључку да је знање ионако било привремена категорија, везана за индустријску револуцију, а да ови догађаји са AI означавају њен крај и почетак нове епохе. Колико ће знања бити потребно, тешко је рећи, али онај ко буде имао најбољу машину за суперинтелигенцију моћи ће лако да доведе у зависност свакога ко се у својој лењости ослони на туђе мисаоне процесе. Мада, сама нада да ће постојати више различитих машина делује наивно, јер ће у супер финалу  победити најбоља, или ће пак победити све остале ентитете, укључујући и свог тренера.

На крају, и један оптимистичан обрт: иако је AI у почетку деловала као највећа крађа интелектуалних добара, полако се појављује као посредник међу људима. Као нешто што их у интелектуалном смислу надмашује ипак се појављује на вертикали, што нас доводи до закључка да смо са технолошке пљачке прешли у теолошку. У том смислу, бар они са јаким теолошким темељима немају разлог за бригу: све је ово само још једна од пролазних фаза. Ако се и време убрзало, онда ће свакако бити и брзо пролазно. Зато би требало да се, као у случају супротстављања свечовека надчовеку, надамо победи свеинтелигенције над надинтелигенцијом, ма шта то значило. За мене је то више игра речи него разумевање шта сам хтео да кажем, али уз чврсто уверење да није богохуљење.

PS

Након седам дана коришћења професионалног налога, током којих сам искључиво постављао питања и разматрао уско стручне проблеме, AI је предложила да ми опише личност. Волео бих да видим некога са довољно јаким карактером ко би такву понуду одбио. Иако ми је понудила опис личности хороскопског нивоа, садржи неколико прецизних констатација које су ван домена моје струке. Тако ме упозорава на могуће проблеме на послу повезане са мојим типом личности и предлаже мере. Оно што ме је највише разнежило јесте савет да вишак енергије усмерим на хоби и препорука да пишем блог за узак круг људи - до чега сам, занимљиво, већ сам дошао, што ме је уверило да је баш интелигентна.

Оптужбе као исповест

Моју теорију о студентима у блокади квари познанство са некима од њих који су ових дана редовно долазили у моју кућу. Не, не, повод није био избор боје револуције, већ сломљена кошчица у стопалу моје ћерке. То што се њихово понашање не уклапа у моју теорију ни најмање ме не спречава да је изнесем, осокољен разним трабуњањима о истима.

Због немоћи да сопствене проблеме решавамо на нормалан начин, а из искуства да ни ненормални приступи нису дали позитиван исход, једина шанса је била да се појави мистериозни покрет као „сила која се изненада појављује и решава ствар“.

Они позвани били су преокупирани личним обавезама, па су изабрани постали насумично покупљени беспослени уличари. Нису баш нешто, ал’ боље немамо. У ствари, боље имамо, али имају нека преча посла, по правилу везана за буџет.

Но, да се ја вратим на моју теорију. Ако икад ово прође, а мора проћи, испоставиће се да иза целог студентског протеста стоји један шалин који у доколици отвара неколико десетина налога на мрежама. Његово је било само да повремено пружи шансу свакоме да каже шта мисли о себи. Да би оставио утисак масовности, у игру уводи термин пленум. 

Први су се навукли ови из режима и у почетним фазама једини су држали тензију. Да није било њих, тај шалин би завршио као и сваки други кловн. Шта год он предложи, ови из режима ураде брже и боље. Толико су јаки да су, као једини, остали да блокирају улицу и то ону главну. Организовани су професионално, па имају и мобилну инфраструктуру, препознатљиву по TOI-TOI тоалетима.

Ја претпостављам да ће ових дана онлајн предати захтев за легализацију објекта, јер је сам тренутак доношења таквог закона индикативан. Тиме би постали већи шалини  и од самог шалина - Шалини који само жела да се шале, на пример.

Одмах иза њих су се офирале опозиционе странке. Њихов професионални бизнис контролисаног удара без последица по режим осетио се уздрман. Испоставило се да није једноставно бити и контролисан и противан. Изабрали су судбину да иду у пакету са режимом, јер је све остало носило већи ризик за тренутне приходе по том основу.

Дуже од њих се држао невладин сектор. Ушушкан у страним донацијама, као ексклузивни заступник интереса оних који могу највише да плате, требало им је дуго да уоче да више нису ексклузивни и да им пада тржишна вредност. Тек у задњих пар месеци отвореније наступају против студената, ма ко то они били.

Најдуже је требало салонским интелектуалцима. Након што су кафански националисти разоткрили своје квази-позиције, салонски интелектуалци су нам дуго били једина нада. Но и они су на почетку заузели пасиван положај, тврдећи да су неутрални. Били су превише уплашени за свој положај неутралности, жалећи се да их сви редом нападају за оно што су сами хтели да буду. Плашљиво су заступали свој јуначки став. Прво су се стидљиво правдали, па срамили, па бранили, а онда су кренули и у отворену кампању неутралности, називајући будалом свакога ко није неутралан.

Тек одскора скупљају храброст да отворено прозову студенте. Њима увек треба најдужи увод. На почетку пасус против власти, што им онда до краја текста даје слободу да оплету по студентима. Они су доказали да се човек може поштено избламирати, а при томе све тачно рећи. Ако се аналитички прочитају њихови текстови, то је у ствари исповест о сопственом ћутању. Сваки пут кад прозову студенте за неозбиљност, у ствари сами испадну смешни, у откровењу сопствене неспособности да понуде алтернативу ономе што исмевају.

А овај шалин, као шалин - „само ћути и гледа“.

Сад кад су се сви офирали, остаје да видимо шта је окупациона комисија решила да уради са нашом судбином. А може им се шта им год прохте, сем ако се још шалина не удруже око овог шалина, па се тако смешни не позову на свој став. Не би то био први пут да су неозбиљни победили озбиљне, али поставља се питање на коју се силу уздају: на оне западне које формално заступа Шутановац или на левље које заступа Вулин. То је, ваљда, сваком нормалном испод части да разматра.

Захваљујући једном анонимном шалину, бићемо принуђени на једини прави пут, а то је да се уздамо у вишу силу и у своје шалинске снаге.

Срећом, све ово је праћено и глобалним колапсима, тако да ће наш очекивани колапс бити само један у низу, и могло би се рећи да спадамо у групу оних народа који су најдуже спремани за колапс. Но, по свој прилици, оно што ће режим изненадити свакако није колапс државе,  то су једино организовано и систематично припремали. Изненадиће их лични колапс, јер ако највећи глобални криминалци уведу приватне санкције нашим домаћим највећим криминалцима, поставља се питање где сакрити плен. Тренутна спољна политика је кулминирала у речима популарног народног текстописца — „ни на исток, ни на запад“.

Према истраживањима, напаћеном народу највећа сатисфакција је пленидба имовине локалним кабадахијама. Неправда је толико кулминирала да се уопште не поставља питање ко треба да плени, а по правилу, у таквим пљачкашким сценаријима најбоље се сналази западна традиционална јавна школа, подржана западним тајним службама. Кад санкције буду објављене,  а биће у наредних пар месеци, видећемо колико високо су ишли. Ако буду ишли превисоко, онда ће високо позиционирани домаћи мафијаши морати да се наплате од ниже рангираних, ако им буду доступни, и тад креће права револуција.

А шалин, ко шалин "само ћути и гледа".

Можда тај шалин схвати да је претерао, али ће до тада многи бити намирени и сви ће тврдити да су већ од почетка били уз шалина. Интернет памти дуго, али то не мења перцепцију људске  меморије. Опет ће се све ово завртети у круг.

П.С.

Ремек-дело „Како сам победио револуцију“ може настати у пензији, у затвору или у прогону, али је најмање спорно у установи где је победа питање личне интерпретације, коју је надлежни лакар пилулама исконтролисао. Све супротно томе већ је митологија, а од мита се давно одустало. Бестселер није спорaн, остаје само питање жанра.

Резерват варијанта

Садржај текста намењен је искључиво старијим особама, уз претходно добијену конзилијарну сагласност. Стручњаци који врше клинички увид у материјал нису изузети од упозорења.

Наш оптимизам произилази из чињенице да се овде, као ретко где у свету, може лепо живети од песимизма. Довољно је да се појавиш као аналитичар са мрачним тоном и одмах си пророк. Постоји ризик да повремено испаднеш и ентузијаста, уколико узмеш у обзир развој стварних догађаја, али те теши то колико су тек смешно испали реалисти. Реалиста више и немамо употребљивих, јер су завршили са тешком дијагнозом анксиозности и депресије. Тимe се наша реал-политика свела на будале. Они су и најгласнији и имају највише идеја.Те идеје своде се на то да неко други треба да реши наше проблеме, уз чврсто уверење да то мора бити у нашу корист.

И од нарикања над тешком судбином се може лепо живети, јер је режим заинтересован да свима подели дискрециона права по основу пасивизма. Повремено изгледа као да управник луднице пацијенте намерно излаже интерним сукобима како би „чике у белом“  могле предахнути. У овом случају, „чике у белом“ су са црним капуљачама. Све је мирно, јер чак и истински побуњеници који би рушили систем напокон увиђају да он уопште не постоји.

Нашли смо се у ситуацији потпуно свесне капитулације. Она је прихватљива, јер проистиче из искуства да би свака опција у којој би се питали домаћи актери била гора. Кад смо се већ договорили за капитулацију, онда је и избор прилично једноставан. Могли смо да бирамо исток или запад. Она источна варијанта, у коју је највише наде полагано, више није доступна. Кад` се сигнал и појави на кратко, оператер је лично баба Јулино чедо. Они још источнији показали су се као бахати послодавци који овде сатиру не само природна богатства већ и људе, до чијих су живота стигли нескривеном системском корупцијом. 

Ови са Запада нас не желе док се не преумимо у потпуности, а то се баш одужило. Јавно и отворено нам то саопштавају, али у недостатку друге варијанте ми их и даље понизно вучемо за рукав, молећи барем за позицију резервата.

Они најгласнији са својих дигиталних налога редовно поручују да „губернија није за Индијанце“. Остају нам студенти као једини довољно наивни да се нечему надају. Прво су их сви храбрили да се побуне, а чим су кренули да успевају  одмах су им стављали клипове у точкове. Хероји се подржавају само док су безопасни.

Одједном, најгласнија група против садашње ситуације тврди да је режим одговоран за овакво стање и да би, у случају да се окрене Западу, био бољи од студената који покушавају да поправе систем. Тако је почетна солидарност због погибије људи услед корупције потпуно спласнула, што је охрабрило државу да још масовније спроводи сличне пројекте. Кључне инфраструктуре градимо тако што директор лично у видно припитом стању улази у тунел да докаже да није урушен  кад већ инжењери немају храбрости. Мора да је пак њима забрањено конзумирање алкохола на радном месту. Након распродаје кренули смо у поклањање, и то генералштаба, и то онима за које смо сами рекли да организују обојене револуције. Јака на извору, лојалност се као вода увек прилагођава терену.

Послодавци су очајни, па увозимо радну снагу исто као млеко у праху и месо са прекуцаним роковима употребе. У мом граду највећа пекара и највећа продавница хране ангажују имигранте - гостољубив народ, верујемо свакоме, поготово ако је јефтинији и то само због нижих пореза.

Од радне снаге у јавним предузећима остали су они који немају ни рад, ни снагу. Њима је толико добро да су они који морају да раде постали љубоморни. Има и горих примера - доктори у хитној помоћи морају да раде, али су на њих љубоморне колеге због цене дежурстава, иако су иста по сату седам пута мање плаћена од дежурства вулканизера у данима смене годишњих доба. Временом ће се решење наметнути само од себе - хитна помоћ нам ионако не треба, јер је сизифовски спасавати људе којима после ионако нема помоћи.

У мору разочарења једини нормални су они што са надом дочекују долазак Запада у наше мало село. Они ће се тек разочарати, а до тада ће им требати кривци. Зато је препоручљиво да свако ко мисли другачије своје мишљење задржи у своја четири зида.

Свакако имамо паметнија посла, јер нас чека пеглање великих социјалних разлика. То би и до сада ескалирало, али заинтересовани никако да схвате да нико други неће решавати њихове проблеме, колико год претили порукама по друштвеним мрежама. Летимичан поглед на структуру штедње становништва говори да 80% породица има мању уштеђевину од 1.000 евра. Још 10% мању од 10.000 евра. Свега десетак посто има штедњу око 50.000 евра, а две хиљаде најбогатијих породица у Србији има просечну штедњу од милион и двеста хиљада евра. Ситуација је још гора када се зна да они богатији свој новац држе у страним банкама, сефовима, злату, обвезницама, акцијама, криптовалутама, и некретнинама.

Да све то буде горе  структура кредита говори да су стране банке домаћем живљу делиле новац узет од домаћих штедиша, јер смо неспособни сами да то организујемо. Само 700.000 породица нема кредит, а 600.000 породица има кредит мањи од 5.000 евра, и то само зато што нису могли више да се задужe. Дакле, систем функционише све док оперативни токови новца могу свакоме, по сопственој опсесији, да уделе припадајућу дозу. Кад први пут „штуцне“ креће ланчана реакција. На крају таквог ланца су по правилу букагије.

Становништво чак и добро стоји имајући у виду у каквом су стању предузећа. Од највећих јавних имамо случајеве да су задужена више него што вреде, а од мањих приватних опстаће они који су све време били ситни. Што се тиче пољопривреде  она не постоји у смислу да већем броју људи може обезбедити егзистенцију и независност; више је статистичка грешка, а системски је убијана од увозничког лобија (колонијална кованица) и комплето страних власника прехрамбене индустрије.

Једино добро стоји ИТ сцена, тј. стајала је до задњег истраживања по којем 62% ИТ професионалаца активно тражи посао у иностранству. Новaц овде није разлог, јер ИТ сцена у Србији више није јефтина радна снага - сада се као главни аргумент у корист успеха наводи западни „mindset“. Наш асимилациони потенцијал се у појединачним случајевима  претвара у кинетичку енергију.

Све у свему, ситуација је таква да мањина која се потпуно интегрисала у западни вредносни систем има разлога да се љути на већину која је у агонији тражења спонзора. Што би рекао народни певач: „ни на исток, ни на запад, на север, ни на југ… се вртим још у круг.“

Проблем је што ова мањина не нуди неко решење већ само прети, што  покреће на инат, па нам је  једина суверенистичка политика настала из ината  већине која не жели предузетној мањини пристојну будућност. Нек` и колонијалиста  осети проклетство  комшијине краве!

С` обзиром да је свака порука већ закаснела, потреба за закључком постаје сасвим сувишна.

П. С.
Можда се и у нашем случају појави неки јунак као Џеронимо и филм о последњем Србиндијанцу који је пружао отпор холивудској неминовности. Ко ће писати сценарио сада је небитно кад смо већ добили Оскара за врхунску глуму и режију.

И док шкрипи, ми климамо

Претпоставимо, макар за тренутак, да живимо у уређеном и праведном друштву.

Да су нам политичари најпоштенији, да смо Косово вратили под свој суверенитет и да водимо суверену политику којој се сви диве. Да имамо највише аутопутева на свету, железнице које лете, а таксије које плове небом. Да живимо у миру и слози, у поштовању Устава и свих институција које раде беспрекорно, баш као у приручнику за демократију.

Да су нам војници, учитељи и свештеници најцењенији у друштву, да мита и корупције нема ни у траговима, да су нам плате веће него у Европи, а цене ниже него у Азији. Да нам је све потаман и да нам само још недостаје национални стадион - тај симбол просперитета и народног јединства.

Да смо се пласирали на Светско првенство у фудбалу и освојили злато у кошарци. Да су нам сељаци богати као банке, радници запослени и насмејани, дијаспора се вратила кући, а вишедетне породице добиле толике бенефиције да се деца рађају као на траци. Да деца у школи уче у складу са традицијом, да студенти не одлазе већ остају да граде своју земљу

Да власт у сваком тренутку може да окупи чак 47.000 искрених присталица, а опозиција једва да скупи пола од тога. Да је за све то заслужна мудра и непогрешива политика председника „седања на четири столице“, човека кога сви светски лидери поштују, који седи у првом реду на свим обележавањима и који је примљен у Овалној соби као да је код куће.

Да околне земље желе да се уједине с нама и спремне су да испуне наше услове.

А онда,  чисто хипотетички, замислимо да смо се, не његовом грешком наравно, нашли у ситуацији у којој та политика више не даје резултате. Да столице почињу да шкрипе, а под ногама остаје само празан подијум. 

Претпоставимо и да председник опет има генијалну идеју како да неоштећени изађемо из глобалног сукоба. Тада би нам били потребни избори - да се кандидује та нова, генијална политика која уме да стоји усправно, без столице  и без страха.

PS

У супротном, остаје нам да живимо у вечитом страху шта све будалама може пасти на памет и да се само молимо да се не појави неки још већи лудак. Јер, ако је већ све тако добро онда увек „Може и горе.“