Изборна и друга дечја посла

Те ноћи је чак и сат враћен уназад. После готово две године борбе, режим је добио још шездесет минута. Без кампање, без контролора. Изгледало је да све иде у њихову корист, осим што су и казаљке знале да је време да се мења време.

Наче је  само да сачекамо потврду.

Устао сам у 4.45. Не памтим кад сам последњи пут у то доба устао неким послом. Обично човек тада проверава има ли још времена да не устане. 

Испраћам ћерку у студентски изборни штаб, на непознату локацију.

— Могу ли бар да те одвезем?

Не може. Строго забрањено. Долази возач мобилног тима.

Прво помислим да су ова деца гледала превише шпијунских филмова. Онда сазнам да су неки њени другари ноћ провели на непознатим локацијама, јер постоји страх да би неко могао да их отме. Знам ту децу годинама. До јуче сам их питао шта су уписали. Сад не смем да знам где су.

Тешим се мишљу како је тек њиховим родитељима. Моја бар до малопре била код куће.

Покушавам да замислим како тој деци изгледају друштво и држава које им остављамо. Чак и ако претерују, мене је срамота. Не могу да им кажем да немају чега да се плаше. Могу само да их питам јесу ли стигли.

А ни то данас не смем.

Нема их ни приближно онолико колико се мисли. Последње две недеље готово да нису спавали: обуке, спискови, замене, превоз, телефони. Неколико младих људи организује народ који је две године забринут да ли су они довољно зрели.

Гледам их и први пут помишљам да познајем екипу с којом бих смео у озбиљан државни посао. Под условом да ме приме. За сада су ми одузели и право да возим сопствено дете.

— Немој да ме зовеш цео дан.

Климнем. Имам педесет и кусур година и добио сам задатак да не сметам.

У 5.20 крећем с комшијом. Он је председник бирачког одбора, ја контролор испред Аутентичне деснице. Незванично сам шеф бирачког места, задужен за координацију наших људи испред студентске листе.

Напокон и ја двоструки агент. Само што Бонд није морао комшији да објашњава испред кога је формално.

Успут се расправљамо ко је главни. Он формални председник, ја неформални шеф. Обојица знамо да је он, али не треба баш све прећутно прихватати ујутру пред изборе. Човек има савршене организационе способности и све ово схвата озбиљније од мене, што му даје неправедну предност.

Чачак пун као у јутарњем шпицу. Недеља, још није свануло, а народ се већ распоредио. Према информацији коју имам, хиљаду шестсто људи у мобилним тимовима брине о безбедности бирачких места.

Одмах осетим извесну командну одговорност и према њима.

Ником не говорим да ми је ћерка, по истој тој хијерархији, најмање бригадни командир. Срећом, други сектор. Не бих поднео да ми рођено дете нареди да се удаљим од улаза.

---

Наше бирачко место је у школи. Стижемо пре деце и људи. За оно „викни гласом јасним“ биће времена касније.

Мој први задатак је да упознам мобилни тим. И њихов састав држан је у тајности. Организација је толико озбиљна да, ако све прође како треба, до краја дана нико никога неће познавати.

Пристижу чланови одбора.

Наша два контролора су браћа, тридесетак година, мирни, усредсређени. У неколико порука разјашњавамо мој необични положај. За шефове бирачких места углавном су постављали посматраче, а ја сам и контролор и шеф. Мени то одговара. Ако затреба, могу да не будем надлежан по два основа.

Најбоље се сналазим у шизофреним ситуацијама. Деценијама се спремам и обучаван.

Први стиже неки радикал који је промашио бирачко место. Пита за дневницу. Не зна кога да зове из своје стрнке па пита нас.

Испратимо га да потражи своју политичку опцију.

Заменик председника, из владајуће странке, веома је пристојан човек. Јасан, одмерен, спреман на договор. Стиже и наша колегиница, формално испред друге парламентарне странке. Озбиљна жена, зна зашто је дошла.

Екипа нам је толико јака да ми се већ чини како овде неће бити никаквих проблема. Моје присуство готово је сувишно. Јављам штабу да је све одлично и да ћу моћи мало да се опустим.

Ту обично почињу моји доприноси.

Класичну поделу личности на две одавно сам превазишао. То је довољно за почетника, који има само формалну и неформалну функцију.

Долази симпатична плавушица.

— Послали су ме из СНС-а.

Председник гледа списак.

— Ви сте испред Руске странке.

— Па добро, мени су ови из СНС-а рекли да дођем.

Кажем да је то све исто, Срби и Руси браћа заувек. Смејемо се. Међународни односи за сада одлични.

Онда стиже представница грчке странке и преузима спољну политику.

После краћих консултација са осталим режимским елементима, почиње да говори повишеним тоном, са сигурношћу особе која је дошла у „Ћирилицу“, а водитељ само што није изашао. Одмах примећује неправилности.

Прва сам ја.

Тражи да се у записник унесе да сам омаловажавао колегиницу.

Позовемо плавушицу. Она објасни да смо се шалили јер није знала испред које је странке.

— Ти да ћутиш!

Плавушица прихвати. Русија се повукла пред Грчком без консултација са Србијом.

Остали пристижу, заузимају места, прихватају послове. Један тих човек ради више од свих нас. Не памтим испред које је листе. Да њега није било, на овом бирачком месту бисмо и данас проверавали личне карте, а ја бих имао материјала за сабрана дела.

Испред школе већ стотинак људи у реду. Стиже порука да је обезбеђено да први гласач буде наш.

Не знам ко је све укључен у ту операцију. По степену тајности, човек ће ући кроз вентилацију.

Председник држи уводни говор. Закон, процедура, одговорност, затвор. Сви пажљиво слушају. Има дар да људе умири објашњавајући им колико могу да робијају.

Баш кад каже да овде није ни на чијој страни осим на страни закона, зазвони му телефон:

„Три пољупца хоћу ја.“

Неки се насмеју. Неки збуњено спуштају главу и гледају документацију, можда и песма негде има овлашћење.

Он искључи телефон и настави истим тоном. Ауторитет нетакнут. Толико је убедљив да на тренутак посумњам у политичку оријентацију сопственог звона.

Отварамо.

Наш први гласач улази после краћег комешања. Замерају му што није пропустио особу са инвалидитетом. Прилазим бакици с ходалицом и молим је да пристане да гласа друга.

— Наложили се блокадери на свакакве глупости, дајте да почнемо ко људи.

Пристане. Први дипломатски успех Аутентичне деснице. Или студентске листе. Стално заборављам.

---

Представница грчке странке тражи да се забележи како окупљени испред школе на њу врше ментални притисак. Председник обавештава полицију и смирује ситуацију.

Сви су уплашени, или бар уредно пријављују да јесу.

Уплашен сам и ја. Заборавио сам да упознам сопствене снаге безбедности.

Вадим телефон да позовем контакт. Телефон пада, губи сигнал. Од читаве конспиративне мреже остао ми је комшија, а он председава.

Тешим се да је председник обезбедио и резервну инфраструктуру: нашег другара, који је мени формално заменик. Ако све откаже, бар ћемо имати ортака с невиђеним искуством да остане невиђен, а да све види.

Испред школе група крупних момака. Не знам јесу ли наши или њихови. У ствари, више нисам сигуран ни чему та подела, али није тренутак да преиспитујем читаву концепцију. У том узрасту и формату политичке разлике нису видљиве голим оком.

— Извините, којим сте ви поводом овде?

— Ми смо заинтересовани грађани.

Наши су. Препознајем обуку.

Питам за човека чије име имам.

— А ко га тражи?

— Члан бирачког одбора испред Аутентичне деснице.

Погледи се укрштају. Један каже да је ту, други да није. Успео сам да се легитимишем тако да ме сопствено обезбеђење не препозна.

— Реците му да га тражи Десимир.

Лозинка ради.

Човек долази. Објашњавам да ми је телефон отказао и да би требало да одемо до стана. Сав срећан што има конкретно задужење, вози ме.

Какав одлучан човек. По погледу и покретима види се да ће проблем бити решен. Да се картица није сама вратила на место, мислим да би је он постројио.

Испоставља се да се само померила.

Враћам се оперативан. Јављам да је све под контролом.

Браћа седе испред кутије. Не скрећу поглед. За то време ја развијам сложенији приступ: са трећином противничких чланова се спријатељујем, трећину игноришем, трећину провоцирам.

План нема никакво стручно утемељење, али ми лежи.

Представница грчке странке, повишеним и драматичним тоном својственим прорежимским медијима, захтева да у записник уђе како поједини чланови шапућу.

Примећујем да је мени пријатније кад шапућу него кад вичу.

Тражи да се и то унесе.

Ако овако наставимо, записник ће имати мојих сабраних мисли више него овај блог.

Време је за доручак.

— Имам три сендвича, хоће неко?

Рачунам да ће број три изазвати реакцију. Заменик из СНС-а ме погледа:

— Дошло време да и ви једете сендвиче.

Добра. Смејем се и ја. Човек је погодио тачно где треба, без иједне примедбе на регуларност.

Наша браћа током целог дана двапут прилазе ранцу, узимају храну и враћају се кутији. Остале снабдева Глово.

Код нас хлеб држи саламу, код њих амбалажа држи температуру. Транзиција се најлакше види кад се изнесе ручак.

---

Стиже посматрач испред ИТ блокадера. Помислим: колега, можемо мирно да се игноришемо. Испостави се да је историчар.

Разговарамо гласно, јер је шапутање већ под истрагом. Мастер је радио о Југославији између два рата. Причамо о комунистима, краљевини, заблудама. Пријатан човек. До подне сам научио понешто што нисам знао и изговорио доста тога што није било неопходно.

Представник СПС-а покреће питање Обреновића и Карађорђевића.

Објасним да нисам монархиста, али бих, ради темељног уклањања комплетног комунистичког наслеђа, прихватио повратак краљевине. Наравно, Југославије. Тако бисмо на челу државе имали краља друге државе која не постоји.

Социјалиста се врати послу. Династичко питање остаје отворено, али више не са мном.

Мој главни друштвени циљ је да се спријатељим с представницом грчке странке. Како одмиче дан, примећујем да и она постаје отворенија за ту могућност. Мој друштвени план прераста у социјални инжењеринг.

Излазност расте. Људи чекају, ред се обнавља. Помињемо осамдесет одсто, стотине оних које раније нисмо виђали. Наше пријатељство добија чвршћу основу.

Објашњава ми да никад није била члан СНС-а.

Нисам је питао, али не треба прекидати човека кад се представља.

Прича како се тешко живи. Како поштен човек не може да купи стан. Како мора да ради два посла. Слажем се. Придружује се колегиница из СПС-а.

Разговор настављамо у мушком тоалету. Употреба мобилног телефона на бирачком месту није дозвољена, а женски тоалет је неупотребљив. Улазимо да свако свом тиму пошаље извештај, па, кад обавимо посао, остајемо поред писоара и разматрамо стамбену политику.

Пошто смо се о свему сложили, улазим у кабину да обавим и оно због чега се ту иначе долази. Оне настављају разговор. Не видим разлог за устезање: на мом су терену, а имам и два сведока да нисам прекидао политички дијалог.

Штабу јављам да касним са извештајем јер нисам хтео да прекидам противника док греши. То је, колико знам, легитимна ратна стратегија, кад смо већ код избора.

Не наводим са ког положаја извештавам.

Друга представница грчке странке, старија и веома пријатна госпођа, потиче из истог краја као моји родитељи. Причамо о Златару.

— Каква је тамо природа, још нетакнута.

Кажем да јесте. Људе смо иселили да је не газе. Остали шумари да покажу где сме да се редом сече.

Она уздахне. Ја наставим о завичају. Код нас ти је све велико: и планина, и шума, и оно што фали кад погледаш где је шума била. Природа нетакнута, само се стабла редом износе да не сметају погледу.

Касније представник СНС-а примети на школској клупи папирић с натписом: „Студенти побеђују.“

Прилази нам тихо, колико прописи дозвољавају:

— Склоните ово док неко не види.

Није било окренуто гласачима. Деца оставила, као што деца остављају. Човек не жели да неко направи драму. Мени се чини да под тим „неко“ обојица подразумевамо Гркињу.

Цепамо папирић.

Више нисам сигуран ко овде за кога ради. Можда би требало поново да проверим и Аутентичну десницу.

Целог дана све тече поштено. Људи пазе, помажу, исправљају ситне пропусте. Почиње да ми буде непријатно што сам дошао спреман да препознам криминал у сваком ко није наш. Једине препирке су око тога ко ништа не ради. Готово нико ништа не ради, па свако има основа да се осети прозваним.

Онај тихи човек који највише ради прилази ми и пита сме ли да оде кући да једе.

Мене пита!? Једино што сам до тада успешно организовао било је сопствено одсуство ради поправке телефона.

— Брате, па ти овде највише радиш.

— Само да једем. Вратићу се.

Ни они, изгледа, више не знају ко је наш, ко њихов, ко шеф, ко председник, ко неформални вођа. А председник јутрос помињао робију. Најсигурније је питати сваког ко делује као да нема конкретног посла.

Гледам за њим и покушавам да га сместим у неку од својих политичких категорија. Ниједна му не одговара.

Мораћу, изгледа, да додам човека.

---

Затварамо на време.

Први озбиљан спор настаје око тога како да пребројимо себе. Свако има процедуру. Студенти своју знају прецизно и не одступају.

Дајем знак да послушамо председника. Ако сада кренемо да утврђујемо колико нас има, кутију ћемо отворити после пописа становништва.

Почиње бројање, па тумачење бројања, па расправа о тумачењу.

Представница грчке странке има мишљење о сваком листићу и потребу да га саопшти пре него што га остали виде. Председник покушава да одржи ред. Притисак расте.

Решим да му помогнем.

То је тренутак који бих данас најрадије прецртао у сопственој биографији.

Почнем да га нападам што је попустљив, што слуша само Грке и Русе, ваљда се и ми Срби нешто питамо.

План успева. Сви остављају њега и прелазе на мене.

И она фина госпођа са Златара одједном има глас да дозове родбину без телефона. Лице јој се мења. Од свега што смо причали о нетакнутој природи, остало је нешто дивље, готов животињски.

Окружење постепено добија пуни програмски садржај: прво кокошињац, па цела фарма, па ријалити, па студио Информера. Није потребно мењати канал, сви су се окупили око мене.

И ја се неконтролисано продерем:

— ТИШИНА!

Чим сам изговорио, знао сам.

Председник ме погледа као човек који размишља сме ли да успостави ред једним шамаром. Другар ме повуче у страну. Браћа чувају кутију и од противника и од мене.

За кратко време сазнајем да сам насилник, да нападам жене, да се плашим мушкараца, да командујем сумњивим снагама испред школе и да сам читав дан припремао хаос. Хорде, страни плаћеници, домаћи издајници.

Ту ми постаје мало непријатно. Годинама председник овог бирачког места и ја шетамо градом у мајицама: на његовој пише „Страни плаћеник“, на мојој „Домаћи издајник“.

Сад би било неозбиљно да тражим доказе.

Једино ми смета што сам опет на лошије плаћеној функцији. Он девизни прилив, ја локална издаја. А по сопственим мерилима заслужујем бар исто.

Ћутим наредних сат времена.

Лични рекорд. Да је неко знао да најави, могла је породица да дође.

На врху кутије углавном њихови листићи. Каснији гласачи. Кутију нисмо окретали. СНС води, расположење у српско-руско-грчком савезу се поправља.

Кажу да су овде увек губили, а сад ће, изгледа, да разбију.

Само да не разбију кутију.

И даље сам сигуран у победу, али није свеједно. Повремено погледају мене. Сабијен сам у ћошак и представљам видљиви део њиховог изборног успеха.

На телефон ми стижу резултати са мог приватног репрезентативног узорка. Седам бирачких места која сам одабрао тако што тамо познајем људе. За мој ниво социјалне интелигенције сасвим довољно.

Статистичари би, наравно, имали примедбе. Зато их и не питам. Нарочито оне који не примећују да се тренд променио док им то не стане у табелу и не остану без лиценце.

Једно, друго, седмо. Моја теорија о апсолутној победи добија и бројчано обличје.

Гледам поруке, па наше гомиле.

Одозго још њихови, испод почињу наши.

Бројање постепено стиже до људи који су гласали пре шеснаест часова.

Моји приватни прогонитељи све ређе ми се обраћају. Изгледа да имају већих проблема.

---

Таман кад смо ушли у ритам пет наших, један њихов, представници грчке странке нагло позли.

Каже да јој је од мог урлања скочио шећер и да ће се онесвестити.

Неко пита како тек сад, после скоро сат времена.

Објашњава да то медицински може. По тону излагања, очекујем да се Несторовић укључи из другог дела учионице.

Не мешам се. Моја стручност за ендокринологију тренутно би само проширила записник.

Помињу хитну помоћ. Бојим се да ће све бити прекинуто, да ће бирачко место пасти, да ће се испоставити како сам после две године борбе лично успео да поништим једино место које ми је поверено.

Стижу и узнемирујуће поруке: могући инциденти, привођења, пазите, останите ту.

Срце убрзава. Не плашим се више толико за себе. Гледам браћу испред кутије. Они су и даље потпуно усредсређени.

Телефон засветли.

„Тата, издржи, молим те.“

Ћерка. Са непознате локације зна да њен отац једва издржава на познатој.

Спустим телефон. Седим.

Онда нова порука: АВ признао пораз.

Не устајем. Још један лични рекорд, овога пута у уздржавању. Чекам да видим како ће та информација проћи кроз просторију.

Представница грчке странке још објашњава последице мог гласа по своје здравље. Остали је подржавају. Неко узима телефон да позове хитну помоћ. Погледа екран.

Па други.

Па она.

Напољу се чују петарде.

Шећер се повлачи.

Жена се усправи. Дише нормално. Хитна одједном није толико хитна.

Годинама сам оспоравао том бившем председнику натприродне способности. А ево, једним обраћањем излечи жену у Чачку.

Можда и васкрсава.

Можда и васкрсне.

Ђаво би га знао.

У просторији тишина. Председник и неколико девојака броје. Браћа не попуштају ни милиметар. Напољу се већ игра коло, а они прате сваки папир као да избори тек почињу.

Другар и ја, званични представници Аутентичне деснице, разматрамо трагедију наше листе.

Нисмо прешли цензус.

У једном тренутку је назовем Аутистична десница. Од умора, кажем. После толико сати двоструког живота, човек заборави ко му је политичка кућа.

После победе стиже брдо порука поводом мојих прогноза, које су до јуче сви оспоравали. Неко је констатовао да имам највећу социјалну интелигенцију у Србији, статистички гледано.

Мислим да сам то био ја.

Руска странка има један глас.

Грчка ниједан.

Гркиња је гласала код нас, али тајност гласања не допушта даље зближавање.

Све се слаже. Бројеви, листићи, потписи.

Записник је готов.

---

Студенти јављају да записник чувам животом. Стижу им дојаве о могућим нередима. Треба га однети у штаб, који је у међувремену добио адресу и за мене.

Могао бих својим колима. Али мобилни тим је цео дан чекао да се нешто догоди, а једина интервенција била им је моја СИМ картица.

Кажем да сам узнемирен и да бих волео пратњу.

Одмах се организују.

Три момка, сваки два са два, улазе у малу шкоду. Возило се шири у границама фабричке гаранције. Ја седам са записником. Кад би нас неко погледао споља, помислио би да превозимо златне резерве, а ми носимо доказ да смо умели да саберемо.

Укључујемо сва четири мигавца.

То је неопходно. Не може се држава мењати само левим или само десним скретањима.

Кроз град пролазимо свечано и споро. Народ слави, труби, грли се. Ја држим папире у крилу и пазим да их не савијем. После толиког јунаштва, било би непријатно да слободу предам с флеком од сендвича.

У штабу озбиљна лица. Понеко се осмехне, честита, па настави да ради. Примају записник, проверавају, одлажу. Нико не тражи да испричам како сам их све надмудрио.

Кажу да су добили дојаву да би неко могао да запали страначке просторије и припише то нама. Не знају да ли је тачна. Проверавају. Организују људе да се спрече инциденти.

Имовина мора да се сачува. Нико не сме да буде нападнут. За петнаестак минута излазе да смирују славље.

Гледам их.

Две године рушимо режим. Читав дан браним кутију. Сат времена ћутим. Једва се изборим да будем на победничкој страни, а они сад бране његове просторије.

Почиње нешто да ми буде сумњиво.

Ко им је рекао да смирују народ? Зашто баш сад? Откуд тако спремно знају шта се ради после победе?

Да није све договорено?

Да неће он још да нам постане лидер мирне опозиције, а ми да га чувамо од незадовољних грађана?

Шаљем ћерки поруку да изложим неколико озбиљних питања.

Одговара:

„Тата, јеси ли предао записник?“

„Јесам, али слушај…“

„Иди кући. Јавићу ти се.“

Одем.

Успут већ састављам прве примедбе на нову власт.

Шта зна дете шта је диктатура.

П. С. 

Толико сам дуго у антирежимском режиму да ће ми требати бар неколико мандата да се подесим на обичног заинтересованог грађанина. 

Read More

Отпораш блокадерима - постизборна тишина

Драги млади Србије,

Ваша победа је природна. Требало је само да потрошите године, снагу, живце и добар део младости да би остали то приметили.

Сад је већ лакше. Подршка стиже и без позива. Јављају се људи који су од почетка знали да ћете успети, само тада нису хтели да вам сметају. Неки су већ ослободили време да вам помогну око управљања победом.

Гледам вас и мислим да разумете нешто што моја генерација још покушава да преведе на познате односе. Ко је главни, ко вас води, с ким треба разговарати. Коме се прилази са стране.

Верујем да ћете се снаћи. Ипак, да вам испричам како сам се ја снашао.

---

У време Петог октобра био сам један од неколико оперативних активиста Отпора у малом граду. Радио сам оно што је требало радити, из осећаја да нешто није праведно и да се тако више не може. Ко води целу ствар, ко с ким разговара и шта је коме обећано, нисам много испитивао.

Био сам задужен за свој део посла. Ширу слику сам препустио људима који су имали времена да је гледају.

После победе требало је отићи на окупљање у Дом омладине у Београду. Јавили су да нам је обезбеђен аутобус.

Зачудио сам се. Рачунао сам да сви можемо у мој ауто.

Аутобус је био пун.

Нас неколико које сам памтио са терена седели смо тихо. Од умора, ваљда. Око нас су се препричавали подвизи, објашњавале пресудне одлуке, договарали следећи кораци. Људи одморни, гласови очувани. Имали су снаге и за повратак.

У Београду сам видео да су и други градови послали сличне аутобусе.

На бини су се појавила нека омладина коју нисам препознавао. Можда је било до светла. По одећи и држању нису личила на људе које сам сретао док смо радили. Слушао сам их како говоре у наше име и покушавао да се сетим где смо се упознали.

Нисам се сетио.

После сам се склонио. Требало је живети, плаћати рачуне, радити. Чинило ми се непристојним да се гурам око заслуга.

Некима није.

---

Био сам и активиста једне мале странке. Комби странке, како се то тада говорило. Када нам је после победе  комби постао тесан постали смо локомотива једног воза у који су се сви редом укрцавали.

Највише вагона заузели су они из ЈУЛ-а, против чијег смо се начина владања до јуче борили. Сада смо седели заједно и разговарали о будућности. Они су се у њој већ прилично добро сналазили.

На првом гласању прегласали су и машиновођу и преузели локомотиву.

Тешио сам се тиме да је воз локални. Много касније видео сам да нам је железничка инфраструктура свуда у истом стању.

Понуђено ми је место директора у Служби друштвеног књиговодства. Одбио сам. Мислио сам да сам млад, неискусан и да за такав посао треба нешто знати.

Нико није инсистирао. Боља комбинација пронађена је тако брзо да сам закључио како је и моје одбијање било урачунато. Добро су проценили мој карактер. Ја сам добио прилику да поступим по савести, они да кажу да су ми понудили.

Та екипа је касније наставила у Г17, па даље, кроз разне организационе облике и пословне кругове блиске банкама које су у међувремену угасили. Мењале су се табле, понеки сарадник, распоред седења. Годинама касније, док сам гледао против кога поново протестујемо, препознавао сам људе.

Ја сам за то време усавршавао свој посао.

Не причам вам ово као човек који је остао чист па сад треба да му се призна морална надмоћ. Изгубио сам ту битку. Повукао сам се и оставио им простор. Имао сам разлоге, обавезе и сасвим пристојно објашњење.

Они су имали простор.

---

Из тог времена памтим једног колегу.

Радио сам хонорарно као професор у школи. Тих дана извео сам на протест одељење у коме су сви ученици били пунолетни. Позвао ме је њихов разредни старешина. Љут, узнемирен, претио је последицама.

Објашњавао ми је да је мени то хонорарни посао, а да он од школе живи. Жена му је незапослена. Имам ли ја представу шта радим?

Имао је страх који сам могао да разумем. Запамтио сам тај разговор.

После промене власти, пред много већим друштвом, исти човек је рекао да без њега и мене нико не би покренуо школу. Стајао сам поред њега. Није му сметало.

Касније је и супругу запослио на високој позицији, позивајући се на заслуге за организовање средњошколских протеста.

Можда је требало нешто да кажем још пред оним друштвом. Ја сам ћутао, он је наставио да прича. Следећи пут је прича већ имала сведоке.

Више нисам морао ни да присуствујем.

---

Кад сам се посветио егзистенцијалним подвизима, имао сам срећу да радим са млађим колегама. Посао ме је натерао да учим нове начине комуникације, па сам успут понешто разумео и о томе како ви разговарате и размишљате.

Верујте ми, између нас је читав један епохални јаз. Још ми понекад треба превод. Али бар не мислим да је свака реч коју не разумем доказ да вас неко плаћа.

Са друге стране, видим колико је вама тешко да разумете нас. Имате разлога. Само немојте да то пређе у презир. Нешто смо вам ипак оставили, чак и понешто што вам се свиђа.

Одавно видим колико је нама тешко да прихватимо разговор у коме године не доносе право на последњу реч. Ми смо последња генерација која је слушала родитеље и прва која мора да слуша децу. Није лако цео живот бити млађи у разговору.

Наше родитеље учили су да Тита воле више него мајку, Слобу више него дете, а Вучића више него унуче. Породица се ширила, прво место је остајало заузето. Још мало па бисмо и то почели да чувамо као традицију.

У једном тренутку ваше борбе појавили су се политичари да вам објасне да сте свој део завршили. Лепо сте скренули пажњу, показали енергију, пробудили народ. Сад би требало да се вратите учењу, док они преузму.

Дилетанти.

Ви сте наставили. Они су остали испод цензуса да објашњавају колико је опасно неискуство.

Видећете их поново пред локалне изборе. Ту се лакше разговара о конкретним стварима. Ко познаје кога, ко има одбор, ко уме са људима. Ко би могао да понесе одговорност, ако већ мора.

Овде, у Чачку, слушам човека из једног политичког покрета како себи приписује организовање контролора. Знам из прве руке колико сте се око тога намучили. Сад слушам његову верзију и препознајем ону школску зборницу.

Проверите такве приче док су још свеже. Ко је звао, ко обучавао, ко тражио замену, ко остао до краја. Има људи, има порука, има датума.

После ће остати само свечани говор.

---

Од моје генерације учите све што вреди. Имамо добрих инжењера, лекара, професора, мајстора. Само бих наше искуство у странчарењу оставио за посебну наставу, уз присуство тужиоца.

Они који су се политиком бавили углавном су или обични дилетанти или имају искуства за неколико доживотних робија. Ја сам своју неспособност већ описао. За ове успешније документација се још прикупља.

Ко покуша да вам се ували као политички старатељ, захвалите му на бризи и испратите га до врата.

Увек сам ценио оне холивудске сцене у којима домаћин отвори врата и руком покаже излаз. Стоји у својој кући и чека. Гост још нешто говори, али већ облачи капут.

Не морате да му тражите друго место. Снаћи ће се. Погледајте колико је пута већ успео.

За историју, културу и традицију имате људе који су их изучавали. За привреду, право, школе, болнице - људе који знају како нешто ради и зашто је престало да ради.

Неће сви сами доћи. Неки су се већ једном повукли, као ја. Други никада нису научили да уђу у просторију и објасне зашто без њих не може.

Распишите конкурс. Напишите шта је посао. Тражите да покажу шта су раније урадили. Оставите довољно времена да се јави и неко ко није унапред знао да ће место бити слободно.

Питајте кад не знате. Имате право да будете млади и неискусни. Само немојте сваком ко вам то каже одмах понудити столицу.

Исто важи и за нас који смо били уз вас од почетка.

Долазио сам и кад нас није било педесет. Долазио сам због себе, не због вас. Мени је било потребно да будем тамо. Нисмо потписали ништа о мом будућем запослењу.

---

Волео бих да сачувате то родољубље које сам видео на улици. У начину на који сте чували једни друге, делили храну, чекали оне који ходају спорије, остајали да покупите за собом.

Биће прилика да се оно уобличи, организује, добије канцеларију и лице задужено за сарадњу. Неко ће предложити и накнаду за досадашњи труд. Скромну, за почетак.

Волео бих да и тада можете да погледате једни друге као док сте делили последњи сендвич.

Земља коју преузимате има много посла и мало стрпљења. Људи су уморни, понижени, уплашени. Неко се плаши крста, неко поштења, неко сваке нове справе или ситуације. Свако већ има објашњење ко му је крив.

Слушам шта говоре и гледам шта пишу о вама. Не мислим на налоге који производе поруке у фабрикама ботова, обично у радно време јавних предузећа. Мислим на људе које заиста можете срести на улици. Пристојне у обичном разговору, спремне да помогну комшији, а уверене да о вама знају све.

Питам их јесу ли чули шта сте стварно рекли.

Јесу, кажу. Било је синоћ. Човек у студију објаснио.

Волео бих да вас је бар једна телевизија са националном фреквенцијом пуштала да завршите реченицу. Да се чује питање, па ваш одговор. Да човек који вас се плаши види и како изгледате кад неко други не говори преко вас.

Онда бисмо могли поново да разговарамо. Да седнемо, пустимо снимак, па да ми покаже где је чуо све оно што је малочас тако самоуверено препричавао.

Можда би понеко и поцрвенео. Не мора одмах да се извини.

---

Разићи ћете се и ви. Око пореза, школа, развоја градова, односа према свету. Неко ће основати странку, неко ће се вратити свом послу. Неко ће вас разочарати.

Волео бих да пре тога договорите шта нећете радити једни другима. Да то прерасте у нови друштвени договор: шта припада свима, шта се не даје у партијски закуп, због чега човек не сме да изгуби посао и ко мора да одговара чак и кад је наш.

Па да радимо своје послове. Ваља нам и живети.

Да после расправе можете да одете на ручак, а да нико не проверава је ли му дете још на списку за вртић.

Не морате сви да се бавите политиком. Неко треба да пројектује мост, лечи људе, пише књиге, поправља машине. Волео бих само да они који остану да одлучују умеју да виде и људе који нису гласали за њих.

И да ви који одете имате где да се вратите кад приметите да нешто није у реду.

---

Највише се, ипак, бојим вашег умора.

Препознајем тренутак кад човеку постане непријатно да тражи реч. Кад погледа ко се све окупио, сети се свог посла, породице, нечег незавршеног код куће. Кад помисли да није због овога долазио и тихо узме јакну.

Тада неко други настави састанак.

Волео бих да овога пута не одете сви.

Да онај ко више не може има коме да преда посао. Да га не заборавите чим престане да долази. Да понекад позовете баш човека који се не јавља и питате га како је, пре него што вам поново затреба.

Ја од вас не очекујем да ми вратите младост, нити да поправите све што сам пропустио. Довољно ми је што сам вас видео и што сам, после много година, поново пожелео да негде дођем.

Кад све прође, волео бих да вас сретнем у граду. Да журите на посао, на испит, код некога ко вас чека. Да ми махнете и наставите, без потребе да ми објашњавате зашто више нисте на улици.

А ако опет буде требало негде да се иде, јавите.

Још возим. Само ми реците колико нас стварно има.

П. С.
Ако после свега ипак затражим неку функцију, слободно ми прочитајте овај текст. Ако кажем да је извучен из контекста, узмите ми и микрофон.

Read More

Некрополитичка кампања

До сада су покојници у нашем јавном животу углавном могли само да гласају. Било је то крајне скромно учешће: појаве се у списку, обаве грађанску дужност и не мешају се у јавне расправе. Сада се, судећи по расположењу на друштвеним мрежама, отварају нове могућности. Замислите ту повампирену смелост да затраже и да буду бирани.

Нисмо, додуше, у све то ушли без припреме. Оснивача најорганиозваније странке прозвали су Гробар због посла у комуналном предузећу које је бринуло и о гробљима. Од читаве радне биографије народ му је запамтио само завршне радове, а при  том је бивао и председник државе.

И то у земљи у којој се до гроба некадашњег председника иде у Кућу цвећа. Овде се однос према власти одавно не може разумети без извесног познавања хортикултуре. Срећом, први поменути председник није у тој кући, већ у суседству. Да не помешамо бившег са покојним. 

Неупућеном би све то могло да звучи као почетак хорора. Нама упућенима - типична предизборна кампања.

На почетку је, као у сваком хорору, све било сасвим обично. Једна преурањена функционерска кампања. Људи прилазе, причају, неко слуша пред камерама. А онда заплет: једна жена, једна породична мука и реченица: „Један човек никад среће немао.“

Интернет је саслушао реченицу и ослободио је политичког контекста. Жена је добила звање врачаре, њене речи статус клетве, а публика нешто што не утиче  на животни стандард.

Разумем публику. Кад човек отвори вести, не мора баш сваки пут да му се објашњава зашто се непрестано вртимо у круг.  Понекад би да прочита да је и неком другом нешто кренуло. Па макар наопако.

Магија овде престаје да буде уметнички дојам и постаје ритуал. Грађанима остаје слобода избора: бела или црна.

---

Социолози би ту препознали симболичку компензацију. У овој причи није неопходно веровати у клетву. Довољно је уживати у могућности да онај други можда верује.

Они који се не сматрају сујеверним могу без већег духовног ризика да замишљају некога како се ноћу окреће у паници да се све то односи баш на њега. У таквој консталацији могућности паника је толика да одговор више не може да чека јутро.

---

Стигао је у музичкој форми: „Стави рузмарин испод јастука“.

Тиме смо од клетве прешли на упутство за употребу. Рузмарином против урока. Народна магија има ту предност над јавним политикама: зна се шта тачно треба набавити.

У самој песми рузмарин припада љубави. Треба да сачува блискост, мирис и везу од растанка. Позивају се и анђели да помогну. Све је, дакле, нежно док се не утврди ко би с ким да остане заувек.

Кад ту жељу изговоре двоје заљубљених, човек им пожели срећу. Кад је отпева организација,  ја бих ипак погледао услове раскида.

Али ако се већ говори о уједињењу, шта је лепше од љубави? Мало музике, мало биља, па на другу страну јастука. Бајага је ту бар оставио могућност да се јастук окрене на другу страну, ако човек већ не може.

Музички одговор имао је и још један практичан разлог: са друге стране већ се вртело „Три пољупца хоћу ја“.

Једна песма је већ ушла људима у главу. Друга је морала хитно под  јастук.

---

Три пољупца у ову причу уносе нешто ведрије. Не траже башту, апотеку ни посредовање небеских служби. Потребно је друго лице. И да добровољно пристане.

Ни та песма, додуше, не почиње у потпуној слози. Било је лагања, неверства и покушаја да се све среди једним пољупцем. То ми делује здраво. Неко је утврдио да је преварен, уме то да изговори и још није одустао од могућности да му буде лепо. Само више неће под истим условима.

У политичком преводу, то је већ прилично захтеван бирач.

Тако на једној страни имамо жељу да се постојећа веза никада не прекине. На другој некога ко је спреман на блискост под одређеним условима.

Једни се заклињу на вечност. Другима је и једна дужина мандата превише.

---

Ту је прича могла да остане у оквирима музичког аранжмана. Али на мрежама нико нема обавезу да се држи задатих форми.

Рузмарин наједаред добија ново, погребно читање. Ето душебрижника који тврде да његов мирис више не чува љубав него прикрива нешто о чему се у кући не говори. Јастук остаје, анђели остају, само се мења разлог због кога окупљени чекају.

Анђео није потврдио долазак. Све остало је спремно, осим најближих, који још нису прихватили повод окупљања. Најближи су у жалости. Даља родбина још чека исплату.

Антрополог би говорио о обреду прелаза. То је оно време кад је стари положај изгубљен, а нови још није признат. Код нас би та фаза могла да потраје. 

Ту некрополитика добија нашу кућну, сатиричну употребу: управљање животом око нечега што нико не сме да прогласи завршеним.

Зато се рузмарин ставља под јастук, прозор држи затворен, а сваки сумњив мирис приписује онима напољу. Неко је предложио проветравање, али би промаја могла да однесе документацију.

А споља и даље допире она друга песма. Неко би да се поздрави, приближи, пољуби. Људи се смеју и не проверавају има ли заштитног биља испод сваког седишта.

У кући је то оцењено као недостатак поштовања према тренутку.

---

И шетње у том светлу добијају извесну церемонијалност. Више као поворка него дефиле. На челу фотографија, иза ње најближи, па остали који су били у различитим облицима радног односа. Прво тендери, затим јавна предузећа, па привремени агенцијски послови. Ови последњи су најдаље од сандука, али им се присуство најпажљивије проверава.

Социолог би рекао да ритуал учвршћује заједницу.

Ни тугу не треба олако оспоравати. Неко губи уверење, неко сигурност, неко број телефона на који се увек јављају. Појединима би после губитка блиске политике могао да уследи и ближи сусрет са прописима.

Поворка зато повремено запљеска. Треба одржати расположење и оставити снимак са ког се не види јасно којим поводом су људи дошли.

Проблем настаје кад застану близу оних других. Одатле се чује захтев за три пољупца, али нико не делује спремно да изјави саучешће.

То може да збуни човека који је читав дан провео у уверењу да после његове поворке више нема куда.

Оснивача би такође требало обавестити. Надимак Гробар у овом тренутку носи извесну професионалну тежину. 

Мада, колико познајем наше свечаности, све може да се продужи. Рузмарина још има. Напољу се љубе. Анђео не одговара. Кад ловорика нема, и рузмарин је довољан да запржи чорбу.

P.S. 

"Хеј, драги, драги, божурове сади,
ја ћу воду, а ти корен, нек изникну млади.“

Read More

Има ли живота након избора

 Пре скриптум: Ово је наставак ранијег текста, јер се стварност у међувремену није поправила, а ја нисам престао да јој дописујем примедбе.

Када су једног православног духовника провокативно питали хоће ли одређеног датума бити крај света, како су неке секте најављивале, одговорио је:

— Неком ће бити, а неком неће.

Прецизан, ал` незгодан одговор за телевизију - не може да стане у најаву катастрофе

Сваки човек има заборављени дар да и оно што изгледа неминовно да одложи, ублажи или преусмери. Тиме не квари пророчанство: и његова слобода је унапред урачуната. Општа пропаст не ослобађа га обавезе да нешто предузме на свом парчету света. Пророчанство остаје истинито, осим тамо где му човек својом слободном вољом ускрати лично учешће.

Ми смо, за сваки случај, предузели све да се ништа не може.

После нам остане да будемо у праву. То је овде најраспрострањенији облик посмртног живота за живота.

Добар пријатељ ме је недавно сасвим добронамерно упозорио:

„Ја мислим да ћеш ти упасти у ППД (пост-протестну депресију) после избора, без обзира на то ко победи. Вратићеш се монотоном кодирању и праћењу статистика раста естонске економије.“

Морам признати да ме је погодио. Кодирање више на постоји, а и питање ја шта ће бити са Естонијом.

Шта ако стварно победимо, па више не буде пристојно да за сваку своју недовршену обавезу оптужим пропаст државе? Шта ако у понедељак буде само понедељак?

Отворим вести: министар није дао изјаву јер истрага није завршена. Директор смењен јер није радио. Председник примио делегацију, испратио делегацију и остао у оквиру овлашћења.

Како човек да живи под толиким притиском нормалности?

Мораћу да (вајб) кодирам. Естонци ће поново осетити да их неко посматра.

Пријатељ ме је, наравно, истом поруком подбоо и због моје изложености спиновима. Оним истим које тако лако препознајем код свих осталих.

Нисам одустао. Сви смо изложени. По речнику, распореду огорчења и боји гласа често се може утврдити где је човек самостално дошао до свог мишљења. Понекад и у колико сати.

Најопаснији смо ми који разумемо манипулацију. Остали прогутају удицу, а ми је прогутамо, па анализирамо њену конструкцију.

Зато своју мисаону расутост редовно тренирам. Чим приметим да ми је све постало јасно, изложим се контра-спиновима. Нема ту велике филозофије: обична хигијена деконцентрације.

Увек се сетим оне приче о хипстерима: толико се труде да не личе ни на кога да их препознаш све одједном. Отприлике као нас политички освешћене.

Читам, дакле, и оне који ме нервирају. Не очекујем да ме просветле. Проверавам шта су моји изоставили док су ми објашњавали целину. После проверим шта су ови други измислили.

Тако одржавам несигурност. Једину преосталу сметњу да постанем озбиљан политички аналитичар.

---

После толико година у којима је смена власти представљана као опасна фантазија неодговорних људи, појавили су се студенти. Недовољно искусни да знају да не може.

Побуна је кренула из трагедије и захтева за одговорношћу. Поредак је одговорио показивањем свих разлога због којих одговорност не сме да се утврђује.

Институције су изашле на улицу. Криминалци су ушли у институције, а ко није хтео у затвор, сместио се у оближњи парк.

До тада смо сумњали како систем ради. Онда је систем, изнервиран нашим неразумевањем, организовао практичну наставу.

Мафијашки филм, само без одјавне шпице. Не може толико имена да стане, а нека морају да остану заштићена до следећег постављења.

Власт нас је истовремено упозоравала да постоје и гори. Верујем. Само ми није јасно зашто их већ нису поставили.

Страх се најбоље примио тамо где је већ постојала плата. Човеку најпре објасниш да је радно место добио захваљујући теби, па му оставиш слободу да одлучи хоће ли остати без њега. Тек после га пребројиш као истомишљеника.

Не подсмевам се лако људима који страхују за хлеб. Нисам нарочито храбар на туђој рати кредита. Али развили смо необичан радни однос: запослен си у јавном предузећу, а послодавац ти је нечији опстанак на власти.

И онда та деца почну да се понашају као да држава припада и њима. Без иједног дана радног стажа у странци.

На њиховим скуповима видео сам људе који се радују једни другима. Помажу непознатима, деле храну, скупљају за туђе трошкове. После толико година реализма, изгледало је готово неозбиљно.

Народ који је, по стручним проценама, одавно пропао, показао је непријатну склоност да се појављује лично и квари налаз.

---

Ја сам у томе видео прилику за родољубље. Да се коначно раздвоје љубав према отаџбини и право прече куповине њене имовине.

Помислио сам да ће се озбиљни људи окупити, понудити програм и преузети део посла. Не морају одмах да ослободе све српске земље. Могу прво да обезбеде просторију за састанак, мало горива и неколико сати недељно за терен.

Али део родољубиве јавности одлучио је да сачува неутралност. Отаџбина је угрожена, али још није достављена потпуна документацију.

Други су пришли студентима. Возили, носили, дежурали, помагали. Једном речју манипулисали. Док су тумачи одређивали историјски карактер побуне, ови су тражили коме треба превоз.

Подела рада је била природна. Једни су били на висини задатка, други су задатак обављали.

А покрет шарен. Леви, десни, верници, атеисти, паметни, наивни, тврдоглави. Виђам и људе који би, кад би знали шта све мислим, вероватно тражили да се моја подршка прими уз ограду. Или би отишли, да се не поквари састав.

Ни ја њих не бих баш све повео кући.

И ту себе ухватим у ситној превари: кад кажем „студентска листа“, у глави видим људе с којима бих могао да разговарам до јутра. Оне друге оставим изван кадра. Као да и ја имам мали приватни јавни сервис.

Знам да ће међу њима бити неистомишљеника. Можда и људи који исмевају оно што је мени свето. Нећу да се правим да ми је то симпатично. Није. Али вера у моје светиње не допушта ми да од њихових подсмеха направим свемоћну силу пред којом ћу се сакрити иза познатог безакоња.

Ако верујем у Васкрсење, било би необично да ми коначну границу храбрости одреди нечији подкаст.

Пре ћу се помолити. Најпре за себе. И за њега, ако успем да одмакнем од првог подухвата. Има ту доста посла.

Само што голубија безазленост не подразумева обавезу да слетим право у шерпу. Обавезна је и мудрост змије. Могу да пружим руку човеку с којим се не слажем и да гледам шта ради другом.

---

Власт користи сваку нашу разлику. Поставља велика национална питања са самопоуздањем човека који је одговоре већ предао, али би сад мало да испитује разред.

Шта ће ови са Косовом? Шта ће са државом? Ко им стоји иза леђа?

Питања јесу важна. Само бих волео да испитивач прво покаже свој рад.

Непријатно је кад те извршитељ који ти износи намештај пита јеси ли сигуран да ће следећи станар поштовати породичну традицију. Још ти придржава икону да му не испадне телевизор.

А ми немамо озбиљно организовану родољубиву политику која би ту нешто употребљиво понудила. Имамо осамдесет одсто родољуба, према сопственим проценама, и хроничан недостатак двојице људи кад нешто треба урадити.

Годинама слушам странке које тврде да се избори краду, а не успевају да организују два контролора по једном бирачком месту. Притом намеравају да контролишу војску, дипломатију, привреду и историјске процесе.

Кутија им је претерано сложена.

Не могу више озбиљно да слушам исту реторику под којом смо већ губили, само из уста људи који би волели да добију прилику да и они лично провере зашто није успело.

За првих десет на листи разумем. Њима је програм остварив.

Висока политика, међутим, има проблем са човеком који кроз прозор гледа комшију како не одлази на посао, а редовно прима плату. Можеш му објаснити све геополитичке околности. Он и даље има прозор.

Тако и у причи о режимским ботовима људе најмање занима јесу ли коментари били убедљиви. Да постоје, знали смо. Питање је зашто грађанин плаћа човека у јавној управи или јавном предузећу да га током радног времена убеђује да је паразит.

Нека то ради из уверења. Ван смене.

Није свака субвенција куповина гласа. Али неправедно додељена субвенција има одличан изборни учинак у оба смера. Једној кући стигне трактор, уз обавезу да фамилија правилно гласа. Остатак села добије јасан увид у политички програм.

Село не мора да чита истраживачке портале. Видело је ко је довезао.

И онда наша деца воде кампању на аферама које су настале док су она учила таблицу множења.

Ми смо све знали. Читали, писали есеје, мудровали, чували неутралност. Толико смо добро разумели ситуацију да смо се потпуно умирили.

Она сад морају да доказују. Од имовине ионако није много остало, па смо им оставили искуство. 

---

Не мислим да нам је на располагању бесконачан број мирних покушаја.

Кад гледам дугове, обавезе које пристижу и потребу да се свака нова рупа свечано отвори као инвестиција, не делује ми да финансије остављају много простора за још један круг истог експеримента.

Бојим се да ће рачун стићи баш кад завршимо расправу ко је довољно чист да га отвори.

А тада се, по обичају, испостави да је новац био њихов док се трошио, а дуг наш откако је доспео.

Ни Европа ми, са својим побунама, бесом и све тврђим поделама, не личи на мирну чекаоницу у коју можемо да склонимо проблеме. Изгледа да су и тамо људи приметили да се од њих непрекидно тражи разумевање за живот који им је све теже да приуште.

Зато ове изборе доживљавам као можда последњу прилику у овом низу да режим сменимо мирно и својом одлуком.

Не знам да је последња. Само не бих проверавао колико их још има тако што ћу и ову пропустити.

Сваки следећи сценарио замишљам опаснијим, скупљим и са више добронамерних странаца који ће знати шта нам је потребно.

Прво ће нам помоћи да се стабилизујемо. Онда ћемо видети шта је остало наше да ту стабилност платимо.

Можда ће нам оставити заставу. Добро дође кад се потписује капитулација.

---

Ако студентска листа победи, не очекујем колективно просветљење. Очекујем бар могућност да поштен човек нешто уради, а да пре тога не мора да постане нечији.

Биће међу таквима и левих и десних. Биће и поштених неспособњаковића. Неке бих радо позвао на славу, али им не бих дао да организују паркинг испред куће.

Неће се ни сви непоштени повући. Неки ће променити уверења брже него што ми стигнемо да променимо браву.

Можда ће помоћи и њихова међусобна завист. После толико година расподеле плена, мора да има људи које највише боли што су своје одсуство образа наплатили испод цене.

Није то узвишен темељ обнове. Али нисам приметио да нам стиже резервно становништво.

Ми родољуби мораћемо да одлучимо постојимо ли у том народу или само у сопственим есејима. Не можемо довека волети Србе под условом да се појаве неки други, а кад стигне нова генерација, замерити јој што је неискусна.

Наравно да је неискусна. Млада је и наивна. Још верује да труд има смисла.

Можда нам је то шанса. Док јој не објаснимо.

Видим у делу студентског покрета могућност за нови друштвени договор: да утврдимо шта једни другима нећемо радити кад дођемо у прилику.

Хоћу да се знају и моје црвене линије. О држави, Косову, суверенитету, светињама, слободи.

Нећу ни да часне интелектуалце који су подржали побуну гурам у блато зато што неће да одобре баш све што неко у њено име затражи. Нисмо ваљда тражили људе од интегритета да бисмо их после лакше сломили пред сведоцима.

Људима које студенти предложе треба дати шансу. И изнети примедбе. На време, док још нису основали службу која ће објашњавати зашто су примедбе напад на државу.

Ту ћемо се тек проверити.

Лако је бити против власти коју мрзиш. Треба преживети тренутак кад пријатељ, с којим си се због ње посвађао, пошаље линк и напише: „Јесам ти рекао.“

Због те реченице су код нас читаве владе добијале други мандат.

---

Гледам изблиза ту децу. Колико раде, колико се троше, како се шале кад би било сасвим разумно да одустану.

Биће међу њима искоришћених. Биће заборављених. Чим се појаве положаји, стићи ће и људи који су све време били на најважнијем месту, због чега их нико није видео.

Знам то из прве руке - док смо ми стигли пешке до победе, татина деца су већ имала кључеве брзих аутомобила.

Можда је ту и мера наше подршке. Да им помогнемо да победе, а после не помогнемо другима да их избришу из фотографије.

За то ће требати мање пророчанстава, а више имена, телефона, смена и обавеза.

Знам. Тешко је после вековне забринутости прихватити задатак са кратким роком.

Стратегију спасења препустићу Божјој вољи. Могао бих дотле да проверим ко долази, ко вози и коме треба помоћ.

Није ред да и продужни кабл чекамо са неба.

Можда је пријатељ у праву. Можда после избора стварно упаднем у депресију. Можда ме разочарају баш они којима сам веровао. Можда ћу поново гледати познате људе како непознатим путевима стижу на стара места.

Али овога пута бих волео да своје разочарање не прогласим политичким програмом.

Већ сам био паметан у своја четири зида. Нисам приметио да је то режиму тешко пало.

Има ли, дакле, живота након избора?

Неком ће бити, а неко ће први пут морати да засуче рукаве.

П. С. Пријатељу сам јавио да сам спреман за монотонију. Ако после избора не буде имао ко да ме зове на протест, зваћу ја њега.

„Против кога?“, пита.

Рекох да још не знам.

Read More

Клапа, трећи пут: без режисера!

Ја бих стварно волео да знам ко стоји иза студената.

Мислим, осим Бојана Пајтића и тих, ваљда неизбежних, трећеразредних оперативаца неких служби. То смо, је л’ тако, већ објаснили. Само још да објаснимо све остало.

Који је ово експеримент? Каква социјална, политичка и психолошка појава?

Народ без медија, под непрекидном артиљеријском ватром спинова, манипулација, застрашивања и претњи. Посвађан, осиромашен, исцрпљен деценијама пораза. Систематски обрађиван да поверује како је сваки отпор узалудан, свака победа немогућа, а сваки покушај промене само нова прилика за понижење. Без озбиљних спољних савезника, насупрот власти која има медијску машинерију, институционалну силу и подршку моћних спољних фактора.

Сви услови за одустајање уредно су обезбеђени. На безнађу се радило као да од њега зависи будућност земље.

И онда, упркос свему ово!

Па чекајте, људи, зар смо толико потценили сопствени народ? Зар испод наслага страха, беде, апатије, узајамне мржње и научене беспомоћности ипак постоји нека дубља, готово геолошка сила друштва? Нешто што нису успели да угуше, мада су му одузели и глас, и ослонац, и разлог да верује?

Или је и то неко организовао? Не би ваљда народ нешто на своју руку. Знало би се ко му је дозволио.

Има ту нечег епског. Не у безгрешности студената, не у њиховој непогрешивој политичкој мудрости, него у томе што се једно друштво, после толико година систематског обесхрабривања, можда поново сећа да је друштво. Да није само збир усамљених људи који гледају како да преживе. Да је заједница која још уме да пожели нешто више и да због те жеље изађе пред силу.

После толиких лекција из пораза, народ показује забрињавајуће незнање.

Или сам ја у заносу? Или нас још има два милиона политички, духовно и ментално толико различитих, а опет, као никада, сложних? Немамо јасан пут, али свако упорно верује у своју верзију тамо неких студената — последње организоване скупине којој још признајемо ауторитет, иако га тек треба стећи. У њима видимо различите будућности, па се око њих слажемо све док не почнемо да их описујемо. Можда више не разликујемо немогуће од онога што тек треба да се догоди. А можда смо се, за почетак, сложили да ово више не сме да траје.

Можда је проблем у нама. Стварност се емитује непрекидно, а ми упорно верујемо сопственим очима.

Или заиста гледамо неки жестоки експеримент врхунских тајних организација, обавештајних структура, ентитета - некога ко зна нешто што ми не знамо? Јер страх може бити наш, понижење наше, беда наша, али побуна - за њу већ мора да постоји неки спољни извор.

Домаћа производња незадовољства. Увозна дозвола за отпор.

А можда је најнепријатнија могућност управо ова: да нема великог режисера. Да нико не држи све конце. Да се историја понекад отргне из руку оних који су уверени да њоме управљају.

Каква непријатност: све је било под контролом, осим друштва.

Ако је тако, онда је ово пукотина у читавом систему друштвене контроле. Тренутак у којем се показује да човек може бити сиромашан, уплашен, изманипулисан и поражен, а да ипак није коначно побеђен.

То би већ био озбиљан пропуст. После толико уложеног труда, да у човеку преостане човек.

И признајем: не знам шта је од свега тога истина.

С једне стране, огроман попис свега што нам уништава сваку шансу: сила, новац, медији, уцене, поделе, исцрпљеност. С друге, све оно што нам враћа наду: упорност, солидарност, храброст, људи који су се усправили, па сада придржавају једни друге.

А између потпуна конфузија, уредно распоређена у мале проценте. Не знамо шта се догађа, али знамо на другу децималу.

И сад би, по свим правилима заноса, требало рећи: „Па и да је лаж бар буди наду.“

Али шта ако је баш то мера нашег пораза: да нам, после толико лажи којима су нас учили да нема наде, чак и нада личи на превару?

Безнађу верујемо на реч. Нада мора да приложи доказе.

П. С. Зато бих стварно волео да знам ко стоји иза студената.

Јер народ смо, изгледа, већ искључили као могућност.

Read More

Друштво са ограниченом одговорношћу

Сад је већ потпуно јасно да Србија улази у једнопартијски систем. То је само прелазна фаза: неколико дана после избора могли бисмо добити први нулопартијски систем.

Власт је годинама радила на томе да нам опозиција не треба. Опозиција је, са своје стране, прилагала доказе. Онда су се појавили још недовршени академски грађани и угрозили обе инвестиције.

Зато на предстојеће изборе гледам са референдумским оптимизмом. Једна или ниједна партија. Ниједно решење није за уџбеник, али са једним имамо лоше искуство, док на друго тек оправдано сумњамо. Прија ми што поново постоји нешто што још нисмо пробали, а већ знамо да не ваља.

Прво да утврдимо хоћемо ли државу. За то ко је заслужио да је води већ имамо довољно заинтересованих. Недостаје нам само предмет управљања.

Ја сам родољуб. То ми је додатна обавеза да пазим шта је на дневном реду.

Време је да се и родољубље посвети уметности могућег. Немогућим смо се бавили довољно дуго да је постало редовно стање. Зато сад не наседам на провокације. Само фокус и приоритети. Кад ме усред евидентирања крађе питају с ким бих решавао национално питање, замолим их да прво завршимо попис. Не само украденог. Да видимо и колико је националног питања остало у нашем власништву.

Са другосрбијанцима, који ми нису по вољи, спреман сам да направим договор око Устава, правде и борбе против криминала и корупције.  Ни они, додуше, више немају нарочито весео избор. Утолико су услови за споразум равноправнији. Дакле, више принуђени  него спремани.

Они не морају да заволе моје родољубље. Ја не морам да заволим њихов европски фанатизам и пратеће еврофантазије. За почетак је довољно да прихватимо да је државни новац наш. Ако га уопште има. Ако га нема, имаћемо бар заједничко питање.

Остала питања нисам заборавио. Свакако ће нас сачекати, као и до сада. Само бих волео да нас овог пута сачекају у питомијем окружењу, у коме неслагање не подразумева да једном од нас ујутру дође инспекција.

Верујем да је нови друштвени договор могућ. Довољно сам оптимистичан да мислим да можемо заједно да успоставимо правила по којима ћемо се после поштено посвађати.

И да после свађе сви останемо запослени.

Наравно да бих радије споразум правио са национално освешћенима. Али они су се, у овом историјском тренутку, определили да буду неутрални. Чувају снагу за оцену исхода.

Накнадним тумачењима накнадно су подржали оправдани студентски бунт. Кад су студенти наставили да се буне без претходне сагласности тумача, појавиле су се озбиљне резерве.

Сад се код студената пажљиво испитује сваки зарез. Код режима је све одавно утврђено, па нема потребе да се губи време.

Режим, кажу, не ваља ни у чему. Управо зато мора да остане док се не појави неко ко ваља у свему.

Мени се, ипак, допада што су се појавили неки који још могу да погреше. Са овима који су увек у праву већ смо видели како се завршава.

Годинама слушам да је Србија седамдесет или осамдесет одсто родољубива. То ме радује. Само бих волео да се једном тих осамдесет одсто распореди по бирачким местима.

За почетак по двоје. Да буду присутни, обучени и непоткупљиви. Не тражим да успут реше источно питање.

Али новозаветно „немам човека“ код нас је у међувремену добило организациони план: немамо два човека.

Нису се ваљда патриоте толико образовале да би недељом седеле у учионици и гледале ко шта убацује у кутију. Њих занима судбина народа. Кутије су бедне тривијалије за медиокритете.

За свако бирачко место имамо најмање два тумачења геополитике. За два контролора још тражимо људе.

Осам хиљада четиристо контролора звучи им као недопустиво свођење националне идеје на списак имена и бројева телефона. Нисмо се, ваљда, вековима борили да бисмо сад правили табелу.

Наша интелектуална елита ту показује завидну доследност. Никад неће дозволити да је неуспех у организацији омета у процени туђе неспособности.

Теза да је све већ одлучено нарочито је удобна. Не мораш да устанеш у шест, не можеш ништа да поквариш, а увече имаш право да кажеш да си знао.

Ја сам решио да им покварим узорак. Наместићу аларм.

Подржавам студентску листу. Немам илузију да смо сви исти, да сви исто мислимо и да ћемо се сутра око свега сложити. Имам много скромнију амбицију: да мој глас стигне тамо где сам га послао.

После бих волео да се поново бавим тиме шта су урадили они за које сам гласао. Помало сам се ужелео разочарања за које сам бар делимично сам одговоран.

За касније ћу сачувати и глас и примедбе. Ако све прође како треба, примедбе ћу моћи да износим без претходног договора са адвокатом.

По осећају за праведну расподелу ја сам социјалиста. По текућем распореду неодрађених послова испао сам суверениста и националиста.

Неко мора да се бави и тиме чија је држава, где су јој границе и шта у њој припада свима. Радо бих после прешао на краће радно време и дуже расправе о социјалној правди.

Не смета мени опште добро. Волео бих да има адресу, језик и људе који за њега одговарају. Да, кад нестане, знам где да пријавим.

А ни вас, драги моји левичари европске оријентације, више се не плашим као некад. Некад сам иза сваког вашег плана за поправку човечанства проверавао има ли места за оне који неће да се поправе. Сад, кад вас замислим тако смушене, напуштене и над празним конкурсом, скоро ме је срамота да вас се плашим.

Чим поменем суверенитет, ви посумњате на национализам. Кад га брани нека западна држава, препознате институционалну зрелост. Могао бих и ја да сазрим, само ми реците у којој амбасади се то оверава. А амбасаде које су укинуле финансијска средства нису толико опасне.

Тада домаћи буџет постане најближи расположиви фонд. Напад на њега могао би се, за потребе конкурса, назвати повратком локалној заједници.

Кад би нека одлучна десница управљала тим буџетом, не искључујем могућност да бисмо добили и четничку секцију цивилног друштва. Са пројектом деконструкције предрасуда о кокарди.

А кад бисте ви прихватили да Србија сме да има онолико суверенитета колико другима признајете без узнемирења, ја бих коначно могао улево. Можда бисмо сви прешли у зелене.

Национални Радикал Јуниор, наследник породичног предузећа за аутентичну домаћу десницу, водио би антифу.

Не бих му одмах дао буџет. Нека прво организује два контролора.

После избора бих зато расписао конкурс за оснивање странака.

Правна форма: друштво са потпуном одговорношћу.

Ограничену смо већ испробали. Ограничење се углавном односило на могућност да пронађемо одговорног.

Унесеш сопствени капитал као гаранцију. За свако обећање наведеш рок, цену и рачун са ког се надокнађује штета. Све што обећаш прво се резервише на твом рачуну.

Чланство одговара целокупном имовином. Нотари пописују, а извршитељима је то једини посао. Коначно би и они могли да изађу пред народ без непријатности.

Чланство породице није обавезно. Имовинска карта јесте.

Очекујем нагли пад интересовања за спасавање отаџбине. Многи би први пут затражили да се политика одвоји од приватног живота.

Неки би открили да држава ипак не треба да се меша у све.

А можда би се појавили и људи који обећавају мање, зато што намеравају нешто да ураде. Кампања би била нешто досаднија. Могло би и да се спава.

Да ствар буде ведрија, наш нулопартијски експеримент могао би да постане извозни производ. Већ видим Шпанце и Французе како нас, као стари савезници, пажљиво копирају.

Мора да је неки њихов Жикица Јовановић већ био код нас на обуци. Као ономад код Срђе Поповића, али не само за трећи свет. Премијер лига. Једног дана читаћемо о шпанском народном хероју Хосеу Гарсији Србину. Надам се да је бар он водио белешке.

Французи би, по обичају, отишли још источније и препевали „Расцветале јабуке и крушке“. До тада би се већ нашла и европска средства за воћњак.

Ионако сваки непарни светски рат почиње од нас, а у парним добијемо тек право да ослободимо прве територије. По старом добром правилу, са најмање два покрета, да после имамо о чему да се расправљамо. Расправљамо!?

Ја бих овог пута предложио да свету допринесемо једним уредним записником. Нека други обезбеде историјски спектакл. Ми бисмо могли први да пребројимо гласове и одемо кући.

Нека сваки трећи светски рат буде без нас.

Али опет усуд: већ се осликавају обриси глобалне побуне против олигархије која креће из Србије.

Очекујем да се олигархија благовремено пријави за организациони одбор. Искуство, контакти, логистика. Нећемо ваљда тако важну ствар препустити аматерима.

Можда бисмо могли да је упутимо на конкурс. Онај са сопственим капиталом.

Ја ћу за то време да сачувам своје родољубље и проверим где сам распоређен.

У учионици ће већ седети један другосрбијанац. Неће му бити право што сам дошао баш ја. Ни мени што је дошао баш он.

Ставићу поред њега термос. Он ће из торбе извадити две шоље.

О Косову ћемо после записника.

П. С.

Термос је кинески. Кафа је из БРИКС-а. Процедуре су из Европске уније. Комисија је, наравно, америчка. Колега је донео и продужни кабл, јер је знао да утичница не ради. Ако наиђе неко од национално освешћених, имамо још једну столицу.

Read More

Уједињена проевропска Србија и аутентична студентска листа

Предизборна кампања је сама по себи контрадикција, јер служи само да се потврде већ заузети положаји и још дубље укопају ровови. Расправа служи да откријеш из ког рова говориш. Ако кажеш нешто разумно, само си отежао идентификацију.

Променити неком став поред живог Информера и спин-мајстора на мрежама узалудан је посао. Човек ти још није ни саслушао реченицу, а већ зна ко те плаћа. Неутралних нема. Има само оних који би да избегну расправу са пријатељима, поготово ако их држе за будалу.

Прва листа наступа као Уједињена Србија. За сада је уједињена у једном човеку. У кампањи се појаве још понеки друг из војске, коњ, пас и мачка. Животиње још нису биле на функцијама, па се са њима може пред народ.

Остали са листе учествују тако што их први прозива. Он обећава да ће их сменити, они аплаудирају.

За потребе кампање отказао је све државне функције и преузео опозиционе. Напада власт, обећава промену система и обрачун са неодговорнима. То је логичан след, јер тачно зна где седе. Лично их је распоредио.

У међувремену тумара путевима и показује шта је направио. Ја сам плаћао порезе и акцизе, деца ће отплаћивати кредите, а он се слика. Кад се фотографија развије, нас нема. Од свега, само ће рачун бити на наше име.

Гледам га и сећам се оног деке из „Ко то тамо пева“, првог нашег блокадера: „Децооооо!“ Па онда: „Даље нећеш моћи!“

Једина разлика је што се филм није завршио гласањем, већ бомбардовањем. Мислим, за сада.

Други су фактор стабилности. Стоје на ивици цензуса и придржавају старе структуре. Не смеш да их помериш, не знаш шта ће све испасти иза ормана.

Трећи су анонимни људи које су изабрали студенти. То изазива озбиљну сумњу код бирача који већ деценијама гласају за познате људе, па их после избора не препознају.

Тражи се да студенти објаве имена. Биографије. Порекло. Контакте. Ко им је деда, где им ради тетка и зашто комшија није потписао да су нормални.

За познате је довољна фотографија.

Сумња се, наравно, на стране службе. Домаће су већ пробудиле све спаваче. Неки су право из кревета стигли у јутарњи програм. Умиће се и образ опрати кад се заврши гостовање.

Једино ми није јасно зашто би странци толико улагали у непознате људе кад са познатима већ имају разрађену шему. Једно „кредит није одобрен“ и цела идеологија чека на вези. Утилитаризам за господу, веберизам за запослене.

Остали наступају у више колона, да би се видело колико их тачно има из различитих углова.

Једни су толико проевропски да би и Европску унију било срамота. Други су аутентично српски, због чега не могу са другим аутентичним Србима. Пред њима је тежак избор. Могу испод цензуса, где су им уверења већ лепо намештена. А могу и у коалицију са некима за које управо тврде да ће нас уништити.

Принципи се неће мењати. Само ће добити апанаже.

Њима гласачи долазе из ината. А посланици им одлазе по личном ћефу.

После деценија постојања још немају довољно контролора. Изгледа да је комплетно чланство већ стало на листу. Можда би решење било да сви гласамо на једном бирачком месту, како би имали довољно капацитета.

Изнад свега стоје они који су изнад ситуације. Овог пута непријатно их је изненадило то што би нешто могло да зависи од њих.

Мало су неутрални, мало уплашени, мало аутоцензурисани. Имају визију, стратегију и објашњење зашто ништа од тога није за сада. Народ поново није дорастао. Требало би га некако заменити пре избора, да се не поквари узорак.

Ако све пропадне, знали су. Ако успе,  увек може боље.

Имајући на уму карактер домаћег хипериндивидуализма, победа студентске листе била би чудо. Што је чудо извесније, више је верника који траже да се одложи.

Није сав страх стигао са телевизије. Неко би стварно могао да нас позове да урадимо оно о чему причамо деценијама. Да дођемо у осам, завршимо посао и потпишемо се. Не мислим на апел, већ на радни лист.

Студентска листа преживљава све бочне ударе. Не бих то све приписивао њиховој генијалности. Носилац прве листе озбиљно ради за њих. Највише ценим што га не прекидају дебатама.

Човек у селу можда не зна ко је у ком пленуму, али зна код кога је стигао трактор из субвенције. Комшија не обрађује земљу. Трактор стоји под надстрешницом, чист као порекло имовине у предизборном интервјуу.

Онај који оре још вози стари. Требало би само да се учлани. Али га је срамота да га деца виде са месним одбором. Тек им је објаснио зашто не смеју да лажу, а сад треба и ово.

Други има рођака који прима плату, а не иде на посао. Појави се пред изборе да објасни како држава не може да издржава издајнике. За нераднике је све потрошено.

У јавним предузећима они који долазе на посао раде и за оне који долазе по плату. Сад је кампања, па су ови други додатно заузети. Први морају да заврше за обојицу и стигну на митинг. Други ће проверити присуство.

Само што се, овага пута, у причу о отказима увукла непријатна неизвесност. До сада се знало ко прети. Ово су први избори на којима они други могу да дођу у позицију да деле отказе, и то овог пута због непоштовања радне дисциплине. Ето револуције.

Прича се и да је глас поскупео. Са две хиљаде на тридесет хиљада динара. Ценовник још није истакнут. Човек може да прода уверење испод тржишне цене, а нема коме да се жали.

Кружи и рачуница о двеста хиљада сувишних радних места, са просечним бруто трошком од хиљаду седамсто евра месечно. Ако прихватимо те бројке, више од четири милијарде евра годишње.

На папиру сувишни. На митингу незаменљиви.

Мајстора, за то време, чекаш недељама. Један отишао преко, други у јавно предузеће, трећи може у суботу ако нема митинга. Онај који се јавио пита ко ти је дао број. Већ по тону знаш да ћеш платити и препоруку.

У продавници исти ред деле човек који је новац зарадио, човек који га је добио и човек коме је одобрен. Први враћа нешто са траке. Други га пожурује. Трећи тражи да му се отвори још једна каса. Једнима је скупо због маржи које су небитне другима, онима који лако долазе до новца.

До тендера нисмо ни стигли. Тамо се понуде отварају кад се затвори конкуренција.

За то време озбиљни људи питају зашто су на студентској листи анонимуси. Где је лидер? Где су позната лица? Коме да верујемо ако човека никад нисмо видели у студију?

Могуће је да је био на послу. Радио свој посао и тек сад види да од тога нема вајде.

Ја сам за студенте преломио кад сам видео да моја прва опција нема ни жеље ни способности да се организује. Чекао сам довољно дуго. Почело је као политичко окупљање, а све више личило на оставински поступак.

Са људима са којима се политички не слажем нашао сам се пред истом корупцијом и истим безакоњем. Заједнички програм нам је, без нашег учешћа, саставила власт. Свако је могао да задржи своје мишљење о историји и будућности, само смо сви морали код истог шалтерског посредника.

Касније су ме екстремни родољуби исписали из свог доживљаја деснице.

Прво је сметало што подржавам Ломпара, јер се везао за ПроГлас. После је Ломпар постао готово светац, па је сметало што га, како су ми објаснили, студенти неће. Ја сам остао на истом месту. Испао сам недоследан у оба правца.

Ставове нисам мењао. Само сам почео да питам: добро, шта си ти конкретно урадио за српске националне интересе?

Одговор редовно почиње мојим карактером: као, ја сам добар, али наиван. Читај: глуп.

Гледам врховног команданта, међународне делегације територије која је по нашем Уставу наша и нова понижења, а од мене траже стрпљење. Ситуација је сложена. За свако пристајање постоји шири контекст. За моје непристајање довољна је дијагноза.

Ни поруке руководства нашег историјског савезника у прилог опстанку овог режима нису ми промениле однос према сопственој земљи. Само су ме удаљиле од оба руководства.

Као суверениста, наивно сам мислио да домаћег владара бирамо овде. Сад испада да прво треба сачекати мишљење пријатеља који се, за разлику од непријатеља, меша из љубави.

Русе и даље волим. Ваљда ће ми дозволити да српску власт не волим.

Чекам конкурс за повратак међу чистокрвне родољубе. Да видим треба ли биографија, препорука или лиценца.

За студентску листу гласам управо из родољубивих разлога. Ако нас има колико тврдимо, ваљда можемо да стојимо поред неколико левичара а да нам до краја скупа не поделе дедовину.

Чим поменем сарадњу, стижу 1917, па 1945, бољшевици и тенкови. Гледам данашњег левичара који не може да усагласи назив трибине и покушавам да га замислим како командује оклопном дивизијом.

Можда се претвара. Можда тенк стоји иза трибине, само још нису договорили ко има право да говори из куполе.

Вероватно се и он плаши нас, неаутентичних десничара. Да је чешће седео са нама, видео би колико смо безопасни. Ми и кад заузмемо став, гледамо да не буде општи.

Али можда баш на то рачуна.

Не бих даље залазио у месијанске воде. Има људи којима је одлично, има оних којима је прекипело. Има и оних који би власт мењали као чарапе, пре него што се поцепају. Ови наши показују да још нису бушне и траже да престанемо да отварамо прозор.

Светски изазови превазилазе све понуђене листе. Док не решимо судбину цивилизације, прихватио бих суд у коме се пресуда не наслућује из презимена странака. И шалтер на коме кум мора да узме број.

Знам. Одмах сам навалио са екстремизмом.

Ови први што позивају на уједињење могли би да кажу шта ће ако добију мање од деведесет одсто гласова. Хоћемо ли ми остали морати на допунско уједињавање? Иде ли се аутобусом и рачуна ли се у радно време?

Са друге стране стојимо ми, свако са својом државом у глави и примедбама на туђе гласаче. Могли бисмо нешто и да потпишемо заједно. Макар да правила важе и кад на нас дође ред.

Ту се обично преговори успоре.

Црвене линије смо већ спустили толико ниско да се о њих саплићемо. Могли бисмо бар да их причврстимо ту где су.

За крај, једно питање у прилог смиривању тензија.

Кад бисмо се, уместо свега овога, договорили да незадовољство исказујемо синдикално, па једне недеље штрајкују чврсте присталице режима, а друге они којима је режим превршио сваку меру - шта би се које недеље зауставило?

Замишљам прву: нерадник и режимски активиста и даље не иде на посао. Ништа страшно, ништа ново. Стабилност.

Следеће недеље на посао не дође онај коме је све прекипело. Е, то је већ нестабилност. Људи који су зарадили своје пензије чекају уплату. Штрајк је штрајк, а банкрот је банкрот.

А онда долази изборна ноћ. Контролори потписују записнике, посматрачи састављају извештаје, а победник мења кравату и скида декорације. Још се само чека да неко преброји народ и види колико се уклапа у обраћање.

Од онога ко намерава да пре РИК-а објави изборну вољу народа очекујем да је претходно покаже на отвореном. Митинг, дрон, широк кадар. Да видимо ту референдумску већину без монтаже.

Ако у затворен простор (буквално затворен да не побегну) за двадесет две хиљаде људи стане више од седамдесет хиљада, нека покаже где је сместио остале. Подигне кров, отвори ормане, шта год.

До тада бих његово проглашење победе читао као позив на сукоб. За бројање гласова нека прво положи бројање присутних.

П. С. Ако народ поново не испуни очекивања, молим победнике да овог пута распусте њега. Скупштина стварно није крива. Гласала је све што су јој рекли.

Read More