Демографске девијације

Када је у питању наша демографска ситуација, успели смо да превазиђемо стару причу о статистици и бикинију, који све открива, а ништа не показује. Ситуација се толико оголила да ни топлес више није у игри. Последњи комад пристојности овога пута остао је без онога ко би га понео. Демографски трендови су такви да нам, услед недостатка становништва, још само преостаје да гледамо како се статистика шета по нудистичкој плажи.

Елем, по званичној статистици, 2025. година је преломна: први пут се у Србији родило мање деце него што се људи иселило. Не само статистички, већ и одокативном методом може се уочити да су код нас остале само социјалне категорије становништва. Директни зависници од буџета: пензионери, страначки активисти у јавним предузећима, криминалци и студенти.

За сада се криминалци најбоље држе, али ни њима не цветају руже. Ускраћена им је могућност да нађу некога ко ће да ради, па су принуђени да широм отворе границе страним радницима. Прво предизборно обећање које су нам испунили јесте да странцима не наплаћујемо никакве порезе. А што се тиче домаћих радника и њихових права, остаје жал што их нема. Не мислим на права, далеко било, него на раднике. Јер да их има, било би и синдиката. Без тога је, изгледа, постојала опасност да се организују нераднички синдикати.

Замена становништва показала се као економски исплатива, посматрано из угла послодаваца и рентијера станова. Међу онима који се још нису преселили, свако ко има и трунку разума одавно се предао. Само се студенти још нешто буне, али без икакве подршке својих најближих, који су више наклоњени потражној страни буџета него сећању на сопствену младост и било каквој породичној солидарности. Декама и бакама је, разумљиво, важнија пензија. Цео живот им је прошао у кризама, па је ред да се сад проживи. Кад ће, ако не сад? Унуци нека се стрпе до своје пензије, или до неког другог социјалног давања, ако се изборе. Млади су, нека им борба буде стрпљива.

Без социјалних случајева тешко да би иједан политички бизнис могао да опстане. Услед старосног просека и буџетских тенденција у здравству, тај бизнис се специјализовао за погребне услуге. Као прилог тој тези, сваки житељ Нове Вароши потврдиће вам да је најјаче локално предузеће управо оно погребно. Како ли је тек у оним старијим варошима? Вероватно је носећа грана привреде уско повезана са загробним животом.

Остаје проблем спољне политике, јер колапс у Србији може лако да се споља изазове, кад је већ тешко  изнутра. Довољно је само да гастарбајтери престану да шаљу дознаке и, далеко било, ето масовне подршке студентима. Права мистерија су повериоци: мора да су нас преценили. Свакакако није норамлно да нас више цене од нас самих. У нашем буџету годишња рата отплата кредита учествује са око 30 процената, с тим да је већ у  првом кварталу планирано додатно задужење блиско милијарди еура. Овим темпом улазимо у ритам по ком сваки други прикупљен динар од пореза и акциза иде повериоцима, да им отплатимо каприц, дуг и камату. Практично, ми више не пунимо буџет, већ организујемо прикупљање за рату.

Историја не памти такав случај. До сада се и двадесет пет процената, историјски гледано, показивало кобним, али опет нико никад није могао да издржи више него ми. Нема јачих од нас. Испада да су наши непријатељи ипак у праву. Из наше перспективе, изгледа да смо се нашли у ситуацији горој од нудиста са почетка приче, или, што би професионални кладионичари рекли, дупло голо. Једина преостала стратегија јесте да се надамо да нам повериоци нису воајери, односно да једино они који нам не мисле добро заиста знају шта раде. Нема грешке, чим им тако добро иде. Остало је још само да нас ожале они који се веселе нашој пропасти.

Нада за бољу будућност расте са сваким глобалним крахом или барем локалним ратом. Сваки демографски потрес који људе претвара у избеглице за добитнике транзиција је нова пословна прилика. Ту смо показали да имамо искуства и да смо напокон научили како са избеглицама. Вежбало се с домаћима да би се странцима напокон угодило. То уједно оправдава њихове бриге за дешавања вани, јер је код нас мање-више све јасно.

Цене квадрата у Чачку стигле су до 2000 евра, иако се готово ниједан студент не враћа, а готово свако студира. Они што не студирају отишли су на време. Чак ни успешни власници малих бизниса не могу да наговоре своју децу да се врате у такав град. Атмосфера је таква да је не може покварити чак ни то што си газда неког поштеног бизниса. Од пољопривредника најбоље су прошли они који се баве увозом млека у праху и меса са спорним роковима трајања. Срећом, воћари своје производе хемикалијама третирају преко сваке мере, па то не може да пређе границу, него остане и за нас.

У већим градовима на месту где је некад било неколико кућа, сада ничу стотине стамбених јединица које, срећом, још увек нема ко да насели. Кад стигну имигранти у већем броју, остаје само да пораде на инфраструктури коју нико од домаћих није имао времена да планира, јер они продају квадрат, а не проток струје и отпадних вода.

Остаје питање ко ће том броју имиграната организовати посао, па се намеће и друго: када ће имигранти почети да блокирају улице са захтевом за што више домаћих предузетника? Неће ваљда имигранти сами од себе да добијају тендере. Мада, наша империјална свест је често прелазила и те границе.

Чачак оживи само у данима када се исплаћују пензије. Тренутно се очекује да неко од градских моћника предложи да се пензије исплаћују седам пута недељно, како би град коначно живнуо. Осим пензионера и имиграната, у центру су најуочљивији припадници ромске заједнице са штандовима са позитивном дискриминаторном фискалном политиком. То је, уосталом, и најискренији однос државе према порезу: неко га плаћа, а неко га не плаћа, с тим што га ови први плаћају и за оне друге.

Од оних који нешто приходују, ту су и свештеници.  Услед уникатне специфичности православног учења да није примерена насилна асимилација, остаје нада да ће имати капацитета да се прилагоде имигрантима у складу са потребама модерног тржишта.

Црквени клир се бори са искушењима. Скоро је покушао да компромитује тужилаштво вршећи притисак на њега. Оптужили су сопственог митрополита за финансијске малверзације и сменили га, изневши довољно доказа, али су органи реда остали незаинтересовани. Тако је клир скинуо одговорност са себе, а лаици показали да су толико корумпирани да не могу да покрену ни поступак који су им исповедили највиши црквени достојници. Испало је да је црква ефикаснија од државе, чак и кад суди сама себи и то тачно онолико колико је држави пристојно. Секуларност, пре свега.

Да је ситуација стабилна, доказује и чињеница да је свега пар владика јавно назвао руљом сваког ко се побуни. Без широке народне хоризонтале нема ни моралне вертикале. Нажалост, нама верницима се није примала молитва за епископа жичког, па смо се, самоиницијативно и добровољно, још пре сабора, упркос канонима, пребацили на молитву за администратора нишког. Али, после већ изнетог упозорења да међу нама има и припадника руље, више нема гаранција ни за помињања на молитви.

Цркве у мојој епархији никад нису биле пуније, што радује, али и додатно збуњује. Једина утеха је што неће бити истог литијског ефекта као у Црној Гори ономад, кад се власт, сасвим беспотребно, променила.

Ситуацију је једино погоршала смена Орбана у Мађарској. Не зато што наши домаћи гласачи нису успели да сачувају мађарски режим, него зато што су наши северни суседи показали да је могуће да се родољубиве снаге уједине и победе онога ко је глумио родољубље пунећи само своје џепове. Сад наши родољуби који се позивају на дефетизам немају оправдање. Испоставило се да ЕУ и левица нису толико јаки колико наша десница тврди, па више нема места изговорима. Који став сад да се заузме, а да не изгледа провидно, тренутно је најбитније родољубиво питање. Нема ко се у овим данима није офирао, а ево га и овај Мађар сад редом обавештава све високе званичнике да су им истекле националне обавезе и да је време да се повуку. Глупо је да се из кабинета одлази право у ћелије.

Ситуација ме подсети на ону када се покојни течо, једном давно, возећи своју чувену Ладу, жалио како нема времена да јој поправи кочнице. Знајући његову склоност ка екстремним шалама, надао сам се да се шали и кад је на бензинској пумпи изашао из аута да га заустави гурајући рам врата у супротном смеру од кретања аутомобила. Наточисмо ми гориво и кренусмо у врлетно село. Течо каже: „Не секирајте се, полако ћу.“ Сувозач демонстрира шта је права покер фаца. Опупуштено се смејурим и успут размишљам колико ће ме рођаци исмевати ако се унередим.

Спустисмо се низ Томића пут, који се завршава оштром кривином и мостићем преко Злошнице. Редом ми се указују разлози због којих је једна наизглед обична планинска речица добила баш такво име. Ево и мог прилога истом. До данас не знам да ли су се теча шалио и у каквом су стању кочнице заиста биле. Смехом сам доказао зрелост за улазак у свет одраслих, тим пре што рођаци, пуком срећом, неће добити материјал за исмевање.

П.С.

Оно што је почело као моје врло лично искуство прерасло је у доживљај колективног тренутка у ком живимо. Само што није у питању Лада, већ нешто што више личи на аутобус пун путника. Возач стаје да сипа гориво, не питајући за цену, како бисмо остатак пута прешли пуним гасом. Сви у аутобусу знају да кочнице не раде. Једна половина се диви возачевој сигурности за воланом, док се друга већ унередила. И једни и други уверени су да баш они најбоље виде куда идемо, само што нико не уме да објасни зашто онда сви ћуте док аутобус још више убрзава.

Read More

Пројектна документација: Светионик на Балкану

Једна од ретких ствари око којих се сви још можемо сложити јесте да, гледано катастарски, Европа превазилази границе Европске уније. Све остало је спорно, па и то да ли је Европа уопште континент.

Том унијом добили смо једну архитектонски заокружену целину, модерно здање, оградом дистанцирано од оних које сматра нижим светом. У средини су блистава здања западне цивилизације, а по ободима, помало насилно уклопљени, делови источне Европе, где су смештени помоћни објекти. Има ту места за све: неки су своји на своме, а неки су на привременим пословима. Сви су срећни и задовољни, било да су ангажовани на одржавању, као собарице или послужење. Има ту и оних из најстаријег заната, да комплекс не остане без пратећих садржаја.

Да је стање на остатку светског градилишта још нестабилније, најбоље показују мигранти који лагано пробијају те ограде у потрази за већом безбедношћу на раду. Постоји, дакле, и део који катастарски припада парцели Европе, али још није ограђен. Ту су преостала дивља племена Европе, она која се још нису дала припитомити, мада се и на томе ради убрзаним темпом и по скраћеној процедури. Мали проблем је што је понестало добрих места за послугу, а наследство се и даље разматра по крвној, англосаксонској линији.

За разлику од имиграната, ови дивљи морају још и електронски да се региструју, зеницом ока свога, при сваком уласку и изласку, при чему бивају добровољно изложени чекањем по неколико сати у реду. Има, међутим, и већи проблем. Због глобалних геополитичких земљотреса овом најлепшем делу света потребна је и септичка јама.

Некако је било најлогичније да се за њу одабере локација тик уз ограду. Није скупа изградња канализационог система, а опет не квари хортикултурно обликовање дворишта, јер је са спољне стране. Тако је дивљацима допала историјска улога да их инкорпорирају у Европску унију, подземним цевима, кроз септичку јаму. Проблем је, наравно, био како људе убедити да на то пристану, а поготово ако ту земљу сматрају светом. Ту су гробови предака, а ту је сахрањено и колективно сећање. Ту су и источни манастири. Али како су они своје западне претворили у магацине, ваљда и Исток зна шта је цена жртве. Да им је заиста толико свето, ваљда би се сетили и да га бране, а не само да га уступају.

Обећавају домороцима да ће та септичка јама бити најмодернија на свету. Али је незгодно што се и конобари и спремачице подсмевају. Није то имало никакве шансе, све док се није појавио врхунски архитекта преумљења. Он се понудио да преостало племе уведе у европску породицу народа, испод ограде, узводно уз канализациони систем.

Изашао је са пројектом Светионика. Тога се само врхунски маг могао сетити. Ови Латини, као искуснији, могли су га можда само подстаћи на размишљање, али патент је, без сумње, његов.

Идеја је била проста: услов је био да септичка јама буде што дубља. На то су сви радо пристали, нудећи и документацију и кредитне линије. Врхунски архитекта је, чим је стигао у постојбину са намером да је претвори у септичку јаму, најавио конференцију за новинаре и ускликнуо победнички: напокон смо добили оно што заслужујемо. Показао је пројекат фекалног колектора, окренуо га наглавачке и рекао: градимо светионик!

Неки су се запитали чему светионик кад им је оградом одузет излаз на море, и зашто баш код њих, а не негде где бродови заиста пристају. Али је и тај технички надзор над разумом брзо обустављен. Сумње су дискредитоване, а заинтересоване стране подмирене.

Већинско расположење било је такво да се са одушевљењем кренули да копају светионик. У почетку је изгледало да ће бити веома висок, чим му толики темељи требају. Људи су у неверици окретали главу, али су ипак копали. Једни су били презадовољни јер су добили прилику да поштено зараде копајући темељ највећег светионика на свету. Посла је било за све, незапосленост је била на историјском минимуму, а нација се са одушевљењем укопавала све дубље и дубље.

У једном тренутку отишло се толико дубоко да више није имало смисла постављати питања. Тада се, по свим правилима струке, изашло из зоне плитког фундирања и ушло у истински подземни свет. Испоставило се да пројекат није само инфраструктурни, него и археолошко-есхатолошки. На тој дубини више се нису отварали само земљани радови, него и стари слојеви колективне пропасти. Из подземља су почела да излазе и најпознатија митска бића, као да су била ангажована као подизвођачи (скраћеница од  подземни-извођачи).

Најпре се указао Харон, са лицем старог превозника и навикама јавног извршитеља, да наплати прелаз преко сваке воде, макар она била и отпадна. Одмах за њим појавио се Кербер, троглави портир на улазу у будући санитарни комплекс, задужен да нико разуман не остане. Ериније су, као стручни орган за морални надзор, почеле да круже по површини и подземљу, гонећи свакога ко је још имао остатке савести или потребу да нешто приговори по записнику. Сизиф је, као искусан радник на бесмисленим пословима, одмах препознат као идеалан кадар транзиције: таман погне главу, потури леђа, прихвати норму и гура. Танталу је, по свој прилици, поверен сектор обећања, да народу буду на дохват руке и благостање и достојанство, али да му заувек остану неколико центиметара изнад усана. А Хад је, као врховни урбаниста подземља, само немо посматрао и, по свој прилици, први пут у историји помислио да има и горих уређења од његовог.

Та бића виђана су око мешалица, по рововима, на конференцијама за штампу, у техничким комисијама, па чак и у студијима са националном фреквенцијом. Толико су се удомаћила да више није било јасно да ли су ови  сишли у њихов свет или су они, по неком јавно-приватном партнерству, преузели њихов  Уосталом, граница између митологије и грађевинске оперативе је одавно изгубила употребну дозволу.

Било је и жртава тог напорног и ризичног посла. Ломили су се делови будуће септичке јаме по главама недужних, али је тужилаштво успевало да исконтролише ситуацију и помогне главном архитекти, инжењеру, пројектанту, шефу градилишта и пословођи. Прозиван је свако ко није хтео да копа.

Неки су копали и тврдили да може да буде горе, јер има и оних који би овде направили септичку јаму баш на месту где се копају темељи за највећи светионик на свету. Они који су се бунили остајали су без посла, јер других пројеката на овом преосталом плацу није било. Стизале су и притужбе са Запада да се пројекат не изводи у складу са свим нормама и стандардима предвиђеним њиховим законима и подзаконским актима (скраћеница од подземно-законски акти), али су и они били свесни да би сваки други извођач то радио још горе.

Да би се пројекат септичке јаме успешно реализовао као светионик, било је потребно све изврнути. Оно што је горе, прогласити за доле, а оно што је доле, за горе. Цео поредак постављен је наопачке, као објекат без статике, али са уредном употребном дозволом. Ко је у свему томе тражио смисао, лагано је тонуо у лудило. Најбоље су се снашли они којима је пројекат од почетка био намењен. Ко се на фекалије најбрже прилагодио, тај је од почетка пливао по површини.

Пројекат се привео крају, а оно што главном архитекти најтеже пада јесте сама могућност да фекалним колектором једног дана управља неко други. Зар он, који је целог себе уградио у овај пројекат и потом се потпуно утопио у садржај истог, сада да дочека да фекалне токове прикупља неко са стране? Да дође неко нов, хладан, технички настројен, па да светионик преименује у сабирни санитарни модул, или још горе у санитарни акумулациони спремник, и да све заслуге преузме на себе? То би за аутора таквог здања било горе од сваког статичког прорачуна који не штимује и сваке ревизије пројекта која прети да покаже да је објекат од почетка био намењен сасвим другој сврси.

Једино спорно питање остало је докле је архитекта спреман да иде, неко ко је себе целог уградио у овакав пројекат и ко га сматра својим животним остварењем. Све чешће се чују разумни страхови, али и подршка, да пројекат остане макар под радним називом Светионик, јер би то било најмање понижавајуће. На крају крајева, можемо и о нашем трошку на плочу јаме додати рефлектор, па да подмиримо савест и урбанистички утисак.

Остаје да се види ко ће и када пустити пројекат у погон, ко ће свечано пресећи врпцу и како уопште изгледа постављање врпце на канализациону цев. Биће то, нема сумње, јединствен догађај у историји савремене архитектуре: церемонијално отварање објекта чија је функција од почетка била изврнута. Можда ће бити и говор о европским стандардима, одрживости, зеленој агенди и кружној економији, јер код нас се све најлакше врти управо у круг. Рециклажа ће постати кључни термин за  наду у светлу будућност. 

П. С.

Онима који се не сналазе у фекалном систему остаје да размисле да ли да се пребаце у неки други крај света и отплива негде узводно, или да остану овде и једног дана изведу ону једину диверзију која није кривично дело, али јесте смртно опасна по овакав пројекат: да у себи престану да верују да је јама торањ, да је смрад вентилација и да је подземље перспектива. До тада, нема разлога да се чудимо ко у таквом систему најбоље плива.

Read More

Како упокојити Комунистичку партију Југославије

Обавештавамо родбину, пријатеље и све законске и ванзаконске наследнике да се, у осамдесет првој години од доласка на власт, упокојила странка, девојачког презимена The Партија.
Оставинска расправа, започета падом Берлинског зида, после вишедеценијског натезања, прикривања имовине и пребацивања легата на блиска лица, овим се сматра окончаном.
По тестаментарној вољи покојнице, народу остају успомене и дугови, а кућа је већ подељена .
Ожалошћени гласачи.

Изостанак самосталног наступа на изборима показао се кобним, а болест је толико узнапредовала да јој је једина преостала могућност самосталног појављивања остала још само на умрлици.

Како налажу наши обичаји, ред је да се и поводом овог жалосног догађаја, као и код сваке веће несреће, обратимо са неколико пригодних речи.

Одласком наше вечне Партије са овога света, вишестраначје настало из једнопартијског уређења  окончано је у беспартијском систему. Зато је сасвим природно што се према систему, као и према свакој другој заоставштини, односимо искључиво из перспективе личног интереса. Опредељење је просто и бинарно: или си за или против, или си се снашао или си на поштење принуђен.

Колективни интерес више и не помињемо. То право нам је, уосталом, укинула сама Партија доласком на власт, на руским тенковима и уз енглеску логистику. После ребрендирања КПЈ, не само њен формални наследник, него и сва остала крила, пераја и пипци, све време су се држали њених стечених достигнућа.

Није важно како се звала, него коме је служила. А служила је себи. Као и данас њени формални наследници, бивши противници, садашњи коалициони рођаци и сва остала идеолошка сирочад.

Партија, која за живота није стигла свима мајка да буде, иза себе је оставила две Србије: своју децу и туђу пасторчад.

Прву чине они којима систем одговара: запослени у јавним предузећима, безбедносне службе и криминалци. Такозване три гране власти.

Другу Србију чине сви остали. Они небитни, који немају готово ништа заједничко, осим што више не могу овако. Али, пошто смо одавно изгубили навику на заједнички интерес, свако се спасава као човек који у пожару прво тражи одговарајуће папуче.

Последњи избори су показали да је већина још увек код оних који не би ништа да мењају. И то је разумљиво. Човек се тешко одриче система који га плаћа да не мисли, а по важећем уговору и да не ради.

Али настаје проблем: села су се испразнила, образовани људи отишли, радни свет толико извезли да сам морамо да увозимо, а расте број оних који су професионални експерти за нерад. И сад се поставља озбиљно државно питање: ко ће то све да издржава?

Не може више глас да се купи за уље, шећер и обећање да ће кумов мали добити уговор на три месеца. Поскупело. Данас глас кошта замрзивач, телевизор, бела техника. Чим народ почне да тражи фрижидер јасно је да се демократија прегрејала. Телевизор је ту да је после одмрзнеш,  таман онолико колико може да се прогута.

Ако глас стигне до хиљаду евра, за републичке изборе требаће бар две милијарде евра. Додатног задужења, наравно. Неће ваљда из поштења. Отуда и мегаломански пројекти. Није то зато што воле мостове, стадионе и изложбе. Него зато што је за две милијарде евра коруптивног кеша потребан пројекат од најмање осамнаест милијарди, да би нешто остало и озбиљним играчима.

Сиротиња добије националну, а господа историјску прилику.

Само, такав систем више није лако одржавати. Нема тог повериоца који ће бесконачно сипати новац у буре без дна, које при томе и цури и прокишњава.

Ми, са све преосталим природним богатствима која још нису распродата, не вредимо толико. Неки можда и вреде, али ако већ појединачно могу да достигну циљену цену, држава им више и не треба.

И невладин сектор улази у сличан проблем. Криза стиже на све стране света. Биће мање пара за демократију, родну равноправност, инклузију, помирење, обуке, тренинге и остале облике пристојног преживљавања. Многи ће морати путем Шутановца.

Народ који за изборну ноћ не добија ништа конкретно принуђен је да гласа по уверењу. А кад човек гласа по уверењу, то је почетак сваког екстремизма. Такви онда гласају за некакве студенте, професоре, листе које директно угрожавају мир, стабилност и, што је најстрашније, пензије.

Једино у шта можемо бити сигурни јесте да ћемо брзо остати без пара за куповину гласова, па самим тим и за пензије. То је, уједно, и једина реална шанса за демократију. Јер, кад више нема шта да се подели, ето наде и за сиротињу.

Није лако ни овима што бране систем. Екипа која се запослила у јавна предузећа да не би ништа радила, сад мора да иде на скупове, митинге, контрамитинге, подршке, дочеке, испраћаје, страначке екскурзије и остале облике присилног нерада и тим-билдинга. Крвав је то динар.

Једини који су испали  паметни су полицајци јер су и даље плаћени да не раде свој посао. Довољно је само да гледају у страну док маскирани криминалци са палицама решавају демократске недоумице на терену. Наравно, међу њима још увек има добровољаца спремних да пребију свакога ко не пружа отпор.

Такву пат-позицију кваре само најмлађи. Наивни, неискусни, васпитани на идеји да правда постоји и да демократија није само рекламни слоган за амбасаде. Они стварно верују да се систем може победити пре него што повериоци престану да дају кредите. Младост је чудо. Човек тек поред младих схвати колико је старење, заправо, процес навикавања на понижење.

Гледам их на локалним изборима испред основне школе у Гучи. На једног спремног за одбрану изборне воље: један полицајац у униформи, један у цивилу, један батинаш. То је већ озбиљна државна пажња.

И онда ми неко каже да за подршку младима не треба храброст. У ствари, у праву је, јер, ево, први ја нисам храбар, па сам ипак тамо. И баш зато ми није јасно одакле толики кукавичлук у народу који не сме ни толико да стоји на безбедном протесту и глуми да има кичму.

Волео бих да те експерте за храброст слушам док своје ефектне ставове излажу човеку са разбијеним главом, да тестирајући његово стрпљење провере и јачину својих аргумената.

Испред изборног места слушам једног бившег полицајца. Каже да је више од пола полиције уз нас. Иако још увек нисам сасвим сигуран ко смо то ми лепо ми звучи. Радио човек у СУП-у, па ваљда зна.

Напустио службу, у петој деценији дао последњи новац за дозволу да вози камион по белом свету. Још тврди да није било тешко и показује на тек пунолетног сина. Поред њега још један, исто бивши полицајац, у пензији. Мало ли је свих могућих полицајаца, само су нам још ови у пензији фалили. Највиши је међу нама, можда и најјачи, па га вреди саслушати. Исповеда своју причу о 5. октобру, кад је једини одбио команду да бије цивиле који су држали репетитор на Овчару са ког се приказивала прва слободна телевизија у Србији, па дао отказ. Људи га познају, па се надовезују са још тежим пикантеријама.

Сутрадан га звали назад, јер су, ето, победили наши. И нудили му место, чин, положај, шта год треба, само да се докаже да су и командир и колеге одувек били уз слободу. У неверици је слушао сад нову команду да ослободиоце из Београда 6. октобра дочекају у свечаном шпалиру. Ту му је прекипело. Тврди да му не смета што ће опет исто тако бити.

То је, уосталом, суштина нашег система: свако је уз победника, само ако је резултат довољно убедљив. Али и то, после много циклуса, постаје заморно. Све се понавља, само што ми још увек чекамо прву слободну телевизију. Са појавом првих репетитора нестало је и последњих слободних Срба.

Тад ми синуло: наши су, у ствари, контраши. То јест лепо, али и незгодно. Јер контраш ће из ината да контрира и својима. Ето зашто моји не могу да победе. Мада, какви смо, можда бисмо једино из ината и могли да се сложимо.

Ипак, из свег тог безнађа рађа се једна здрава контрашка идеја: на следећим изборима, ако их уопште буде, наши треба да навуку фантомке и понесу палице, па да полиција коначно не зна кога не сме да бије. То би била прва успешна имплементација равноправности пред законом у нас.

У међувремену, земља тоне у фазу бесрамља. Неко помену случај одборника из Краљева што је започео тучу, па се некако само-испребијао. Снимак постао виралан, народ му се смеје, а он излази на конференцију за штампу и каже: „Као што сте видели, нисам први почео.“ У нормално време би се човек после тога крио годинама. Код нас је то квалификација за напредовање. Данас се само нормалан човек стиди. Остали држе конференције.

После бесрамља стиже и спремност на злочин. И ту се човек неминовно сети свих оних историјских тренутака кад су најгори успевали не зато што су били многобројни, него зато што су били без стида. Зло не побеђује снагом, него дрскошћу.

Нормалан човек увек касни за ненормалним, јер прво мора да поверује да је ово стварно. Зато ни данас ствар није ништа сложенија. Иста та жудња да се по сваку цену „успе на фору“ може нас довести дотле да и трећи светски рат дочекамо спремни таман колико и други. А позив на јединство је толико пута злоупотребљен да га више нико не може чути без гађења.

И тако, после упокојења странке која је некад била Партија, остаје само практично питање: како изгледа атеистички парастос? Ко држи опело покојнику који се цео живот одбија да поверује у загробни живот? Има ли игде свештеника који би пристао? Имају ли неког свог попа, ваљда су се за толико инфилтрирали? Или бар неког занатлију да добро закуца сандук? Не због покојника. Него да се, не дај Боже, не повампири првом приликом кад осети мирис буџета.

Можда би сувише цинично било рећи да је последње медијско представљање Партије било њено представљање Господу.

П. С.

Остаје још само да неко каже:

Лака им црна и крвљу натопљена земља.

И ко има право, нека каже.

Read More

Наши дани - уставна пародија

Тек са најновијим дешавањима у Србији схватам да спадам у ону спору, заосталу групу грађана којој су потребне деценије да докучи дубоку мудрост наше високе политике. Све време наивно мислимо да се држава брани уставом, законом, институцијама и некаквим досадним моралом, а не разумемо да су то давно превазиђени модели управљања. Право питање, очигледно, није како искоренити корупцију, него како је коначно уобличити, систематизовати и увести у уставни поредак као једну од темељних вредности.

Јер Запад увек игра на исту карту. Доведе свог човека, постави га за колонијалног управитеља, омогући му да опљачка и опустоши домороце, а онда му, на крају представе, заплени оно што је изнео преко туђих рачуна, туђих острва и туђих адвоката. Ту се тек види сва наивност ситног провинцијског лопова: није проблем што си крао; проблем је што не можеш да докажеш да је украдено стварно твоје. На међународној сцени и највећи домаћи мајстори изгледају као шегрти без радне књижице. Тамо те тапшу по рамену док новац улази, а кад дође време да га тражиш назад, кад ток новца крене узводно, мирно ти кажу: изволи, само прво донеси папир из сопствене државе да си до тог новца поштено дошао.

Е, ту наступа наша историјска шанса. Уместо да као неки почетници кријемо корупцију, ми је морамо уздићи на ниво уставне категорије. Из преамбуле треба избацити све заморне формулације о правди, слободи, суверености и сличним ретро-појмовима, а уместо тога јасно написати да је корупција неотуђиви део Републике Србије. То више није девијација система. Не тапшемо више испод стола, него свечано, са обе руке, уз химну и почасни строј.

Тако бисмо коначно стали на пут западном лицемерју. Кад год би неки страни тужилац, судија, банкар или порески истражитељ пожелео да преиспитује порекло имовине наших заслужних грађана, ми бисмо се једноставно позвали на највиши правни акт. Какво прање новца, какви оф-шор рачуни, какве фиктивне фирме - то би код нас било питање уставом зајемчених слобода. Као што неко има право на рад, образовање и здравствену заштиту, тако би код нас човек имао право на намештен тендер, дискретну провизију, рођачко запошљавање и пажљиво дозирано извлачење буџета. Ко би то оспоравао, тај не би нападао појединца, него уставни поредак.

Народ се, разуме се, не би бунио. Напротив. Чим би корупција била легализована као темељ државности, отворила би се могућност да се њени плодови праведније распоређују. Свако би имао прилику да, у складу са способностима и страначким капацитетом, дође по свој део уставне правде. Једни би добијали радно место, други дневницу, трећи сендвич, четврти тендер, пети плац, шести стипендију, седми опроштај дугова, а осми бар осећај да су били присутни у историјском тренутку кад се држава коначно помирила сама са собом.

То би, уосталом, била и најпоштенија верзија друштвеног уговора коју бисмо икад имали. Дођеш на митинг, предаш глас, душу и викенд, а заузврат добијеш својих сто евра, сендвич и свест да учествујеш у нечему већем од себе. Не у политици, него у масовној расподели државног плена. Студенти би, разуме се, на слободном тржишту политичке привреде подигли цену дневнице. То би само показало да млади ипак нису изгубљени за економију. Где би неко видео побуну, ми бисмо видели тржишну корекцију. Без студената, цена би спала испод минимума достојанства и не би била ни за основне потребе.

На тендеру за Споменик корупцији победио би предлог сата без времена. Цена би му била симболична: плаћен по мери вечности. Испоставило би се да је то и једини поштен начин да стајање у кружном току коначно постане исплатива инвестиција. Страни туристи би долазили да виде чудо: споменик који не показује ништа, а објашњава све. Стајао би усред кружног тока као савршена слика државе која се креће непрестано, а не стиже нигде. И још то наплаћује.

То коло око неисправног сата одавно би било зрело за упис у нематеријалну баштину. Народно чука-коло. Тактови би били аутентични, јер нико никада не би играо по такту поквареног сата, па би га баш зато било лако прогласити изворним. Код нас и оно што довољно дуго не ради како треба временом постаје традиција, а све што се довољно пута понови добија статус идентитета. Оно што је некада било срамота, прешло би у обичај; оно што је било обичај, ушло би у стратегију; а оно што је ушло у стратегију, завршило би у уставу.

На постаменту би, разуме се, стајале и уклесане речи највеће уметничке истине нашег доба: „Ја сам увек била уз власт.“ То не би више био ни став, ни исповест, ни цинизам. То би постала читава естетика. Не би се више уметност делила на модерну, постмодерну, авангарду, реализам и експеримент. Постојао би само један правац: ветропратизам. Основно питање не би било шта мислиш, већ с које стране дува. А онда се само окренеш у складу с временском прогнозом и уметничка каријера ти је осигурана, па никад не би дошао у ситуацију да уринираш уз ветар.

Конкуренција за споменик, додуше, била би јака. У мору шаблонских предлога истицали би се и они озбиљнији, скупљи, национално амбициозни. Било би ту радова од по неколико милијарди, композиција са аутобусима на зеленим површинама испред Министарства за заштиту животне средине. Посебно би се издвајала инсталација полицајца и пса која не може да сачува закон, али може да сачува аутобус од запишавања. То би већ било дело зрелог административног барока.

Кад би комисија имала мало више слуха за мултимедију, могли бисмо добити и споменик са припадајућом дивом која држи концерт. Такво решење би имало практичну вредност: једног дана би без проблема могло да конкурише за националну пензију. Не би више било потребе да се у ријалити програмима доказује интимношћу на јавној сцени. Једна таква инсталација, руку на срце, већ одавно стоји на Славији, на месту где је некад стајала биста борца за радничка права, а која је сада на неком бољем и мање прометном месту.

Посебна пажња би се посветила и изборима. Уместо да државни службеници обилазе забити у којима се гласа, испостављало би се да је јефтиније и практичније да се народ довуче у највећу арену у земљи. Не би то више био митинг, него логистички тријумф коруптивног федерализма: тело народа сабијено у бетон, статика на ивици кривичног дела. Ако у објекат за двадесет две хиљаде људи стане тридесет шест хиљада, то не би било ни чудо ни прекршај - то би био доказ да је власт у стању да савије и простор и истину. Иронично би било тек ако би полицајци утврдили да се скупило више него што Закон о безбедности на јавним скуповима дозвољава и на тај начин скинули љагу са себе, а пребацили је на тужиоце, којима би остало само да за тренутак изађу из стања достигнуте нирване.

Права звезда вечери, међутим, не би био ни лидер, ни министар, ни директор јавног предузећа. То би била госпођа која у сендвич са целим паризером, без и једног трептаја, сипа толико кечапа да прекрије и укус и понижење. Поред ње би стајала посрамљена сапатница и у програму уживо говорила како јој је син „на другој страни“.

Да би систем опстао, била би потребна и група добровољаца спремних да, свесно и пожртвовано, прелазе на поменуту другу страну, тамну страну, како би протест одржавали на оптималној температури. Не превише јака ватра, да не плане; не превише слаба, да се не угаси. Прави мајстори власти не гасе кризу. Они је дозирају. Као инфузију. Као кечап. Као слободу.

Само би у малим срединама још увек било могуће налетети на домаћина спремног да заштити своју ћерку од разбојника довучених са стране. Погурало би се да такав човек постане виралан и има милионске прегледе на нивоу целе Србије, јер би то значило да Срби још увек имају моћ и жељу да препознају домаћина и крену таквим стопама. То би била слика: бела кошуља против црних капуљача. Домаћин против фукаре. То би била, можда, и најјача политичка слика коју би Србија видела последњих година, не зато што би била софистицирана, него зато што је чудо, а чудо је увек само у простој истини. У земљи у којој би институције одавно биле на службеном путу по налогу странке, остао би домаћин да брани праг.

После би кренуло да се шири као неки, далеко било, вирус. Домаћина би подржао кум, кумов ортак би подржао кума, комшија би подржао ортака од домаћиновог кума... Ширило би се као зараза. У почетку би човек мислио да ће бити пет-шест људи, као у оној севернокорејској статистици, а онда би се испоставило да их има неколико стотина. Ако се то не би ставило у карантин, постојала би озбиљна опасност да се слободна воља прошири. Као у време короне - пресудне би биле наредне недеље.

С друге стране, на светлој страни историје, најорганизованије би у престоницу стизале навијачке и криминалне групе, па би човек стекао утисак да су казнено-поправни заводи једини заиста функционалан део државног апарата. Тамо би се бар знало ко је унутра, ко је напољу и по ком основу. У остатку система то више не би било сасвим јасно. Затвор би постао једина установа која још личи на уређено место, док би држава све више личила на викенд-излазак организоване групе.

На лицу места би се објаснила и оправданост да се форсирају кладионице. Што више кладионица, то више зависника. Што више зависника, то више дужника. А што више дужника, то више зеленаша. А што више зеленаша, то више људи спремних да за дневницу, обећање или отпис дуга постану кандидат на лажној листи. Код нас политичка корупција више не би била ни идеолошка ни интересна. Она би постала малопродајна. Ови наши не би издали. Они би се ценовно позиционирали.

А где би нестао сав тај новац? Нешто би се, као што рекох, слило у оф-шор компаније. Тиме би се спречиле преваре у којима би се наши наивни лопови могли наћи у ситуацији да купују криптовалуте. Како ли би тим јадницима било кад би сазнали за случај OneCoin, ту велику бајку за похлепне, где би људима продавали наводну криптовалуту која не би имала ни блокчејн, ни садржину, ни долар. Добили би екран, бројке и илузију да поседују нешто. Другим речима, добили би дигиталну верзију нашег политичког система.

Други би можда отишли на злато. Али ни ту не би било мира. Имаш Bre-X, где би се испоставило да налазишта има таман колико и поштења у изборном штабу, а имаш и случајеве са лажним складишним потврдама, где би се исти племенити метал заложио више пута, па би свако мислио да држи нешто чврсто у рукама. Тако је и код нас: исти патриотизам заложен пет пута, исти народ потрошен десет пута, иста прича наплаћена двадесет пута.

Наравно, у таквим околностима најпоузданија домаћа инвестиција и даље би биле некретнине. То би дуго био најчистији начин да се прљавштина претвори у квадрате. Узгред би то онемогућило раднике и младе брачне парове да купе стан, али ко би још ситничарио кад се зида национални интерес. Срећа би потрајала све док не би неки хакер упао у Е-катастар, и од тада више нико ништа не би знао сасвим поуздано шта је чије. Како ли би се ти паћеници осећали кад би се једног дана пробудили са сазнањем да се њихове крваво стечене некретнине у Београду на води воде на Арапе са њима блиског истока. На кога би се водили станови, ко би их рентирао, ко би их чувао као инвестицију, ко би чекао да их препрода, све би то било у некој врсти домаће квантне механике. Могуће би било да стан у исто време припада и једном и другом, док год ниједан поштен човек не покуша да провери. Такозвана Шредингерова мачка у џаку.

Традиционални песимисти би у чуду гледали оне који се и даље надају промени система. Не би схватали да систем и не треба мењати, него га само треба искрено формулисати. Једном кад би корупција добила уставни статус, све би постало прегледније. Деца би у школи учила основе клијентелизма. На правном факултету би постојао предмет Уставно намештање. На економији  Буџетска екстракција. На академији уметности - Напредни ветропратизам. А на богословији би се вероватно расправљало о цени искупљења по основи провизије.

И тако би, на крају, човек морао да призна да је држава коначно победила сопствено лицемерје. Не би се више претварала да јој је стало до закона док га заобилази. Не би глумила правду док броји проценат. Не би тапшала народ по рамену док му завлачи руку у џеп. Све би било чисто, свечано и транспарентно: крађа би постала уставна категорија, неправда државна политика, а понижење масовни ритуал припадности.

То би, можда, био и наш највећи цивилизацијски искорак. Не да искоренимо корупцију, него да је признамо као судбину, заштитимо као баштину и унапредимо као развојну шансу. Класична држава је ионако превазиђена, а ми бисмо бар могли да будемо доследни. А доследност је, у овим крајевима, одувек била најређи облик поштења.

P. S.

Цео текст би био написан у кондиционалу, јер аутор нема капацитета да прихвати да се тако нешто заиста дешава, или је већ одавно изградио неки прилично бизаран механизам самоодбране: да стварност подноси само ако је прво преруши у правно утемењен облик сатире.

Read More

Како преживети ИТ апокалипсу чачкањем мечке

ИТ сцена већ месецима звучи као секта пред смак света. Једни најављују да AI једе све живо. Други се преко ноћи крштавају у AI еванђелисте. Трећи глуме смиреност, а у себи већ мере зидове по купатилима развијајући керамичарске перспективе. 

И, искрено, није то ни најгора идеја.

Плочица је поштена ствар. Ставиш је, залепиш је, видиш је. Не зависи од API pricing-а, инвеститорског расположења и тога да ли је неки лик из Калифорније јутрос одлучио да ти „демократизује приступ“ тако што ће ти утростручити цену. Плочица нема hallucination. Ако криво легне, криво је легла.

Зато мислим да је дошло време да ИТ престане да кука и почне да ради нешто што има макар мало смисла. Ако већ AI може да пише boilerplate, summary-је meeting-е и глуми колегу, а ако већ сви колективно идемо ка некаквој преквалификацији, онда имам идеалан предлог за стицање искуства.

Сви они који остану без посла, или бар док чекају одговор на prompt, могли би да се угледају на бразилску Lupa-у и Бруна Сезара (Bruno César). Човек је урадио толико просту и наивну ствар да се свако поштен морао запитати за његову безбедност: покупио је јавно доступне податке, повезао тендере, исплате, фирме, функционере и њихове везе, па направио алат који црта мрежу односа и показује где новац чудно тече. Управо зато ту има посла за све оне који немају ништа паметније да раде, а довољно су храбри и тврдоглави да копају по тендерима, јавним набавкама, плаћањима, власничким везама и свим оним домаћим траговима који стоје разбацани по порталима, PDF-овима и скенираним документима као да је неко намерно правио систем да га човек не може читати без озбиљне психичке припреме.

Уосталом, све то само на први поглед делује опасно. Ако вас већ месецима плаше апокалипсом, онда баш и нема неког разлога да се плашите мечке.

Не треба ту никаква „суперинтелигенција“. Не треба нам AI који ће да пише песме и машта о свести. Треба нам машина која уме да види оно што се код нас годинама прави да се не види.

Да препозна кад је тендер написан тако да на њега може да се јави тачно једна фирма, један кум и евентуално један резервни кум.

Да упореди тржишну цену са „патриотском“ ценом из фактуре, где тонер испада скупљи од бубрега, а нека обична клупа делује као да је рађена од махагонија довучене директно са Марса.

Да повеже ко је добијао послове пре избора, ко после избора, а ко је процветао брже него startup после Series A - само без производа, без тржишта и без срама.

Да не трепће. Да не иде на славе. Да нема стрица у општини. Да не зна ко је чији.

Јер код нас подаци постоје. Само су намерно посејани као мине. Мало у PDF, мало у Excel, мало на портал, мало у регистар, мало без претраге, мало без стандарда, мало без стида. Мислим на све оно што зову транспарентност.

Није проблем што нема података. Проблем је што их нико нормалан не чисти, не повезује и не тумачи систематски.

Не треба нам још један chat-asistent за заказивање депилације. Не треба нам ни нови SaaS за „личну продуктивност“. Треба нам алат који ће бар мало да подигне маглу над тим где иде јавни новац и како се код нас чудесно развијају фирме са добрим контактима и скромним биографијама.

Тако да, да се разумемо: лепљење плочица остаје озбиљна каријерна опција. Чак све озбиљнија. Али пре него што ИТ масовно пређе у керамичаре, могао би бар да остави један поштен алат иза себе. Нешто што ће стварно користити људима, а не само да пуни CV ставком „radio na skalabilnoj enterprise platformi“.

Била би то једна сасвим солидна апокалиптична апликација за лакшу администрацију и боље разумевање света који се ионако распада.

P.S. Ако већ стране службе могу годинама да уцењују домаће политичаре информацијама које имају о њима, стварно је ред да једном и грађани направе сопствени систем за ту врсту „транспарентности“. Чисто да монопол на истину не остане само у туђим рукама.

Read More

Неозбиљан и неутралан - као Тупан и Глупан

Разумевши поруку текста „О легитимности власти у Србији“, мог некада омиљеног аутора Слободана Антонића*, прво што ми је пало на памет била је једна старина подно Златара која је умела да каже:

„Горе високо, доле тврдо.“

То није била ни поштапалица, ни српска верзија small talk-а за увод у разговор. Напротив, то је била објава краја свакој даљој причи. Време је да се дела. Нема више филозофирања. Сад мотика у руке.

Полако, није мотка него мотика.

То је била она врста пријатељске поруке која у преводу значи: све си ти у праву, али ми сад имамо преча посла. Тек касније, кад сам на славама и разним саборним приликама чуо истог тог старца да исту изреку користи у сасвим другим околностима и другом значењу, почео сам да сагледавам ширу слику: такви људи ти се обраћају тако да никад не знаш да ли те саветују или спрдају, просипају бисере или празнослове.

Увек сам уживао кад се та хегемонији неподложнa сиротиња ухвати укоштац са онима пуних себе. Са онима вазда пониженим у својим малим животима, па онда добију нагон да исмевају једине које је и дозвољено и пожељно исмевати - сељаке. Наивност француских собарица је ништавна спрам спремности Златараца да прихвате главну улогу тупана, само да би ови други могли да одиграју своју споредну улогу глупана. 

Ипак, био сам превише изложен доказима о њиховим свакодневним поразима да ни сам нисам увек био сигуран шта је тачно у питању. У томе ваљда и јесте чар дијалога. Нарочито кад једна страна за себе тврди да је паметнија од друге, па ако јој још нестане и последњи остатак обзира и добије месијанске нагоне. Онда јој такав одговор дође и као мера и као пресуда.

Ко познаје људе из тих крајева зна да постоје и краће верзије те изреке. Негде је то само: „Нооо.“ Дуго-силазна драгачевска верзија кратко-узлазног ерцовског „Ја.“ Наравно, оба изговорена кроз нос. Кад ти на опширну опсервацију одговори са „Но“, то значи да је цела тема промашена. И ко има имало образа, ту схвати да нема ни мало мозга. Или обрнуто. Има и она најкраћа могућа верзија - кад народ прећути. За тај случај најбоље је консултовати Милоша Обреновића, али ако ни тада нема попуштања, рекло би се да је и за то сувише касно.

Дакле, ситуација у Србији дошла је дотле да су плашљиви неутрални почели да исмевају опасне  револуционаре. Типичан пример логичке омашке која се, чим довољно дуго стоји у јавности, проглашава за став.

Генеза те неутралности, праћена кроз текстове наших националних, а већином пасивних интелектуалаца, могла би да се сведе на четири етапе.

У првој су били преплашени и жалили се како их сви исмевају због њихове храбрости да ћуте.

У другој су почели да сеју страх револуционарним ставовима пленума.

У трећој су нас убеђивали да смо ми глупља верзија њиховог паметног родољубља.

И сад смо дошли до четврте: да нас просто исмевају.

А неутралност се, наравно, увек може даље развлачити. До нивоа да се озбиљно тврди како је девастирање српске привреде, у ствари, добро, јер се тиме боримо против најезде имиграната (па и оних из ратом захваћених простора)  како нам странци не би обарали цену домаће радне снаге. 

Што би се рекло, предговор за књигу „Како сам победио револуцију“ је готов. Још само аутор да се одлучи који ће агент то написати и коме ће припасти част да напише поговор. Можда Шутановац, чисто да се одржи фина равнотежа националног и грађанског. Ако је комедија онда ваља да  је и фарса уравнотежена.

У првој фази сам их оправдавао. Имао сам разумевања за њихову неодлучност, правдајући је историјом заједничке борбе против режима, нарочито у вези са издајом Косова.

У другој сам их пратио  са дистанце.

У трећој сам им већ дисао за врат. Јер ако мени кажу да сам ја одговоран за преузимање власти и за потенцијалну штету која из тога може да настане, онда им ја сасвим мирно одговорим да су они одговорни за конкретну штету која већ сада настаје, а која је свакодневна и свима видљива. Не за метафизичку штету. Не за хипотетичку. Него за ову нашу, домаћу, испоручену, потписану и оверену у мери колико је захтевано.

У четвртој само констатујем да се ми више не такмичимо у истој трци. Ја одбијам да узмем допинге који се данас свима сервирају, а после се чуде што не трчим истим ритмом.

Мени је потпуно јасно да постоје људи који подржавају ову власт. Тај профил одводне цеви који се толико густ да је морао испливати на врх. Јасно ми је и да постоје они који не желе да мењају власт јер у томе не виде никакав лични интерес. То је поштен став, у складу са глобалним токовима и прокламованим индивидуализмом, без обзира на то што га доводе у питање.

Тачно је да је мањина исказала спремност да живи у солидарној заједници. Упозоравали смо заједно, па и своје садашње саборце, да ће после Косова на ред доћи остатак земље, воде и ваздуха. И ево, дошло је. Још један део народа се придружио, а добро дошли су сви потлачени. Придружили су се и сељаци, који су од почетка највеће жртве, али који, по узору на Русе, споро седлају. Добро дошли ће бити и ови интелектуалци који су сада неутрални, онда кад и сами дођу на ред. Кад се ватра гаси нико  није сувишан. Има и оних који воле да дођу последњи, а да им се после призна како су ускочили у правом тренутку. Само, молим вас, понесите воду.

Тачно је и да су тензије зауздане само зато што смо ми одлучни, како рекоше, још увек неозбиљни. Мора се признати да је аутор потпуно у праву, јер да су одлучни озбиљни, све би било другачије,  па и став неутралних. Шта ће бити кад се уозбиљимо, не знам. Али већ је и сада прилично касно.

Разумем ја и страх. Скоро ми прича пријатељ како је у кућној атмосфер наздравио гостима, онако свечано, подигао чашу и рекао:

„За краља и отаџбину!“

А његова мајка, дементна, тргне се из деменције, као да ју је неко убо иглом, и сасвим присебно, у паници, прошапуће:

„Ћути, сине… не помињи краља.“

Сви у просторији затечени.

Ето шта је страх. Ето колико дубоко иде. Ето како историја уме да преживи и онда кад памћење више не може. 

Опростићу ја и онима који ми се сада смеју. Њихов страх правдам тиме што могу доћи времена у којима се овакви више ни за шта не питају. Из перспективе оваквих, та времена су већ дошла. 

PS

О личном односу према неутралности довољно говори то што, служећи се терминологијом поменутог аутора, и учеснике Слагалице на РТС-у видим као корисне идиоте.

* https://standard.rs/2026/03/08/o-legitimnosti-vlasti-u-srbiji/

Read More

Алхемичари на струју

Нема те потраге за Светим гралом коју алхемичари нису у стопу испратили, увек спремни да од туђе наде направе и мистику, и метод, и понеку сасвим приземну фактуру. Новина је само у томе што овога пута не продају наду, него отказе.

Овг пута се не греју реторте, него дата центри. Не мешају се жива и сумпор, него капитал и маркетинг. Не тражи се више филозофски камен, већ модел који ће, како се тврди, од текста направити истину, од статистике разум, а од туђег садржаја нову цивилизацију.

Некада су алхемичари шапатом говорили о тајним формулама и скривеним својствима материје. Данас се истим тоном говори о   „agentic systems“-у као да се не продаје иста стара магла, само са бољим GPU-ом. Разлика је више козметичка него суштинска: средњовековни алхемичар је бар имао пристојности да изгледа као човек који муља.

И онда, наравно, долази обећање.

Алхемичар је некад обећавао да ће од олова направити злато. AI пророк данас обећава далеко више: да ће од машине направити генија, од хаоса ред, од корпорацијског нереда интелигентни систем, а од читавог друштва нешто што личи на будућност, под условом да му се обезбеди још мало новца, још мало података и још једна рунда еуфорије. Стари алхемичари су, кад се боље размисли, били скромни људи.

Иронија је у томе што је и метод остао исти.

Као што су некада у полумраку лабораторије сви гледали у посуду и убеђивали себе да се пред њима дешава чудо, тако данас публика убеђује себе да је пред њом интелигенција. Некад се мистерија одржавала латинским изразима, данас LLM . Некад нико није смео да пита где је тачно злато, данас нико не сме да пита где је тачно разум.

Уосталом, и филозофски камен је добио ново име.

Као и сваки прави митски предмет, обећава све: да лечи недостатак знања, поправља продуктивност, убрзава историју и, ако се добро упакује, претвара панику у тржишну вредност. Само што је некадашњи камен бар био замишљен као редак предмет. Овај данашњи се појављује у свакој презентацији, што само показује колико је чудо појефтинило. Профиту остаје да се извлачи из обима.

И владарска класа се, разуме се, понаша потпуно традиционално.

Некада су краљеви и цареви финансирали алхемичаре јер је и најмања шанса да неко прави злато била довољна да се ризикује дворски буџет. Данас државе, фондови и корпорације финансирају AI лабораторије по истој логици: нико није сигуран шта ће тачно испасти, али сви су сигурни да не смеју да остану ван чаролије. Кад магија добије буџет, она се зове стратешка визија.

А као и у старој алхемији, што је резултат мутнији, то је језик свечанији.

Кад нешто стварно ради, обично уме и једноставно да се објасни. Кад не уме, онда слушаш о емергентним способностима, егзистенцијалном ризику, судбини човечанства. То је одувек био најпоузданији знак да је магија у току: када се најобичнија трка за моћ преруши у метафизику.

Посебна лепота ове нове алхемије је у томе што је успела да врати и древну веру у трансмутацију. Само што се сада не претвара олово у злато, него струја у наду, hype у капитал, а несигурност друштва у valuation. То је, реално, виши степен алхемије. Средњовековни мајстори су покушавали да преваре природу. Ови данашњи су схватили да је много исплативије преварити очекивања.

Ту негде се појављује и наш дигитални Прометеј.
Само што више не краде ватру од богова да би је донео људима, него узима струју, туђе знање, јавну инфраструктуру, огроман капитал и туђе страхове, па све то враћа као обећање да ће човечанству поклонити нови разум. И као у свакој доброј верзији мита, публика се диви пламену, а ретко ко пита ко ће на крају бити прикован за стену. У старој причи казна је стизала због крађе ватре, а где нема ватре нема ни дима.

Било би глупо рећи да је све то само превара.
Алхемија није направила злато, али је из ње, кроз силне заблуде, опсене и погрешне теорије, ипак настала хемија. Из ње су остале лабораторије, технике, експеримент, дисциплина рада са материјом. Тако ће и из овог AI театра остати нешто стварно. Можда не баш онај месијански рај који најављују нови пророци, али свакако нешто  употребљиво и историјски важно. Баш зато је цела ствар и опаснија и смешнија: у сред огромне количине дима заиста се рађа нешто реално, па је онда баш сваком могуће да изгледа као весник нове епохе.

Ипак, у свему томе има нечег скоро дирљивог.

Човек очигледно не може без вере да ће се појавити нека машина, формула или камен који ће га ослободити труда, одговорности и стварности. Само се реквизити мењају. Пећ постане серверска хала, еликсир постане модел, чаробњак постане оснивач, а двор постане регулаторни самит. Али потреба остаје иста: да се поверује да ће овога пута магија стварно успети.

Што за сада поуздано знамо:
Ова нова епоха није настала ни из чега, већ на туђим подацима, туђим делима и туђем раду. Право на побуну против тога углавном су задржали само холивудски глумци и власници довољно јаких личних брендова да њихово ауторство не може баш сасвим бесплатно да се прегази. Остали су, као и обично, позвани да историји помогну тако што ће послужити као сировина у алхемијском поступку производње злата.

PS

У том новом смислу, Средњи век је трајао негде од новембра 2025. до фебруара 2026. Сасвим довољно да данашњи припадници новог доба  памте она давна, мрачна времена када су људи по пећинама цртали хијероглифе, сами куцали сопствени код и још веровали да ауторство има било какве везе са оним ко је нешто заиста направио.

Read More