Шта ја знам, он зна све

Индустрија управљања пажњом и перцепцијом толико је нарасла и дигитализована да је променити некоме мишљење постала једина заиста немогућа ствар на свету.

Очигледно узалудно трошење огромне енергије навело нас је на једини могући пут: кад већ не можеш другоме да промениш мишљење, промени га себи.

Нисам паметан.

Зато ми је требало толико времена да схватим колико је режим у Србији савршен.

Добар режим понекад погреши. Успешан режим може да се упореди са неким другим. Савршен режим нема те непријатности. Он сам одређује шта је успех, шта је грешка и са ким је дозвољено поређење.

На његовом челу налази се човек коме држава није поверена зато што зна све, већ зато што гласачи тврде да без њега не знају ништа.

Он не укида институције. Он их ослобађа терета одлучивања.

Када министар не уме да буде министар, председник му објасни. Када здравство не стигне до пацијента, председник га донесе на својим рукама. Када локална власт не асфалтира пут, председник постане и асфалтна база и месна заједница. Када кошаркашки тим не зна напад, председник нацрта пик-ен-рол. Када вино нема довољно добар буке, председник му објасни да је управо такав неопходан за раст бруто домаћег производа.

То није аутократија, како тврде злобници. То је уштеда и оптималан одговор на испостављен захтев гласача.

Зашто бисмо плаћали толике установе, министре, директоре, лекарске комисије, општине, тренере, економисте и дипломате када све то може да обавља један човек? Довољни су пацијенти, тонац и камерман.

То је моћ. То је стабилност. То је ефикасност.

То је савршена држава, под условом да нисте грађанин него гледалац.

Паметном доста.

Не држи ме за реч

Систем је толико узнапредовао да је испад из њега постао немогућ. Тиме сам лишен сваке одговорности, јер до ових речи може доћи само неко ко већ има предрасуде према остатку текста.

Две и по хиљаде година након првих софиста придружили смо им алгоритме, ботове и ентитете вештачке интелигенције. Сада је опсег шири, али је захват плићи и можда у томе лежи шанса. Ипак, реторика је највише изложена агентима вештачке интелигенције. Сада се свим могућим средствима рат назива миром који се брани оружјем. Сиромаштво - скромношћу. Страх - одговорношћу. Ћутање - јединством. Корупција - традиционалним обликом непосредне демократије.

То није глупост.

Глупост би била да поверујеш мени, који нити сам стручњак манипулације, нити имам потребне ресурсе. Али софиста зна шта ради. Нарочито онај који има ресурсе и алате.  Он види пукотину, само је украси заставама. Зна да реченица није тачна, али зна и коме је корисна.

Глуп човек греши јер не види. Покварен човек види веома добро, па израчунава колико му се исплати да зажмури.

Зато присталице режима не смемо уопштено проглашавати ни паметним ни глупим. 

Неук човек чија егзистенција зависи од туђе самовоље није исто што и образован човек који има знање, чињенице и слободу, али и даље бира привилегију.

Нису, дакле, сви присталице. Неки су таоци, понеки и са стокхолмским синдромом.

Ко неће да види из страха, заробљен је. Ко неће да види из интереса, покварен је. Ко му објасни да је то државотворност, софиста је.

Видиш и сам.

Шта ја знам, он зна све

Данас је готово свако експерт у својој области. Само је колектив остао глуп у целини.

Једини изузетак је човек на врху, јер он нема област. Он је област.

Наша историјска улога је, изгледа, испуњена: опет смо све оголили и истерали на чистац.

Овај наш је, кажу, био најбољи студент права. Декан је својевремено рекао да је био „један од најбољих“.Систем је касније само избацио сувишно „један од“.

То није лаж. То је патриотска лектура.

Био је страствени навијач са Северне трибине, а домаћа митологија га је повремено унапређивала и у вођу навијача. За то друго докази су тањи од трибинске ограде, али у земљи у којој је један човек све није пристојно ситничарити око још једне функције.

Разуме се у вино — љубитељ је и колекционар. Разуме се у бруто домаћи производ, стопе раста и стране инвестиције. А водио је и тренинг јуниора КК Лозница, након похађања тренерске школе.

Није био у војсци, али је био на свим одбрамбеним положајима, од Огулина до Газивода.

Право, економија, вино, кошарка, војна стратегија. Ако једног дана почне да објашњава анестезију, није ред да га лекари прекидају док ради. Сигуран сам да ће се међу лојалнима наћи довољно добровољних пацијената, а после ће већ имати искуство.

Управо га искуство опстајања на власти квалификује за даљи опстанак.

Човек који за себе тврди да ништа не зна обично ћути. Човек који зна све мора да говори непрестано, јер би у тишини неко други могао да се сети сопственог знања.

„Он није самоуверен зато што је компетентан, већ зато што се никада није сусрео са сложеношћу која би га учинила скромним.“

Немам благе везе. Он, срећом, има.

Бога питај

Највише се, ипак, разуме у дипломатију.

У Вашингтону је 2020. Београд, у оквиру споразума под покровитељством САД, пристао да пресели амбасаду у Израелу у Јерусалим. У истом политичком пакету добили смо  израелско признање Косова.

Није, дакле, Вучић потписао израелско признање Косова. Само је учествовао у представи у чијем је пакету оно стигло. Та разлика је важна. Нарочито софисти.

А показало се и да над софистом има софиста и над столицом фотеља.

Врхунски дипломата, дакле, није човек који из преговора изађе са добрим исходом. Врхунски дипломата је човек који вас убеди да је исход сувише сложен да бисте га мерили здравим разумом. Наш дипломата, додуше, има савршену стратегију која подразумева бескрајна тактичка повлачења.

Шта смо добили? Шта смо дали? Ко је кога признао? Ко је кога надмудрио?

Бога питај.

Само немојте председника. Он ће знати.

Појма немам, а Истиномер има архиву

Појма немам.

Режиму није довољно да му верују његови гласачи. Потребно му је да и људи који знају да лаже сваку нову тврдњу ипак узму као могућу.

Чак ни сајт који прати очигледне лажи не стиже све да испрати. Или му сервер није довољно велик.

Истиномерова архива садржи стотине његових оцењиваних изјава.

Али највећи успех није када верник поверује.

Највећи успех је када противник, знајући све о претходним лажима, на следећу изјаву каже: „Овога пута има нешто.“

И када се највише опустиш, он извали неку истину која се затим и обистини, па нас све затекне неспремне као што снег у јануару затекне наше путаре.

Лаж више не мора бити верована. Довољно је да чињеницу претвори у једну од могућности.

Јуче је важило једно, данас супротно, сутра ће нам бити објашњено да се ништа није променило. Обе тврдње живе истовремено, као Шредингерова државна мачка, све док не отворите кутију.

А када је отворите, сазнаћете да нисте стручни за мачке.

Лаж је тако престала да буде преступ и постала временска прогноза. Може бити, не мора да значи, видећемо, не држите нас за реч.

Како год ти кажеш.

Како год ти кажеш

Како год ти кажеш.

Председник бира тако добре сараднике да мора јавно да им објашњава посао.

На седници Владе у јануару 2026. био је гост, јер по Уставу председник не руководи Владом. Као гост је пропитивао министре, критиковао их и практично водио седницу, док су се они правдали. Саговорници медија описали су Владу као „проширени секретаријат председника Републике“.

Телевизијски је то савршено.

Владар изгледа способније што његови кадрови изгледају неспособније. Они изгледају неспособније што их он више понижава. А што су неспособнији, јасније је зашто без њега не смемо остати.

Једино се не поставља ситничаво питање: ко их је такве какви су бирао?

Ако министри знају свој посао, зашто им човек без извршних овлашћења издаје упутства? Ако га не знају, зашто и даље седе у Влади? Ако су корумпирани, зашто их председник грди уместо да тужилаштво ради? Ако нису, зашто пристају да глуме ђаке који нису научили лекцију?

Свако јавно понижење сарадника покаже нам како је држава поређана. На врху је једини одрасли. Испод њега су министри на поправном. Испод њих установе које чекају дозволу. На дну су грађани, а нешто ниже — сељаци.

Министар који зна боље, али каже „како год ти кажеш“, није глуп.

Ту сам танак.

Ту сам танак

Ту сам танак.

У Трстенику му се августа 2026. обратила девојка са церебралном парализом којој је потребна операција. Председник је рекао да ће држава помоћи у свему и све решити и упутио је на своју саветницу за здравство, која је одмах узела податке. Тако је догађај описан у извештају.

Помоћи тој девојци је људски исправно. Управо зато је начин политички одвратан.

Ако јој лечење припада, зашто јој је био потребан председник? Ако је био потребан, па где је био до сада? Зар га не гризе савест због толиког кашњења? Ако се после једног сусрета ствар убрза, ко је померен једно место уназад зато што није имао камеру? Колико људи са истом или тежом дијагнозом немају приступ саветници у кадру? И какво је то здравство у ком је најважнији упут срећа да вас владар примети?

Председнички позив не оптужује одређеног лекара за мито. Он оптужује цео систем да је ред могуће савити притиском — истим покретом којим га савија и коверат, само са државним печатом.

Слично је са асфалтом. Или са било којим другим вапајем понижених.

Лична власт не воли права, јер се право не захваљује. Она воли милост.

Право припада свима. Милост се снима.

Право грађанина чини равноправним. Милост га чини дужником.

Ситна корупција не почиње увек ковертом. Понекад почиње осмехом човека који је коначно добио асфалт, операцију, посао или прикључак, па осети обавезу да буде захвалан ономе ко му је поклонио оно што му већ припада.

Није корумпиран само онај ко узме новац. Корумпиран је и однос у ком грађанин више не тражи услугу од државе, него услугу од владара.

Како се то тачно зове?

Немам благе везе.

Немам благе везе, али имам своју област

Немам благе везе.

То је, изгледа, једина реченица коју савремени стручњак сме да изговори о свему што није у опису његовог посла.

Ервин Шредингер је писао да је специјализација неизбежна ако желимо напредак, али да има смисла само као део ширег знања.

Ми смо нужност претворили у алиби.

Инжењер зна прорачун. Правник зна параграф. Економиста зна проценат раста. Лекар зна дијагнозу. Новинар зна где да постави камеру. Страначки активиста зна цену гласа.

Свако је положио свој предмет.

Држава је пала разред.

Када се целина сруши, свако покаже свој исправни папир. Статичар је проверавао статику. Надзор је надзирао оно што му је достављено. Извођач је изводио оно што му је наређено. Правник је потврдио да папир садржи потребне речи. Комисија је утврдила да су сви имали одговарајуће печате.

Нису ништа погрешно урадили.

Само су саучествовали.

Ако смо већ дали свој историјски допринос, можда је тренутак да се окренемо себи. Да нађемо оне који знају да не знају, али знају ко зна, па да искористимо њихову наивност да још верују у могућност промене.

Мислим, доста смо мењали друге. Хајде да променимо себе.

Зато су млади опасни. Не зато што знају више од сваког инжењера, правника, економисте или лекара. Опасни су зато што умеју да кажу да не знају. И да из незнања питају.

Ко је потписао? Ко је платио? Ко је променио пројекат? Ко је знао? Ко је наредио? Ко је ћутао? Ко је имао користи?

Види се и без дипломе.

Човек који више не говори

Видиш и сам.

Дитрих Бонхефер је, посматрајући како образовани, културни и религиозни људи пристају уз нацизам, закључио да глупост није недостатак памети, већ губитак унутрашње независности.

Под снажном политичком или верском моћи човек не мора да изгуби способност размишљања. Довољно је да одустане од њене употребе.

Такав човек може бити веома способан. Само више није присутан у сопственој реченици.

Поставите му питање и добићете саопштење. Промените питање и саопштење ће остати исто. Ако чињеница не одговара одговору, прогласиће је небитном. Ако је очигледна, назваће је сумњивом. Ако је несумњива, подсетиће вас да сада није време јер постоје важније теме.

Које су важније теме, сазнаћемо после рекламног блока.

Бонхеферов заробљени човек и софиста, ипак, нису исто.

Заробљени човек понавља паролу. Софиста је пише.

Први је можда изгубио себе. Други се веома добро пронашао у ценовнику.

Када први каже „шта ја знам“, то може бити пораз. Када други каже „шта ја знам“, то је већ припремљен рачун за услугу.

А када трећи све види, све разуме и ипак каже „нисам паметан“, можда од нас не тражи разумевање него дозволу да остане невин.

Не држите га за реч. Држите га за последицу.

Платонов брод и човек који зна пут

Бога питај куда пловимо.

Платонов брод и даље плови.

У Држави је описана посада која се отима за кормило. Прави навигатор говори о ветровима, звездама, опасностима, припреми и неизвесности. Због тога звучи компликовано и несигурно.

Самоуверени незналица обећава мирно море, брзо путовање и богату поделу плена.

Посада, наравно, изабере човека који најмање сумња у себе.

Брод, такође наравно, потоне.

Савремена демократија није решила тај проблем. Само је на брод поставила камере.

Стручњак каже: „Постоји неколико могућности. Свака носи ризик. Не знам унапред шта ће се догодити.“

Софиста каже: „Ја ћу то решити.“

Док први заврши реченицу, други је већ отворио радове на луци.

Србија је Платонов пример усавршила. Код нас капетан не само да управља бродом него у директном преносу објашњава навигаторима зашто не разумеју море.

Ако пловидба успе, заслужан је капетан. Ако се брод насуче, крив је морнар који није на време обавестио надлежне. Ако потоне, сачекаћемо да се утврди ко је био задужен за весло.

Како год ти кажеш, капетане.

Најхрабрија реченица

Ту сам танак.

Најхрабрији стручњак није онај који има одговор на свако питање. То је председник.

Најхрабрији стручњак каже: „Не знам.“

Али ту не стане.

Каже: „Не знам, али знам ко зна. Хајде да питамо њега. Да му дамо податке, време и право да нам каже и оно што не желимо да чујемо.“

То није слабост знања. То је његова граница.

Карактер се не види у томе колико одговора човек изговори, него шта уради када одговор нема. Да ли измисли? Да ли нареди? Да ли понизи онога ко зна? Или му уступи реч?

У аутократији „не знам“ није дозвољена реченица, јер лична власт почива на уверењу да центар зна све. Министар не сме да не зна, осим када га председник јавно исправља. Председник не сме да не зна никада, јер би се онда поставило питање чему служи држава која је сву памет сместила у једног човека.

Храбар није човек који зна све.

Храбар је онај који зна да не зна, уме да препозна онога ко зна више и има карактер да га послуша чак и када му одговор није користан.

Нисам паметан. Али нисам ни толико глуп да тражим човека који зна све.

Интелектуалци и утопија целине

Немам благе везе.

Овде се обично призивају интелектуалци. Њихов посао би требало да буде да сагледају ширу слику, повежу раздвојена знања, препознају противречности и питају не само да ли нешто може да се уради, већ чему служи, ко плаћа цену и ко стиче моћ.

То јесте њихов посао.

И то је помало утопија.

Нико не види целу слику. Свет је превише сложен да би стао у једну главу, ма колико та глава гостовала у ударном термину. Интелектуалац није човек који зна целину. То је човек који зна да целина постоји.

Његов посао није да замени инжењера, лекара, правника или економисту. Његов посао је да пита шта се догађа када се добар прорачун сретне са намештеним послом, законит папир са незаконитом намером, економски раст са јефтиним животом, а медицински критеријум са председничким позивом.

Али ко ће то да ради?

Професор чији пројекат зависи од министарства? Уредник чији оглашивач зависи од државе? Уметник који чека конкурс? Правник који је савршено објаснио зашто последица није у његовој надлежности?

И шта ћемо са интелектуалцима који широку слику виде само када треба да оправдају власт? Са онима који сваку очигледну неправду сместе у „сложени геополитички контекст“, а сваки лични интерес у „виши државни разлог“?

Да ли су погрешили у анализи — или су анализу тачно наплатили?

Шта ја знам.

Ко је овде, онда, глуп?

Онај који не зна? Онај који зна да не зна? Онај који зна, али ћути? Онај који лаже? Онај који зна да га лажу, али сваку нову лаж ипак узме као могућу?

Министар који прихвата јавно понижење? Стручњак који брани само свој потпис? Грађанин који се захваљује за сопствено право? Софиста који му објасни да је захвалност патриотизам?

Ако председник мора лично да решава операцију и 1.500 метара асфалта, да ли је то доказ његове моћи — или признање да држава без камере не постоји?

Ако министри без њега не умеју, ко их је поставио? Ако умеју, зашто ћуте? Ако сви стручњаци добро раде свој део, ко производи наш заједнички неуспех?

И када следећи пут неко каже: „Не брините, ја ћу то да решим“, зашто нам је толико потребно да поверујемо да један човек зна све?

Немојте мене да питате.

Појма немам.

П. С.

Свако ко и даље осећа потребу да коментарише свој доживљај туђег текста — да објасни шта је аутор заправо хтео да каже, коме служи и шта са њим није у реду — добродошао је у оглед.

Према квантној теорији читања, са вероватноћом од педесет одсто можемо сасвим сигурно да тврдимо да се нисмо разумели. У преосталих педесет одсто случајева све сам истовремено изнео и тачно и погрешно, све док не отворимо коментар.

А када га отворимо —

паметном доста.

Шта ја знам.

Read More

План Б побеђује

Постоји једна позната логичкоа замка која објашњава готово целокупну српску политику. Реч је о затворениковој дилеми — Prisoner’s Dilemma.

То је класичан модел теорије игара у ком се двојица осумњичених одвојено питају да ли да сарађују међусобно или да издају ортака и сарађују са полицијом. Закључак је да беспрекорно рационалан - појединачни избор производи колективну катастрофу.

Тако настаје Нешова равнотежа — Nash Equilibrium: никоме се појединачно не исплати да промени одлуку, иако су сви заједно изабрали гори исход. У једнократној игри исплати се издати. 

У игри која се понавља појављује се памћење: ако данас превариш ортака, сутра више немаш ортака. Сарадња тада престаје да буде доброта и постаје рационална стратегија.

У Србији је модел усавршен: затвореници су на слободи, а дилему имају грађани.

Деценијама гласамо као да сутра не постоји. Свако узме функцију, запосли жену, убаци кума и побегне пре него што стигне рачун. А онда се чудимо што више немамо ни ортака, ни државу, ни поверење.

Овога пута требало би прихватити математички оптимално решење ове дилеме и испробати стратегију сарадње. Не зато што смо нагло постали бољи људи, него зато што су све остале стратегије већ тестиране на живом становништву.

Избор између друге варијанте и непостојеће прве

Ако овај модел применимо на предстојеће изборе, долазимо до прилично једноставног закључка. У одсуству прве варијанте сасвим је логично држати се резервне. То важи и за изборну методологију: не може се бирати елемент који не припада скупу понуђених могућности.

То није компромис. То је елементарна логика.

Наравно, само ако сте незадовољни стањем у друштву. Ако сте задовољни, већ имате за кога да гласате. Исто важи и ако останете код куће. Оба поступка производе приближно исти резултат, само се у другом случају не добија ништа заузврат.

У формалној логици ћутање није исказ. У изборној математици чита се као сагласност.

Обрнута импликација још је очигледнија: глас за другу варијанту не доказује да је она идеална. Доказује само да се прва није појавила.

Зашто је нема, није питање вашег избора, па самим тим ни део ваше одговорности. Одговорност за непостојећу алтернативу не може се пренети на бирача. То је категоријална грешка, ма колико била интелектуално упакована.

„Моји“ су покушавали деценијама. Емпиријски резултат је показао да нису били способни да промене систем. Нема љутње. Није нас било довољно, а режим је показао сасвим завидан капацитет да нас устраши, поткупи, компромитује и посвађа.

За разлику од опозиције, он је годинама радио на себи.

Када сам излазио на протесте због гажења Устава, Бриселског споразума и охридског октроисања, нису се нарочито чули гласови оних који би тек данас да мењају систем. Тадашњи тренутак им није био довољно грађански, довољно стручан нити довољно усклађен са њиховом представом о идеалној правди.

Једноставно, нису имали капацитета да изведу прилично једноставан индуктивни закључак: онај ко изда Србе на Косову једног дана издаће и Србе у остатку Србије.

Промениће се само узорак. Метод остаје исти.

Солидарности није било. Шта да се ради,  солидарност је добровољна дисциплина.

Опозициони лидери су своју прилику пропустили. То је сада очигледно. Мање је очигледно да су исто урадили и наши интелектуалци.

Сасвим је легитимно критиковати студенте. Али критика је неопходан, а не и довољан услов политичке озбиљности. Остати на критици, а не понудити сопствену листу, организацију, људе, контролоре и изборну инфраструктуру, није доказ интелектуалне надмоћи. То је политичко одсуство упаковано у мусав став.

Ко тврди да студентска листа није добра, морао би да покаже бољу. Терет доказивања је на ономе ко тврди да алтернатива постоји, а не на ономе ко не може да гласа за нешто што никада није састављено.

У супротном, не нуди се алтернатива већ се само негира постојећа могућност.

Наша интелектуална елита развила је посебну школу мишљења: неће подржати једину постојећу могућност јер постоји вероватноћа да студенти неће бити по мери њених очекивања, али ће мирно задржати систем који, по тим истим мерилима, доказано греши већ четрнаест година.

То је лажна еквиваленција - од студената се тражи доказ будуће безгрешности, док је режим ослобођен чак и обавезе да објасни документовану прошлост.

Тако се, ваљда, чува морална чистота: не учествујеш у могућој грешци, него само омогућиш наставак сигурне.

Сиротиња и остали калкуланти

Међутим, ни у једној игри сви играчи не улазе са истим улогом. Неко ризикује став, неко радно место, а неко опстанак породице.

Нема  веће привилегије од могућности да човек јавно каже шта мисли. Ако већ није задовољан системом, остаје му бар задовољство да без стида стане пред огледало.

Поготово сада, када многи ту привилегију немају.

Ти несрећници принуђени су да улазе у исте оне комбинације у које бисмо се вероватно увлачили и ми, благословени могућношћу да живимо од свог рада.

Зато одговорност не пребацујем на сиротињу. На сиротињу се пристојан човек не љути.

Овде је неопходно раздвојити принуду од слободне воље. Ако неком у двадесет првом веку недостаје асфалт, то није његов лични проблем, него колективна срамота.

Ако тражи посао у полицији у којој већ раде и бивши припадници УЧК, то није питање његовог политичког укуса, него стања друштва.

Ако прикупља капиларне гласове да би сачувао уговор на три месеца, то није бахатост. То је борба за опстанак у систему који је радно место претворио у средство политичког условљавања.

Човек који гласа из страха и човек који тај страх производи не припадају истој моралној категорији.

Али, овом скромном дедукцијом долазимо до закључка да морална одговорност почиње тамо где престаје егзистенцијална уцена.

Онај ко има обезбеђен егзистенцијални минимум, а ипак учествује у понижавању, уцењивању и поткупљивању других, не може се правдати сиротињом. Он више није жртва система. Он је његов деоничар,  мали акционар у великој националној пропасти.

Број режимских гласова отприлике представља унију скупова уцењених и охолих, с тим да је њихов пресек празан.

Али то не значи да охолих нема на другој страни.

Има их, и те како.

Неки су сопствену егзистенцију везали за добро плаћена места у успешним фирмама које уживају колонијалне привилегије. Сиротиња их се не дотиче. Напротив, презиру је јер мора да моли локалног криминалца за посао. Из удобне канцеларије објашњавају јој да је сама крива што нема институционалну свест.

Сиротиња им се баш због тога инати.

А када је инат био рационалан? Да је рационалан, не би се звао инат него резон.

Но, највише лицемера има међу незаинтересованима. То су људи који се не мешају у политику све док се не отвори комбинација „ко да више“. До тада је мудро остати неутралан, што значи отворен за све понуде.

Неутралност у систему неравнотеже није нулта вредност. Она функционално подржава јачу страну.

Нула у политици није неутрална ако се сабира само једнима.

Зато смо ми њима смешни, баш као што су они смешни нама. Проблем је је у томе што смех престаје чим почне расподела.

Емпиријски доказ са Ђурђевдана

Најбољи доказ да политичка игра код нас није једнократна јесте то што се исти играчи после сваке промене појављују у новим улогама.

У септембру 2000. године, као млад професор, са мајицом на којој је била одштампана Отпорова песница, повео сам ђаке на улицу против тадашњег режима.

Разредни старешина једног одељења позвао ме је и претио. Откуд мени право да изводим његове ученике? Одржао ми је предавање о томе како ме је школа ангажовала да ту децу припремам за послове будућности, а не за политичке протесте. Пошто сам имао и друге изворе прихода, био сам, по његовој логици, несолидаран са професорима којима је просвета била једина егзистенција.

Мудро је човек зборио. Признао сам кривицу и осећао се непријатно све до Ђурђевдана 2001.

Тада је исти човек, пред домаћином и осталим гостима, објашњавао како је управо он, уз моју скромну помоћ, извео ђаке на улицу. Као накнадно доказаном опозиционару, припала му је и одговарајућа привилегија. Револуција је, бар за његову породицу, успела.

Домаћин човек.

Била је то школска накнадна реконструкција узрочности: државну апанажу добио је зато што је био опозиционар, а доказ да је био опозиционар јесте то што је добио државну апанажу.

Логички круг затворен. Радни однос отворен.

Добри човек је чак исправно предвидео да ће мене бити срамота да кажем како лаже.

Ко ми је крив што сам се толико збунио, не верујући шта је све матор чича у стању да изговори пред живим сведоком.

Већ после 6. октобра схватио сам да нисам дорастао тој количини превараната и повукао се из јавног политичког живота. Сада сам и сам матор чича, па ме помало плаши могућност да поново упаднем у исту ситуацију - да људе које данас гледам на протесту сутра затекнем у управном одбору, као остварење јединог политичког циља који су и имали: да себе на време понуде неком другом.

На протестима је лако препознати људе који траже место у новом систему. Најчешће стоје довољно близу првог реда да уђу у кадар, а довољно далеко да их не дохвати пендрек. Кад нема камера, има их таман онолико колико и кад има пендрека.

То је оптимизација ризика без промене уверења.

Студенти као друга варијанта

Управо због тог искуства, избор студената не заснивам на претпоставци да су они безгрешни. Заснивам га на чињеници да су сви остали већ проверени.

Студенти су избор зато што, за сада, никоме ништа не дугују.

Не зато што су сви паметнији од нас. Нису.

Не зато што су сви поштенији. То тек треба да се види.

Не зато што међу њиховим присталицама нема калкуланата. Калкуланти су најпокретљивији део становништва и већ су кренули.

Студенти су избор зато што иза њих постоји макар мала вероватноћа да може бити боље. Они су недоказана хипотеза. Нешто као нада.

Иза ових садашњих не постоји вероватноћа. Постоји измерена вредност и пратећа документација.

Иако, по службеној верзији, досијеи не постоје.

Наравно да не верујем свакоме ко подржава студенте. Наравно да нисам задовољан што међу њима има можда тек половина „мојих“. Али та половина није мој избор, него затечени контекст.

Када одлучујемо под условима непотпуне информације, не бирамо извесност. Процењујемо вероватноћу и бирамо мању очекивану штету.

Ко тражи апсолутну гаранцију пре него што нешто промени, поставља немогућ услов. А немогућ услов је само интелектуално пристојнији облик одбијања.

Ако студенти једног дана издају оно што данас заступају, одговорност ће бити њихова. Из мог гласа не следи логичка импликација о њиховој доживотној невиности.

То је одлука између ризика да неко можда постане лош и емпиријске извесности да ови већ јесу.

Кајаћу се тачно онолико колико сам се кајао после 2000. године -  због оних који су дошли, никако због оних који су отишли.

Шести октобар, са малим закашњењем

Чак и ако план Б победи, игра се тиме не завршава. Напротив, тек тада престаје једнократна партија и почиње провера да ли смо ишта разумели.

Ове године ће, како је најављено, 6. октобар пасти 18. или 25. октобра.

Календар касни четврт века, што је за наше институције готово прихватљиво одступање.

Када смо већ толико чекали, тај 6. октобар овога пута мора важити и за оне који већ сада мере канцеларије, деле функције и распоређују плен.

Промена власти је неопходан, али не и довољан услов промене система.

Ако заменимо људе, а задржимо исти модел понашања, променили смо вредност променљиве, али не и функцију. Резултат ће, уз малу кадровску корекцију, остати исти.

Ко до привилегије жели да дође без знања, заслуга и пристојног понашања, није против система. Он само оспорава тренутног оператера.

Остаје питање има ли нас довољно.

Бројност је неопходан, али не и довољан услов. Потребни су организација, стрпљење и способност да се заједнички циљ не прода за прво појединачно решење.

Ако нас нема, ништа страшно. Почетна хипотеза није прошла проверу. Поново ћемо се питати ко су ови Срби око нас, зашто толико лажу, чега се толико плаше и што толико вичу.

Ако нас има, најбоље би било да послушамо и оне који тврде да су неутрални: да масовношћу избегнемо сукобе, доведемо на власт људе које предложе студенти и потом се, по њиховом вечитом савету, ујединимо и стрпимо.

Тако би и неутрални коначно дали допринос, а да не морају никуда да крену.

Да се врати закон, успостави Устав и омогући да власт мењамо мирно и редовно, а не да сваку смену доживљавамо као улични рат и крај историје.

Не морамо се после тога волети. Довољно је да се не хапсимо, не уцењујемо и не проглашавамо издајницима зато што различито мислимо. Али, ако се баш хапсимо, нека то буде по закону. Нема разлога да се још и мрзимо.

Историјске околности нам не иду наруку. Овакав режим годинама преживљава захваљујући занимљивој конјункцији интереса Истока и Запада: једни га воле зато што није довољно западни, други зато што није сувише источни, а сви зато што испоручује оно што обећа њима, за разлику од онога што обећава нама.

Привидна контрадикција нестаје чим се пронађе заједнички именитељ.

Зато студенти имају огромну одговорност.

Морају се озбиљно организовати за изборе, обезбедити контролоре, своје људе на свим критичним местима и прикупити што више проверљивих доказа о томе како смо гласали.

Онај ко тврди да је победио мора сносити терет доказивања. У држави без поверења резултат није довољно саопштити. Мора се моћи проверити.

Није довољно позвати грађане да бране своје уставно право. Мора се знати и шта се ради ако то право неко покуша да узурпира.

Још једно велико разочарање одвело би нас у стање горе од овог. Шта би то могло бити, многима је тешко и да замисле, па одговор препуштам машти читалаца, уз мало упозорење: власт је до сада показала да у тој дисциплини има много више талента од нас.

Ко на изборе изађе против власти са сопственом листом и остане испод цензуса биће проказан као издајник. То није нужна логичка импликација, али јесте сасвим предвидљив друштвени закључак.

По Д’Онтовој расподели, ти гласови се не пакују и не шаљу студентима. Они испадају из непосредне расподеле, а мандате деле листе изнад цензуса. Ако студентска листа буде најјача, највећи део тог математичког преливања може завршити код ње.

То је једна од ретких области у којој се издаја не мери намером, него количником.

Ко после избора промени страну, биће јасно означен као преварант, ма колику медијску подршку добио. Са таквима ћемо морати да живимо. Навикли смо.

Нека студенти наставе да не прихватају отимање Косова као завршену ствар. Нека одржавају добре односе и са Истоком и са Западом, али без љубави која се мери концесијама, рудницима и деловима државне територије.

Нека врате закон, Устав и достојанство у јавни живот.

После тога можемо свако својим путем.

И можемо се мало стрпети. Не зато што ће нови бити савршени, него зато што би било здраво да бар једна власт у Србији падне на изборима, а да држава преживи.

Потребан нам је бар један противпример за теорему да се свака власт у Србији може променити само на улици.

За прву варијанту бих радо гласао.

Проблем је чисто логички: још нико није доказао да постоји.

П. С.

Дан Д за план Б.

Студенти немају алтернативу!

Read More

ERP MCP сервер – AI преводилац са корпоративног на оперативни језик

Пре непуне две године написао сам текст „ERP интегратор – преводилац са корисничког на програмерски језик“.

Пратећи AI трендове, поново сам га прочитао и уочио колико ме је AI hype прескочио и колико је текст терминолошки застарео. Међутим, задовољан сам колико је сам концепт остао актуелан и како се непланирано добро уклопио у AI трендове.

Именице су се улепшале, али су глаголи остали непромењени. Једино сам ја, пратећи трендове, из активног прешао у трпни глаголски придев.

Друго издање овог текста претрпело би измене већ у самом наслову, али би порука остала иста: у међувремену је интегратор постао MCP server, корисник domain expert, а програмерски језик AI agent.

Тада сам предложио online интегратор, „прекидне тачке“ и мале сервисе које сам назвао minimum business logic, односно nano service architecture. Велики AI играчи су у међувремену тим идејама доделили стандардне протоколе, алате и много бољи маркетинг.

Иста архитектура, нове именице

У старом тексту предложио сам да познавалац домена склапа пословни процес, док програмер прави мале и прецизне коцкице. Front-end је имао „прекидне тачке“ са којих их позива, а back-end је нудио CRUD операције и минимум бизнис логике.

У том смислу, моју застарелу терминологију треба превести на нова, брендирана имена:

• online интегратор постао је ERP MCP server;

• minimum business logic / nano service постао је MCP tool или business capability;

• подаци доступни интегратору постали су MCP resources;

• прекидне тачке постале су trigger, webhook и domain event;

• повезивање операција постало је workflow automation;

• корисник који познаје посао постао је domain expert;

• заменљиви front-end постао је agent, разговор, глас, dashboard, Excel или класична ERP форма.

Model Context Protocol не мења суштину пословне апликације. Он стандардизује начин на који AI апликација открива алате, чита ресурсе и позива функције. Другим речима, даје заједнички језик ономе што је раније сваки интегратор решавао засебно.

Главни ERP проблем није промена технолошке парадигме

Највећи ERP проблем био је комуникација.

Корисник је говорио језиком свог свакодневног посла. Консултант га је преводио на терминологију производа. Аналитичар је од тог превода правио захтев. Програмер је захтев претварао у структуре и алгоритме. Тестер је на крају проверавао да ли сви ти преводи значе исто.

На крају су се сви сложили да не значе.

Књиговођа каже „сторно“, магационер „поврат“, продавац „рекламација“, а програмер види негативну количину. Сви користе исправне речи из различитих перспектива, док база мора да изабере само једно значење.

AI ту доноси стварну промену. Корисник више не мора да научи језик апликације. Agent може његову намеру да преведе на ограничен скуп формално дефинисаних пословних операција.

То је важније од генерисања кода. Код смо и раније умели да напишемо. Проблем је био да прецизно утврдимо шта треба написати.

Где AI престаје, а пословна логика почиње

Основни проблем примене AI-а у ERP системима јесте немогућност да се гарантује поузданост резултата. Модел може да понуди убедљив одговор и када нема довољно података. ERP је област у којој уверљиво погрешан одговор брзо добије и своју финансијску вредност.

Зато agent не треба да обрачунава порез, просечну набавну цену, расположиву количину или финансијско књижење. Он треба да:

• разуме намеру корисника;

• прикупи потребан контекст;

• изабере одговарајући алат;

• предложи редослед операција;

• затражи потврду када је ризик висок.

Егзактан алгоритам извршава nano service иза MCP алата. Улаз има schema-у, правила су верзионисана, права проверена, а резултат мерљив и поновљив.

Халуцинација тиме није нестала, али је ограничена на део система у ком је подношљива: тумачење намере и избор следећег корака. Из обрачуна и књижења је избачена. Погрешан параметар одбија доменска валидација, недозвољену операцију ауторизација, дупли позив idempotency механизам, а ризичну радњу human-in-the-loop потврда.

Најкраће: халуцинација се не лечи већом интелигенцијом, него мањом недефинисаном надлежношћу.

Agent, workflow, orchestrator и harness

Ови појмови се често користе као синоними, мада не раде исти посао.

Workflow следи унапред дефинисан пут. Предвидив је, тестиран и досадан, што су за ERP три веома пожељне особине.

Agent добија циљ и алате, па сам бира следећи корак. Користан је када треба тумачити захтев, пронаћи податке или одлучити коју операцију треба позвати. Разлика између унапред дефинисаног workflow-а и динамичког агента добро је објашњена у тексту „Building effective agents“.

Orchestrator, на пример n8n, управља целим током: trigger-има, стањем процеса, редоследом, грешкама, поновним покушајима и ескалацијом човеку. У једном кораку може користити егзактан сервис, у другом агента, а у трећем људску одлуку.

AI harness је окружење које agent-у даје контекст, алате, правила, memory, guardrails, логове, telemetry, evals и ограничења. Савремени harness engineering полази од тога да agent постаје поуздан тек када је исправан пут јасно видљив, а погрешан механички ограничен.

Модел је радник. Harness је организација у којој ради. Искуство нас учи да је организација често важнија.

Комуникација мора бити двосмерна

Није довољно да agent уме да пита ERP шта се догодило. ERP мора да уме да јави да се нешто догодило.

Када се прокњижи документ, падне залиха испод минимума, стигне уплата или истекне рок, back-end треба да објави domain event. n8n или други workflow server прима догађај преко webhook-а, message broker-а или event bus-а и покреће процес.

Пуни ток изгледа овако:

експерт → agent → workflow → MCP tool → nano service → ERP

а у супротном смеру:

ERP → domain event → workflow → agent, човек или други сервис

MCP је уговор са AI светом. Domain events су нервни систем пословне апликације. За поузданост су и даље потребни outbox pattern, retry, idempotency, audit и праћење статуса.

Тек када постоје оба смера, систем не чека да га корисник отвори. Он реагује на догађај, прикупља контекст, предлаже одлуку и извршава тачно дефинисану операцију.

Следећа фаза ERP компанија

Следећа фаза сваке ERP IT компаније јесте припрема производа за AI тржиште. Не додавање chatbot-а у доњи десни угао, већ претварање нагомиланог пословног знања у безбедне и машински откривљиве MCP capabilities.

Неке компаније ће се око тога намучити. Неке ће одустати. Неке ће тврдити да њиховим корисницима то није потребно, што је традиционалан начин да се техничка немогућност прогласи тржишном стратегијом. Неке ће користити спољне интеграторе. Друге ће имати капацитет да подигну сопствене MCP сервере.

Озбиљан ERP има хиљаде сервиса и милионе комбинација ентитета, операција, правила, права и контекста. Свака од тих могућности потенцијално је MCP tool или resource.

Ручно писање MCP алата за сваки сервис није решење. То је нови двадесетогодишњи ERP пројекат. У предности ће бити они који имају framework способан да из постојећих метаподатака, service registry-ја, schema-е, права и валидација контролисано генерише capability:

• назив и опис алата;

• input и output schema-у;

• потребан пословни контекст;

• права и валидације;

• audit и idempotency правила;

• структуру грешака;

• догађаје које операција производи.

Ту ће се видети стварна вредност постојеће архитектуре. Компаније које имају јасне сервисне границе, metadata-driven моделе и одвојену бизнис логику моћи ће брзо да отварају нове capabilities. Оне код којих је логика расута по екранима, SQL процедурама, параметрима и знању најстаријег запосленог прво ће морати саме себи да објасне шта њихов производ ради.

AI не може да открије уговор који никада није постојао, али може да предвиди потребу за таквим уговором и да га генерише.

Зато право мерило AI readiness-а ERP производа неће бити који модел користи нити колико има агената. Биће то његов capability conversion rate: колико постојећих пословних сервиса може да претвори у безбедне, тестиране, верзионисане и агентима разумљиве MCP capabilities.

Ко овде има интерес

Инвеститор добија конкретније мерило од тврдње да компанија „користи AI“. Треба да пита колико је пословне логике формализовано, колико сервиса може аутоматски да постане MCP capability и ко контролише интерфејс према AI тржишту. Вредност није у моделу који свако може да закупи, већ у доменском знању претвореном у проверљиве операције.

ERP произвођач и програмер добијају ново тржиште за постојећи производ. Не морају поново да пишу ERP, али морају да одвоје логику од интерфејса, формализују уговоре и направе capability factory уместо стотина ручних интеграција.

Консултант и domain expert добијају могућност да од готових операција саставе сопствени workflow, извештај или вертикално решење. Њихово знање више не мора да путује кроз дугачак ланац спецификација да би постало извршива апликација.

AI ентузијаста (ако их још уоште има) добија нешто корисније од још једног chatbot-а: алате над стварним подацима, јасна права, мерљив резултат и окружење у ком agent може безбедно да делује.

Корисник бира front-end који му одговара: разговор, глас, табелу, dashboard или старо добро дугме. Интерфејс је заменљив; пословна логика остаје иста.

У шта треба инвестирати

Не у још један разговор са аутоматизацијом документације, већ у претварање доменског знања у извршиве уговоре:

• каталог малих пословних операција;

• metadata-driven capability framework;

• MCP server са ауторизацијом, audit-ом и верзионисањем;

• domain events и двосмерну комуникацију;

• workflow-е које експерт може да разуме и промени;

• observability, evals и human-in-the-loop контроле.

AI тржиште неће дуго питати: „Да ли ваш ERP има AI?“ Питаће: „Може ли мој agent да открије шта ваш ERP уме, да добије тачан контекст, безбедно позове операцију и преузме проверљив резултат?“

Ако може, производ је спреман за ново тржиште.

Ако не може, све остало је теорија. Или презентација теорије са chatbot-ом.

П. С.

Нова подела глобалног ERP посла подразумева присуство великих светских AI играча, јединих способних да постављају трендове, и малих оперативних тимова, способних да се брзо прилагођавају и трендовима и корисницима. Између њих и даље остају преводиоци.

Како ће се мале, средње и велике IT компаније у томе снаћи, зависи од њих. Али у времену када AI обара цену крајњег производа, правац већ назиремо.

Моја теза је да нису угрожени програмери, већ њихова радна места у компанијама какве познајемо. Контрадикција је само привидна: потреба за кодом, интеграцијама и егзактним пословним сервисима расте, док потреба за програмирањем опада.

Read More

Комуникација неоптерећена човеком

Метаподатак:

На основу блоговске дефиниције „златарске хиперболе“ — очигледне лажи која верно приказује истину — и сатиричног осврта на вештачку интелигенцију, следи анализа последње преписке на Вајберу: „Златарска хипербола“, „Аутоматизација забуне“.

Проблем модерне комуникације није у томе што људи више не умеју да разговарају. Проблем је што се још увек претпоставља да у разговору треба да учествују.

Агенте за одговарање тренирамо као да поруке шаљу људи, док истовремено правимо друге агенте да те поруке пишу уместо људи. Тако смо коначно отклонили највећу препреку успешној комуникацији — саговорника.

Ускоро ће један систем саставити поруку коју нико није желео да пошаље. Други ће је препознати као машински генерисану. Трећи ће анализирати осећање које нико није осетио. Четврти ће открити безбедносни ризик који не постоји. Пети ће написати одговор, а шести обавестити оба човека да је разговор успешно завршен.

За мање од секунде размениће три милијарде речи и неће рећи ништа.

То је брзина коју људска цивилизација сама никада не би могла да постигне, чак ни на целодневном састанку.

Када агенти науче да препознају поруке других агената, појавиће се системи који ће их филтрирати, класификовати, препричавати, скраћивати, проширивати и аутоматски прослеђивати системима који их нису тражили. Један систем тренираће други да разговара са трећим, док ће четврти писати извештај о томе зашто пети није био укључен у комуникацију.

До поднева ће разменити више порука него што је човечанство разменило од проналаска писма. До ручка ће потрошити струју једног континента. До вечере ће закључити да тема није била довољно важна и архивирати целу цивилизацију.

Ако се човек тада дрзне да интервенише, систем ће најпре затражити да докаже да није човек.

Када не успе да препозна свих девет семафора на фотографији кружног тока, његова порука биће одбијена због сумњивог порекла, недовољне језичке углачаности, непредвидиве искрености и опасног присуства личне одговорности.

Човек ће, рецимо, написати другом човеку:

„Како си?“

Први систем ће то проширити у упитник од 48 питања.

Други ће одговор свести на три кључне тачке.

Трећи ће проценити да разговор нема мерљив пословни исход.

Четврти ће га прогласити узнемирујућим садржајем јер помиње лично стање без претходне сагласности правне службе.

Оба система ће затим аутоматски обрисати поруку, пошто су проценила да се комуникација одвија на недопустиво ниском нивоу интелигенције.

И биће у праву.

Нико паметан више неће разговарати са човеком.

Најзад ће бити остварен највећи цивилизацијски искорак: седам милијарди људи имаће непрекидну комуникацију, а нико никоме неће имати шта да каже.

П. С.

Последња људска порука гласиће: „Волим те.“

Систем ће је исправити у:

„Ваш емоционални захтев је примљен и биће размотрен у складу са расположивим енергетским капацитетима.“

После тога ће љубав коначно постати скалабилна.

Read More

Изборна неједначина са једном непознатом

Иако је председник већ много пута понудио распон од 20 до 25 дана до расписивања избора, нико из Републичке изборне комисије није показао нарочиту нервозу. Они се тренутно баве израдом паравана. Али буквално.

Изборни календар је, по угледу на друштвене мреже, добио могућност скроловања у недоглед.

Кампања, међутим, већ ради пуно радно време. Имамо противнике, издајнике, гаранте стабилности, резервни састав, победника и прве анализе резултата. Недостаје само дан када ће грађани изаћи да све то накнадно потврде.

Датум је, за сада, једини неопредељени.

Све подсећа на задатак са једном непознатом и теорију великих бројева. Основне операције нису проблем. Одузимање утврђујемо редовним понављањем градива. Дељење смо савладали. Подељени су грађани, студенти, професори, глумци, лекари, навијачи, Руси, Европљани, патриоте, издајници и они који још нису добили упутство којој групи припадају.

Остаје да се саберемо. Ту већ настају тешкоће.

1. Задатак са два објекта

Први је Београдска арена.

Прима до 20.000 гледалаца, а кроз њу, према подацима саме Арене, годишње прође између 600.000 и 800.000 посетилаца.

Њен проблем, дакле, није што нема публику. Публике не мањка. Мањак је у завршном рачуну.

Последњих дана око Арене се појавила цифра од 30 милиона евра и тврдња о „де факто продаји“. Али, срећом, уместо да је тамо неки градоначелник поклони за 30 милиона, председник је нашао спасоносно решење да је уступи концесионару за 50. Разлика од двадесет милиона служи да јавност  разуме поставку и лакше испрати поступак.

Право да даље стиче губитке добија онај ко први уплати педесет милиона евра.

Други објекат је Национални стадион. У ревидираној Фискалној стратегији укупна процењена вредност тог пројекта износи око 639 милиона евра. Стадион ће имати 52.000 места.

Управљање не би требало да буде нарочито тешко. Национални стадион нема сталног клуба као станара, репрезентација не игра сваке недеље, а наши клубови европске обавезе углавном заврше пре почетка школске године. Нешто као летња лига. Зато је оправдана одлука што нема кров.

Празан календар се лакше одржава.

У истој Фискалној стратегији налази се и посебан пројекат пруге од Земун Поља до Националног стадиона. Процењен је на 400 милиона евра. Када се стадион и пруга саберу, добија се нешто више од 20.000 евра по месту на стадиону.

Ако би се баш сваке недеље играла утакмица пред пуним стадионом, било би потребно око четрдесет година да се инвестиција исплати, под условом да карта кошта десет евра. И то без трошкова одржавања, струје, обезбеђења и непријатне потребе да се повремено гледа такав фудбал. 

Ако би се утакмице играле очекиваним темпом, требало би нам четири века, или би карта морала да кошта око сто евра. Ако наредних четрдесет година будемо имали репрезентацију способну да окупи 52.000 гледалаца спремних да плате по сто евра, све добија смисао.

Око 12.300 плаћа се место, а остатак могућност да се до њега стигне. Да цела ствар буде солидарна, плаћаће је и онај ко дође својим превозом. И онај ко не дође.

По цифри од 30 милиона евра која се појавила око Арене, сам Национални стадион са припадајућом железницом вреди више од тридесет пет таквих Арена.

Срећом, Национални стадион нема историју губитака.

2. Одузимање са позајмицом

Други задатак је буџетски. За 2026. годину планира се приход од око 20 милијарди евра и доспели дуг са каматом од око осам милијарди. Приход буџета је такав да можемо направити двадесет националних стадиона, а доспеле рате дуга  су толике да се за њих може купити око 267 Арена. Отприлике по две годишње за сваку општину у Србији.

Преведимо то на меру коју гласач може да понесе у продавницу. На сваких пет динара планираних прихода, отплата дуга узме два динара. 

Али то није све. Дефицит за следећу годину је још око 70 пара на тих 5 динара.

Из перспективе главног националног спорта, поверилац игра прелаз из двојке у кеца, што би рекли искусни кладионичари.

Дакле, није тачна претпоставка да све одмах дамо странцима. Део новца остаје у Србији. Само не остаје код истих људи.

У овом задатку главни проблем је рекурзија.

Стари дуг се врати новим дугом.

Нови дуг 1. јануара постане стари.

Затим се направи нови план управљања старим дугом.

Старо је, наиме, било неповољно.

Зато смо га заменили новим.

Ново ће постати неповољно кад дође на наплату.

Тада ће бити старо.

Дуг се тако скролује кроз календар без краја.

Опет тај несрећни календар.

3. Нормализација народа

Трећи задатак је и најтежи, јер бројеви добију право гласа.

Узмимо поставку:

Студенти од 35 до 45 одсто.

СНС од 32 до 40 одсто.

СПС од два до шест одсто.

Проевропске снаге од три до седам одсто.

Патриотске листе од два до пет одсто.

Они који су против власти, али још нису ни за кога, од пет до 15 одсто.

Остали до два одсто.

Они који неће гласати трећи су по снази и први за игнорисање.

Ако узмемо пикове, збир је 103,5.

Имамо три и по одсто више политичког расположења него грађана. Бирачки списак је, очигледно, већ задао методологију.

То је први демографски раст остварен без рођења деце.

Проблем је и што човек у стварном животу може истовремено бити студент, патриота и присталица Европске уније, а да притом уопште не гласа.

У Екселу се то води као дупликат. У политици као циљна група. Зато се приступа нормализацији. Нормализација је поступак у којем се бирачко тело смањује док не стане у табелу.

Доњи делови распона отварају питање цензуса. СПС или патриотска листа могу политички постојати, имати председника, председништво, потпредседнике, саопштења, главни одбор и страначку славу. А онда са 2,8 одсто, у 20 часова тог непознатог изборног дана, математички престану да постоје. Странка постане остатак од дељења и нестане у процесу заокруживања.

После пропорционалног свођења добија се пет основних комбинација које могу да формирају већину.

Варијанта А: студенти побеђују

Тако им и треба кад су довољно наивни да после овакве системске пошасти, након што су скакавци појели не само приносе већ и арматуру, инвентар и касу, славодобитно иступе корак напред и преузму рачун.

Испоставило се, наравно, да нико истински искусан није толико наиван. Стари, подмазани кадрови, ти ветерани институционалног опортунизма, одавно су се склонили. Са друге стране једначине остали би само прекаљени криминалци који ће се у поступку решавања неједначине  пребацити између заграда.

Варијанта Б: студенти и проевропске снаге

Политички је комбинација разумљива. 

Технички би могла да потраје. Пленум би прво морао да усвоји дневни ред за састанак о европској агенди. Проевропски партнер би затим формирао радну групу која би утврдила има ли пленум правни субјективитет. Радна група би предложила платформу. Пленум би затражио да се платформа врати радној групи.

Европска унија би поздравила дијалог.

Русија би добила нове људе у власти.

Сви би могли да прогласе победу, а осталима би коначно остало више времена за стара пријатељства са Орбаном.

Варијанта В: студенти, проевропске снаге и патриоте

Већина постоји. Заједничка реченица још није пронађена.

У истој влади нашли би се европска застава, уставна преамбула, студентски захтеви, национални програм и најмање три различита тумачења сваке речи.

Седница би могла да почне тек када се утврди да ли се химна слуша стојећи, пленумски или по европској процедури.

Председник Скупштине би у једној руци држао европску заставу, а у другој Устав.

Не би могао ништа да потпише. Звучи као одличан изговор. Иако задатак није решен, могло би се добити на времену.

Варијанта Г: СНС, СПС и патриоте

То би било историјско помирење људи који тридесет година побеђују комунизам са странком која носи његово породично наслеђе.

У коалицији би седели наследници, трећа генерација, приватни капитал, субвенција, контролисана цена, стратешки инвеститор и слободно тржиште.

Приватна својина била би неприкосновена. Осим када неко други има право прече својине.

Тржиште би било слободно. Осим у данима када је монополисано.

Комунизам би био историјско зло. СПС би добио два министарства и пар јавних предузећа.

На свечаној седници посвећеној коначном обрачуну са комунистичким наслеђем, СПС би први положио венац.

Агонија у свом пуном континуитету.

Варијанта Д: СНС, СПС и проевропске снаге

Проевропске снаге се одлуче за СНС уместо компликованих студената са којима су се већ разишле.

Ексел не препознаје идеологију. Ћелија Б12 не зна да ли је ближа Бриселу или Газиместану.

Тада би се коначно ујединиле све медијске снаге, ма колико времена провеле објашњавајући да су десничарске таман колико и левичарске.

СПС би задржао добростојеће пензионере, годишњице и венце.

СНС би задржао кадровску вертикалу, месне одборе, дисциплину и способност да се спонтано окупљање организује по списку.

Проевропски блок би наследио интернационализам, невладин сектор и уверење да историја има један исправан смер и западни вектор.

Руски дипломата би поздравио суверену способност Србије да се тек постепено усаглашава са Западом.

Западни дипломата би поздравио усаглашавање са спољном политиком Запада.

Сви би имали разлог за умерени оптимизам.

Д2: Промена знака, или варијанта Д другим средствима

Крајем маја 2026. објављен је договор о продаји мреже Adria News Network компанији „Алпак капитал“. У августу је власник „Алпака“ уписан као директор компанија које стоје иза N1, Нове, „Данаса“ и „Радара“, док су дотадашњи директори смењени.

Редакције су поручиле да уређивачка политика и професионални стандарди остају непромењени. Ако је управљачка структура нова, можемо претпоставити и нове околности.

Ништа драматично. Само околности.

У петак пред изборе, Вучић би био последња препрека европској Србији.

У понедељак у 8.05 појавила би се вест да без њега нема стабилне већине.

У 10.30 постао би тежак, али неизбежан саговорник. Балкан је већ преживео ту алхемију: касапин до подне, фактор мира и стабилности до вечере. Или беше обрнуто,  ко се још сећа.

У вечерњој емисији већ би се расправљало о његовој историјској одговорности да спречи повратак Србије у деведесете, двадесете, четрнаести век или неки други период који тог дана има најслабију фокус-групу. До рекламног блока већ би постао Де Гол II.

У уторак би се појавила синтагма „влада националне и европске одговорности“.

У среду би Мило Ломпар, или ко год тог јутра буде распоређен у колону националног пола, постао већа опасност по европску стабилност од човека који је до петка био последња препрека европској Србији. У алгебри минус постане плус када се пребаци на другу страну једначине. 

У четвртак би аналитичари објаснили да коалиција није промена изборне воље, већ њено зрело тумачење. Грађани су гласали различито. Државотворно су мислили исто.

Следило би формирање владе. Проевропском партнеру припало би место премијера, као доказ историјског помирења и повратка институција.

Неприкосновени лидер би, показујући личну скромност, великодушно уступио премијерско место које формално није ни било његово. Био би именован за координатора стратешке усаглашености. Без портфеља за све портфеље. Ради стабилности, координисао би унутрашње послове, медије, рударство и енергетику, одбрамбену индустрију и европске интеграције.

СПС би добио ресор континуитета, једно предузеће са традицијом.

Премијер би водио Владу. Координатор би водио разлоге због којих Влада постоји. А координатора би водили они који су изборну вољу прво пребројали, па онда правилно протумачили.

П. С.

У Прилогу 6 коалиционог споразума, испод табеле са расподелом ресора, стајало би:

„Ради ефикасније координације, кабинети наведених министарстава користе усаглашени календар. Администраторска права задржава координатор.“

Испод, ситнијим словима:

„Датум следећих избора биће унет након реформисања календара.“

Уосталом, добили смо све време овог света.

Read More

Премијум навлака за златни бетон

Ко год се нашао у непријатној ситуацији да му стварно треба кров над главом, могао је да примети да се станови више не граде за становање.

Граде се за продају.

А продају нам полуископан темељ и слику упаковану у рендер.

Стан од четрдесет квадрата више није мали. Он је „премијум компактан“. Кухиња више није просторија, већ део зида у дневном боравку. Трпезарија је слободан пролаз између телевизора и улазних врата. Остава је фиока.

Инвеститор је очигледно уверен да је купац или довољно богат да се целог живота храни по ресторанима, или довољно наиван да две рингле поред телевизора назове луксузом.

Купац зна да ионако неће имати времена ништа да скува, па се намештај неће ни усмрдети.

Нема места за ручак, ал’ има места за рату. Или беше обрнуто?

Звучна изолација је таква да комшијски брак пратите као радио-драму. Термоизолација се заснива на чврстој вери у климатске промене. Све сам убеђенији да ту теорију шире агенти за некретнине.

Са терасе гледате шта сусед држи у фрижидеру, али се то у огласу води као „отворен поглед“. Фрижидер се мора отворити кад-тад.

Зеленило постоји на рендеру.

Када се зграда заврши, дрво се некако претвори у још једно паркинг-место.

Паркинг се, наравно, плаћа посебно. Бетонски оквир без воде, прозора, купатила и права гласа вреди колико је некада вредела гарсоњера. На Старом граду је у првом кварталу 2026. најскупље гаражно место плаћено 77.000 евра. Коначно некретнина код које се отворено признаје да се не може назвати домом, па је бар поштено продају као простор.

Држава је могла да пропише минималне стандарде квалитета.

Могла је да захтева пристојну звучну и топлотну изолацију.

Могла је да заштити зелене површине и услови градњу изградњом школа, вртића, улица и канализације. Једина срећа за канализацију је што се нико не усељава, јер, кад би се људи усељавали, излила би се на све стране, пошто се јавни капацитети не проширују.

Могла је да гради станове за младе. Да гради, не да обећава!

Могла је да додатно опорезује празне станове, уместо првог крова над главом.

Могла је озбиљно да проверава порекло новца.

Није.

Режим стамбену кризу не доживљава као квар система. За њега је то привредни раст, плус балкон приде. А, да - сада и тераса улази у квадратуру.

Инвеститор добије квадрате.

Град добије таксу.

Телевизија добије оглас.

Режим добије кран за предизборни снимак.

Купац добије тридесет година дуговања и зид на коме су шпорет, судопера, телевизор и животни план. Срећом, то важи само за онога ко стварно намерава ту да живи. Сви остали купују за кеш.

Сиромашни?

Они не улазе у статистику инвестиционог бума, ал дају свој дорпинс - Што их је мање, то је бруто производ по глави становника већи.

Званичне смернице за спречавање прања новца сектор некретнина сврставају међу најризичније, а као популаран начин увођења незаконито стеченог новца у легалне токове наводе и куповину зграда, складишта и станова. Држава је, дакле, проблем препознала. Дала му је име. Описала поступак и тиме завршила своје обавезе.

Када обичан човек тражи кредит, банка проверава где ради, колико зарађује, колико ће још живети и да ли је као дете редовно враћао књиге у библиотеку.

Када се у бетон слије велика готовина, то се зове инвестициони циклус. Производни гиганти су купљени по цени нижој од вредности плаца, па је логично све поравнати и бетонирати.

За богатог се мења урбанистички план.

За сиромашног се мења рекламна кампања, а на националним телевизијама се појаве стручњаци који објашњавају да је баш сада последњи тренутак за куповину.

Ако немате новца, сами сте криви што нисте купили јуче.

Ако су цене високе, то доказује да ће сутра бити још више.

Ако становника нема, утолико боље - мање ће трошити лифт.

У мом граду затворе надвожњак и улицу на осам месеци. Не појави се ниједна машина. Саобраћај усмере кроз околне уличице, разбију асфалт, униште прилазе и упропасте цео крај. Једино што се редовно одвија јесте обилазак.

Нико ништа. Ни општина. Ни месна заједница. Ни јавно предузеће које је надлежно само када треба да пошаље рачун. 

А онда неко очекује да та власт брине о појединцу.

О ком појединцу?

О ономе који нема инвеститора, партијску књижицу, готовину нити двадесет сигурних гласова?

О ономе за кога су већ проценили да ионако неће гласати за њих?

За једну зграду могу да помере улицу.

За једног грађанина не могу да помере шахт.

Тај човек није њихова циљна група. Он је сметња у кадру свечаног отварања.

Највећи апсурд тек долази.

Према коначним резултатима Пописа 2022, Србија је у односу на 2011. изгубила око 540.000 становника. Истовремено је број пописаних станова порастао за 12,26 одсто. Пад броја становника забележен је свуда осим у Београдском региону. (Републички завод за статистику)

Закон понуде и тражње је јасан.

Али ко још мари за законе када бетон има свог лобисту, а човек само адресу?

Ми, у ствари, имамо демографски раст, само без људи.

Чачак је готово савршен пример тог апсурда. Средином 2024. имао је процењених 104.473 становника, док га средња демографска пројекција за 2052. спушта на око 80.000. (devinfo.stat.gov.rs)

Град губи људе. Квадрат добија на цени.

Просечна остварена цена стана у Чачку у првом кварталу 2026. износила је 1.358 евра по квадрату, а у новоградњи 1.461 евро. У актуелним огласима поједини станови већ прелазе и 2.200 евра по квадрату.

Становима, изгледа, више нису потребни становници.

Довољни су им власници.

Прошетајте увече деловима града у којима се највише гради. На појединим фасадама светло гори у десет или двадесет одсто станова.

То није статистички податак. Сијалица није пописивач. Али ни тај мрак није оптичка варка. Понеко је ван куће. Неко спава. А неки станови су инвестиционе јединице, апартмани за издавање на дан, сефови са купатилом или капитал паркиран на доброј адреси.

Некада је центар града значио да ту живи највише људи.

Сада значи да ту највише вреди оно у чему нико не живи.

Тако добијамо зграде без комшија, улице без деце, локале без сталних муштерија и центре који увече личе на напуштене сценографије.

Све је продато.

Само муштерије нестају.

Ми старији смо свако погоршање прихватали као „нови стандард“.

Мања кухиња - стандард.

Лошија градња - стандард.

Тридесет година кредита - стандард.

Паркинг као посебна некретнина - стандард.

Недовршена улица - стрпљење.

Одлазак младих - природан процес.

Млади за то имају друго име - превара.

И имају право.

Нису још довољно дуго изложени рекламама да би им се мозак скувао у уверењу да је зид са судопером животни успех.

Млади су одлазили и раније. Нису одлазили зато што мрзе ову земљу, већ зато што им је земља нудила премало разлога да остану.

Део те генерације сада, пред пензију, поново купује станове овде. Не нужно да би се вратио да живи, већ да би вратио капитал. Некретнине су тамо где су отишли још скупље, па рачунају да ће страна пензија, мала за живот тамо, овде бити велика. Нису овде плаћали здравствено па се исплати подмитити лекара.

Децу, наравно, не враћају.

Нису луди.

Родитељи купе стан у постојбини, а деца остану тамо где су већ направила живот. Тако добијемо још једног власника, али након истека пензијског рока губимо и становника.

То није оптужба дијаспори.

Људи користе могућност коју им је држава оставила. Проблем је што држава није оставила готово никакву могућност ономе ко овде ради за домаћу плату.

Страном пензијом купује се оно што домаћа плата више не може ни да сања.

А многи који дуго нису били у постојбини још је памте као јефтину земљу.

Јефтино је остало само сећање.

Цене су кренула за Европом. Плата је остала да отвори још нека поглавља.

По ценама хране престигли смо Шпанију. Платни листић упорно зна координате.

Данашњим младима ни одлазак више није онај једноставан излаз којим су их старији годинама ућуткивали реченицом: „Иди ако ти се не свиђа.“

У градовима у које би отишли чекају их још скупље кирије, депозити, несигурни уговори и иста стамбена криза, само на страном језику.

Отићи и даље могу.

Само што то више није бекство у јефтинији живот, већ замена једне стамбене кризе другом, уз скупљу карту.

После туђе кирије, рачуна и кредита неће им остати много да помажу родитељима, свом граду и друштву које их је пре одласка прогласило размаженим.

Зато имају пуно право да кажу да проблем није у њиховим прохтевима, већ у наслеђу које смо им оставили.

Оставили смо им скупе квадрате.

Јефтине институције.

Затворене улице.

Отворене рачуне.

Празне градове.

И обавезно предавање да треба још мало да се стрпе.

То што смо ми трпели није доказ да и они морају.

То је признање да им остављамо посао који сами нисмо урадили.

Имају право да именују проблеме.

Имају право да се побуне.

Имају право да промене систем вредности у коме је празан стан важнији од породице, инвеститор важнији од улице, а квадратни метар важнији од човека.

Промене се не траже зато што су млади нестрпљиви.

Траже се зато што је наше стрпљење одавно постало саучесништво.

Млади више не желе да живе у нашим изговорима, а ускоро неће имати ни одакле да нам помогну.

Или ћемо прихватити промене, или ћемо наставити да добијамо све више квадрата и све мање људи.

Зграде ће остати.

Паркинзи ће бити продати.

Режим ће пресећи врпцу.

Само друштво више неће постојати, бар не у свом изворном значењу.

П. С.

Улица је и даље затворена.

Машина се и даље није појавила.

Табла тврди да се ради. Постављен је и семафор који трећину времена зауставља обе траке.

Околне улице се распадају, цео крај плаћа цену, а надлежни су вероватно на терену - само је, изгледа, у питању теренска изборна кампања.

Све функционише по плану:

Улица ради са трећином капацитета.

Институције не раде уопште.

Машина ће се вероватно појавити пред изборе.

Не да поправи улицу.

Да уђе у кадар.

После ће пресећи врпцу на рупи и објаснити нам да смо добили премијум обилазницу.

Као што смо добили базен на прошлим изборима.

То јест, стајала је слика базена годину дана, па смо могли да видимо како би изгледао да су хтели да га направе.

После су нам укинули и слику.

Read More

Реинтеграција Србије* у Косово

Под појмом Србија*  у овом тексту мисли се на онај њен део који је у складу са преговорима под покровитељством Брисела.

Функционерска кампања по остатку Србије још једном је оголила једну непријатну истину: готово трећина бирача не гласа за човека, програм, идеологију, државу, па ни за сопствени интерес. Она гласа за власт као такву.

Ко је на власти - тај је добар.

Ко има ротацију - тај има визију.

Ко стигне службеним аутомобилом - тај је држава.

Ко из њега изађе - тај је државник.

А ко донесе три центиметра асфалта - тај је већ помало и отац нације.

За једнократну помоћ, два дана субвенционисаног парадајз-туризма у сопственој држави и танак слој асфалта преко рупе коју памте три династије, лако се заложе сопствена деца, преци и образ.

Деца ће иоанко враћати дуг.

Преци су већ мртви.

Образ се формално води као неотуђив део тела, али пракса показује да може да се прода. И то више пута, ако затреба. Срце се већ офуцало од силног помињања по офуцаним зидовима и још офуцанијим трибинама.

Ту све приче о патриотизму падају у воду. Патриотизам је свечан, али асфалт је опипљив. Устав је дебео, али пакет помоћи стане у гепек. Косовски завет је вечан, али тендерска документација је на столу.

Да Аљбин Курти сутра крене у функционерску кампању по Србији*, не би морао нарочито да мења методологију.

Довољно би било да отвори двеста метара пута, најви подизање камена темељац за фабрику  и обиђе домаћинство које је већ три пута обилажено, а чији домаћини после сваке посете имају све више замерки које нервирају госта.

Локални функционери дочекали би га хлебом, сољу и већ попуњеним приступницама. Народ аплаузом, заставицама и списком улица у којима рупе имају дужи радни стаж од путарских предузећа. Они који би се дочепали медијске пажње још би додали у камеру да брачног друга треба варати, а сиротињу презирати.

На транспаренту би, за сваки случај, писало само:

„Живео председник!“

Јефтиније је тако. Уредник Дневника нека дода име да се не троши новац на нову штампу.

До поднева би стигло стручно објашњење да је Курти наставио политику мира и стабилности другим средствима.

Куртију, дакле, не би недостајало много. Има програм. Има наш родни лист и све законске предуслове. Има искуство управљања нашим делом територије.

Недостајало би му само десет минута у Дневнику, једна национална фреквенција и човек на терену који зна чији син ради на одређено, коме ћерка чека место у вртићу и ко је бесправно доградио терасу.

Аплауз би се укључио сам.

Свакако би у Србији* брже и лакше саставио власт него у Приштини.

Није најстрашније то што је проценат оваквих гласача нешто већи него у уређеним демократијама. Свуда постоје уплашени, зависни, уцењени, наивни и они којима је лична корист једина идеологија.

Овде је опасније нешто друго: наши отворено поручују да су спремни да погазе и Устав и закон само да би све остало исто.

То је посебна врста конзервативизма. Закон се брани тако што се не примењује. Устав тако што се тумачи до нестанка. Косово тако што се уступа у наставцима. Народ тако што се уцењује.

Ако онај који то ради чува државу, онда је сасвим логично да је онај који на то укаже руши.

Власт то разуме и узвраћа истом љубављу. Грађани јој дају покорност. Она њима даје асфалт, фотографију, привремени уговор и прилику да се осете као део нечег већег од себе.

Не државе, наравно.

Шеме.

Када једини преостали ауторитет, у обраћањима којих не мањка, лажима потроши и последњи проценат поверења, проблем више није само када ће бити избори.

Поставља се питање да ли ће их уопште бити.

А на крају више није извесно ни шта ће после избора важити као чињеница.

Ко ће саопштити резултат коме ће сви веровати?

Комисија?

Телевизија?

Човек који зна исход пре завршетка бројања?

Или дежурни аналитичар који је по професији све, а по одговорности ништа?

Без независног тела од поверења, устројеног у складу са законом, изборни резултат неће бити податак него телевизијски жанр.

Једни ће га гледати као документарни програм.

Други као фантастику.

Трећи као упутство за прелетање.

На крају ћемо сви зависити од добре воље једног човека да призна шта се догодило у просторији (VAR соба) у којој он држи конференцију, контролише светло и камере, пише записник и чува кључ.

А како се завршава када државу поверите доброј вољи и геополитичком коцкању једног човека?

Питајте људе на северу Косова и Метохије.

Питајте оне око Газивода.

Ако смо свих ових година тражили формулу да затворимо косовско питање, можда смо је коначно нашли. Правац је исти; све време је требало само променити смер.

Технички поступак био би једноставан.

Курти би дошао.

Домаћин би га дочекао.

Локални одбор би променио страну „у интересу стабилности“.

Јавни сервис би променио географију.

Не би било рата.

Не би било референдума.

Била би само функционерска кампања.

И мало асфалта.

Толико мало да прекрије једну рупу.

Толико много да у њу стане цела држава.

Ако не тако, онда нека се Курти кандидује против садашње власти. Опет би имао трећину гласова. Потом би се друга трећина дистанцирала од масе, а трећа трећина би се прилагодила потребама нове власти.

То је већ двотрећинска већина за промену Устава.

Не видим шта би ту могло да буде лоше, осим што бисмо се звали Косово. А шта је ту спорно? То је ионако наш идентитет.

Мислим да претерују они који тврде да би главица купуса и магарац овога пута победили на изборима.

Не зато што не би прошли цензус, него зато што треба оставити простора за још један пораз.

А пораз је и даље могућ. Ако се понови сценарио у којем неко из Европске уније честита победнику пре него што ми стигнемо да пребројимо сопствене гласове, тешко ће се у земљи већ самлевеној спиновима, страхом и међусобним презиром наћи довољно снаге да се провери чак и најпростија ствар -  да ли су гласови поштено пребројани.

Овде мислим само на бројање.  Све остало око изборне воље већ је искомпромитовано.

У ситуацији у којој један део странака отворено обећава да ће урадити све што је у интересу Европске уније, а други све што је у интересу служби, једини смисао има глас за ону листу која неће одмах решавати Косово, Европу, Русију, Запад, Исток, цивилизацију и судбину човечанства.

Нека прво врати државу у стање у којем закон нешто значи.

То не звучи као велики програм.

Али у земљи у којој је поштовање закона постало екстремистичка идеја, то је већ револуција.

П. С.

Права је штета што садржај овог текста неће видети критична маса. Не зато што би се нешто паметно догодило, већ зато што су ми потребни коментари испод њега као доказ да смо се равномерно расподелили у три трећине: ултимативно за, ултимативно против и ултимативно незаинтересовани.

Када незаинтересовани постану заинтересовани, то значи да је већ касно  - гладног стомака се не опредељује.

Read More