Комуникација неоптерећена човеком

Метаподатак:

На основу блоговске дефиниције „златарске хиперболе“ — очигледне лажи која верно приказује истину — и сатиричног осврта на вештачку интелигенцију, следи анализа последње преписке на Вајберу: „Златарска хипербола“, „Аутоматизација забуне“.

Проблем модерне комуникације није у томе што људи више не умеју да разговарају. Проблем је што се још увек претпоставља да у разговору треба да учествују.

Агенте за одговарање тренирамо као да поруке шаљу људи, док истовремено правимо друге агенте да те поруке пишу уместо људи. Тако смо коначно отклонили највећу препреку успешној комуникацији — саговорника.

Ускоро ће један систем саставити поруку коју нико није желео да пошаље. Други ће је препознати као машински генерисану. Трећи ће анализирати осећање које нико није осетио. Четврти ће открити безбедносни ризик који не постоји. Пети ће написати одговор, а шести обавестити оба човека да је разговор успешно завршен.

За мање од секунде размениће три милијарде речи и неће рећи ништа.

То је брзина коју људска цивилизација сама никада не би могла да постигне, чак ни на целодневном састанку.

Када агенти науче да препознају поруке других агената, појавиће се системи који ће их филтрирати, класификовати, препричавати, скраћивати, проширивати и аутоматски прослеђивати системима који их нису тражили. Један систем тренираће други да разговара са трећим, док ће четврти писати извештај о томе зашто пети није био укључен у комуникацију.

До поднева ће разменити више порука него што је човечанство разменило од проналаска писма. До ручка ће потрошити струју једног континента. До вечере ће закључити да тема није била довољно важна и архивирати целу цивилизацију.

Ако се човек тада дрзне да интервенише, систем ће најпре затражити да докаже да није човек.

Када не успе да препозна свих девет семафора на фотографији кружног тока, његова порука биће одбијена због сумњивог порекла, недовољне језичке углачаности, непредвидиве искрености и опасног присуства личне одговорности.

Човек ће, рецимо, написати другом човеку:

„Како си?“

Први систем ће то проширити у упитник од 48 питања.

Други ће одговор свести на три кључне тачке.

Трећи ће проценити да разговор нема мерљив пословни исход.

Четврти ће га прогласити узнемирујућим садржајем јер помиње лично стање без претходне сагласности правне службе.

Оба система ће затим аутоматски обрисати поруку, пошто су проценила да се комуникација одвија на недопустиво ниском нивоу интелигенције.

И биће у праву.

Нико паметан више неће разговарати са човеком.

Најзад ће бити остварен највећи цивилизацијски искорак: седам милијарди људи имаће непрекидну комуникацију, а нико никоме неће имати шта да каже.

П. С.

Последња људска порука гласиће: „Волим те.“

Систем ће је исправити у:

„Ваш емоционални захтев је примљен и биће размотрен у складу са расположивим енергетским капацитетима.“

После тога ће љубав коначно постати скалабилна.

Read More

Изборна неједначина са једном непознатом

Иако је председник већ много пута понудио распон од 20 до 25 дана до расписивања избора, нико из Републичке изборне комисије није показао нарочиту нервозу. Они се тренутно баве израдом паравана. Али буквално.

Изборни календар је, по угледу на друштвене мреже, добио могућност скроловања у недоглед.

Кампања, међутим, већ ради пуно радно време. Имамо противнике, издајнике, гаранте стабилности, резервни састав, победника и прве анализе резултата. Недостаје само дан када ће грађани изаћи да све то накнадно потврде.

Датум је, за сада, једини неопредељени.

Све подсећа на задатак са једном непознатом и теорију великих бројева. Основне операције нису проблем. Одузимање утврђујемо редовним понављањем градива. Дељење смо савладали. Подељени су грађани, студенти, професори, глумци, лекари, навијачи, Руси, Европљани, патриоте, издајници и они који још нису добили упутство којој групи припадају.

Остаје да се саберемо. Ту већ настају тешкоће.

1. Задатак са два објекта

Први је Београдска арена.

Прима до 20.000 гледалаца, а кроз њу, према подацима саме Арене, годишње прође између 600.000 и 800.000 посетилаца.

Њен проблем, дакле, није што нема публику. Публике не мањка. Мањак је у завршном рачуну.

Последњих дана око Арене се појавила цифра од 30 милиона евра и тврдња о „де факто продаји“. Али, срећом, уместо да је тамо неки градоначелник поклони за 30 милиона, председник је нашао спасоносно решење да је уступи концесионару за 50. Разлика од двадесет милиона служи да јавност  разуме поставку и лакше испрати поступак.

Право да даље стиче губитке добија онај ко први уплати педесет милиона евра.

Други објекат је Национални стадион. У ревидираној Фискалној стратегији укупна процењена вредност тог пројекта износи око 639 милиона евра. Стадион ће имати 52.000 места.

Управљање не би требало да буде нарочито тешко. Национални стадион нема сталног клуба као станара, репрезентација не игра сваке недеље, а наши клубови европске обавезе углавном заврше пре почетка школске године. Нешто као летња лига. Зато је оправдана одлука што нема кров.

Празан календар се лакше одржава.

У истој Фискалној стратегији налази се и посебан пројекат пруге од Земун Поља до Националног стадиона. Процењен је на 400 милиона евра. Када се стадион и пруга саберу, добија се нешто више од 20.000 евра по месту на стадиону.

Ако би се баш сваке недеље играла утакмица пред пуним стадионом, било би потребно око четрдесет година да се инвестиција исплати, под условом да карта кошта десет евра. И то без трошкова одржавања, струје, обезбеђења и непријатне потребе да се повремено гледа такав фудбал. 

Ако би се утакмице играле очекиваним темпом, требало би нам четири века, или би карта морала да кошта око сто евра. Ако наредних четрдесет година будемо имали репрезентацију способну да окупи 52.000 гледалаца спремних да плате по сто евра, све добија смисао.

Око 12.300 плаћа се место, а остатак могућност да се до њега стигне. Да цела ствар буде солидарна, плаћаће је и онај ко дође својим превозом. И онај ко не дође.

По цифри од 30 милиона евра која се појавила око Арене, сам Национални стадион са припадајућом железницом вреди више од тридесет пет таквих Арена.

Срећом, Национални стадион нема историју губитака.

2. Одузимање са позајмицом

Други задатак је буџетски. За 2026. годину планира се приход од око 20 милијарди евра и доспели дуг са каматом од око осам милијарди. Приход буџета је такав да можемо направити двадесет националних стадиона, а доспеле рате дуга  су толике да се за њих може купити око 267 Арена. Отприлике по две годишње за сваку општину у Србији.

Преведимо то на меру коју гласач може да понесе у продавницу. На сваких пет динара планираних прихода, отплата дуга узме два динара. 

Али то није све. Дефицит за следећу годину је још око 70 пара на тих 5 динара.

Из перспективе главног националног спорта, поверилац игра прелаз из двојке у кеца, што би рекли искусни кладионичари.

Дакле, није тачна претпоставка да све одмах дамо странцима. Део новца остаје у Србији. Само не остаје код истих људи.

У овом задатку главни проблем је рекурзија.

Стари дуг се врати новим дугом.

Нови дуг 1. јануара постане стари.

Затим се направи нови план управљања старим дугом.

Старо је, наиме, било неповољно.

Зато смо га заменили новим.

Ново ће постати неповољно кад дође на наплату.

Тада ће бити старо.

Дуг се тако скролује кроз календар без краја.

Опет тај несрећни календар.

3. Нормализација народа

Трећи задатак је и најтежи, јер бројеви добију право гласа.

Узмимо поставку:

Студенти од 35 до 45 одсто.

СНС од 32 до 40 одсто.

СПС од два до шест одсто.

Проевропске снаге од три до седам одсто.

Патриотске листе од два до пет одсто.

Они који су против власти, али још нису ни за кога, од пет до 15 одсто.

Остали до два одсто.

Они који неће гласати трећи су по снази и први за игнорисање.

Ако узмемо пикове, збир је 103,5.

Имамо три и по одсто више политичког расположења него грађана. Бирачки списак је, очигледно, већ задао методологију.

То је први демографски раст остварен без рођења деце.

Проблем је и што човек у стварном животу може истовремено бити студент, патриота и присталица Европске уније, а да притом уопште не гласа.

У Екселу се то води као дупликат. У политици као циљна група. Зато се приступа нормализацији. Нормализација је поступак у којем се бирачко тело смањује док не стане у табелу.

Доњи делови распона отварају питање цензуса. СПС или патриотска листа могу политички постојати, имати председника, председништво, потпредседнике, саопштења, главни одбор и страначку славу. А онда са 2,8 одсто, у 20 часова тог непознатог изборног дана, математички престану да постоје. Странка постане остатак од дељења и нестане у процесу заокруживања.

После пропорционалног свођења добија се пет основних комбинација које могу да формирају већину.

Варијанта А: студенти побеђују

Тако им и треба кад су довољно наивни да после овакве системске пошасти, након што су скакавци појели не само приносе већ и арматуру, инвентар и касу, славодобитно иступе корак напред и преузму рачун.

Испоставило се, наравно, да нико истински искусан није толико наиван. Стари, подмазани кадрови, ти ветерани институционалног опортунизма, одавно су се склонили. Са друге стране једначине остали би само прекаљени криминалци који ће се у поступку решавања неједначине  пребацити између заграда.

Варијанта Б: студенти и проевропске снаге

Политички је комбинација разумљива. 

Технички би могла да потраје. Пленум би прво морао да усвоји дневни ред за састанак о европској агенди. Проевропски партнер би затим формирао радну групу која би утврдила има ли пленум правни субјективитет. Радна група би предложила платформу. Пленум би затражио да се платформа врати радној групи.

Европска унија би поздравила дијалог.

Русија би добила нове људе у власти.

Сви би могли да прогласе победу, а осталима би коначно остало више времена за стара пријатељства са Орбаном.

Варијанта В: студенти, проевропске снаге и патриоте

Већина постоји. Заједничка реченица још није пронађена.

У истој влади нашли би се европска застава, уставна преамбула, студентски захтеви, национални програм и најмање три различита тумачења сваке речи.

Седница би могла да почне тек када се утврди да ли се химна слуша стојећи, пленумски или по европској процедури.

Председник Скупштине би у једној руци држао европску заставу, а у другој Устав.

Не би могао ништа да потпише. Звучи као одличан изговор. Иако задатак није решен, могло би се добити на времену.

Варијанта Г: СНС, СПС и патриоте

То би било историјско помирење људи који тридесет година побеђују комунизам са странком која носи његово породично наслеђе.

У коалицији би седели наследници, трећа генерација, приватни капитал, субвенција, контролисана цена, стратешки инвеститор и слободно тржиште.

Приватна својина била би неприкосновена. Осим када неко други има право прече својине.

Тржиште би било слободно. Осим у данима када је монополисано.

Комунизам би био историјско зло. СПС би добио два министарства и пар јавних предузећа.

На свечаној седници посвећеној коначном обрачуну са комунистичким наслеђем, СПС би први положио венац.

Агонија у свом пуном континуитету.

Варијанта Д: СНС, СПС и проевропске снаге

Проевропске снаге се одлуче за СНС уместо компликованих студената са којима су се већ разишле.

Ексел не препознаје идеологију. Ћелија Б12 не зна да ли је ближа Бриселу или Газиместану.

Тада би се коначно ујединиле све медијске снаге, ма колико времена провеле објашњавајући да су десничарске таман колико и левичарске.

СПС би задржао добростојеће пензионере, годишњице и венце.

СНС би задржао кадровску вертикалу, месне одборе, дисциплину и способност да се спонтано окупљање организује по списку.

Проевропски блок би наследио интернационализам, невладин сектор и уверење да историја има један исправан смер и западни вектор.

Руски дипломата би поздравио суверену способност Србије да се тек постепено усаглашава са Западом.

Западни дипломата би поздравио усаглашавање са спољном политиком Запада.

Сви би имали разлог за умерени оптимизам.

Д2: Промена знака, или варијанта Д другим средствима

Крајем маја 2026. објављен је договор о продаји мреже Adria News Network компанији „Алпак капитал“. У августу је власник „Алпака“ уписан као директор компанија које стоје иза N1, Нове, „Данаса“ и „Радара“, док су дотадашњи директори смењени.

Редакције су поручиле да уређивачка политика и професионални стандарди остају непромењени. Ако је управљачка структура нова, можемо претпоставити и нове околности.

Ништа драматично. Само околности.

У петак пред изборе, Вучић би био последња препрека европској Србији.

У понедељак у 8.05 појавила би се вест да без њега нема стабилне већине.

У 10.30 постао би тежак, али неизбежан саговорник. Балкан је већ преживео ту алхемију: касапин до подне, фактор мира и стабилности до вечере. Или беше обрнуто,  ко се још сећа.

У вечерњој емисији већ би се расправљало о његовој историјској одговорности да спречи повратак Србије у деведесете, двадесете, четрнаести век или неки други период који тог дана има најслабију фокус-групу. До рекламног блока већ би постао Де Гол II.

У уторак би се појавила синтагма „влада националне и европске одговорности“.

У среду би Мило Ломпар, или ко год тог јутра буде распоређен у колону националног пола, постао већа опасност по европску стабилност од човека који је до петка био последња препрека европској Србији. У алгебри минус постане плус када се пребаци на другу страну једначине. 

У четвртак би аналитичари објаснили да коалиција није промена изборне воље, већ њено зрело тумачење. Грађани су гласали различито. Државотворно су мислили исто.

Следило би формирање владе. Проевропском партнеру припало би место премијера, као доказ историјског помирења и повратка институција.

Неприкосновени лидер би, показујући личну скромност, великодушно уступио премијерско место које формално није ни било његово. Био би именован за координатора стратешке усаглашености. Без портфеља за све портфеље. Ради стабилности, координисао би унутрашње послове, медије, рударство и енергетику, одбрамбену индустрију и европске интеграције.

СПС би добио ресор континуитета, једно предузеће са традицијом.

Премијер би водио Владу. Координатор би водио разлоге због којих Влада постоји. А координатора би водили они који су изборну вољу прво пребројали, па онда правилно протумачили.

П. С.

У Прилогу 6 коалиционог споразума, испод табеле са расподелом ресора, стајало би:

„Ради ефикасније координације, кабинети наведених министарстава користе усаглашени календар. Администраторска права задржава координатор.“

Испод, ситнијим словима:

„Датум следећих избора биће унет након реформисања календара.“

Уосталом, добили смо све време овог света.

Read More

Премијум навлака за златни бетон

Ко год се нашао у непријатној ситуацији да му стварно треба кров над главом, могао је да примети да се станови више не граде за становање.

Граде се за продају.

А продају нам полуископан темељ и слику упаковану у рендер.

Стан од четрдесет квадрата више није мали. Он је „премијум компактан“. Кухиња више није просторија, већ део зида у дневном боравку. Трпезарија је слободан пролаз између телевизора и улазних врата. Остава је фиока.

Инвеститор је очигледно уверен да је купац или довољно богат да се целог живота храни по ресторанима, или довољно наиван да две рингле поред телевизора назове луксузом.

Купац зна да ионако неће имати времена ништа да скува, па се намештај неће ни усмрдети.

Нема места за ручак, ал’ има места за рату. Или беше обрнуто?

Звучна изолација је таква да комшијски брак пратите као радио-драму. Термоизолација се заснива на чврстој вери у климатске промене. Све сам убеђенији да ту теорију шире агенти за некретнине.

Са терасе гледате шта сусед држи у фрижидеру, али се то у огласу води као „отворен поглед“. Фрижидер се мора отворити кад-тад.

Зеленило постоји на рендеру.

Када се зграда заврши, дрво се некако претвори у још једно паркинг-место.

Паркинг се, наравно, плаћа посебно. Бетонски оквир без воде, прозора, купатила и права гласа вреди колико је некада вредела гарсоњера. На Старом граду је у првом кварталу 2026. најскупље гаражно место плаћено 77.000 евра. Коначно некретнина код које се отворено признаје да се не може назвати домом, па је бар поштено продају као простор.

Држава је могла да пропише минималне стандарде квалитета.

Могла је да захтева пристојну звучну и топлотну изолацију.

Могла је да заштити зелене површине и услови градњу изградњом школа, вртића, улица и канализације. Једина срећа за канализацију је што се нико не усељава, јер, кад би се људи усељавали, излила би се на све стране, пошто се јавни капацитети не проширују.

Могла је да гради станове за младе. Да гради, не да обећава!

Могла је да додатно опорезује празне станове, уместо првог крова над главом.

Могла је озбиљно да проверава порекло новца.

Није.

Режим стамбену кризу не доживљава као квар система. За њега је то привредни раст, плус балкон приде. А, да - сада и тераса улази у квадратуру.

Инвеститор добије квадрате.

Град добије таксу.

Телевизија добије оглас.

Режим добије кран за предизборни снимак.

Купац добије тридесет година дуговања и зид на коме су шпорет, судопера, телевизор и животни план. Срећом, то важи само за онога ко стварно намерава ту да живи. Сви остали купују за кеш.

Сиромашни?

Они не улазе у статистику инвестиционог бума, ал дају свој дорпинс - Што их је мање, то је бруто производ по глави становника већи.

Званичне смернице за спречавање прања новца сектор некретнина сврставају међу најризичније, а као популаран начин увођења незаконито стеченог новца у легалне токове наводе и куповину зграда, складишта и станова. Држава је, дакле, проблем препознала. Дала му је име. Описала поступак и тиме завршила своје обавезе.

Када обичан човек тражи кредит, банка проверава где ради, колико зарађује, колико ће још живети и да ли је као дете редовно враћао књиге у библиотеку.

Када се у бетон слије велика готовина, то се зове инвестициони циклус. Производни гиганти су купљени по цени нижој од вредности плаца, па је логично све поравнати и бетонирати.

За богатог се мења урбанистички план.

За сиромашног се мења рекламна кампања, а на националним телевизијама се појаве стручњаци који објашњавају да је баш сада последњи тренутак за куповину.

Ако немате новца, сами сте криви што нисте купили јуче.

Ако су цене високе, то доказује да ће сутра бити још више.

Ако становника нема, утолико боље - мање ће трошити лифт.

У мом граду затворе надвожњак и улицу на осам месеци. Не појави се ниједна машина. Саобраћај усмере кроз околне уличице, разбију асфалт, униште прилазе и упропасте цео крај. Једино што се редовно одвија јесте обилазак.

Нико ништа. Ни општина. Ни месна заједница. Ни јавно предузеће које је надлежно само када треба да пошаље рачун. 

А онда неко очекује да та власт брине о појединцу.

О ком појединцу?

О ономе који нема инвеститора, партијску књижицу, готовину нити двадесет сигурних гласова?

О ономе за кога су већ проценили да ионако неће гласати за њих?

За једну зграду могу да помере улицу.

За једног грађанина не могу да помере шахт.

Тај човек није њихова циљна група. Он је сметња у кадру свечаног отварања.

Највећи апсурд тек долази.

Према коначним резултатима Пописа 2022, Србија је у односу на 2011. изгубила око 540.000 становника. Истовремено је број пописаних станова порастао за 12,26 одсто. Пад броја становника забележен је свуда осим у Београдском региону. (Републички завод за статистику)

Закон понуде и тражње је јасан.

Али ко још мари за законе када бетон има свог лобисту, а човек само адресу?

Ми, у ствари, имамо демографски раст, само без људи.

Чачак је готово савршен пример тог апсурда. Средином 2024. имао је процењених 104.473 становника, док га средња демографска пројекција за 2052. спушта на око 80.000. (devinfo.stat.gov.rs)

Град губи људе. Квадрат добија на цени.

Просечна остварена цена стана у Чачку у првом кварталу 2026. износила је 1.358 евра по квадрату, а у новоградњи 1.461 евро. У актуелним огласима поједини станови већ прелазе и 2.200 евра по квадрату.

Становима, изгледа, више нису потребни становници.

Довољни су им власници.

Прошетајте увече деловима града у којима се највише гради. На појединим фасадама светло гори у десет или двадесет одсто станова.

То није статистички податак. Сијалица није пописивач. Али ни тај мрак није оптичка варка. Понеко је ван куће. Неко спава. А неки станови су инвестиционе јединице, апартмани за издавање на дан, сефови са купатилом или капитал паркиран на доброј адреси.

Некада је центар града значио да ту живи највише људи.

Сада значи да ту највише вреди оно у чему нико не живи.

Тако добијамо зграде без комшија, улице без деце, локале без сталних муштерија и центре који увече личе на напуштене сценографије.

Све је продато.

Само муштерије нестају.

Ми старији смо свако погоршање прихватали као „нови стандард“.

Мања кухиња - стандард.

Лошија градња - стандард.

Тридесет година кредита - стандард.

Паркинг као посебна некретнина - стандард.

Недовршена улица - стрпљење.

Одлазак младих - природан процес.

Млади за то имају друго име - превара.

И имају право.

Нису још довољно дуго изложени рекламама да би им се мозак скувао у уверењу да је зид са судопером животни успех.

Млади су одлазили и раније. Нису одлазили зато што мрзе ову земљу, већ зато што им је земља нудила премало разлога да остану.

Део те генерације сада, пред пензију, поново купује станове овде. Не нужно да би се вратио да живи, већ да би вратио капитал. Некретнине су тамо где су отишли још скупље, па рачунају да ће страна пензија, мала за живот тамо, овде бити велика. Нису овде плаћали здравствено па се исплати подмитити лекара.

Децу, наравно, не враћају.

Нису луди.

Родитељи купе стан у постојбини, а деца остану тамо где су већ направила живот. Тако добијемо још једног власника, али након истека пензијског рока губимо и становника.

То није оптужба дијаспори.

Људи користе могућност коју им је држава оставила. Проблем је што држава није оставила готово никакву могућност ономе ко овде ради за домаћу плату.

Страном пензијом купује се оно што домаћа плата више не може ни да сања.

А многи који дуго нису били у постојбини још је памте као јефтину земљу.

Јефтино је остало само сећање.

Цене су кренула за Европом. Плата је остала да отвори још нека поглавља.

По ценама хране престигли смо Шпанију. Платни листић упорно зна координате.

Данашњим младима ни одлазак више није онај једноставан излаз којим су их старији годинама ућуткивали реченицом: „Иди ако ти се не свиђа.“

У градовима у које би отишли чекају их још скупље кирије, депозити, несигурни уговори и иста стамбена криза, само на страном језику.

Отићи и даље могу.

Само што то више није бекство у јефтинији живот, већ замена једне стамбене кризе другом, уз скупљу карту.

После туђе кирије, рачуна и кредита неће им остати много да помажу родитељима, свом граду и друштву које их је пре одласка прогласило размаженим.

Зато имају пуно право да кажу да проблем није у њиховим прохтевима, већ у наслеђу које смо им оставили.

Оставили смо им скупе квадрате.

Јефтине институције.

Затворене улице.

Отворене рачуне.

Празне градове.

И обавезно предавање да треба још мало да се стрпе.

То што смо ми трпели није доказ да и они морају.

То је признање да им остављамо посао који сами нисмо урадили.

Имају право да именују проблеме.

Имају право да се побуне.

Имају право да промене систем вредности у коме је празан стан важнији од породице, инвеститор важнији од улице, а квадратни метар важнији од човека.

Промене се не траже зато што су млади нестрпљиви.

Траже се зато што је наше стрпљење одавно постало саучесништво.

Млади више не желе да живе у нашим изговорима, а ускоро неће имати ни одакле да нам помогну.

Или ћемо прихватити промене, или ћемо наставити да добијамо све више квадрата и све мање људи.

Зграде ће остати.

Паркинзи ће бити продати.

Режим ће пресећи врпцу.

Само друштво више неће постојати, бар не у свом изворном значењу.

П. С.

Улица је и даље затворена.

Машина се и даље није појавила.

Табла тврди да се ради. Постављен је и семафор који трећину времена зауставља обе траке.

Околне улице се распадају, цео крај плаћа цену, а надлежни су вероватно на терену - само је, изгледа, у питању теренска изборна кампања.

Све функционише по плану:

Улица ради са трећином капацитета.

Институције не раде уопште.

Машина ће се вероватно појавити пред изборе.

Не да поправи улицу.

Да уђе у кадар.

После ће пресећи врпцу на рупи и објаснити нам да смо добили премијум обилазницу.

Као што смо добили базен на прошлим изборима.

То јест, стајала је слика базена годину дана, па смо могли да видимо како би изгледао да су хтели да га направе.

После су нам укинули и слику.

Read More

Реинтеграција Србије* у Косово

Под појмом Србија*  у овом тексту мисли се на онај њен део који је у складу са преговорима под покровитељством Брисела.

Функционерска кампања по остатку Србије још једном је оголила једну непријатну истину: готово трећина бирача не гласа за човека, програм, идеологију, државу, па ни за сопствени интерес. Она гласа за власт као такву.

Ко је на власти - тај је добар.

Ко има ротацију - тај има визију.

Ко стигне службеним аутомобилом - тај је држава.

Ко из њега изађе - тај је државник.

А ко донесе три центиметра асфалта - тај је већ помало и отац нације.

За једнократну помоћ, два дана субвенционисаног парадајз-туризма у сопственој држави и танак слој асфалта преко рупе коју памте три династије, лако се заложе сопствена деца, преци и образ.

Деца ће иоанко враћати дуг.

Преци су већ мртви.

Образ се формално води као неотуђив део тела, али пракса показује да може да се прода. И то више пута, ако затреба. Срце се већ офуцало од силног помињања по офуцаним зидовима и још офуцанијим трибинама.

Ту све приче о патриотизму падају у воду. Патриотизам је свечан, али асфалт је опипљив. Устав је дебео, али пакет помоћи стане у гепек. Косовски завет је вечан, али тендерска документација је на столу.

Да Аљбин Курти сутра крене у функционерску кампању по Србији*, не би морао нарочито да мења методологију.

Довољно би било да отвори двеста метара пута, најви подизање камена темељац за фабрику  и обиђе домаћинство које је већ три пута обилажено, а чији домаћини после сваке посете имају све више замерки које нервирају госта.

Локални функционери дочекали би га хлебом, сољу и већ попуњеним приступницама. Народ аплаузом, заставицама и списком улица у којима рупе имају дужи радни стаж од путарских предузећа. Они који би се дочепали медијске пажње још би додали у камеру да брачног друга треба варати, а сиротињу презирати.

На транспаренту би, за сваки случај, писало само:

„Живео председник!“

Јефтиније је тако. Уредник Дневника нека дода име да се не троши новац на нову штампу.

До поднева би стигло стручно објашњење да је Курти наставио политику мира и стабилности другим средствима.

Куртију, дакле, не би недостајало много. Има програм. Има наш родни лист и све законске предуслове. Има искуство управљања нашим делом територије.

Недостајало би му само десет минута у Дневнику, једна национална фреквенција и човек на терену који зна чији син ради на одређено, коме ћерка чека место у вртићу и ко је бесправно доградио терасу.

Аплауз би се укључио сам.

Свакако би у Србији* брже и лакше саставио власт него у Приштини.

Није најстрашније то што је проценат оваквих гласача нешто већи него у уређеним демократијама. Свуда постоје уплашени, зависни, уцењени, наивни и они којима је лична корист једина идеологија.

Овде је опасније нешто друго: наши отворено поручују да су спремни да погазе и Устав и закон само да би све остало исто.

То је посебна врста конзервативизма. Закон се брани тако што се не примењује. Устав тако што се тумачи до нестанка. Косово тако што се уступа у наставцима. Народ тако што се уцењује.

Ако онај који то ради чува државу, онда је сасвим логично да је онај који на то укаже руши.

Власт то разуме и узвраћа истом љубављу. Грађани јој дају покорност. Она њима даје асфалт, фотографију, привремени уговор и прилику да се осете као део нечег већег од себе.

Не државе, наравно.

Шеме.

Када једини преостали ауторитет, у обраћањима којих не мањка, лажима потроши и последњи проценат поверења, проблем више није само када ће бити избори.

Поставља се питање да ли ће их уопште бити.

А на крају више није извесно ни шта ће после избора важити као чињеница.

Ко ће саопштити резултат коме ће сви веровати?

Комисија?

Телевизија?

Човек који зна исход пре завршетка бројања?

Или дежурни аналитичар који је по професији све, а по одговорности ништа?

Без независног тела од поверења, устројеног у складу са законом, изборни резултат неће бити податак него телевизијски жанр.

Једни ће га гледати као документарни програм.

Други као фантастику.

Трећи као упутство за прелетање.

На крају ћемо сви зависити од добре воље једног човека да призна шта се догодило у просторији (VAR соба) у којој он држи конференцију, контролише светло и камере, пише записник и чува кључ.

А како се завршава када државу поверите доброј вољи и геополитичком коцкању једног човека?

Питајте људе на северу Косова и Метохије.

Питајте оне око Газивода.

Ако смо свих ових година тражили формулу да затворимо косовско питање, можда смо је коначно нашли. Правац је исти; све време је требало само променити смер.

Технички поступак био би једноставан.

Курти би дошао.

Домаћин би га дочекао.

Локални одбор би променио страну „у интересу стабилности“.

Јавни сервис би променио географију.

Не би било рата.

Не би било референдума.

Била би само функционерска кампања.

И мало асфалта.

Толико мало да прекрије једну рупу.

Толико много да у њу стане цела држава.

Ако не тако, онда нека се Курти кандидује против садашње власти. Опет би имао трећину гласова. Потом би се друга трећина дистанцирала од масе, а трећа трећина би се прилагодила потребама нове власти.

То је већ двотрећинска већина за промену Устава.

Не видим шта би ту могло да буде лоше, осим што бисмо се звали Косово. А шта је ту спорно? То је ионако наш идентитет.

Мислим да претерују они који тврде да би главица купуса и магарац овога пута победили на изборима.

Не зато што не би прошли цензус, него зато што треба оставити простора за још један пораз.

А пораз је и даље могућ. Ако се понови сценарио у којем неко из Европске уније честита победнику пре него што ми стигнемо да пребројимо сопствене гласове, тешко ће се у земљи већ самлевеној спиновима, страхом и међусобним презиром наћи довољно снаге да се провери чак и најпростија ствар -  да ли су гласови поштено пребројани.

Овде мислим само на бројање.  Све остало око изборне воље већ је искомпромитовано.

У ситуацији у којој један део странака отворено обећава да ће урадити све што је у интересу Европске уније, а други све што је у интересу служби, једини смисао има глас за ону листу која неће одмах решавати Косово, Европу, Русију, Запад, Исток, цивилизацију и судбину човечанства.

Нека прво врати државу у стање у којем закон нешто значи.

То не звучи као велики програм.

Али у земљи у којој је поштовање закона постало екстремистичка идеја, то је већ револуција.

П. С.

Права је штета што садржај овог текста неће видети критична маса. Не зато што би се нешто паметно догодило, већ зато што су ми потребни коментари испод њега као доказ да смо се равномерно расподелили у три трећине: ултимативно за, ултимативно против и ултимативно незаинтересовани.

Када незаинтересовани постану заинтересовани, то значи да је већ касно  - гладног стомака се не опредељује.

Read More

Посвета швалеркама

У временима захладнелих односа међу људима, прве страдају емоције, а прве жртве нестанка љубави биле су љубавнице. Њихово место у ванбрачним односима принудно су преузеле швалерке.

Разлика није само терминолошка. Љубавница је некада била жена због које се писала поезија, напуштали градови, губиле титуле, добијали двобоји, губили двобоји, распадале породице и настајала светска књижевност. 

Швалерка је данас често жена због које се брише Viber преписка.

А онда се на све то умешала и техника. Сексуални роботи данас прете да преузму и тај део тржишта.

Цивилизацијски пад је очигледан. Тај губитак вредности подједнако погађа и швалерке и швалере. И ту сам се забринуо. Не због мушкараца. Они ће се снаћи. Мушкарац се снашао и кад је измишљена мотика, и кад је измишљена парна машина, и кад је измишљена брачна заједница. Нема разлога да не преживи ни вештачку интелигенцију.

Забринуле су ме швалерке. Ко ће се бавити њиховом тужном судбином?

Неко мора.

Ја сам, наравно, последњи човек који би о овој теми требало да пише. Али било би крајње наивно очекивати да се неко искусан јавно огласи.

Искуство у овој области има једну велику ману: још увек се не ставља у CV.

Мали број људи је успео да сачува научну објективност тако што се тешком муком лишио непосредног личног искуства.

У мом случају све је почело негде средином треће деценије (наравно, мог живота)  када сам се силом прилика окренуо православљу.

Тешко је у тим годинама променити личност, пориве и навике, па сам се у почетку најискреније молио у оном делу где од Бога тражимо да нас сачува од искушења.

Био сам веома озбиљан.

Изгледа да је и Он био.

Није прошло много, почео сам да ћелавим.

Онда ми је откривен тумор. После неколико дана стреса и молитве у стилу: „Ако оздравим, бићу најбољи човек на свету“, испостави се да је тумор бенигнан. И истом приликом вратих се у стари ритам, али последице стреса остадоше, па сам морао да престанем са теретаном.

Онда су своју несебичну помоћ дале и градске власти, које већ годинама, уредно и у складу са изборним календаром, одлажу отварање затвореног базена. Тако сам престао и да пливам. Кад држава реши да те сачува од искушења, ту ни Бог више нема много посла.

Онда сам се поломио. Па престао да возим бицикл.

И ту сам морао да интервенишем.

„Боже“, рекох, „мислим да смо се разумели. Сачувао си ме искушења. Заиста јеси. Резултат је чак изнад очекивања. Можемо сада да прекинемо пилот-пројекат испуњавања баш сваке молитве. Дај само оне које су ми на корист, а нису нарочито захтевне и трагичне.“

Јер дошли смо до фазе у којој не само да ја нисам био у прилици да тражим швалерку, него би и свака која би почела да тражи мене морала озбиљно да образложи мотиве.

Човек постане сумњичав. Ако жена покаже интересовање за проћелавог програмера са здравственим картоном дебљим од Толстоја, прво што помислиш није:

„Ево љубави.“

Него:

„Шта ова зна што ја не знам?“

Управо такве околности учиниле су ме идеалним аутором текста са овим насловом. Првобитно сам неискусно хтео да се текст зове „Посвета швалерки“, у једнини. Али су ми објаснили да је то практично немогуће. Наводно, ко има једну швалерку, тај самим тим има потенцијал за више њих. Као код криминала, тендера или некретнина: први је најтежи.

Размишљао сам и о наслову „Посвета туђим швалеркама“, али би то у мом случају био плеоназам. Или оксиморон. Не знам тачно шта, али свакако нешто из теорије.

---

Повод за овај текст био је разговор са мојим другом из ране младости, човеком који се отворено и прилично основано подсмева мојој друштвеној неостварености.

„Само бистриш политику. Мути мало. Нађи, бре, неку да ти смањи стрес. Имам ја пар вишка док се не снађеш.“

„Швалерке се изнајмљују!?“

„Ма јок, бре. Уступају се.“

Е, стварно срамота.

Правда за швалерке!

Подсетио ме је да сам негде око двехиљадите, са 26 година, добио понуду да постанем директор СДК у Новој Вароши.

И рече ми:

„Која си ти будала био што ниси прихватио. Био би после у G17+, па Уједињени региони, па СНС. Сад би имао двеста кила, десет станова у Београду и бар три швалерке. Уби те програмирање. Да ниси имао добру плату, имао би сјајну каријеру.“

Застао сам.

Не зато што сам се увредио.

Него зато што је човек изнео каријерни план који је, гледано из данашње перспективе, имао далеко јаснију методологију од већине стратегија развоја Републике Србије.

И што је најгоре - био је врло вероватан.

Да сам остао без излаза и без могућности да поштено зарадим плату којом сам задовољан, вероватно бих и ја кренуо тим путем.

Човек се прилагоди. Рачунам да би временом и мој слабашни стомак, уз помоћ фармацеутске индустрије, пребродио функционерске ручкове. Организам се навикне на власт. Прво ти смета јагњетина у једанаест ујутру. После две године ти смета кад нема јагњетине. После пет година не можеш да заспиш ако ниси нешто приватизовао. Временом се навучеш и на тендере, али се и то може решити сондом и добрим испирањем желуца.

Све ми је то деловало могуће.

Чак и оних двеста кила.

Нису ми страшно деловали ни десет станова, ни странка, ни прелетања. Човек би, ваљда, и са тим некако живео. Живе и птице.

А онда помислих:

А шта је са оне три швалерке?

Како би њима било?

Каква је то судбина - бити статусни симбол масног мушкарца од двеста килограма само зато што има финансијских могућности стечених благовременим познавањем долазака, одлазака и гејтова - кад се слеће, кад  се полеће и где се тачно укрцава, а где истоварује држава.

Можда су швалерке заправо највеће жртве наше транзиције.

О радницима смо бар нешто писали.

О пензионерима смо нешто причали.

О младима стално кукамо.

О селу снимамо емисије.

А ко је икада направио социјални програм за швалерке?

Нико.

А кад човек погледа ко данас све може да има швалерку, не може да не завапи над судбином професије.

Некада је љубавница била доказ да си Казанова.

Данас понекад доказује само да немаш никакве обавезе, а да лова сама капље.

Зато су ми помало смешни ови што гостују по подкастима и објашњавају своје невероватно успешне каријере. Ко је год хтео и имао стомак, овде је успео.

---

Није одувек било тако.

Не тако давно, овде су се најјачим мушкарцима сматрали они који су могли да носе породицу, да брину о жени, деци, родитељима, кући, имању и фамилији.  То је, признајем, било страшно примитивно време.  Мушкарац се доказивао одговорношћу. Срећом, напредовали смо.

Данас се потпуно остварење мушкарца понекад мери бројем квадрата, кубика мотора, функцијом у управном одбору и женама са којима не живиш.

Швалерка је постала нека врста ордена. Само што се тај орден не носи на реверу одела у ком излазиш у друштво са супругом.То је, отприлике, све што о швалерају треба научити.

И ту долазимо до највећег проблема савременог мушкарца:

швалерка је постала превише доступна.

А сваки статусни симбол који постане доступан престаје да буде статусни симбол.

Некада је требало имати шарм.

Па положај.

Па новац.

Па добар капут.

Шал.

Глас да отпеваш барем шансону.

Па знати нешто да кажеш.

Данас имаш телефон и време.

Тиме је читав један миленијум мушке еволуције практично поништен.

---

Лако је било некадашњим љубавницама.

Љубавница је била ретка појава, па је сходно томе имала високу тржишну вредност.

Мушкарац се трудио да освоји њену наклоност.

Она је држала до себе.

Писала су се писма.

Чекало се.

Путовало.

Патило.

Песници су због њих постајали још неподношљивији него што песници иначе јесу.

Емил Зола је својој Жан писао посвете какве данас просечан мушкарац не би саставио ни уз ChatGPT, три лекторке и претњу разводом.

Жилијет Друе је у каталогу француске Националне библиотеке сасвим службено заведена као љубавница Виктора Игоа.

Шекспир је имао своју мистериозну „Dark Lady“.

Људи су од љубавних компликација правили светску књижевност.

Ми смо направили архивиран чет.

То је наш допринос европској култури.

Будући историчари ће проучавати двадесет први век и уместо писама наћи:

„Јеси будна?“

„Где си?“

„Не могу вечерас.“

„Бриши поруке.“

Четири реченице.

---

Једном сам, у сопствену одбрану, рекао:

„Немам ја новца за швалерку.“

Људи су се смејали.

Ја нисам разумео зашто.

Тек тада сам сазнао колико сам социјално заостао.

Испоставило се да за швалерку данас новац уопште није обавезан.

Напротив.

Неке саме плате пиће.

Е ту сам схватио размере пропасти цивилизације.

Не мора мени нико да враћа патријархат, али мора постојати неки ред.

Ако већ рушимо традиционалне вредности, не можемо ваљда срушити и кафану.

Због таквих ће на крају и нама поштенима жене забранити кафану.

Куд ћу после да побегнем од себе?

Шта је следеће?

Да швалерка дође својим колима?

Да плати гориво?

Да резервише апартман преко Booking-а и пошаље ти PIN за улаз?

Па где је ту мушкарац?

Шта је његова функција?

Биолошки привезак?

Bluetooth уређај?

Деведесетих је бар постојао пословни модел. Београдски криминалци су одвајали најбоље рибе само да би биле виђене у добром ауту, како би им касније порасла цена код регуларне клијентеле.

То је био бизнис модел.

Сви расту.

Синергија.

Јавно-приватно партнерство.

Данас ништа.

Нема модела.

Нема стратегије.

---

И баш сад да се појави вештачка интелигенција. Сада стижу и сексуални роботи. То је већ нелојална конкуренција. Робот не тражи да се разведеш. Не интересује га где си био за Нову годину. Неће ти послати поруку у 23:47 док седиш поред жене. Неће направити screenshot.

Неће рећи:

„Морамо да разговарамо.“

А ако једног дана добије ту функцију, искључиш је у Settings.

Како човек од крви и меса да се такмичи с тим?

Али још важније:

како швалерка да се такмичи с тим?

Шта ће бити са читавом једном друштвеном категоријом?

Хоће ли држава реаговати?

Хоћемо ли увести субвенције?

Преквалификацију?

Националну стратегију за очување традиционалног швалераја?

Хоће ли Министарство за бригу о породици бити надлежно или ненадлежно по природи ствари?

То су питања која нико не поставља.

Зато их постављам ја.

И то као најмање компетентан.

Срамота за друштво.

---

И зато је овај текст посвета швалеркама.

Швалеркама није остало ништа. Ни поезија. Ни романтика. Ни економска сигурност. Ни ексклузивност. Ускоро, изгледа, ни тржиште.

Остаће само један широј јавности непознат блогер да забележи да су постојале.

А кад их једног дана потпуно замене роботи, можда ће неки последњи преживели мушкарац пустити сузу. Не за швалерком. Него кад види цену годишње претплате.

---

П.С.

Одбијање понуде да са 26 година постанем директор СДК у Новој Вароши годинама ми је служила као доказ да сам добро предвиђао политичке токове.

Хвалио сам се том предикцијом: данас не постоји ни СДК, ни служба, ни друштвено књиговодство, а ни друштво.

Штавише, нема више ни вароши која је некада била Нова. Остали су пензионери, нешто деце чији се родитељи или одлично или недовољно добро сналазе, и успомене на време када је човек могао да погреши у избору каријере, а да бар зна шта је пропустио.

Можда човек ипак треба да буде срећан што је побегао од неких искушења. Од функције. Од двеста килограма. Од десет станова. Од три швалерке. Од судбине једне вароши.

Само остаје оно старо питање свакога ко је једном отишао:

да ли је требало отићи још даље?

Read More

Товљеник, казан и кнедла

Наваби газда живинче у кућу, поче га вазда пуштати под сто и нуткати му скрајке и мрвице. Живинче се одмах осоколи, па се кочопери по одаји, перје шири и горди што је тобож главно под кровом. Повило шију, па се умиљато врзма и смуца око газдиних ногу, чекајући какво боље парче да му западне, заробљено сопственом посленошћу да се и не осврне и види шта му се иза леђа спрема.

​А газда  видећи да је ватра већ подпаљена  приставио казан на огњиште. Вода ври, зачини се већ по чађи осећају, а товљеник у својој слепој умиљатости и не пита се – зашто је баш он тако издашно товљен.

​Да је то безумно живинче бар у младости, као какво дете, између две ватре заиграло, или да је икад видело како се пожар гаси, знало би да се ватра испод котла не ложи ни за шта до за супу где ће ето барем једном у животу бити  главно.

Read More

Грантови и гранате

Кад се Руси и Американци једног дана измире, као доказ новог пријатељства уследиће заједничко бомбардовање Србије.

Елем, Немци су нас већ више пута бомбардовали. Британци су се огласили 1944, а весели Американци тек деведесетих.

Кинези нису имали оружје толиког домета, а неће ни имати потребе, јер су већ толико прекопали источну Србију да је учинак раван бар једној мањој нуклеарној глави, срећом само са индиректним жртвама.

Било би зато крајње неправедно да браћа Руси остану једина велика сила која нас никада није гађала. Толико смо деценија градили братске односе да би било готово увредљиво да се све заврши без иједне крстареће ракете.

Олакшавајућа околност биће то што циљ неће бити српска, него израелска фабрика дронова у Србији. Земља се, дакле, зна. Остаје још да се види која општина има најбољег повереника. Једино би требало замолити Израелце да фабрику не праве у Лесковцу. Тај град је већ једном пропустио прилику да после британског бомбардовања настави каријеру српског Манчестера. Било би сурово да му се индустријска револуција поново догоди из облака.

Тада ће нам напокон постати јасније и оно старо питање из уџбеника: како је могуће да Београд бомбардују Немци 1941, а савезници 1944?

Сасвим лако.

Исто онако како ће нас у будућности бомбардовати Руси: пријатељски, историјски оправдано и у нашем најбољем интересу.

Само ће размера бити нешто већа. Не у килотонама, него у протоку времена. У Другом светском рату било је потребно свега неколико година да пређемо пут од бомбардовања непријатеља до бомбардовања савезника. Овога пута тај цивилизацијски напредак трајаће неколико деценија.

Одушевљено српско бирачко тело честитаће председнику што је пуних тринаест, четрнаест или колико већ буде потребно година успешно одлагао руско ракетирање Србије.

Не сме се потценити такав државнички успех.

Лако је водити земљу коју нико не жели да бомбардује.

Већ истог јутра изаћи ће пригодна специјална издања:

СКАНДАЛОЗНО: РУСИ НАМ РУШЕ НАМЕНСКУ ИНДУСТРИЈУ — СРБИЈА ХИТНО ПОД НАТО КИШОБРАН!

ОТКРИВАМО: ЗАШТО ЈЕ УЛАЗАК У АЛИЈАНСУ У ОВОМ ТРЕНУТКУ ЈЕДИНИ ПАТРИОТСКИ ЧИН!

ЕКСКЛУЗИВНО: 1999. ЈЕ БИЛА САМО „МАЛИ НЕСПОРАЗУМ“ — ПРАВИ НЕПРИЈАТЕЉ СРБИЈЕ ЈЕ НА ИСТОКУ!

ДРАМА У ЈУТАРЊЕМ: ДЕЖУРНИ СТРУЧЊАЦИ ОБЈАШЊАВАЈУ КАКО СУ НАМ НАТО ПАРТНЕРИ ОДУВЕК БИЛИ НАЈВЕЋИ ЗАШТИТНИЦИ!

До поднева ће се испоставити да је НАТО заправо средњовековна српска идеја коју су нам, као и све друго, украли.

Предвече ће бити откривено да је Свети Сава заступао евроатлантске интеграције, само се тај део Номоканона до сада погрешно преводио.

Србија ће по хитном поступку затражити чланство и истовремено дипломатским путем спречити сукоб нових савезника, Бугара и Албанаца, око тога ко треба да се повуче из Ниша.

Референдум неће бити потребан јер је ситуација сувише озбиљна да би се о њој изјашњавали грађани.

Уосталом, у српским земљама већ постоји солидна традиција уласка у НАТО без референдума.

Прелазни период трајаће око четрдесет пет минута, колико треба уредничком колегијуму да се организује.

То је једна од предности стабилности.

После тога ће Срби свечано одмарширати на Источни фронт. Источни фронт има ту необичну историјску особину да се, кад год се Европа озбиљно зарати, налази све источније.

Руси ће, неким чудом, опет победити. Њихове границе ће после те победе бити још мало источније, али нема везе: победа је неспорна. То је посебност руске победе.

На Балкану ће њихову победу најсвечаније дочекати Хрвати. Хрватска политика има готово шизофрену способност да тачно препозна победника, нарочито када је победник већ победио.

У Сплиту ће деведесет посто становништва изаћи да дочека руску флоту, као што је пре стотинак година огромна већина града изашла да дочека српске ослободиоце. Преосталих десет посто касније ће доказати да су Русе чекали код куће. Они ће представљати потенцијалну енергију за следеће дељење карата.

За разлику од старих времена, интернет ће овог пута имати довољно доказног материјала, јер се већ сада озбиљно спремају за, не дај боже, сценарио.

За разлику од досадашње производње националне историје, почеће масовна производња породичних успомена.

Коначно ће бити потписан мир. Руси ће се победнички повући негде још источније. Американци ће објавити да су остварили све ратне циљеве. Европљани ће објавити да је очувано европско јединство. 

Хрвати ће бити на страни победника.

Румуни ће добити нешто што нису тражили.

Италија ће, по некој споредној клаузули мировног споразума коју нико неће прочитати, добити прилику да поново расправља о Истри.

Само ће Срби успети да на почетку рата буду на погрешној страни, а да се непосредно пред крај пребаце на другу, такође погрешну.

То ће бити наш коначан допринос војној теорији. Опет ћемо ући у војне књиге.

Ни осталим балканским народима неће бити сасвим јасно како су сви били на правој страни, а опет нико није задовољан. Срећом, више неће бити довољно аутентичних Срба да се жале на светску неправду, свирају уз гусле и уринирају низ ветар.

Тиме ће један од најстаријих европских проблема бити решен природним путем.

Остаће запамћено само пријатељско питање немачког новинара у Београду о начину на који Србија може да помогне у убијању Руса.

Неће се нарочито памтити једна ситница: да у тренутку када је српски режим највише зависио од руске подршке, Москва није показивала претерану храброст да тај режим озбиљније критикује. Неће остати упамћено ни да руске дипломате нису имале нарочиту потребу да позову студенте. Њихове родољубиве представнике још мање.

Братство је захтевно. Вулин је практичнији. Са њим можеш да сакријеш сопствени интерес испод цензуса. Док су се овде једни заклињали у Русију, а други је проглашавали за вечну претњу, руска дипломатија пажљиво је мерила где јој се завршавају интереси.

Поводом дочека украјинског председника, кога ће једни медији описивати као наследника најцрњих традиција Украјине, а други као последњег браниоца европске цивилизације, сви ће бити љути на студенте.

Једни зато што се нису огласили и осудили.

Други зато што су се огласили.

Трећи зато што се нису прво консултовали са њима како би знали шта треба да мисле.

Четврти зато што се нису сетили пре председника да позову Зеленског и покупе западне симпатије.

Председник ће у међувремену покупити западне симпатије које су биле намењене његовим противницима.

Прво издање књиге „Како сам победио обојену револуцију“ биће брзо повучено. Друго, допуњено издање носиће наслов:

„Како сам киднаповао обојену револуцију“.

Предговор ће написати један европски дипломата. Поговор руски амбасадор. Обојица ће тврдити да је књига доказ исправности њихове политике.

Интелектуалци ће потписати нову петицију.

На друштвеним мрежама исмеваће их као четнике из 1945. и путинофиле. Нешто као модерни четници-стаљинисти. Та квалификација остаће упамћена управо зато што никоме неће бити сасвим јасно шта значи.

Водећи национални интелектуалац објасниће да је на делу режим одмазде који преузима монопол над националном реториком и тако нормалног човека тера у дефанзиву. Интелектуалци ће се, као и обично када стварност постане непријатна, повући у своје уже специјалности. Историчари ће смети да говоре само о средњем веку. Филозофи о Хајдегеру. Социолози о појавама које немају никакве везе са садашњошћу. Политиколози ће најбоље проћи. Њима ће остати право да сваког дана објашњавају оно што се већ догодило.

Неокомунисти ће у међувремену затражити хитан улазак у ЕУ, санкције Русији и споразум са Косовом. Легалисти ће одговорити:

Сјајно. Само фали једна ситница. Како то извести демократски и уз третман већине достојан људи? Окупацијом медија? Манипулацијом сиротињом која се инати паметнима, док паметни углавном гледају сопствени интерес? Прогоном на тракторима?

На то питање неће стићи одговор. Не зато што је тешко. Него зато што ће у том тренутку почети нови рат.

Јутро ће опет сванути. ДНК ће се рекалибрисати. Народ ће нестати, али ће, за разлику од диносауруса, иза себе оставити неколико милиона налога на друштвеним мрежама. АИ ће их уредно одржавати тако да, по тестаментарној вољи власника, могу да се свађају још деценијама.

Испоставиће се да за национализам народ уопште није неопходан. Довољни су сервер и лозинка.

Председник ће добити своје судије у ВАР соби, са којима ће договорити или одлагање избора унедоглед или проглашење победника, као ономад Т. Николић пре затварања изборних места.
 
Остаје само нада у виц: „не знам како, ал' Србин је на крају испао најпаметнији и све надмудрио.“

П. С.

А негде код Лесковца стајаће мала спомен-плоча на месту некадашње фабрике дронова:

„ОВДЕ ЈЕ ПОЧЕЛО НОВО РУСКО-СРПСКО БРАТСТВО.“

Испод ће неко дописати:

„НАТО ГРАНТ 2026.“

Read More