Тек са најновијим дешавањима у Србији схватам да спадам у ону спору, заосталу групу грађана којој су потребне деценије да докучи дубоку мудрост наше високе политике. Све време наивно мислимо да се држава брани уставом, законом, институцијама и некаквим досадним моралом, а не разумемо да су то давно превазиђени модели управљања. Право питање, очигледно, није како искоренити корупцију, него како је коначно уобличити, систематизовати и увести у уставни поредак као једну од темељних вредности.
Е, ту наступа наша историјска шанса. Уместо да као неки почетници кријемо корупцију, ми је морамо уздићи на ниво уставне категорије. Из преамбуле треба избацити све заморне формулације о правди, слободи, суверености и сличним ретро-појмовима, а уместо тога јасно написати да је корупција неотуђиви део Републике Србије. То више није девијација система. Не тапшемо више испод стола, него свечано, са обе руке, уз химну и почасни строј.
Тако бисмо коначно стали на пут западном лицемерју. Кад год би неки страни тужилац, судија, банкар или порески истражитељ пожелео да преиспитује порекло имовине наших заслужних грађана, ми бисмо се једноставно позвали на највиши правни акт. Какво прање новца, какви оф-шор рачуни, какве фиктивне фирме - то би код нас било питање уставом зајемчених слобода. Као што неко има право на рад, образовање и здравствену заштиту, тако би код нас човек имао право на намештен тендер, дискретну провизију, рођачко запошљавање и пажљиво дозирано извлачење буџета. Ко би то оспоравао, тај не би нападао појединца, него уставни поредак.
Народ се, разуме се, не би бунио. Напротив. Чим би корупција била легализована као темељ државности, отворила би се могућност да се њени плодови праведније распоређују. Свако би имао прилику да, у складу са способностима и страначким капацитетом, дође по свој део уставне правде. Једни би добијали радно место, други дневницу, трећи сендвич, четврти тендер, пети плац, шести стипендију, седми опроштај дугова, а осми бар осећај да су били присутни у историјском тренутку кад се држава коначно помирила сама са собом.
То би, уосталом, била и најпоштенија верзија друштвеног уговора коју бисмо икад имали. Дођеш на митинг, предаш глас, душу и викенд, а заузврат добијеш својих сто евра, сендвич и свест да учествујеш у нечему већем од себе. Не у политици, него у масовној расподели државног плена. Студенти би, разуме се, на слободном тржишту политичке привреде подигли цену дневнице. То би само показало да млади ипак нису изгубљени за економију. Где би неко видео побуну, ми бисмо видели тржишну корекцију. Без студената, цена би спала испод минимума достојанства и не би била ни за основне потребе.
На тендеру за Споменик корупцији победио би предлог сата без времена. Цена би му била симболична: плаћен по мери вечности. Испоставило би се да је то и једини поштен начин да стајање у кружном току коначно постане исплатива инвестиција. Страни туристи би долазили да виде чудо: споменик који не показује ништа, а објашњава све. Стајао би усред кружног тока као савршена слика државе која се креће непрестано, а не стиже нигде. И још то наплаћује.
То коло око неисправног сата одавно би било зрело за упис у нематеријалну баштину. Народно чука-коло. Тактови би били аутентични, јер нико никада не би играо по такту поквареног сата, па би га баш зато било лако прогласити изворним. Код нас и оно што довољно дуго не ради како треба временом постаје традиција, а све што се довољно пута понови добија статус идентитета. Оно што је некада било срамота, прешло би у обичај; оно што је било обичај, ушло би у стратегију; а оно што је ушло у стратегију, завршило би у уставу.
На постаменту би, разуме се, стајале и уклесане речи највеће уметничке истине нашег доба: „Ја сам увек била уз власт.“ То не би више био ни став, ни исповест, ни цинизам. То би постала читава естетика. Не би се више уметност делила на модерну, постмодерну, авангарду, реализам и експеримент. Постојао би само један правац: ветропратизам. Основно питање не би било шта мислиш, већ с које стране дува. А онда се само окренеш у складу с временском прогнозом и уметничка каријера ти је осигурана, па никад не би дошао у ситуацију да уринираш уз ветар.
Конкуренција за споменик, додуше, била би јака. У мору шаблонских предлога истицали би се и они озбиљнији, скупљи, национално амбициозни. Било би ту радова од по неколико милијарди, композиција са аутобусима на зеленим површинама испред Министарства за заштиту животне средине. Посебно би се издвајала инсталација полицајца и пса која не може да сачува закон, али може да сачува аутобус од запишавања. То би већ било дело зрелог административног барока.
Кад би комисија имала мало више слуха за мултимедију, могли бисмо добити и споменик са припадајућом дивом која држи концерт. Такво решење би имало практичну вредност: једног дана би без проблема могло да конкурише за националну пензију. Не би више било потребе да се у ријалити програмима доказује интимношћу на јавној сцени. Једна таква инсталација, руку на срце, већ одавно стоји на Славији, на месту где је некад стајала биста борца за радничка права, а која је сада на неком бољем и мање прометном месту.
Посебна пажња би се посветила и изборима. Уместо да државни службеници обилазе забити у којима се гласа, испостављало би се да је јефтиније и практичније да се народ довуче у највећу арену у земљи. Не би то више био митинг, него логистички тријумф коруптивног федерализма: тело народа сабијено у бетон, статика на ивици кривичног дела. Ако у објекат за двадесет две хиљаде људи стане тридесет шест хиљада, то не би било ни чудо ни прекршај - то би био доказ да је власт у стању да савије и простор и истину. Иронично би било тек ако би полицајци утврдили да се скупило више него што Закон о безбедности на јавним скуповима дозвољава и на тај начин скинули љагу са себе, а пребацили је на тужиоце, којима би остало само да за тренутак изађу из стања достигнуте нирване.
Права звезда вечери, међутим, не би био ни лидер, ни министар, ни директор јавног предузећа. То би била госпођа која у сендвич са целим паризером, без и једног трептаја, сипа толико кечапа да прекрије и укус и понижење. Поред ње би стајала посрамљена сапатница и у програму уживо говорила како јој је син „на другој страни“.
Да би систем опстао, била би потребна и група добровољаца спремних да, свесно и пожртвовано, прелазе на поменуту другу страну, тамну страну, како би протест одржавали на оптималној температури. Не превише јака ватра, да не плане; не превише слаба, да се не угаси. Прави мајстори власти не гасе кризу. Они је дозирају. Као инфузију. Као кечап. Као слободу.
Само би у малим срединама још увек било могуће налетети на домаћина спремног да заштити своју ћерку од разбојника довучених са стране. Погурало би се да такав човек постане виралан и има милионске прегледе на нивоу целе Србије, јер би то значило да Срби још увек имају моћ и жељу да препознају домаћина и крену таквим стопама. То би била слика: бела кошуља против црних капуљача. Домаћин против фукаре. То би била, можда, и најјача политичка слика коју би Србија видела последњих година, не зато што би била софистицирана, него зато што је чудо, а чудо је увек само у простој истини. У земљи у којој би институције одавно биле на службеном путу по налогу странке, остао би домаћин да брани праг.
После би кренуло да се шири као неки, далеко било, вирус. Домаћина би подржао кум, кумов ортак би подржао кума, комшија би подржао ортака од домаћиновог кума... Ширило би се као зараза. У почетку би човек мислио да ће бити пет-шест људи, као у оној севернокорејској статистици, а онда би се испоставило да их има неколико стотина. Ако се то не би ставило у карантин, постојала би озбиљна опасност да се слободна воља прошири. Као у време короне - пресудне би биле наредне недеље.
С друге стране, на светлој страни историје, најорганизованије би у престоницу стизале навијачке и криминалне групе, па би човек стекао утисак да су казнено-поправни заводи једини заиста функционалан део државног апарата. Тамо би се бар знало ко је унутра, ко је напољу и по ком основу. У остатку система то више не би било сасвим јасно. Затвор би постао једина установа која још личи на уређено место, док би држава све више личила на викенд-излазак организоване групе.
На лицу места би се објаснила и оправданост да се форсирају кладионице. Што више кладионица, то више зависника. Што више зависника, то више дужника. А што више дужника, то више зеленаша. А што више зеленаша, то више људи спремних да за дневницу, обећање или отпис дуга постану кандидат на лажној листи. Код нас политичка корупција више не би била ни идеолошка ни интересна. Она би постала малопродајна. Ови наши не би издали. Они би се ценовно позиционирали.
А где би нестао сав тај новац? Нешто би се, као што рекох, слило у оф-шор компаније. Тиме би се спречиле преваре у којима би се наши наивни лопови могли наћи у ситуацији да купују криптовалуте. Како ли би тим јадницима било кад би сазнали за случај OneCoin, ту велику бајку за похлепне, где би људима продавали наводну криптовалуту која не би имала ни блокчејн, ни садржину, ни долар. Добили би екран, бројке и илузију да поседују нешто. Другим речима, добили би дигиталну верзију нашег политичког система.
Други би можда отишли на злато. Али ни ту не би било мира. Имаш Bre-X, где би се испоставило да налазишта има таман колико и поштења у изборном штабу, а имаш и случајеве са лажним складишним потврдама, где би се исти племенити метал заложио више пута, па би свако мислио да држи нешто чврсто у рукама. Тако је и код нас: исти патриотизам заложен пет пута, исти народ потрошен десет пута, иста прича наплаћена двадесет пута.
Наравно, у таквим околностима најпоузданија домаћа инвестиција и даље би биле некретнине. То би дуго био најчистији начин да се прљавштина претвори у квадрате. Узгред би то онемогућило раднике и младе брачне парове да купе стан, али ко би још ситничарио кад се зида национални интерес. Срећа би потрајала све док не би неки хакер упао у Е-катастар, и од тада више нико ништа не би знао сасвим поуздано шта је чије. Како ли би се ти паћеници осећали кад би се једног дана пробудили са сазнањем да се њихове крваво стечене некретнине у Београду на води воде на Арапе са њима блиског истока. На кога би се водили станови, ко би их рентирао, ко би их чувао као инвестицију, ко би чекао да их препрода, све би то било у некој врсти домаће квантне механике. Могуће би било да стан у исто време припада и једном и другом, док год ниједан поштен човек не покуша да провери. Такозвана Шредингерова мачка у џаку.
Традиционални песимисти би у чуду гледали оне који се и даље надају промени система. Не би схватали да систем и не треба мењати, него га само треба искрено формулисати. Једном кад би корупција добила уставни статус, све би постало прегледније. Деца би у школи учила основе клијентелизма. На правном факултету би постојао предмет Уставно намештање. На економији Буџетска екстракција. На академији уметности - Напредни ветропратизам. А на богословији би се вероватно расправљало о цени искупљења по основи провизије.
И тако би, на крају, човек морао да призна да је држава коначно победила сопствено лицемерје. Не би се више претварала да јој је стало до закона док га заобилази. Не би глумила правду док броји проценат. Не би тапшала народ по рамену док му завлачи руку у џеп. Све би било чисто, свечано и транспарентно: крађа би постала уставна категорија, неправда државна политика, а понижење масовни ритуал припадности.
То би, можда, био и наш највећи цивилизацијски искорак. Не да искоренимо корупцију, него да је признамо као судбину, заштитимо као баштину и унапредимо као развојну шансу. Класична држава је ионако превазиђена, а ми бисмо бар могли да будемо доследни. А доследност је, у овим крајевима, одувек била најређи облик поштења.
P. S.
Цео текст би био написан у кондиционалу, јер аутор нема капацитета да прихвати да се тако нешто заиста дешава, или је већ одавно изградио неки прилично бизаран механизам самоодбране: да стварност подноси само ако је прво преруши у правно утемењен облик сатире.
