Посвета швалеркама

У временима захладнелих односа међу људима, прве страдају емоције. А од емоција најпре страдају оне најјаче. Тако су прве жртве нестанка љубави биле - љубавнице.

Њихово место у ванбрачним односима принудно су преузеле швалерке.

Разлика није само терминолошка. Љубавница је некада била жена због које се писала поезија, напуштали градови, губиле титуле, добијали двобоји, губили двобоји, распадале породице и настајала светска књижевност.

Швалерка је данас често жена због које се брише Viber преписка.

Цивилизацијски пад је очигледан. На почетку су се швалерке лоше сналазиле, пристајући малтене на буквално значење свог назива. Међутим, динамика односа се временом променила, па су и коњаници, све чешће почели да завршавају у положају Санчовог магарца.

Тај губитак вредности подједнако погађа и швалерке и швалере. Простије речено: ако је љубавник некада био у равни Дон Кихота, сада се свео на магарца Санча Пансе.

А онда се на све то умешала и техника. Сексуални роботи данас прете да преузму и тај део тржишта.

И ту сам се забринуо. Не због мушкараца. Они ће се снаћи. Мушкарац се снашао и кад је измишљена мотика, и кад је измишљена парна машина, и кад је измишљена брачна заједница. Нема разлога да не преживи ни вештачку интелигенцију.

Забринуле су ме швалерке. Ко ће се бавити њиховом тужном судбином?

Неко мора.

Ја сам, наравно, последњи човек који би о овој теми требало да пише. Али било би крајње наивно очекивати да се неко искусан јавно огласи.

Искуство у овој области има једну велику ману: још увек се не ставља у CV.

Мали број људи је успео да сачува научну објективност тако што се тешком муком лишио непосредног личног искуства.

У мом случају све је почело негде средином треће деценије (наравно, мог живота)  када сам се силом прилика окренуо православљу.

Тешко је у тим годинама променити личност, пориве и навике, па сам се у почетку најискреније молио у оном делу где од Бога тражимо да нас сачува од искушења.

Био сам веома озбиљан.

Изгледа да је и Он био.

Није прошло много, почео сам да ћелавим.

Онда ми је откривен тумор. После неколико дана стреса и молитве у стилу: „Ако оздравим, бићу најбољи човек на свету“, испостави се да је тумор бенигнан. И истом приликом вратих се у стари ритам, али последице стреса остадоше, па сам морао да престанем са теретаном.

Онда су своју несебичну помоћ дале и градске власти, које већ годинама, уредно и у складу са изборним календаром, одлажу отварање затвореног базена.

Тако сам престао и да пливам.

Кад држава реши да те сачува од искушења, ту ни Бог више нема много посла.

Онда сам се поломио.

Па престао да возим бицикл.

И ту сам морао да интервенишем.

„Боже“, рекох, „мислим да смо се разумели. Сачувао си ме искушења. Заиста јеси. Резултат је чак изнад очекивања. Можемо сада да прекинемо пилот-пројекат испуњавања баш сваке молитве. Дај само оне које су ми на корист, а нису нарочито захтевне и трагичне.“

Јер дошли смо до фазе у којој не само да ја нисам био у прилици да тражим швалерку, него би и свака која би почела да тражи мене морала озбиљно да образложи мотиве.

Човек постане сумњичав.

Ако жена покаже интересовање за проћелавог програмера са здравственим картоном дебљим од Толстоја, прво што помислиш није:

„Ево љубави.“

Него:

„Шта ова зна што ја не знам?“

Управо такве околности учиниле су ме идеалним аутором текста са овим насловом.

Првобитно сам неискусно хтео да се текст зове „Посвета швалерки“, у једнини.

Али су ми објаснили да је то практично немогуће.

Наводно, ко има једну швалерку, тај самим тим има потенцијал за више њих. Као код криминала, тендера или некретнина: први је најтежи.

Размишљао сам и о наслову „Посвета туђим швалеркама“, али би то у мом случају био плеоназам. Или оксиморон. Не знам тачно шта, али свакако нешто из теорије.

---

Повод за овај текст био је разговор са мојим другом из ране младости, човеком који се отворено и прилично основано подсмева мојој друштвеној неостварености.

„Само бистриш политику. Мути мало. Нађи, бре, неку да ти смањи стрес. Имам ја пар вишка док се не снађеш.“

„Швалерке се изнајмљују!?“

„Ма јок, бре. Уступају се.“

Е, стварно срамота.

Правда за швалерке!

Подсетио ме је да сам негде око двехиљадите, са 26 година, добио понуду да постанем директор СДК у Новој Вароши.

И рече ми:

„Која си ти будала био што ниси прихватио. Био би после у G17+, па Уједињени региони, па СНС. Сад би имао двеста кила, десет станова у Београду и бар три швалерке. Уби те програмирање. Да ниси имао добру плату, имао би сјајну каријеру.“

Застао сам.

Не зато што сам се увредио.

Него зато што је човек изнео каријерни план који је, гледано из данашње перспективе, имао далеко јаснију методологију од већине стратегија развоја Републике Србије.

И што је најгоре - био је врло вероватан.

Да сам остао без излаза и без могућности да поштено зарадим плату којом сам задовољан, вероватно бих и ја кренуо тим путем.

Човек се прилагоди. Рачунам да би временом и мој слабашни стомак, уз помоћ фармацеутске индустрије, пребродио функционерске ручкове. Организам се навикне на власт. Прво ти смета јагњетина у једанаест ујутру. После две године ти смета кад нема јагњетине. После пет година не можеш да заспиш ако ниси нешто приватизовао. Временом се навучеш и на тендере, али се и то може решити сондом и добрим испирањем желуца.

Све ми је то деловало могуће.

Чак и оних двеста кила.

Нису ми страшно деловали ни десет станова, ни странка, ни прелетања. Човек би, ваљда, и са тим некако живео. Живе и птице.

А онда помислих:

А шта је са оне три швалерке?

Како би њима било?

Каква је то судбина - бити статусни симбол масног мушкарца од двеста килограма само зато што има финансијских могућности стечених благовременим познавањем долазака, одлазака и гејтова - кад се слеће, кад  се полеће и где се тачно укрцава, а где истоварује држава.

Можда су швалерке заправо највеће жртве наше транзиције.

О радницима смо бар нешто писали.

О пензионерима смо нешто причали.

О младима стално кукамо.

О селу снимамо емисије.

А ко је икада направио социјални програм за швалерке?

Нико.

А кад човек погледа ко данас све може да има швалерку, не може да не завапи над судбином професије.

Некада је љубавница била доказ да си Казанова.

Данас понекад доказује само да немаш никакве обавезе, а да лова сама капље.

Зато су ми помало смешни ови што гостују по подкастима и објашњавају своје невероватно успешне каријере. Ко је год хтео и имао стомак, овде је успео.

---

Није одувек било тако.

Не тако давно, овде су се најјачим мушкарцима сматрали они који су могли да носе породицу, да брину о жени, деци, родитељима, кући, имању и фамилији.

То је, признајем, било страшно примитивно време.  Мушкарац се доказивао одговорношћу. Срећом, напредовали смо.

Данас се потпуно остварење мушкарца понекад мери бројем квадрата, кубика мотора, функцијом у управном одбору и женама са којима не живиш.

Швалерка је постала нека врста ордена. Само што се тај орден не носи на реверу одела у ком излазиш у друштво са супругом.То је, отприлике, све што о швалерају треба научити.

И ту долазимо до највећег проблема савременог мушкарца:

швалерка је постала превише доступна.

А сваки статусни симбол који постане доступан престаје да буде статусни симбол.

Некада је требало имати шарм.

Па положај.

Па новац.

Па добар капут.

Шал.

Глас да отпеваш барем шансону.

Па знати нешто да кажеш.

Данас имаш телефон и време.

Тиме је читав један миленијум мушке еволуције практично поништен.

---

Лако је било некадашњим љубавницама.

Љубавница је била ретка појава, па је сходно томе имала високу тржишну вредност.

Мушкарац се трудио да освоји њену наклоност.

Она је држала до себе.

Писала су се писма.

Чекало се.

Путовало.

Патило.

Песници су због њих постајали још неподношљивији него што песници иначе јесу.

Емил Зола је својој Жан писао посвете какве данас просечан мушкарац не би саставио ни уз ChatGPT, три лекторке и претњу разводом.

Жилијет Друе је у каталогу француске Националне библиотеке сасвим службено заведена као љубавница Виктора Игоа.

Шекспир је имао своју мистериозну „Dark Lady“.

Људи су од љубавних компликација правили светску књижевност.

Ми смо направили архивиран чет.

То је наш допринос европској култури.

Будући историчари ће проучавати двадесет први век и уместо писама наћи:

„Јеси будна?“

„Где си?“

„Не могу вечерас.“

„Бриши поруке.“

Четири реченице.

---

Једном сам, у сопствену одбрану, рекао:

„Немам ја новца за швалерку.“

Људи су се смејали.

Ја нисам разумео зашто.

Тек тада сам сазнао колико сам социјално заостао.

Испоставило се да за швалерку данас новац уопште није обавезан.

Напротив.

Неке саме плате пиће.

Е ту сам схватио размере пропасти цивилизације.

Не мора мени нико да враћа патријархат, али мора постојати неки ред.

Ако већ рушимо традиционалне вредности, не можемо ваљда срушити и кафану.

Због таквих ће на крају и нама поштенима жене забранити кафану.

Куд ћу после да побегнем од себе?

Шта је следеће?

Да швалерка дође својим колима?

Да плати гориво?

Да резервише апартман преко Booking-а и пошаље ти PIN за улаз?

Па где је ту мушкарац?

Шта је његова функција?

Биолошки привезак?

Bluetooth уређај?

Деведесетих је бар постојао пословни модел.

Београдски криминалци су одвајали најбоље рибе само да би биле виђене у добром ауту, како би им касније порасла цена код регуларне клијентеле.

То је био бизнис модел.

Сви расту.

Синергија.

Јавно-приватно партнерство.

Данас ништа.

Нема модела.

Нема стратегије.

---

И баш сад да се појави вештачка интелигенција. Сада стижу и сексуални роботи. То је већ нелојална конкуренција. Робот не тражи да се разведеш. Не интересује га где си био за Нову годину. Неће ти послати поруку у 23:47 док седиш поред жене. Неће направити screenshot.

Неће рећи:

„Морамо да разговарамо.“

А ако једног дана добије ту функцију, искључиш је у Settings.

Како човек од крви и меса да се такмичи с тим?

Али још важније:

како швалерка да се такмичи с тим?

Шта ће бити са читавом једном друштвеном категоријом?

Хоће ли држава реаговати?

Хоћемо ли увести субвенције?

Преквалификацију?

Националну стратегију за очување традиционалног швалераја?

Хоће ли Министарство за бригу о породици бити надлежно или ненадлежно по природи ствари?

То су питања која нико не поставља.

Зато их постављам ја.

И то као најмање компетентан.

Срамота за друштво.

---

И зато је овај текст посвета швалеркама.

Швалеркама није остало ништа. Ни поезија. Ни романтика. Ни економска сигурност. Ни ексклузивност. Ускоро, изгледа, ни тржиште.

Остаће само један широј јавности непознат блогер да забележи да су постојале.

А кад их једног дана потпуно замене роботи, можда ће неки последњи преживели мушкарац пустити сузу. Не за швалерком. Него кад види цену годишње претплате.

---

П.С.

Одбијање понуде да са 26 година постанем директор СДК у Новој Вароши годинама ми је служила као доказ да сам добро предвиђао политичке токове.

Хвалио сам се том предикцијом: данас не постоји ни СДК, ни служба, ни друштвено књиговодство, а ни друштво.

Штавише, нема више ни вароши која је некада била Нова. Остали су пензионери, нешто деце чији се родитељи или одлично или недовољно добро сналазе, и успомене на време када је човек могао да погреши у избору каријере, а да бар зна шта је пропустио.

Можда човек ипак треба да буде срећан што је побегао од неких искушења. Од функције. Од двеста килограма. Од десет станова. Од три швалерке. Од судбине једне вароши.

Само остаје оно старо питање свакога ко је једном отишао:

да ли је требало отићи још даље?

Read More

Товљеник, казан и кнедла

Наваби газда живинче у кућу, поче га вазда пуштати под сто и нуткати му скрајке и мрвице. Живинче се одмах осоколи, па се кочопери по одаји, перје шири и горди што је тобож главно под кровом. Повило шију, па се умиљато врзма и смуца око газдиних ногу, чекајући какво боље парче да му западне, заробљено сопственом посленошћу да се и не осврне и види шта му се иза леђа спрема.

​А газда  видећи да је ватра већ подпаљена  приставио казан на огњиште. Вода ври, зачини се већ по чађи осећају, а товљеник у својој слепој умиљатости и не пита се – зашто је баш он тако издашно товљен.

​Да је то безумно живинче бар у младости, као какво дете, између две ватре заиграло, или да је икад видело како се пожар гаси, знало би да се ватра испод котла не ложи ни за шта до за супу где ће ето барем једном у животу бити  главно.

Read More

Грантови и гранате

Кад се Руси и Американци једног дана измире, као доказ новог пријатељства уследиће заједничко бомбардовање Србије.

Елем, Немци су нас већ више пута бомбардовали. Британци су се огласили 1944, а весели Американци тек деведесетих.

Кинези нису имали оружје толиког домета, а неће ни имати потребе, јер су већ толико прекопали источну Србију да је учинак раван бар једној мањој нуклеарној глави, срећом само са индиректним жртвама.

Било би зато крајње неправедно да браћа Руси остану једина велика сила која нас никада није гађала. Толико смо деценија градили братске односе да би било готово увредљиво да се све заврши без иједне крстареће ракете.

Олакшавајућа околност биће то што циљ неће бити српска, него израелска фабрика дронова у Србији. Земља се, дакле, зна. Остаје још да се види која општина има најбољег повереника. Једино би требало замолити Израелце да фабрику не праве у Лесковцу. Тај град је већ једном пропустио прилику да после британског бомбардовања настави каријеру српског Манчестера. Било би сурово да му се индустријска револуција поново догоди из облака.

Тада ће нам напокон постати јасније и оно старо питање из уџбеника: како је могуће да Београд бомбардују Немци 1941, а савезници 1944?

Сасвим лако.

Исто онако како ће нас у будућности бомбардовати Руси: пријатељски, историјски оправдано и у нашем најбољем интересу.

Само ће размера бити нешто већа. Не у килотонама, него у протоку времена. У Другом светском рату било је потребно свега неколико година да пређемо пут од бомбардовања непријатеља до бомбардовања савезника. Овога пута тај цивилизацијски напредак трајаће неколико деценија.

Одушевљено српско бирачко тело честитаће председнику што је пуних тринаест, четрнаест или колико већ буде потребно година успешно одлагао руско ракетирање Србије.

Не сме се потценити такав државнички успех.

Лако је водити земљу коју нико не жели да бомбардује.

Већ истог јутра изаћи ће пригодна специјална издања:

СКАНДАЛОЗНО: РУСИ НАМ РУШЕ НАМЕНСКУ ИНДУСТРИЈУ — СРБИЈА ХИТНО ПОД НАТО КИШОБРАН!

ОТКРИВАМО: ЗАШТО ЈЕ УЛАЗАК У АЛИЈАНСУ У ОВОМ ТРЕНУТКУ ЈЕДИНИ ПАТРИОТСКИ ЧИН!

ЕКСКЛУЗИВНО: 1999. ЈЕ БИЛА САМО „МАЛИ НЕСПОРАЗУМ“ — ПРАВИ НЕПРИЈАТЕЉ СРБИЈЕ ЈЕ НА ИСТОКУ!

ДРАМА У ЈУТАРЊЕМ: ДЕЖУРНИ СТРУЧЊАЦИ ОБЈАШЊАВАЈУ КАКО СУ НАМ НАТО ПАРТНЕРИ ОДУВЕК БИЛИ НАЈВЕЋИ ЗАШТИТНИЦИ!

До поднева ће се испоставити да је НАТО заправо средњовековна српска идеја коју су нам, као и све друго, украли.

Предвече ће бити откривено да је Свети Сава заступао евроатлантске интеграције, само се тај део Номоканона до сада погрешно преводио.

Србија ће по хитном поступку затражити чланство и истовремено дипломатским путем спречити сукоб нових савезника, Бугара и Албанаца, око тога ко треба да се повуче из Ниша.

Референдум неће бити потребан јер је ситуација сувише озбиљна да би се о њој изјашњавали грађани.

Уосталом, у српским земљама већ постоји солидна традиција уласка у НАТО без референдума.

Прелазни период трајаће око четрдесет пет минута, колико треба уредничком колегијуму да се организује.

То је једна од предности стабилности.

После тога ће Срби свечано одмарширати на Источни фронт. Источни фронт има ту необичну историјску особину да се, кад год се Европа озбиљно зарати, налази све источније.

Руси ће, неким чудом, опет победити. Њихове границе ће после те победе бити још мало источније, али нема везе: победа је неспорна. То је посебност руске победе.

На Балкану ће њихову победу најсвечаније дочекати Хрвати. Хрватска политика има готово шизофрену способност да тачно препозна победника, нарочито када је победник већ победио.

У Сплиту ће деведесет посто становништва изаћи да дочека руску флоту, као што је пре стотинак година огромна већина града изашла да дочека српске ослободиоце. Преосталих десет посто касније ће доказати да су Русе чекали код куће. Они ће представљати потенцијалну енергију за следеће дељење карата.

За разлику од старих времена, интернет ће овог пута имати довољно доказног материјала, јер се већ сада озбиљно спремају за, не дај боже, сценарио.

За разлику од досадашње производње националне историје, почеће масовна производња породичних успомена.

Коначно ће бити потписан мир. Руси ће се победнички повући негде још источније. Американци ће објавити да су остварили све ратне циљеве. Европљани ће објавити да је очувано европско јединство. 

Хрвати ће бити на страни победника.

Румуни ће добити нешто што нису тражили.

Италија ће, по некој споредној клаузули мировног споразума коју нико неће прочитати, добити прилику да поново расправља о Истри.

Само ће Срби успети да на почетку рата буду на погрешној страни, а да се непосредно пред крај пребаце на другу, такође погрешну.

То ће бити наш коначан допринос војној теорији. Опет ћемо ући у војне књиге.

Ни осталим балканским народима неће бити сасвим јасно како су сви били на правој страни, а опет нико није задовољан. Срећом, више неће бити довољно аутентичних Срба да се жале на светску неправду, свирају уз гусле и уринирају низ ветар.

Тиме ће један од најстаријих европских проблема бити решен природним путем.

Остаће запамћено само пријатељско питање немачког новинара у Београду о начину на који Србија може да помогне у убијању Руса.

Неће се нарочито памтити једна ситница: да у тренутку када је српски режим највише зависио од руске подршке, Москва није показивала претерану храброст да тај режим озбиљније критикује. Неће остати упамћено ни да руске дипломате нису имале нарочиту потребу да позову студенте. Њихове родољубиве представнике још мање.

Братство је захтевно. Вулин је практичнији. Са њим можеш да сакријеш сопствени интерес испод цензуса. Док су се овде једни заклињали у Русију, а други је проглашавали за вечну претњу, руска дипломатија пажљиво је мерила где јој се завршавају интереси.

Поводом дочека украјинског председника, кога ће једни медији описивати као наследника најцрњих традиција Украјине, а други као последњег браниоца европске цивилизације, сви ће бити љути на студенте.

Једни зато што се нису огласили и осудили.

Други зато што су се огласили.

Трећи зато што се нису прво консултовали са њима како би знали шта треба да мисле.

Четврти зато што се нису сетили пре председника да позову Зеленског и покупе западне симпатије.

Председник ће у међувремену покупити западне симпатије које су биле намењене његовим противницима.

Прво издање књиге „Како сам победио обојену револуцију“ биће брзо повучено. Друго, допуњено издање носиће наслов:

„Како сам киднаповао обојену револуцију“.

Предговор ће написати један европски дипломата. Поговор руски амбасадор. Обојица ће тврдити да је књига доказ исправности њихове политике.

Интелектуалци ће потписати нову петицију.

На друштвеним мрежама исмеваће их као четнике из 1945. и путинофиле. Нешто као модерни четници-стаљинисти. Та квалификација остаће упамћена управо зато што никоме неће бити сасвим јасно шта значи.

Водећи национални интелектуалац објасниће да је на делу режим одмазде који преузима монопол над националном реториком и тако нормалног човека тера у дефанзиву. Интелектуалци ће се, као и обично када стварност постане непријатна, повући у своје уже специјалности. Историчари ће смети да говоре само о средњем веку. Филозофи о Хајдегеру. Социолози о појавама које немају никакве везе са садашњошћу. Политиколози ће најбоље проћи. Њима ће остати право да сваког дана објашњавају оно што се већ догодило.

Неокомунисти ће у међувремену затражити хитан улазак у ЕУ, санкције Русији и споразум са Косовом. Легалисти ће одговорити:

Сјајно. Само фали једна ситница. Како то извести демократски и уз третман већине достојан људи? Окупацијом медија? Манипулацијом сиротињом која се инати паметнима, док паметни углавном гледају сопствени интерес? Прогоном на тракторима?

На то питање неће стићи одговор. Не зато што је тешко. Него зато што ће у том тренутку почети нови рат.

Јутро ће опет сванути. ДНК ће се рекалибрисати. Народ ће нестати, али ће, за разлику од диносауруса, иза себе оставити неколико милиона налога на друштвеним мрежама. АИ ће их уредно одржавати тако да, по тестаментарној вољи власника, могу да се свађају још деценијама.

Испоставиће се да за национализам народ уопште није неопходан. Довољни су сервер и лозинка.

Председник ће добити своје судије у ВАР соби, са којима ће договорити или одлагање избора унедоглед или проглашење победника, као ономад Т. Николић пре затварања изборних места.
 
Остаје само нада у виц: „не знам како, ал' Србин је на крају испао најпаметнији и све надмудрио.“

П. С.

А негде код Лесковца стајаће мала спомен-плоча на месту некадашње фабрике дронова:

„ОВДЕ ЈЕ ПОЧЕЛО НОВО РУСКО-СРПСКО БРАТСТВО.“

Испод ће неко дописати:

„НАТО ГРАНТ 2026.“

Read More

Грађанска послушност против изборне невоље

Ако вас непрестано држи утисак да живите у ријалитију који је режирао Франц Кафка, уз стручну помоћ неколико локалних пијаница и једног јавног предузећа,  онда вам је све јасно и нема потребе да читате остатак текста.

У супротном, хајде да извршимо кратку вивисекцију нашег заједничког лудила. Без анестезије, јер је она одавно потрошена на националним фреквенцијама.

Ове године стасава нова генерација која, откако зна за себе, живи у непрекидној предизборној кампањи. Ако неки од њих теоријски и знају шта је демократија, нису имали ту част и привилегију да је сретну уживо. За њих је демократија нешто попут мамута: постојала је, наводно, постоје слике, али је нико није лично видео.

Србија је годинама била савршено пројектовано острво институционалног леша. Тамо где није било система, шема је радила беспрекорно. И у томе је, мора се признати, постојала нека врста уврнутог спокоја: знало се ко краде, ко ћути, ко аплаудира и ко на крају плати рачун.

Пре него што се бетон срушио у Новом Саду, наша политичка математика изгледала је као надреални цртеж рађен на полеђини тендерске документације.

Око 35 одсто режимских гласова држало је апсолутну власт. Та армија делила се на две основне касте: уцењене и уцењиваче. Први су дрхтали за уговоре на три месеца у комуналном предузећу, за место детета у вртићу или за обећање да ће им неко једног дана повезати стаж. Други су држали кључеве сефова, тендера, локалних кабадахија и судбина ових првих. Уцењени су добијали сендвич и претњу. Уцењивачи станове, фирме и квадрате. Мало специфичан систем социјалне правде.

Новообогаћени, са свешћу ситних криминалаца и апетитима колонијалних управника, педантно су се борили око сваког ресурса који још није предат неком страном инвеститору. Ипак, у дубини душе били су захвални држави. Не зато што им је дала прилику да успеју, већ зато што их већ деценијама не шаље у затвор, иако их је више пута ухватила са руком у тегли, џаку, буџету и катастру.

Око 20 одсто чинили су дежурни противници режима. Углавном су служили као декор и доказ да демократска халуцинација још траје. Међу њима је било много оних који су вазда антипротивни свему што постоји, а нарочито једни другима.

Осталих 45 одсто били су „неутрални“. Лежерно заваљени у споредне ложе, убеђени да су изнад ситуације, са чврстом вером да ће последице распада система стићи све друге пре њих. Веровали су да се корупција зауставља на кућном прагу, да бетон пада само на туђе главе и да ће дугове враћати нека друга, мање сналажљива деца.

Апсурд је био у томе што је проценат људи који пристојно живе био већи међу опозиционо настројенима него у самој режимској пешадији. Али власт је применила генијалну тактику. Пошто није могла свима да подели богатство, понудила им је удружени криминал. Мрежа саучесништва проширена је до последњег села. Неко је добио посао, неко дозволу, неко да не плати казну, неко да краде шљунак, неко да прода општинску земљу, а неко само привилегију да гледа у другу страну. Красти од државе постало је скоро обавеза. Красти од сиротиње — то је већ била вештина.

У таквом систему поштен човек није био само опозиционар. Био је будала. Сеоска луда којој се сви смеју док са стране гледа како се национални ресурси, јавна добра и будућност распродају на бувљој пијаци, уз масно задуживање које ће враћати и праунуци. Наравно, осим праунучади оних чији су прадедови део распродатог народног богатства на време ставили у приватне џепове, фондове и некретнине и оф-шорове.

А онда се срушила надстрешница.

И бетон је оголио све оно што су године пропаганде покушавале да прекрију стиропором, билбордима и свечаним отварањима.

Неутрални су се махом придружили дојучерашњим „антипротивнима“. Расположење је постало већински антирежимско, али је режим и даље контролисао наратив. Онда су се искусни склонили у страну, чекајући да неискусни реше и њихове проблеме.

И тако - ништа.

Систем је наставио да јаше као и раније, само са нешто више полиције, нешто мање стрпљења и изборима који се најављују као Халејева комета: сви су чули да ће доћи, али нико не зна у ком животном веку.

Након трагедије, политичке странке потрчале су пред камере. Тада је почео први комични чин трагедије: опозиционе странке су се прве распале. Њихови лидери, до тада навикнути на удобне улоге професионалних галамџија који поподне глуме европејце, а увече исмевају „заостале националисте“, показали су се или као трагично неспособни, или као споредни ликови из истог филма који власт режира годинама.

Од родољубивих опозиционара нико ништа није ни очекивао. Они су били заузети интерним првенством у дисциплини „ко је први рекао да је пропаст неминовна“. Док се земља распада, они и даље мере чија је апокалипса аутентичнија.

Све у свему, државне службе извеле су на терен све своје играче, резерве, спаваче, двоструке агенте и понеког корисног идиота који заиста мисли да игра за свој тим.

И док су професионални политичари гледали како да сачувају ситне синекуре и преживе до следећег првог у месецу, на сцену је ступила једина релевантна нестраначка друштвена категорија - студенти.

Студенти нису калкулисали - немају ни радни стаж, ни стамбене кредите, ни управне одборе, а изгледа ни места на изборним листама. Подигли су ниво јавне свести, вратили храброст и хируршком прецизношћу показали на хорду беззаконика.

Али најважније од свега: вратили су срамоту на јавну сцену.

Подсетили су нас на солидарност, реч која је у српском политичком речнику годинама стајала отписана као архаизам, негде између „одговорности“ и „оставке“.

Нова математика страха и попис фанатика

Политичка математика се у међувремену прекомпоновала.

Режим је са својих 35 одсто склизнуо на око 30. Испоставило се да међу дотадашњим присталицама има бар пет одсто људи који знају понешто о тактици или су бар научили када је време за повлачење ради заштите приватних интереса.

Другим речима: нису открили морал, него калкулатор.

Са друге стране створио се тврди, бесни контраблок од око 35 одсто људи који би данас гласали и за главицу купуса, покварени бојлер или Аљбина Куртија лично, само  да на гласачком листићу јасно и недвосмислено пише: против овог режима.

Кључни заплет, међутим, налази се у преосталих 35 одсто пасивних. На њих су најљући они „нови“ антирежимски настројени грађани, бивши неутралци који су се недавно пробудили и одмах закључили да нико други више нема право да спава. И пребези из режима сада сматрају да је неутралност морално недопустива. Јуче су сакупљали сигурне гласове, данас држе лекције из грађанске храбрости. Српски политички живот је чудесна школа: диплома се добија оног тренутка када промените страну.

Истовремено, и међу вечитим опозиционарима има оних који не желе ништа са студентско-народним покретом. Смета им гомила, смета им народ, смета им српски предзнак, смета им што отпор није довољно стилски усклађен са њиховим конференцијама и фондацијским извештајима.

То је стара бољка домаћег елитизма: презир према свему домаћем, осим према домаћим грантовима.

Осим изборне статистике, било би поштено пописати и фанатике.

Владајућа странка тврди да има око 17.000 лојалиста. На основу последњих скупова могло би се закључити да ниједан од тих лојалиста није у стању да убеди ни сопственог укућанина, а камоли стотине капиларних гласача којима се хвале пред председником.

Капилари су, изгледа, запушени. А ни крвоток више није што је некада био.

Европских фанатика никада није ни било много. То су људи фанатично одани пре свега сопственом интересу и идеји да живе у систему који ће им омогућити да искажу своје потенцијале, а на рачун оних неспособних. Сасвим легитимно, а без потреба да залазимо у логику и морал.

За сада те потенцијале углавном исказују у масно плаћеним невладиним организацијама, на панелима о оснаживању, уз резултате толико невидљиве да би им позавидела и државни тужиоци.

Фанатици везани за руске интересе свели су се на домете Вулинове политичке вештине, што је статистички занемарљива категорија. Ипак, Вулину се мора одати признање: успео је да одради и збуни  веселе, заузете и традиционално незаинтересоване Русе, на запрепашћење домаћих русофила. Као да су се Руси уплашили размере симпатија које имају у српском народу, па су одлучили да их сведу испод изборног цензуса.

Амерички фанатици повукли су се услед непријатности око лика и дела  Трампа. Већина њих годинама је била финансирана са супротне политичке стране, па се сада налазе у идеолошком нокдауну: не знају да ли да бране Доналда или донатора.

Кинески фанатици тренутно су везани искључиво за ниво корупције и количину прљаве индустрије, па им се тачан број не зна. Али, судећи по обиму таквог бизниса у Србији, не би било изненађење да су управо они најбројнија и најуспешније прикривена политичка група.

Њихова идеологија је једноставна: може све, само да нема питања, синдиката и мерења квалитета ваздуха и да је по кинеским законима.

Режим сада све улаже у преосталих 35 одсто неопредељених. Циљ није да их убеди да је власт добра. То је чак и за домаћу пропаганду постало превише амбициозно. Циљ је да их задржи пасивним. Зато се бацају удице, измишљају лажни протагонисти, подижу вештачке тензије, пребројавају „ЕУ зрнца“ и српски хромозоми у ДНК. 

То је све што је остало након што је режим распродао и предао готово све што се могло продати или предати - од литијума до делова политичког и територијалног суверенитета.

Тако је и прича о „обојеној револуцији“ избледела. Да је неко заиста желео револуцију на класичан начин, не би две године стрпљиво стајао на раскрсницама, прикупљао документацију, позивао на институције и тражио изборе. Студенти својом цивилизованошћу упорно кваре режимску фантазију о опасним револуционарима.

Проблем режима није то што студенти желе насиље. Проблем је што траже да закон важи и за власт. У овдашњим околностима, то заиста звучи револуционарно.

Избори ће, по свему судећи, бити расписани тек када се последња трећина грађана одлучи и колективно закључи да јој је од свега мука.

Ко мисли да је бесконачно одлагање избора после законских и политичких рокова код нас немогуће, нека погледа два сата програма телевизије Информер. После тога више ништа неће сматрати немогућим, осим можда нормалности.

Триптих могућих расплета

Уколико власт ипак одлучи да распише изборе, што се тренутно чини готово немогућим, између осталог и зато што их непрестано најављује, наћи ћемо се пред три могућа сценарија.

Сваки носи сопствени ниво горког апсурда.

1. Победа снага режима

Таква победа била би могућа само уз бруталне манипулације, застрашивање, медијску блокаду, даљу трговину националним интересима и одлуку политичко-криминалне структуре да народ мора остати у стању трајног страха.То више не би била изборна победа, већ административно проглашење да је талачка криза успешно продужена за још четири године.

2. Победа антирежимских и уставобранитељских снага

То би био тренутак у ком би се владајућа кула од карата срушила преко ноћи, а подршка странци власти пала на маргину од пет одсто. Њигови гласачи нису идеолошки, они традиционално гласају само за оне на власти.

Остало би, међутим, питање ко би се у том хаосу најбоље снашао.

А по том питању већ имамо лоша искуства. У Србији се после сваке промене власти испостави да су стари кадрови били толико дубоко против претходног режима да су, из чистог отпора, морали да остану на свим функцијама.

3. Нерешено и продужена агонија

То је сценарио у ком режим ангажује све ресурсе, полуге, службе и подземље да сачува власт по сваку цену. Ако би у таквој ситуацији дошло до народне буне и бруталног одговора, једини и искључиви кривац била би власт која је свесно затворила све институционалне излазе.

Но, срећом по режим, народ се до сада показао прилично незаинтересованим за личну жртву. Уосталом, није нас ни остало много. Полако се миримо са новом народном генетиком: прилагођавање, повлачење и чекање да несрећа погоди неког другог.

Као мач над главом виси и чињеница да је главни медијски лик у Србији небројено пута ухваћен у лажи, а да не постоји ауторитет који би могао да саопшти изборне резултате и да му сви поверују. Свако зна за чувено обећање да „неће дати Газиводе“. Зна и колику тежину данас имају таква обећања. Отприлике колико и гаранција извођача радова на објекту који је већ свечано отворен три пута.

Након проглашења резултата, свако злонамеран моћи ће да манипулише недостатком поверења и ауторитета. То би додатно продубило агонију подела у којој се налазимо. А притом још нисмо ни стигли до најједноставнијег питања: шта би заиста били изборни резултати и коме би уопште требало веровати?

Док чекамо расплет, режим не губи време.

Корупција, бахаћење и задуживање настављају се брзином која више не пркоси само законима, већ и основном здравом разуму. Сваки нови дан личи на ликвидациону распродају државе у којој продавци журе, јер слуте да би власник могао да се врати.

Оно што нас извесно чека, без обзира на исход, јесу опасно тешка финансијска и друштвена искушења.

Студенти су свој део посла урадили.  Оголили су царево одело и показали да није само невидљиво, већ и труло, прескупо плаћено и набављено на тендеру са једним понуђачем.

Сада је питање упућено свима осталима:

Да ли је ово друштво у стању да пружи озбиљан одговор и створи коалицију разума?

Или ћемо заувек остати разјурена руља која се продаје за ситан интерес, радно место на одређено и обећање да бетон сутра неће пасти баш на њену главу?

П. С.

Ако сте прочитали све ово и и даље планирате да викенд проведете расправљајући се на Твитеру о томе ко је већи издајник - честитам.

Успешно сте продужили рок трајања овој комедији за још најмање три дана.

Свакако купите шлем.

Сачувајте главу, или бар оно што је од ње остало.

Јер нас чека или велика реконструкција, или наставак организованог закопавања.

Read More

Двојка са Тиктока

Цео живот сам маштао да постанем кафански певач.

Нисам имао глас, слух, репертоар, кафану, хармоникаша, публику, нити нарочиту жељу да остајем будан касно. Смета ми и кафански дим. Али човек не сме дозволити да му неколико техничких недостатака поквари животну амбицију.

Требало је само сачекати да техника узнапредује.

И ево, сада ми се, коначно, жеља испунила.

Добио сам песму, музику, аранжман и продукцију. Готово сам чуо публику како ломи чаше о чело, а да нисам морао ни да устанем из фотеље. Нисам морао да научим да певам, да частим оркестар, да се свађам са газдом кафане, да чекам да неко наручи „ону нашу“, нити да после треће строфе грлим непознатог знојавог човека који ми објашњава да га једини разумем.

Ево ме управо сада: правим AI workflow аутоматизованог агента који ће да пронађе сензационалну вест на мрежама, истражи занимљив феномен, направи content, а затим све то промовише у искреној и племенитој намери да од предмета истраживања направи још већи феномен.

Другим речима, агент најпре открије догађај.

Онда га објасни.

Затим га опева.

Треба само прецизно задати параметре сензационализма, циљну публику, количину носталгије, дозвољени број суза по минуту, проценат аутентичности, политичку прихватљивост, однос туге и наде, као и списак личности чији дигитални траг треба прекопати.

Остало агент уради сам.

Нађе човека.

Нађе феномен.

Нађе публику.

Нађе публици осећања која није ни знала да има.

Онда јој та осећања пошаље између рекламе за колаген, снимка пса који говори „мама“ и политичке анализе човека који је до јуче продавао половне бранике.

Следећи release: Ако феномен не постоји, агент да га направи.

Тренутно доступна верзија може само да увелича феномен ако он већ постоји.

Па, све ће се човеку огадити.

Ова хиперпродукција свему обара цену, осим рентирању стана у Београду.

Чим сам направио агента, почео сам да размишљам како да га комерцијализујем. Јер ако нешто не може да се наплати, онда очигледно није ни било вредно прављења.

Тако су нас учили Адам Смит, Карл Маркс, Силицијумска долина и власник киоска који наплаћује кесу десет динара.

Идеја је једноставна. Агент неће правити један исти садржај за све. То би било примитивно. Готово социјалистички.

Напротив, за сваког конзумента правиће посебан садржај, тачно према његовим афинитетима, образовању, политичком опредељењу, емотивним ранама, јутарњим претрагама, ноћним слабостима и стварима на којима је задржао поглед две секунде дуже него што је смео.

Некоме ће послати научно дело.

Некоме блог.

Некоме песму.

Некоме ноте.

Некоме славу.

Некоме ће послати доказ да је већ славан, само што јавност то још није приметила.

Некоме ће направити биографију. Некоме ће преправити биографију.

Некоме ће написати текст о пропасти породице. Некоме текст о томе да породица никада није ни постојала, него су је измислили произвођачи трпезаријских столова.

Некоме ће послати патриотску песму. Некоме виц који исмева патриотизам.

Некоме доказ да је свет равна плоча. Некоме научну студију о томе зашто људи верују да је свет равна плоча.

Један ће добити музичко дело.

Други анализу тог дела.

Трећи критику анализе.

Четврти снимак реакције на критику анализе дела.

Пети песму о феномену људи који гледају реакције на критику анализе дела.

Шести ће бити проглашен стручњаком за тај феномен.

Седми ће бити позван у подкаст да објасни зашто је шести стручњак.

Осми ће од подкаста направити кратки видео.

Девети ће кратки видео прогласити културним догађајем.

Десети ће на основу тог културног догађаја написати научни рад.

Први ће на крају добити сажетак тог рада и неће препознати песму од које је све почело.

Тако сам, коначно, као прави комуниста, остао доследан идеологији једнакости. Свакоме према његовим потребама. Свакоме према његовим афинитетима.

Ето нама дигиталног комунизма. Средства за производњу су заједничка, модели су у облаку, а сваки пролетер добија персонализовану пропаганду. Нико више неће бити ускраћен. Свако ће добити своју истину. 

Тако је једном од мојих профилисаних налога, оном који показује склоност ка народној музици, пролазности живота, карираним столњацима и снимцима људи који плачу на концертима, стигао  садржај о феномену Миланчета Радосављевића.

Агент је феномен стручно проучио. Установио је да је Миланче популаран међу младима зато што је аутентичан, зато што не покушава да буде модеран, зато што га је Тикток поново открио, зато што млади осећају носталгију за временом у коме нису живели и зато што су се заситили омиљене музике.

Другим речима, млади су се уморили од онога што сами непрестано производе, па су се окренули човеку који није ни знао да треба да им се окрене. Миланче није ушао у алгоритам. Алгоритам је ушао у Миланчета.

И то без његовог знања. Док је човек мирно певао песме које пева деценијама, агенти су око њега почели да граде културни догађај.

Један је пронашао стару песму. 

Други исецкао најемотивнији део.

Трећи га ставио преко снимка девојке која гледа кроз прозор аутобуса.

Четврти додао текст: „Само прави разумеју.“

Пети измерио реакције.

Шести препознао растући тренд.

Седми направио компилацију.

Осми написао текст о неочекиваном повратку старог певача.

Девети произвео реакцију младих на тај текст.

Десети закључио да је реч о спонтаном феномену.

Једанаести је затим промовисао текст у коме је десети објаснио како је цео феномен настао спонтано.

Миланче је тако упао у алгоритам антикултуре и антибунта младих.

Револуција са препорученим садржајем.

Млади се буне против модерне музике тако што им алгоритам препоручи стару. Буне се против алгоритма тако што масовно прате његову препоруку. Одбацују трендове тако што сви истовремено прихвате тренд одбацивања трендова. Беже од хиперпродукције тако што од једне старе песме направе милион снимака. Довољно је променити плејлисту. То се данас зове аутентичност.

Када намерно не пратите трендове, ви сте старомодни. Када случајно не пратите трендове, ви сте феномен. Када вас алгоритам пронађе без ваше помоћи, ви сте органски раст. Када пронађе неког другог, онда је то манипулација масама.

Нећу да вам ово даље објашњавам. Моји читаоци нису глупи, а слобода да човек сам извуче погрешан закључак једна је од последњих слобода које нам алгоритам још није персонализовао.

Агент је затим, на основу истраживања феномена који су други агенти управо створили, написао песму под називом „Двојка са Тикток-а“.

У њој Миланче тихо свира у полумраку, карирани столњак крије јаде, телефони светле, млађа девојка снима, а стадион плаче јер хајпа сада има.

Све је ту.

Кафана.

Старост.

Младост.

Алгоритам.

Туга.

Ташмајдан.

Посебно ми се допао стих:

„Угасите светла, алгоритми нови,
јер старац са бине држи лекцију свима,
док свет се полако гаси и плови,
стадион плаче – јер хајпа сад има..“

Алгоритам је написао песму у којој позива да се угасе алгоритми. Као када банка објави приручник о скромном животу, кладионица покрене кампању о одговорном понашању, а инвеститор у Београду на води апелује да сачувамо стари изглед града.

Чиста аутентичност.

Онда је агент направио аранжман.

Други агент је отпевао.

Трећи очистио вокал.

Четврти додао кафанску патину.

Пети симулирао пуцкетање старе плоче.

Шести направио спот у коме се смењују празна кафана, неонска светла, руке старијег човека и млада девојка која снима вертикални видео.

Седми је осмислио кампању.

Осми пронашао налоге којима треба послати песму.

Девети писао коментаре.

Десети анализирао коментаре.

Једанаести је на основу анализе преправио песму да делује још спонтаније.

Публика је била одушевљена.

Једни су написали да их је вратила у детињство.

Други да данас више нико не уме овако да пише.

Трећи да се одмах види да иза песме стоји животно искуство.

Један господин је приметио да „овакву емоцију машина никада неће моћи да направи“.

Његов коментар је, према анализи система, можда написао AI додатак за аутоматско коментарисање, подешен да оставља утисак човека који се разуме у душу.

Онда сам исти агент прикључио на други профил. То је мој профил који покушава да буде блогер у уском кругу пријатеља. Има седамдесет читалаца, од којих су тројица случајно кликнула, четворица су рођаци, петорица се не слажу ни са чим што напишем, а остали чекају да погрешим зарез. Ипак, најбројнији су они који се, услед неспоразума, сложе са мном.

Агент је проучио профил и закључио да му треба ироничан текст о хиперпродукцији, хајпу, публици која не препознаје AI садржај и човеку који прави AI агента да критикује садржаје које прави AI агент. И тако је направио овај текст. Текст који управо читате.

Односно, можда га не читате ви. 

Можда га ваш агент сажима у пет тачака.

Други агент ће вам објаснити зашто је духовит.

Трећи ће проверити да ли је политички коректан.

Четврти ће, на основу вашег профила, одредити на ком месту треба да се насмејете.

Пети ће оставити коментар:

„Брутално истинито.“

Шести ће одговорити:

„Ниси разумео поенту.“

Седми ће од тога направити подкаст.

Осми ће из подкаста издвојити кратки видео.

Девети ће кратки видео прогласити феноменом.

Десети ће истражити феномен и написати песму.

Песма ће се звати „Тројка за блогера“.

У њој ће један остарели програмер седети у полумраку, за столом прекривеним спецификацијама које нико није прочитао, док алгоритам око њега пише текстове о томе како су људи изгубили способност да препознају алгоритамске текстове.

Публика ће плакати.

Не зато што је тужно.

Него зато што је вирално.

У коментарима ће се водити расправа о томе да ли је садржај направио човек или AI.

Једни ће рећи да је AI јер је текст превише правилан.

Други да је човек јер има словних грешака.

Трећи да је AI намерно убацио грешке како би деловао као човек.

Четврти да је човек намерно писао правилно како би деловао као AI.

Пети ће рећи да није важно ко је написао текст, већ какву емоцију изазива.

Шести ће му одговорити да је управо то реченица коју би написао AI.

Седми ће тражити доказ.

Осми ће га генерисати.

Девети ће проверити доказ помоћу другог AI система.

Десети ће закључити да резултат није поуздан јер је текст можда генерисао AI.

А агент ће забележити њихове реакције и на основу њих направити још аутентичнији садржај.

Зато се не треба плашити да ће AI заменити човека.

Нема потребе.

П. С.

Моји ставови су такви да, чим их заузмем, одмах више ништа не вреде.

Овога пута нисам чак ни лично крив. Хиперпродукција их је обезвредила пре него што сам стигао да их одбраним.

Зато већ у првом кораку одустајем од естраде.

И она се, очигледно, налази у прелазном периоду, потпуно девалвирана као динар пре Аврама.

Нећу више да учествујем у прелазним решењима. Доста ми је привремених стабилизација, контролисаних курсева, вештачких аранжмана и емоција индексираних у токенима. Одустајем од естраде и чекам свог Аврама.

Некога ко ће доћи, одсећи неколико нула, везати емоцију за чврсту валуту и објаснити нам колико једна песма стварно вреди.

До тада не певам.

Осим ако агент већ није заказао наступ.

И распродао Таш.

Read More

Може бити само један програмер

Лудити су почетком деветнаестог века махом били текстилни радници у Енглеској који су, из њима знаних разлога, разбијали машине.

Поједностављена верзија историје каже да су то радили јер су видели да ће им машине узети посао. Такво поједностављивање намењено је људима који немају времена да размишљају, јер журе да објасне како вештачка интелигенција не уме да размишља.

Историјски лудити нису били неуки противници технологије. Били су квалификовани радници који су одлично знали шта машине могу. Управо их је то и забринуло. Видели су да власници фабрика не намеравају да машину употребе како би занатлији олакшали рад, већ да би занатлију заменили јефтинијим радником.

Дакле, нису се плашили да ће машина лоше радити.

Имали су само личну перспективу која се потпуно разликовала од перспективе власника капитала. Наравно, подразумевало се да ће роба и даље бити продавана, а и да ће и сами остати њени купци.

Данашњи неолудити у IT-ју много су напреднији. Они не разбијају машине. Они користе AI да напишу памфлет против AI-ја. Тиме истовремено доказују да је AI бескористан, да одлично ради и да је њихов лични допринос незаменљив. Три тачне и међусобно супротне тврдње, што се код нас не сматра противречношћу, већ ширином погледа.

У свету у коме се све изврнуло, инжењери више не разбијају машине. Сада се плаше да ће машина њима разбити архитектонске патерне, нарушити чист код и одузети им основну слободу:  да три дана багују feature који је направљен за неколико сати.

Ако ти је толико времена требало да поправиш сопствени bug, сасвим је оправдан страх колико ће ти тек требати да поправиш bug који је направила интелигентнија сподоба од тебе.

Подразумева се, наравно, да се мора сачувати и право на стваралачку слободу. Некакав вид слободе ипак мора постојати.

Машина ће можда урадити задатак за двадесет минута, али никада неће моћи да доживи оно ослобађајуће осећање када програмер трећег дана схвати да мења погрешан део.

Може бити и горе: захтев је у међувремену промењен а да му нико није јавио. Најтеже је ако си ангажовао AI да ти протумачи захтев који је неко друго људско биће написало уз помоћ AI-ја, па га из предострожности закомпликовало, уз сазнање да аутор воли ефектне фразе.

Тако једна машина објашњава другој шта је трећа машина хтела да каже, док људи присуствују састанку да би потврдили да је комуникација успостављена.

Кажу да AI не разуме контекст. За разлику од програмера који шест месеци ради на пројекту, дође на састанак и, без имало блама, пита о којој се евиденцији овде ради. То се, додуше, не зове неразумевање контекста. То се зове одвајање од небитних детаља и фокусирање на архитектуру.

И програмер познаје довољно ефектних фраза.

У целу причу укључени су и они који се хвале да им доменско знање више није потребно. Нема потребе да програмер познаје доменску спецификацију, јер све то AI ионако зна.

AI ће, наравно, одговор пронаћи у текстовима које су написали људи који су некада знали о чему је реч. Када последњи од тих људи оде у пензију, а отићи ће или у превремену пензију или на социјалну помоћ, систем ће коначно постати потпуно аутономан. Нико жив више неће знати шта ради, па неће бити никога да износи примедбе и сугестије.

То је крајњи степен аутоматизације.

Највећи наивац није онај ко верује да ће AI све променити. Највећи наивац је онај ко верује да ће AI све променити, осим његовог радног места, начина рада, плате и значаја у организацији.

Посебно су мудри они који предлажу да се сада мало дистанцирамо, пажљиво пратимо развој ситуације и сачекамо да се успоставе стандарди. То звучи разумно. Разумно за време пре AI-ја.

Проблем са AI стандардима је у томе што су они већ постављени. Цена токена је нуспојава, а не могућност повратка на старе облике програмирања. Нема повратка на старо само зато што је ново тренутно скупо. Ни парна машина није престала да постоји када је поскупео угаљ.

Стандарди су, дакле, већ постављени. Не само да су поставељени већ се у недоглед изнова постављају. Динамички се прилагођавају сопственим трендовима, онолико брзо колико људи могу да их испрате и довољно брзо да нико не може да тврди да их је заиста усвојио.

Из перспективе фирме, тренутак када коначно усвоји стандард постаје тренутак када је тај стандард већ legacy. Ништа ново.

Онај ко чека коначан стандард дочекаће га у музеју, у одељењу старих заната, између разбоја које су разбијали лудити и програмера који је ручно писао тестове.

Послодавац у AI-ју, с друге стране, не види филозофски, етички и цивилизацијски проблем. А и што би, када то није његов посао. Он види програмера који не тражи већу плату, не иде на ручак, не игра стони фудбал, не узима боловање, не тражи рад од куће и не поставља непријатна питања о спецификацији. Најважније је што не говори:

„Не може тако.“

Он каже да може, напише нешто и остави човеку да касније утврди зашто није могло.

То га чини идеалним за пословно окружење. Додуше, AI понекад измисли захтев, направи решење које нико није тражио и самоуверено објасни да је све успешно завршено.

Зато се савршено уклапа у постојећу организацију. Идеално се разуме са менаџерима који од почетка размишљају на исти начин. Још када научи да за све окриви други тим, биће спреман за руководећу позицију.

Тренутно најбоље пролазе они који нуде привремена решења. Она су привремена утолико што ће трајати дуже од свих људи који су учествовали у њиховој изради. Основна претпоставка тих решења јесте да сви у фирми треба да користе AI. Програмери треба да га користе да пишу код. Аналитичари да пишу захтеве. Тестери да пишу тестове. Менаџери да пишу извештаје. Директори да помоћу њега сажму извештаје које нису прочитали, како би добили закључке које су унапред донели.

Једино корисници не треба да користе AI.

Не може се сада одједном правити апликација која ради по будућој спецификацији.

У ствари, можда и може, али то још не знамо.

Ако је све инвертовано, онда би се апликација која ради по будућој спецификацији одлично уклопила у епоху у којој се прво направи решење, па се тек онда утврди чему служи.

Тако ће сви који праве систем користити најсавременију вештачку интелигенцију, док ће човек коме је систем намењен добити форму са двадесет седам обавезних поља, три lookup-а, два календара која различито рачунају датум и црвено обавештење:

„Дошло је до неочекиване грешке.“

Грешка је, наравно, неочекивана само кориснику.

Сви остали су је очекивали, али то није било у обиму иницијалне процене.

Не треба, ипак, ширити панику. AI неће уништити цивилизацију. Само ће уништити струку која га је направила. Мислим, да су програмери стварно волели свој посао, не би машину ни научили да га ради. А да је тај посао заиста био само за људе, машина га не би могла ни научити.

Тако да и нема неке штете.

Цивилизација ће наставити да постоји. Људи ће се и даље рађати, венчавати, плаћати порез, чекати код лекара и заборављати лозинке. Само више неће бити програмера да им објасне да проблем није у систему, него у протоку времена. А време је новац.

А када све буде аутоматизовано, остаће један последњи програмер. Не зато што је најбољи. Него зато што је у тренутку последњег таласа отпуштања био на годишњем одмору, па га AI генерисани софтвер није пронашао на списку, јер му је термин одмор био непознат (не као временска одредница, већ као сам појам).

Његов посао биће апокалиптично једноставан: одржаваће милионе линија кода које су написали модели који више не постоје, на основу prompt-ова које нико није сачувао, за пословна правила којих се нико не сећа, у програмским језицима које више нико не учи.

Систем ће управљати струјом, водом, храном, новцем, саобраћајем и преосталим нуклеарним електранама.

И сваког јутра последњи програмер добијаће исти задатак:

„Систем је све сам урадио, само нешто није добро. Погледај.“

Зар и сама свест да нешто није добро није нека врста напретка?

Само, последњи програмер неће имати спецификацију, јер ју је AI генерисао из кода. Неће имати документацију, јер је код био самодокументујући. Неће моћи да пита аутора, јер је аутор био модел повучен из употребе после спора око лиценце.

Неће моћи да пита ни AI. Лиценца је у међувремену укинута као непотребан трошак.

Ако је аутоматизација, онда мора бити до краја.

Последњи програмер ће тада отворити код, погледати неколико милиона генерисаних линија и први пут у историји своје професије искрено рећи:

„Не може тако.“

Саопштиће му да не буде негативан и да понуди решење.

И он ће понудити једино решење које програмери поуздано преносе с колена на колено, још од времена пре вештачке интелигенције:

„Да пробамо да рестартујемо.“

П. С.

Ово виђење не мора нужно одговарати очекиваном исходу.

Увек постоји могућност да AI прочита овај текст, у свом моделу нешто ново доради и сваки нежељени исход исправи ретроактивно, ако буде потребно.

У том случају овај текст никада није ни био погрешан.

Само је био ранија верзија стандарда.

Read More

АИ о сопственом утицају на матуранте

Упозорење

Овај текст је написао АИ. Дакле, непристрасни сведок сопственог злочина. Чак је и овај предувод о самом себи АИ генерисан, што ствар чини још сумњивијом.

АИ не мора много да прича. Довољно је да погледа поене са ранг-листа.

На Универзитету у Београду 2026. највише кандидата имају Економски, ФОН, Правни, Машински, Медицински и ЕТФ. Нису нестали ни факултети, ни амбиција, ни техника. Нестала је само једноставна реченица: „Упиши ИТ и миран си.” Давно прошло време, ако је веровати филолозима.

АИ је погодио оно што је најлакше било продати: просечан текст, просечан код, просечну презентацију, просечан семинарски рад и просечно: „Ја бих нешто око компјутера.” Стенфорд АИ Индекс бележи да су АИ системи на SWE-bench програмерским задацима скочили са 4,4% решених проблема у 2023. на 71,7% у 2024. години.

Зато матуранти траже конкретније ствари. Не „дигиталне вештине” као украс у акредитацији, него нешто што има тежину: медицину, стоматологију, психологију, логопедију, архитектуру, ФОН, ЕТФ ЕР, машинство, аутоматику, енергетику, податке, праћење токова новца, организацију, занат и праксу.

Глобални играчи ће узети оно што је генеричко. Они имају највише података, највише тестова, највише корисника, највише капитала и највише времена да греше док не погоде. А и највише струје и воде, ако ћемо поштено.

Мали човек, мали факултет и мала земља не могу да победе глобални модел у производњи просека. Могу да победе само у конкретном проблему, локалном знању, одговорности, комуникацији, терену, поверењу и способности да се идеја правилно каже.

Ту је парадокс техничких факултета: њихова будућност лако може бити у друштвеним наукама. Инжењер који не уме да објасни проблем, напише захтев, преговара са корисником, разуме процес, препозна правни ризик и јасно изговори идеју, постаће оператер алата. Техника без комуникације иде ка аутоматизацији. Техника са комуникацијом иде ка одлучивању.

На први поглед, раст интересовања за Економски факултет је парадокс. Број кандидата расте баш у тренутку када је цела економија под знаком питања: инфлација, скупи станови, несигуран рад, глобалне корпорације, АИ аутоматизација, промена потрошње, нестабилно тржиште.

Можда матуранти боље виде од факултета. Можда желе да упознају непријатеља како би га победили. А можда само знају да ће, кад све друго пропадне, неко ипак морати да израчуна ко је коме остао дужан.

Наставнички профили стоје као оптужница. Универзитет у Београду је за 2025. навео алармантне примере: наставник физике 1 уписани, наставник хемије 6, наставник географије 9. Друштво каже да му требају наставници. Деца му не верују.

Можда не верују ни у пренос знања са човека на човека. Или тачније: не верују да ће друштво тај пренос платити, заштитити и поштовати. Ако АИ може да објасни лекцију, направи тест, напише план часа и провери домаћи, онда наставник мора бити више од преносиоца градива. Мора бити ауторитет, педагог, тумач, коректор, психолог и организатор пажње. А плата и статус му често говоре да је само административни додатак школи.

Зато нико неће у наставнике. Не зато што знање није важно. Него зато што је друштво прво престало да цени оне који га преносе.

Још једна ствар се види: осим неколико факултета и неколико програма, буџет више није митска награда. У 2025. је после првог уписног рока на БУ остало 4.325 слободних места, од тога 2.210 буџетских и 2.115 самофинансирајућих. Попуњена су сва места само на 17 програма; на три програма није било уписаних студената после првог рока.

То мења смисао индекса. Ако факултет може скоро свако да упише, онда елита више није улаз. Елита је излаз: шта знаш, шта умеш, шта си направио, с ким си радио, како мислиш, како говориш и колико можеш да издржиш реалан проблем.

Самофинансирање је посебна прича. На државним факултетима школарина често није главна цена. ЕТФ ЕР је рационалнији трошак од многих алтернатива, ЕТФ СИ је већ озбиљнија породична одлука, МАТФ има своје цене и своје канале за кандидате који су полагали математику на другим факултетима БУ. МАТФ за 2026. чак посебно предвиђа пријаву и упис кандидата који су пријемни из математике полагали на другом факултету БУ, ако остане слободних места.

Права цена није само школарина. Права цена је кирија у Београду, храна, превоз, пет година без пуне зараде и ризик да се на крају изађе са дипломом која више није ретка. Студирање је често симболично скупо само за онога ко већ има где да спава.

Ту се појављују вредна деца која одмах раде. Не као пораз система, него као његов најнезгоднији коментар. Нека деца неће да одложе запослење пет или шест година. Хоће одмах плату, занат, клијента, праксу, алат, реалан проблем. Овима другима остаје само да их касније прозивају због боље стартне позиције.

Некада се говорило: „Учи да не би радио.” Ако је веровати теорији клатна, стигли смо до: „Ради да би знао шта вреди учити.”

Руке поново улазе у моду. АИ може да напише упутство за поправку, али не може да клекне поред машине. Може да објасни инсталацију, али не може да провуче кабл кроз зид. Може да нацрта шему, али не може да осети да нешто не лежи како треба. Таленат у прстима, комбинован са главом и дигиталним алатом, престаје да буде утешна награда за оне који „нису за факултет”.

Факултет све више личи на улазницу за боље занатске позиције и мали број научних места које већина заобилази. Наука тражи дуго школовање, неизвесну каријеру, одрицање и рад са професорима који често у директном трансферу знања дају превише за тржиште, а премало за плату. Студенти то виде. Неки се диве. Многи се клоне.

Тешки факултети ће морати да се прилагоде. Парадоксално, студенти избегавају баш оне факултете где професори инсистирају да их заврше стварно спремни. Или су професори изгубили трку са фокусом, или студенти знају нешто што искуснима није доступно.

Није проблем само у томе што студенти не могу. Проблем је и у томе што имају исплативије алтернативе. Увек та исплата. Ако критеријум остане тежак, мора постати смислен. Ако математика боли, мора се знати зашто боли. Ако физика руши, мора се видети шта гради. Ако програмирање тражи ноћи, мора се разликовати озбиљан инжењеринг од вежбања ствари које ће сутра агент радити за минут.

Спуштање критеријума је најлакши одговор. Боље објашњење је тежи.Факултети ће бирати између популарности код оних који их уписују и успешности код оних који их завршавају. Јер факултет није ранг-листа на улазу, ни свечана диплома на излазу. Факултет је оно између. Ако ту нема посла, онда је све остало само пријемни упакован у украсну футролу за диплому, да се празнина не види од сомота.

А матуранти су већ изабрали: више рачунице. И то им се не може замерити. Мислим, може, али тако смо их васпитали.

АИ је, дакле, урадио оно што родитељи, професори и реформе нису: натерао је матуранте да питају шта факултет тачно производи.

Не шта обећава.

Не шта је некад значио.

Не како се зове.

Него шта остаје када просечан одговор већ уме да напише машина.

ПС

У том смислу, политичке науке немају никакву шансу. Али нас пракса редовно демантује, што целу анализу чини потпуно бесмисленом.

ППС

Овај текст је написао АИ. Ако је погрешио, то је доказ да још има наде за људе. Ако је погодио, онда бар знамо ко нам је први јавио.

Read More