Те ноћи је чак и сат враћен уназад. После готово две године борбе, режим је добио још шездесет минута. Без кампање, без контролора. Изгледало је да све иде у њихову корист, осим што су и казаљке знале да је време да се мења време.
Наше је само да сачекамо потврду.
Устао сам у 4.45. Не памтим кад сам последњи пут у то доба устао неким послом. Обично човек тада проверава има ли још времена да не устане.
Испраћам ћерку у студентски изборни штаб, на непознату локацију.
— Могу ли бар да те одвезем?
Не може. Строго забрањено. Долази возач мобилног тима.
Прво помислим да су ова деца гледала превише шпијунских филмова. Онда сазнам да су неки њени другари ноћ провели на непознатим локацијама, јер постоји страх да би неко могао да их отме. Знам ту децу годинама. До јуче сам их питао шта су уписали. Сад не смем да знам где су.
Тешим се мишљу како је тек њиховим родитељима. Моја бар до малопре била код куће.
Покушавам да замислим како тој деци изгледају друштво и држава које им остављамо. Чак и ако претерују, мене је срамота. Не могу да им кажем да немају чега да се плаше. Могу само да их питам јесу ли стигли.
А ни то данас не смем.
Нема их ни приближно онолико колико се мисли. Последње две недеље готово да нису спавали: обуке, спискови, замене, превоз, телефони. Неколико младих људи организује народ који је две године забринут да ли су они довољно зрели.
Гледам их и први пут помишљам да познајем екипу с којом бих смео у озбиљан државни посао. Под условом да ме приме. За сада су ми одузели и право да возим сопствено дете.
— Немој да ме зовеш цео дан.
Климнем. Имам педесет и кусур година и добио сам задатак да не сметам.
У 5.20 крећем с комшијом. Он је председник бирачког одбора, ја контролор испред Аутентичне деснице. Незванично сам шеф бирачког места, задужен за координацију наших људи испред студентске листе.
Напокон и ја двоструки агент. Само што Бонд није морао комшији да објашњава испред кога је формално.
Успут се расправљамо ко је главни. Он формални председник, ја неформални шеф. Обојица знамо да је он, али не треба баш све прећутно прихватати ујутру пред изборе. Човек има савршене организационе способности и све ово схвата озбиљније од мене, што му даје неправедну предност.
Чачак пун као у јутарњем шпицу. Недеља, још није свануло, а народ се већ распоредио. Према информацији коју имам, хиљаду шестсто људи у мобилним тимовима брине о безбедности бирачких места.
Одмах осетим извесну командну одговорност и према њима.
Ником не говорим да ми је ћерка, по истој тој хијерархији, најмање бригадни командир. Срећом, други сектор. Не бих поднео да ми рођено дете нареди да се удаљим од улаза.
Наше бирачко место је у школи. Стижемо пре деце и људи. За оно „викни гласом јасним“ биће времена касније.
Мој први задатак је да упознам мобилни тим. И њихов састав држан је у тајности. Организација је толико озбиљна да, ако све прође како треба, до краја дана нико никога неће познавати.
Пристижу чланови одбора.
Наша два контролора су браћа, тридесетак година, мирни, усредсређени. У неколико порука разјашњавамо мој необични положај. За шефове бирачких места углавном су постављали посматраче, а ја сам и контролор и шеф. Мени то одговара. Ако затреба, могу да не будем надлежан по два основа.
Најбоље се сналазим у шизофреним ситуацијама. Деценијама се спремам и обучаван.
Први стиже неки радикал који је промашио бирачко место. Пита за дневницу. Не зна кога да зове из своје стрнке па пита нас.
Испратимо га да потражи своју политичку опцију.
Заменик председника, из владајуће странке, веома је пристојан човек. Јасан, одмерен, спреман на договор. Стиже и наша колегиница, формално испред друге парламентарне странке. Озбиљна жена, зна зашто је дошла.
Екипа нам је толико јака да ми се већ чини како овде неће бити никаквих проблема. Моје присуство готово је сувишно. Јављам штабу да је све одлично и да ћу моћи мало да се опустим.
Ту обично почињу моји доприноси.
Класичну поделу личности на две одавно сам превазишао. То је довољно за почетника, који има само формалну и неформалну функцију.
Долази симпатична плавушица.
— Послали су ме из СНС-а.
Председник гледа списак.
— Ви сте испред Руске странке.
— Па добро, мени су ови из СНС-а рекли да дођем.
Кажем да је то све исто, Срби и Руси браћа заувек. Смејемо се. Међународни односи за сада одлични.
Онда стиже представница грчке странке и преузима спољну политику.
После краћих консултација са осталим режимским елементима, почиње да говори повишеним тоном, са сигурношћу особе која је дошла у „Ћирилицу“, а водитељ само што није изашао. Одмах примећује неправилности.
Прва сам ја.
Тражи да се у записник унесе да сам омаловажавао колегиницу.
Позовемо плавушицу. Она објасни да смо се шалили јер није знала испред које је странке.
— Ти да ћутиш!
Плавушица прихвати. Русија се повукла пред Грчком без консултација са Србијом.
Остали пристижу, заузимају места, прихватају послове. Један тих човек ради више од свих нас. Не памтим испред које је листе. Да њега није било, на овом бирачком месту бисмо и данас проверавали личне карте, а ја бих имао материјала за сабрана дела.
Испред школе већ стотинак људи у реду. Стиже порука да је обезбеђено да први гласач буде наш.
Не знам ко је све укључен у ту операцију. По степену тајности, човек ће ући кроз вентилацију.
Председник држи уводни говор. Закон, процедура, одговорност, затвор. Сви пажљиво слушају. Има дар да људе умири објашњавајући им колико могу да робијају.
Баш кад каже да овде није ни на чијој страни осим на страни закона, зазвони му телефон:
„Три пољупца хоћу ја.“
Неки се насмеју. Неки збуњено спуштају главу и гледају документацију, можда и песма негде има овлашћење.
Он искључи телефон и настави истим тоном. Ауторитет нетакнут. Толико је убедљив да на тренутак посумњам у политичку оријентацију сопственог звона.
Отварамо.
Наш први гласач улази после краћег комешања. Замерају му што није пропустио особу са инвалидитетом. Прилазим бакици с ходалицом и молим је да пристане да гласа друга.
— Наложили се блокадери на свакакве глупости, дајте да почнемо ко људи.
Пристане. Први дипломатски успех Аутентичне деснице. Или студентске листе. Стално заборављам.
Представница грчке странке тражи да се забележи како окупљени испред школе на њу врше ментални притисак. Председник обавештава полицију и смирује ситуацију.
Сви су уплашени, или бар уредно пријављују да јесу.
Уплашен сам и ја. Заборавио сам да упознам сопствене снаге безбедности.
Вадим телефон да позовем контакт. Телефон пада, губи сигнал. Од читаве конспиративне мреже остао ми је комшија, а он председава.
Тешим се да је председник обезбедио и резервну инфраструктуру: нашег другара, који је мени формално заменик. Ако све откаже, бар ћемо имати ортака с невиђеним искуством да остане невиђен, а да све види.
Испред школе група крупних момака. Не знам јесу ли наши или њихови. У ствари, више нисам сигуран ни чему та подела, али није тренутак да преиспитујем читаву концепцију. У том узрасту и формату политичке разлике нису видљиве голим оком.
— Извините, којим сте ви поводом овде?
— Ми смо заинтересовани грађани.
Наши су. Препознајем обуку.
Питам за човека чије име имам.
— А ко га тражи?
— Члан бирачког одбора испред Аутентичне деснице.
Погледи се укрштају. Један каже да је ту, други да није. Успео сам да се легитимишем тако да ме сопствено обезбеђење не препозна.
— Реците му да га тражи Десимир.
Лозинка ради.
Човек долази. Објашњавам да ми је телефон отказао и да би требало да одемо до стана. Сав срећан што има конкретно задужење, вози ме.
Какав одлучан човек. По погледу и покретима види се да ће проблем бити решен. Да се картица није сама вратила на место, мислим да би је он постројио.
Испоставља се да се само померила.
Враћам се оперативан. Јављам да је све под контролом.
Браћа седе испред кутије. Не скрећу поглед. За то време ја развијам сложенији приступ: са трећином противничких чланова се спријатељујем, трећину игноришем, трећину провоцирам.
План нема никакво стручно утемељење, али ми лежи.
Представница грчке странке, повишеним и драматичним тоном својственим прорежимским медијима, захтева да у записник уђе како поједини чланови шапућу.
Примећујем да је мени пријатније кад шапућу него кад вичу.
Тражи да се и то унесе.
Ако овако наставимо, записник ће имати мојих сабраних мисли више него овај блог.
Време је за доручак.
— Имам три сендвича, хоће неко?
Рачунам да ће број три изазвати реакцију. Заменик из СНС-а ме погледа:
— Дошло време да и ви једете сендвиче.
Добра. Смејем се и ја. Човек је погодио тачно где треба, без иједне примедбе на регуларност.
Наша браћа током целог дана двапут прилазе ранцу, узимају храну и враћају се кутији. Остале снабдева Глово.
Код нас хлеб држи саламу, код њих амбалажа држи температуру. Транзиција се најлакше види кад се изнесе ручак.
Стиже посматрач испред ИТ блокадера. Помислим: колега, можемо мирно да се игноришемо. Испостави се да је историчар.
Разговарамо гласно, јер је шапутање већ под истрагом. Мастер је радио о Југославији између два рата. Причамо о комунистима, краљевини, заблудама. Пријатан човек. До подне сам научио понешто што нисам знао и изговорио доста тога што није било неопходно.
Представник СПС-а покреће питање Обреновића и Карађорђевића.
Објасним да нисам монархиста, али бих, ради темељног уклањања комплетног комунистичког наслеђа, прихватио повратак краљевине. Наравно, Југославије. Тако бисмо на челу државе имали краља друге државе која не постоји.
Социјалиста се врати послу. Династичко питање остаје отворено, али више не са мном.
Мој главни друштвени циљ је да се спријатељим с представницом грчке странке. Како одмиче дан, примећујем да и она постаје отворенија за ту могућност. Мој друштвени план прераста у социјални инжењеринг.
Излазност расте. Људи чекају, ред се обнавља. Помињемо осамдесет одсто, стотине оних које раније нисмо виђали. Наше пријатељство добија чвршћу основу.
Објашњава ми да никад није била члан СНС-а.
Нисам је питао, али не треба прекидати човека кад се представља.
Прича како се тешко живи. Како поштен човек не може да купи стан. Како мора да ради два посла. Слажем се. Придружује се колегиница из СПС-а.
Разговор настављамо у мушком тоалету. Употреба мобилног телефона на бирачком месту није дозвољена, а женски тоалет је неупотребљив. Улазимо да свако свом тиму пошаље извештај, па, кад обавимо посао, остајемо поред писоара и разматрамо стамбену политику.
Пошто смо се о свему сложили, улазим у кабину да обавим и оно због чега се ту иначе долази. Оне настављају разговор. Не видим разлог за устезање: на мом су терену, а имам и два сведока да нисам прекидао политички дијалог.
Штабу јављам да касним са извештајем јер нисам хтео да прекидам противника док греши. То је, колико знам, легитимна ратна стратегија, кад смо већ код избора.
Не наводим са ког положаја извештавам.
Друга представница грчке странке, старија и веома пријатна госпођа, потиче из истог краја као моји родитељи. Причамо о Златару.
— Каква је тамо природа, још нетакнута.
Кажем да јесте. Људе смо иселили да је не газе. Остали шумари да покажу где сме да се редом сече.
Она уздахне. Ја наставим о завичају. Код нас ти је све велико: и планина, и шума, и оно што фали кад погледаш где је шума била. Природа нетакнута, само се стабла редом износе да не сметају погледу.
Касније представник СНС-а примети на школској клупи папирић с натписом: „Студенти побеђују.“
Прилази нам тихо, колико прописи дозвољавају:
— Склоните ово док неко не види.
Није било окренуто гласачима. Деца оставила, као што деца остављају. Човек не жели да неко направи драму. Мени се чини да под тим „неко“ обојица подразумевамо Гркињу.
Цепамо папирић.
Више нисам сигуран ко овде за кога ради. Можда би требало поново да проверим и Аутентичну десницу.
Целог дана све тече поштено. Људи пазе, помажу, исправљају ситне пропусте. Почиње да ми буде непријатно што сам дошао спреман да препознам криминал у сваком ко није наш. Једине препирке су око тога ко ништа не ради. Готово нико ништа не ради, па свако има основа да се осети прозваним.
Онај тихи човек који највише ради прилази ми и пита сме ли да оде кући да једе.
Мене пита!? Једино што сам до тада успешно организовао било је сопствено одсуство ради поправке телефона.
— Брате, па ти овде највише радиш.
— Само да једем. Вратићу се.
Ни они, изгледа, више не знају ко је наш, ко њихов, ко шеф, ко председник, ко неформални вођа. А председник јутрос помињао робију. Најсигурније је питати сваког ко делује као да нема конкретног посла.
Гледам за њим и покушавам да га сместим у неку од својих политичких категорија. Ниједна му не одговара.
Мораћу, изгледа, да додам човека.
Затварамо на време.
Први озбиљан спор настаје око тога како да пребројимо себе. Свако има процедуру. Студенти своју знају прецизно и не одступају.
Дајем знак да послушамо председника. Ако сада кренемо да утврђујемо колико нас има, кутију ћемо отворити после пописа становништва.
Почиње бројање, па тумачење бројања, па расправа о тумачењу.
Представница грчке странке има мишљење о сваком листићу и потребу да га саопшти пре него што га остали виде. Председник покушава да одржи ред. Притисак расте.
Решим да му помогнем.
То је тренутак који бих данас најрадије прецртао у сопственој биографији.
Почнем да га нападам што је попустљив, што слуша само Грке и Русе, ваљда се и ми Срби нешто питамо.
План успева. Сви остављају њега и прелазе на мене.
И она фина госпођа са Златара одједном има глас да дозове родбину без телефона. Лице јој се мења. Од свега што смо причали о нетакнутој природи, остало је нешто дивље, готово зверски.
Окружење постепено добија пуни програмски садржај: прво кокошињац, па цела фарма, па ријалити, па студио Информера. Није потребно мењати канал, сви су се окупили око мене.
И ја се неконтролисано продерем:
— ТИШИНА!
Чим сам изговорио, знао сам.
Председник ме погледа као човек који размишља сме ли да успостави ред једним шамаром. Другар ме повуче у страну. Браћа чувају кутију и од противника и од мене.
За кратко време сазнајем да сам насилник, да нападам жене, да се плашим мушкараца, да командујем сумњивим снагама испред школе и да сам читав дан припремао хаос. Хорде, страни плаћеници, домаћи издајници.
Ту ми постаје мало непријатно. Годинама председник овог бирачког места и ја шетамо градом у мајицама: на његовој пише „Страни плаћеник“, на мојој „Домаћи издајник“.
Сад би било неозбиљно да тражим доказе.
Једино ми смета што сам опет на лошије плаћеној функцији. Он девизни прилив, ја локална издаја. А по сопственим мерилима заслужујем бар исто.
Ћутим наредних сат времена.
Лични рекорд. Да је неко знао да најави, могла је породица да дође.
На врху кутије углавном њихови листићи. Каснији гласачи. Кутију нисмо окретали. СНС води, расположење у српско-руско-грчком савезу се поправља.
Кажу да су овде увек губили, а сад ће, изгледа, да разбију.
Само да не разбију кутију.
И даље сам сигуран у победу, али није свеједно. Повремено погледају мене. Сабијен сам у ћошак и представљам видљиви део њиховог изборног успеха.
На телефон ми стижу резултати са мог приватног репрезентативног узорка. Седам бирачких места која сам одабрао тако што тамо познајем људе. За мој ниво социјалне интелигенције сасвим довољно.
Статистичари би, наравно, имали примедбе. Зато их и не питам. Нарочито оне који не примећују да се тренд променио док им то не стане у табелу и не остану без лиценце.
Једно, друго, седмо. Моја теорија о апсолутној победи добија и бројчано обличје.
Гледам поруке, па наше гомиле.
Одозго још њихови, испод почињу наши.
Бројање постепено стиже до људи који су гласали пре шеснаест часова.
Моји приватни прогонитељи све ређе ми се обраћају. Изгледа да имају већих проблема.
Таман кад смо ушли у ритам пет наших, један њихов, представници грчке странке нагло позли.
Каже да јој је од мог урлања скочио шећер и да ће се онесвестити.
Неко пита како тек сад, после скоро сат времена.
Објашњава да то медицински може. По тону излагања, очекујем да се Несторовић укључи из другог дела учионице.
Не мешам се. Моја стручност за ендокринологију тренутно би само проширила записник.
Помињу хитну помоћ. Бојим се да ће све бити прекинуто, да ће бирачко место пасти, да ће се испоставити како сам после две године борбе лично успео да поништим једино место које ми је поверено.
Стижу и узнемирујуће поруке: могући инциденти, привођења, пазите, останите ту.
Срце убрзава. Не плашим се више толико за себе. Гледам браћу испред кутије. Они су и даље потпуно усредсређени.
Телефон засветли.
„Тата, издржи, молим те.“
Ћерка. Са непознате локације зна да њен отац једва издржава на познатој.
Спустим телефон. Седим.
Онда нова порука: АВ признао пораз.
Не устајем. Још један лични рекорд, овога пута у уздржавању. Чекам да видим како ће та информација проћи кроз просторију.
Представница грчке странке још објашњава последице мог гласа по своје здравље. Остали је подржавају. Неко узима телефон да позове хитну помоћ. Погледа екран.
Па други.
Па она.
Напољу се чују петарде.
Шећер се повлачи.
Жена се усправи. Дише нормално. Хитна одједном није толико хитна.
Годинама сам оспоравао том бившем председнику натприродне способности. А ево, једним обраћањем излечи жену у Чачку.
Можда и васкрсава.
Можда и васкрсне.
Ђаво би га знао.
У просторији тишина. Председник и неколико девојака броје. Браћа не попуштају ни милиметар. Напољу се већ игра коло, а они прате сваки папир као да избори тек почињу.
Другар и ја, званични представници Аутентичне деснице, разматрамо трагедију наше листе.
Нисмо прешли цензус.
У једном тренутку је назовем Аутистична десница. Од умора, кажем. После толико сати двоструког живота, човек заборави ко му је политичка кућа.
После победе стиже брдо порука поводом мојих прогноза, које су до јуче сви оспоравали. Неко је констатовао да имам највећу социјалну интелигенцију у Србији, статистички гледано.
Мислим да сам то био ја.
Руска странка има један глас.
Грчка ниједан.
Гркиња је гласала код нас, али тајност гласања не допушта даље зближавање.
Све се слаже. Бројеви, листићи, потписи.
Записник је готов.
Студенти јављају да записник чувам животом. Стижу им дојаве о могућим нередима. Треба га однети у штаб, који је у међувремену добио адресу и за мене.
Могао бих својим колима. Али мобилни тим је цео дан чекао да се нешто догоди, а једина интервенција била им је моја СИМ картица.
Кажем да сам узнемирен и да бих волео пратњу.
Одмах се организују.
Три момка, сваки два са два, улазе у малу шкоду. Возило се шири у границама фабричке гаранције. Ја седам са записником. Кад би нас неко погледао споља, помислио би да превозимо златне резерве, а ми носимо доказ да смо умели да саберемо.
Укључујемо сва четири мигавца.
То је неопходно. Не може се држава мењати само левим или само десним скретањима.
Кроз град пролазимо свечано и споро. Народ слави, труби, грли се. Ја држим папире у крилу и пазим да их не савијем. После толиког јунаштва, било би непријатно да слободу предам с флеком од сендвича.
У штабу озбиљна лица. Понеко се осмехне, честита, па настави да ради. Примају записник, проверавају, одлажу. Нико не тражи да испричам како сам их све надмудрио.
Кажу да су добили дојаву да би неко могао да запали страначке просторије и припише то нама. Не знају да ли је тачна. Проверавају. Организују људе да се спрече инциденти.
Имовина мора да се сачува. Нико не сме да буде нападнут. За петнаестак минута излазе да смирују славље.
Гледам их.
Две године рушимо режим. Читав дан браним кутију. Сат времена ћутим. Једва се изборим да будем на победничкој страни, а они сад бране његове просторије.
Почиње нешто да ми буде сумњиво.
Ко им је рекао да смирују народ? Зашто баш сад? Откуд тако спремно знају шта се ради после победе?
Да није све договорено?
Да неће он још да нам постане лидер мирне опозиције, а ми да га чувамо од незадовољних грађана?
Шаљем ћерки поруку да изложим неколико озбиљних питања.
Одговара:
„Тата, јеси ли предао записник?“
„Јесам, али слушај…“
„Иди кући. Јавићу ти се.“
Одем.
Успут већ састављам прве примедбе на нову власт.
Шта зна дете шта је диктатура.
П. С.
Толико сам дуго у антирежимском режиму да ће ми требати бар неколико мандата да се подесим на обичног заинтересованог грађанина.
