4. октобар 2026.

Уједињена проевропска Србија и аутентична студентска листа

Предизборна кампања је сама по себи контрадикција, јер служи само да се потврде већ заузети положаји и још дубље укопају ровови. Аргументована расправа служи да откријеш из ког рова говориш. Ако кажеш нешто разумно, само си отежао идентификацију.


Променити неком став поред живог Информера и спин-мајстора на мрежама узалудан је посао. Човек ти још није ни саслушао реченицу, а већ зна ко те плаћа. Неутралних нема. Има само оних који би да избегну расправу са пријатељима, поготово ако их држе за будалу.

Прва листа наступа као Уједињена Србија. За сада је уједињена у једном човеку. У кампањи се појаве још понеки друг из војске, коњ, пас и мачка. Животиње још нису биле на функцијама, па се са њима може пред народ.

Остали са листе учествују тако што их први прозива. Он обећава да ће их сменити, они аплаудирају.

За потребе кампање отказао је све државне функције и преузео опозиционе. Напада власт, обећава промену система и обрачун са неодговорнима. То је оптималан след, јер тачно зна где седе. Лично их је распоредио.

У међувремену тумара путевима и показује шта је направио. Ја сам плаћао порезе и акцизе, млади ће отплаћивати кредите, а он се слика. Кад се фотографија развије, нас нема. Од свега, само ће рачун бити на наше име.

Гледам га и сећам се оног деке из „Ко то тамо пева“, првог нашег блокадера: „Децооооо!“ Па онда: „Даље нећеш моћи!“

Једина разлика је што се филм није завршио гласањем, већ бомбардовањем. Мислим, за сада.

Ми смо купили карте и оптужени да ометамо саобраћај.

Други су фактор стабилности. Стоје на ивици цензуса и придржавају старе структуре. Не смеш да их помериш, не знаш шта ће све испасти иза ормана.

Трећи су анонимни људи које су изабрали студенти. То изазива озбиљну сумњу код бирача који већ тридесет година гласају за познате људе, па их после избора не препознају.

Тражи се да студенти објаве имена. Биографије. Порекло. Контакте. Ко им је деда, где им ради тетка и зашто комшија није потписао да су нормални.

За познате је довољна фотографија.

Сумња се, наравно, на стране службе. Домаће су већ пробудиле све спаваче. Неки су право из кревета стигли у јутарњи програм. Умиће се и образ опрати кад се заврши гостовање.

Једино ми није јасно зашто би странци толико улагали у непознате људе кад са познатима већ имају разрађену шему. Једно „кредит није одобрен“ и цела идеологија чека на вези. Утилитаризам за господу, веберизам за запослене.

Остали наступају у више колона, да би се видело колико их мало има из различитих углова.

Једни су толико проевропски да би и Европску унију било срамота. Други су аутентично српски, због чега не могу са другим аутентичним Србима. Сваки чува изворну Србију за својим кафанским столом. Спајање столова сматра се издајом.

Пред њима је тежак избор. Могу испод цензуса, где су им уверења већ лепо намештена. А могу и у коалицију са некима за које управо тврде да ће нас уништити.

Принципи се неће мењати. Само ће добити службене апанаже.

Њима гласачи долазе из ината. А посланици им одлазе по личном ћефу.

После деценија постојања још немају довољно контролора. Изгледа да је комплетно чланство већ стало на листу. Можда би решење било да сви гласамо на једном бирачком месту, како би имали довољно капацитета.

Изнад свега стоје они који су изнад ситуације. Овог пута непријатно их је изненадило то што би нешто могло да зависи од њих.

Мало су неутрални, мало уплашени, мало аутоцензурисани. Имају визију, стратегију и објашњење зашто ништа од тога није за сада. Народ поново није дорастао. Требало би га некако заменити пре избора, да се не поквари узорак.

Ако све пропадне, знали су. Ако успе,  увек може боље.

Имајући на уму карактер домаћег хипериндивидуализма, победа студентске листе била би чудо. Што је чудо извесније, више је верника који траже да се одложи.

Није сав страх стигао са телевизије. Неко би стварно могао да нас позове да урадимо оно о чему причамо деценијама. Да дођемо у осам, завршимо посао и потпишемо се.

Не мислим на апел, већ на радни лист.

Студентска листа преживљава бочне ударе. Не бих то све приписивао њиховој генијалности. Носилац прве листе озбиљно ради за њих. Највише ценим што га не прекидају дебатама.

Човек у селу можда не зна ко је у ком пленуму, али зна код кога је стигао трактор из субвенције. Комшија не обрађује земљу. Трактор стоји под надстрешницом, чист као порекло имовине у предизборном интервјуу.

Онај који оре још вози стари. Требало би само да се учлани. Али га је срамота да га деца виде са месним одбором. Још им није објаснио зашто не смеју да лажу, а сад треба и ово.

Други има рођака који прима плату, а не иде на посао. Појави се пред изборе да објасни како држава не може да издржава издајнике. За нераднике је већ резервисано.

Кад га питају где ради, увреди се. До јуче сте били фамилија, сад одједном кадровска служба.

У јавним предузећима они који долазе на посао раде и за оне који долазе по плату. Сад је кампања, па су ови други додатно заузети. Први морају да заврше за обојицу и стигну на митинг. Други ће проверити присуство.

Само што се у причу о отказима увукла непријатна неизвесност. До сада се знало ко прети. Ово су први избори на којима они други могу да дођу у позицију да деле отказе, и то овог пута због непоштовања радне дисциплине.

Прича се и да је глас поскупео. Са две хиљаде на тридесет хиљада динара. Ценовник још није истакнут. Човек може да прода уверење испод тржишне цене, а нема коме да се жали.

Кружи и рачуница о двеста хиљада сувишних радних места, са просечним бруто трошком од хиљаду седамсто евра месечно. Ако прихватимо те бројке, више од четири милијарде евра годишње.

На папиру сувишни. На митингу незаменљиви.

Мајстора, за то време, чекаш недељама. Један отишао преко, други у јавно предузеће, трећи може у суботу ако нема митинга. Онај који се јавио пита ко ти је дао број. Већ по тону знаш да ћеш платити и препоруку.

У продавници исти ред деле човек који је новац зарадио, човек који га је добио и човек коме је одобрен. Први враћа нешто са траке. Други га пожурује. Трећи тражи да му се отвори још једна каса. Једнима је скупо због маржи које су небитне другима, онима који лако долазе до новца.

До тендера нисмо ни стигли. Тамо се понуде отварају кад се затвори конкуренција.

За то време озбиљни људи питају зашто су на студентској листи анонимуси. Где је лидер? Где су позната лица? Коме да верујемо ако човека никад нисмо видели у студију?

Могуће је да је био на послу. Радио свој посао и тек сад види да од тога нема вајде.

Ја сам за студенте преломио кад сам видео да моја прва опција нема ни жеље ни способности да се организује. Чекао сам довољно дуго. Почело је као политичко окупљање, а све више личило на оставински поступак.

Са људима са којима се политички не слажем нашао сам се пред истом корупцијом и истим безакоњем. Заједнички програм нам је, без нашег учешћа, саставила власт. Свако је могао да задржи своје мишљење о историји и будућности, само смо сви морали код истог шалтерског посредника.

Касније су ме екстремни родољуби исписали из свог доживљаја деснице.

Прво је сметало што подржавам Ломпара, јер се везао за ПроГлас. После је Ломпар постао готово светац, па је сметало што га, како су ми објаснили, студенти неће. Ја сам остао на истом месту. Испао сам недоследан у оба правца.

Ставове нисам мењао. Само сам почео да питам: добро, шта си ти конкретно урадио за српске националне интересе?

Одговор редовно почиње мојим карактером: као, ја сам добар, али наиван. Читај: глуп.

Гледам врховног команданта, међународне делегације територије која је по нашем Уставу наша и нова понижења, а од мене траже стрпљење. Ситуација је сложена. За свако пристајање постоји шири контекст. За моје непристајање довољна је дијагноза.

Ни поруке руководства нашег историјског савезника у прилог опстанку овог режима нису ми промениле однос према сопственој земљи. Само су ме удаљиле од оба руководства.

Као суверениста, наивно сам мислио да домаћег владара бирамо овде. Сад испада да прво треба сачекати мишљење пријатеља који се, за разлику од непријатеља, меша из љубави.

Русе и даље волим. Ваљда ће ми дозволити да српску власт не волим.

За сада сам без потврде о родољубивости. Чекам конкурс за повратак. Да видим треба ли биографија, препорука или лиценца.

За студентску листу гласам управо из родољубивих разлога. Ако нас има колико тврдимо, ваљда можемо да стојимо поред неколико левичара а да нам до краја скупа не поделе дедовину.

Чим поменем сарадњу, стижу 1917, па 1945, бољшевици и тенкови. Гледам данашњег левичара који не може да усагласи назив трибине и покушавам да га замислим како командује оклопном дивизијом.

Можда се претвара. Можда тенк стоји иза трибине, само још нису договорили ко има право да говори из куполе.

Вероватно се и он плаши нас, неаутентичних десничара. Да је чешће седео са нама, видео би колико смо безопасни. Ми и кад заузмемо став, гледамо да никоме са стране не сметамо.

Али можда баш на то рачуна.

Не бих даље у месијанске надлежности. Има људи којима је одлично, има оних којима је прекипело. Има и оних који би власт мењали као чарапе, пре него што се поцепају.

Ови наши показују да још нису бушне и траже да престанемо да отварамо прозор.

Светски изазови превазилазе све понуђене листе. Док не решимо судбину цивилизације, прихватио бих суд у коме се пресуда не наслућује из презимена странака. И шалтер на коме кум мора да узме број.

Знам. Одмах сам навалио са екстремизмом.

Ови што позивају на уједињење могли би да кажу шта ће ако добију мање од деведесет одсто. Хоћемо ли ми остали морати на допунско уједињавање? Иде ли се аутобусом и рачуна ли се у радно време?

Са друге стране стојимо ми, свако са својом државом у глави и примедбама на туђе становништво. Могли бисмо нешто и да потпишемо заједно. Макар да правила важе и кад на нас дође ред.

Ту се обично преговори успоре.

Црвене линије смо већ спустили толико ниско да се о њих саплићемо. Могли бисмо бар да их причврстимо ту где су.

За крај, једно питање у прилог смиривању тензија.

Кад бисмо се, уместо свега овога, договорили да незадовољство исказујемо синдикално, па једне недеље штрајкују чврсте присталице режима, а друге они којима је режим превршио сваку меру - шта би се које недеље зауставило?

Замишљам прву: нерадник и режимски активиста и даље не иде на посао. Ништа страшно, ништа ново. Стабилност.

Следеће недеље на посао не дође онај коме је све прекипело. Е, то је већ нестабилност. Људи који су зарадили своје пензије чекају уплату. Штрајк је штрајк, а банкрот је банкрот.

А онда долази изборна ноћ. Контролори потписују записнике, посматрачи састављају извештаје, а победник већ бира кравату. Још се само чека да неко преброји народ и види колико се уклапа у обраћање.

Од онога ко намерава да пре РИК-а објави изборну вољу народа очекујем да је претходно покаже на отвореном. Митинг, дрон, широк кадар. Да видимо ту референдумску већину без монтаже.

Ако у простор за двадесет две хиљаде људи стане више од седамдесет хиљада, нека покаже где је сместио остале. Подигне кров, отвори ормане, шта год.

До тада бих његово проглашење победе читао као позив на сукоб. За бројање гласова нека прво положи бројање присутних.

П. С. Ако народ поново не испуни очекивања, молим победнике да овог пута распусте њега. Скупштина стварно није крива. Гласала је све што су јој рекли.

27. септембар 2026.

Наручилац тајни, одговори јавни

Звали ме да испитају јавно мњење. Напокон и мене неко нешто да пита. Нашли они мене да анкетирају. Прво сет мојих питања, па ако преживе, могу и они.

— Ко је наручилац?

— То због објективности не смемо да кажемо.

— А ја своју субјективност да истресем пред било ким?

— Ваши одговори су анонимни.

Добро је. Они имају мој број, ја њихову реч.

Питам за матични број агенције.

— Сачекајте, нико ме никад није за то питао.

Прво питање на које нису имали понуђен одговор поставио испитаник.

— Откуд вам мој телефон?

— Раније сте пристали да останете у бази.

— А откуд вам је био пре него што сам пристао?

Застаде. Изгледа да сам дао сагласност ретроактивно. 

— Нема везе. Удри.

Питају куда иде земља, колико сам задовољан и остало што наручилац не сме лично да ме пита.

— Само СЛ — рекох.



— Шта је пресудило да се определите за Студентску листу?

— АВ.

Жена се збуни, а била је професионална. Збуних се и ја кад ми саопшти да међу понуђеним одговорима нема председника као главног фактора јачања опозиције. Па јесу ли ово уопште професионалци?

— Имате ли савет за њихову кампању?

— Да ћуте. Нису они разлог што ћу да гласам за њих. Нека пусте човека да им заврши кампању.

— А шта би могло да вас поколеба?

— Да проговоре. Таман сам се одлучио, само ми још њихови ставови фале. Нека нешто оставе и за после избора, да се не разочаравам двапут о истом трошку.

— Којом кампањом би друга страна могла да им одузме гласове?

— Да их тотално искомпромитује тврдњом да су међу кандидате студентске листе убацили своје људе. „Пазите кога гласате, има наших!“

— Како вам се чини кампања прве листе?

— Као да су је студенти лично радили. Носилац листе претећи пева: „Четири године бола, четири године туге.“ Само ако победи.

— За кога сте гласали прошли пут?

— За Двери.

— Немамо ни то мећу понуђеним одговорима. Имамо само „Милица и Бошко“.

— Не стај ми на муку. До пола сам заокружио.

— Не знам како се то књижи. 

— Пола гласа опозицији, пола власти. 

Испадох и ја за национално уједињење. Кад није прошло прошли пут, можда прође овог. Председников позив на уједињење овог пута схватио сам озбиљно: ко подржава прву листу због уједињења, треба да заокружи све листе. Нећемо ваљда одмах на гласању да се делимо.

Преломио сам кад сам видео да Збор четника Правног факултета и Комунистички савез Србије позивају на исту ствар. Председник позвао на уједињење, ови се ујединили против њега. Ваљда је и он спреман да нешто жртвује за сопствену идеју.

— Која вам је резервна варијанта?

— Пресељење.

Сад се већ гласно насмеја.

— У коју државу? — излете и анкетарка ван шаблона.

— Шта има понуђено? Мислим, јесам ли ја у ситуацији да бирам? Да сам знао да бирам, изабрао бих ваљда своју.

П. С.

Можда су од мене кориснији они што мртви озбиљни кажу да су сви укућани за СНС. Наброје и покојне, за сваки случај. А кад спусте слушалицу, све их отерају у ③ лепе материне. Док су на вези, расте рејтинг. Кад прекину, расте неизвесност. Али то ваљда раде само кад странка зове. А овде је наручилац тајни. Значи, може бити било ко...🤔

20. септембар 2026.

Има ли овде Срба 2.0: Где је осамдесет одсто родољуба?


Следећи сазив Народне скупштине биће нелегитиман ко год да победи.

Не нужно и нелегалан. Легалност ће зависити од тога да ли ће изборна воља бити одбрањена на бирачким местима и у записницима. А о бројању ће се озбиљно бринути само две организоване снаге: једна да украде гласове, друга да је у томе спречи.

Проблем је легитимитет. Ниједна листа не тражи јасан и потпун мандат за управљање државом. Ево и доказа.

СНС наступа као „Уједињена Србија“ и нада се историјском резултату од око половине гласова. Она друга половина за њих није Србија. То су усташе, блокадери, плаћеници и издајници.

Једино су уједињени у намери да половину народа унапред прогласе непријатељском. Не бих им био у кожи ако победе, осим ако су спремни да репресију подигну на ниво отворене диктатуре.

Студентска листа ставила је вето на готово свакога кога су гласачи стигли да запамте. Свесно је изабрала анонимне и непроверене људе, поштујући опет половичну поруку да бисмо против режима гласали и за главицу купуса.

Зато њен легитимитет није неограничен. Добила га је да институцијама врати уставне надлежности и зато јој се кампања и зове „Чувари Устава“. Није добила мандат да мења Устав, преваспитава народ или изводи геополитичке експерименте.

Сваки покушај да прекорачи тај мандат био би директан позив на отпор, а и обавеза за нас који је од почетка подржавамо.

НАДА се нада да неће морати ни о чему да одлучује. За мирну савест њеног гласача најбоље би било да листа не пређе цензус.

Сваки други сценарио им је логички нодбрањив. Ако ни СНС ни Студентска листа не освоје већину, свака одлука коју НАДА донесе учиниће је, по сопственим мерилима, издајничком. Мораће у коалицију са неким кога је већ прогласила издајником, а таквих, судећи по њеној реторици, има на свим странама.

Историја њених политичких одлука годинама је, свесно или не, ишла у корист странци на власти. Сада они који деценијама нису успели да на бирачким местима одбране изборну вољу рачунају да капитализују гласове које ће им сачувати контролори Студентске листе.

Је ли то аутентично српски?

Мањинске странке следиће већину, јер им је опстанак уз власт важнији од питања кога та власт представља.

Остали се шизофрено цепају до самоуништења и не показују никакав интерес осим за првих десетак места на сопственим листама. 

Следећа Скупштина зато неће бити састављена од представника који су добили позитиван мандат да воде државу. Биће састављена од оних који су добили гласове да спрече неког другог.

То не значи да су сви исти. Значи да нико није добио бланко овлашћење.

Где је осамдесет одсто родољуба?

А сада питање за десничаре:

Чега сте се уплашили?

Да ће студенти признати Косово, увести санкције Русији, прихватити наметнуту кривицу и покушати насилно да промене националну свест?

Десничари који се тако представљају, а подржавају садашњи режим, плаше се онога што су том истом режиму већ дозвољавали: уступака око Косова, приближавања санкцијама Русији, прихватања туђих тумачења наше кривице и систематског мењања националне свести.

Тада то није била издаја, него „мудра државна политика“.

Зашто?

Зато што су ваше синекуре остајале са безбедне стране сваке померене црвене линије.

Ако Студентска листа пређе те границе, први ћу јој се супротставити. Имаћу и ауторитет и обавезу да то учиним јер сам за њу гласао. Мој глас није заклетва на верност, већ условни мандат и право да тражим одговорност.

Са мном ће устати и многи други њени гласачи.

Па чега се онда плашите?

Вас који подржавате режим има, кажете, бар тридесет пет одсто. Нас који ћемо гласати за Студентску листу, али не и за националну издају, ваљда има још бар петнаест.

Ето већине.

Где је онда оних чувених осамдесет одсто родољуба?

Нису ваљда сви везани за јавна предузећа, управне одборе, државне плате и телевизијске студије?

Ако нас после промене власти чека репресија налик оној из 1945. године, када се политички сукоб није решавао пребројавањем гласова него глава, онда је страх оправдан.

Али ако то не очекујете, страх вам је само алиби.

Ако будете чували своје синекуре док неко прелази црвене линије, нећемо изгубити због изманипулисаних студената.

Изгубићемо због вас.

Ја ћу се супротставити свакој њиховој издаји као што сам се супротстављао режимској, док сте ви сваку режимску издају проглашавали тактиком, компромисом или још једном историјском победом.

Не плашите се ви шта би студенти могли да ураде Србији.

Плашите се дана када ћете морати да објасните шта сте ви радили док је режим то већ чинио. Ја се не плашим већ занм да су такви увек уз власт. Знати и ви и ваши спонзори.

Бољи спонзори

А онда долази најбеднији део наше родољубиве драме: љубомора.

Грађанистима не замерамо што не верују у своју идеју, него што су научили да је спроводе, повежу са сопственим интересом, организују се и пронађу спонзоре боље од наших.

Док они новац претварају у политику, наши родољуби политику претварају у плату, управни одбор и место у телевизијском студију.

Зато ово више није прича о родољубљу. Ово је прича о току новца.

А када је већ реч о новцу, да видимо колико се уопште питамо. 

Буџетом за 2026. годину планирано је 2.414,7 милијарди динара прихода, а 793 милијарде за отплату главнице дуга - готово трећина свих прихода. Са каматама, обавезе премашују хиљаду милијарди. Према последњим доступним подацима, око три четвртине државног дуга је спољни дуг, док је готово четири петине укупног дуга везано за стране валуте.

Чак ни оно што статистика назива домаћим повериоцем не мора суштински бити домаће. Банке у страном власништву држе готово четири петине активе банкарског сектора Србије.

То, наравно, не значи да странци држе четири петине домаћег јавног дуга. Значи нешто довољно непријатно: да се и део дуга који се формално води као домаћи налази код банака регистрованих у Србији, али чији су власници и центри одлучивања ван Србије.

Када отплата главнице, камата и трошкова задуживања на папиру достигне износ већи од две петине планираних буџетских прихода, свака будућа власт биће суверена тачно до оне одлуке која угрожава наплату.

После тога не почиње издаја.

Почиње „усаглашавање са партнерима“.

Ту границу смо већ прешли. Нема разлога за секирацију.

Повериоци не морају да изађу на изборе. Они су свој мандат обезбедили уговорима.

Зато је лицемерно завидети грађанистима што имају боље спонзоре. Они бар своју идеју спроводе у складу са својим интересом. Срамота није што грађанисти имају боље спонзоре. Срамота је што такозвани родољуби више завиде њиховом новцу него што бране сопствену идеју.

Не љутите се ви што је Србија заложена. Љутите се што провизија није ваша.

19. септембар 2026.

ПОЛИТИЧКА СЦЕНА У СРБА - ДАНАС. ЗА СУТРА НИШТА НЕ ГАРАНТУЈЕМО.



СНС - наступа уједињено и нада се историјском резултату мало мањем од половине. Она нешто већа, али неуједињена половина, састоји се искључиво од усташа, блокадера и издајника.

СПС - њихови гласачи се хвале да ће гласати за избачено крило странке које се није ни кандидовало. После једног века, једина нада да странка преживи налази се у ономе што је избацила.

СЛ - ставља вето на свакога кога су гласачи успели да запамте. Непрепознатљивост је први доказ непобедивости.

МИ - позвали гласаче да не гласају за њих. Могу за било кога — по датим упутствима. Слободан избор, по наређењу.

Мањинске странке - понашају се у складу с већином јер је то суштина власти.

НАДА - За мирну савест најбоље је гласати за њих, под условом да не пређу цензус. Ако ни СЛ ни СНС не освоје већину, шта год да изаберу, постаће одговорни - дакле, по сопственом сведочењу издајници. Зато глас за њих је нада  да глас пропадне. Аутентично српски.

Остали - не може им се утврдити ни постојање у траговима. Сем ако Ђилас не плати неком десничарском менталном разгибавачу да хитно објави како су националисти убацили све своје људе на студентску листу и са АВ-ом договорили број три.

Истраживање јавног мњења - Службина верзија

Интелектуалац - безбедносна претња

Досадашња предизборна кампања донела је ретку националну сагласност: било је довољно да из анонимности изађе само један истински српски интелектуалац па да се одмах сви сложе да му треба забранити да говори.

Човек није кандидат. Управо је то разлог.

Нарочито му треба забранити дуге реченице. Већина људи запамти до три речи и проследи свима који немају времена да се баве дугим формама. То је већ крајње неодговорно понашање у земљи у којој се интелектуална зрелост доказује правовременим ћутањем.

Али не седи ни Служба скрштених крила. Нарочито кад има два. Једно је службено проевропско. Друго је формално национално.

На једном крилу појаве се ментални разгибавачи и, у стилу Пинкових „Курсаџија“, имитирају највидљивијег српског интелектуалца. На другом се огласи анонимни салонски интелектуалац, који је сасвим случајно одобрио министров плагирани докторат. Узврати истом мером, само што овога пута навлачи гласове управо оној проевропској опозицији од које, наводно, брани Србију.

Једни буду брзо исмејани као Ћаци. Други се дуже држе јер су боље организовани. Њих тек понеко назове другоћацијанцима. Очито су и боље плаћени, и то по учинку.

Осамдесет одсто - тесна већина

Проевропски фанатици и аутентични десничари врте се око цензуса. Са родољубима је сложеније, мада их, према сопственој процени, има осамдесет одсто. Отуда и чуди што се тако силна већина толико плаши мале клике левичара. Можда зато што би морала да изађе из салона.

Ни једни ни други, свакако, нису смогли снаге да потписом подрже кандидатуру странке за коју ће гласати. Све Служба мора сама.

Првих двадесет пет одсто суверениста безусловно је уз колонијални режим и, ради личних интереса, спремно да подржи свакога ко им гарантује одржање континуитета.

Следећих двадесет пет одсто подржава власт упркос сопственим интересима. Свесни су да ће их они који их данас уцењују уцењивати и следећи пут када буде фрка. Само нису свесни да ни фрка не одустаје од континуитета.

Трећих двадесет пет одсто против такве власти је по сваку цену, макар и са онима који их нервирају.

Три одсто аутентично је против свих, осим личних интереса.

Још један проценат има сопствену и сопствену визију месијанства, а последњи проценат напокон је дигао руке од свега, осим од права да се ни са ким не сложе.

Тако се добије свих осамдесет одсто, без иједног сувишног родољуба.

Гласач - странка за себе

На једном не баш видљивом налогу на друштвеним мрежама слушамо сведочење човека отворено против режима. Прилази му осведочени гласач режимске странке, званичне наследнице КПЈ-а, сав одушевљен и пита:

— Је л’ тако да побеђујемо?

Човек се збуни. Не зна са ким побеђује.

— Ко ми?

— Па ми, блокадери. Ја сам из оног другог крила режимског партнера, оног које је од почетка било за младе.

Странка се поделила. Гласач је остао цео.

Можда није променио страну. Само је променио крило.

Имамо и сведочење из прве руке једног урбаног Дорћолца. Некада је тајно гласао за доктора Несторовића, иако је, према сопственом признању, знао да је „чудак“. Управо зато је и гласао за њега. Сматрао је да нико боље не представља стање нашег друштва.

У том смислу и не чуди што су лидери те странке позвали своје гласаче да не гласају за њих. Остали, дакле, могу.

Сада ће гласати за студентску листу.

Он је путинофил, а студенти, каже, раде за руске интересе.

Баш бих волео да га спојим са другим родољубом, овога пута проевропски оријентисаним, који ће такође гласати за студенте, иако верује да су производ руске меке силе.

Један ће гласати за њих зато што су руски. Други упркос томе. Напокон консензус.

Обојена револуција -  боја на кредит

Остаје само да утврдимо ко организује обојену револуцију. Изгледа, Руси, мада је могуће да боју обезбеђује Европска унија из претприступних фондова.

И каква је то обојена револуција која у кампању креће под слоганом „Чувари Устава“?

Опасна или наивна?

Одлучите сами, јер вас ионако ништа не питају.

Можда је зато председник данас био у Украјини. Да обезбеди енергетску стабилност коју има намеру да убрзо угрози погоршавањем односа са онима који су нам је до сада обезбеђивали.

Стране службе - домаћа извозна грана

Све ово напокон објашњава откуд у Србији толико новца.

Изгледа да су наши људи опљачкали стране службе. Узимају од свих, свима све испоручују, ништа не потписују, а рачун на крају увек заврши у гласачкој кутији.

То им стварно треба признати. Ако не Нобеловом наградом, онда бар неким орденом са мачем.

То је једина извозна грана у којој готов производ остаје у земљи.

Наша угледна новинарка, која данас ради за руску телевизију у Србији, постала је угледна још док је од 1995. године радила за невладине организације финансиране из фондова USAID-а. Судећи по јавној биографији, школовала се и на универзитету Сорошеве фондације, па сам готово сигуран да је финансирају све службе.

Када Трамп реши питање USAID-а, ту је руска телевизија RT да припомогне.

А таквих има колико хоћете.

Испоставило се и да се на скупштини странке, чије је руководство позвало своје гласаче да не гласају за њу, расправљало о томе коме Руси дају више новца преко човека запосленог у нашој ковници новца у Топчидеру.

Кованице новца лете на све стране.

Страх је, дакле, оправдан. Ако наивна деца и највидљивији српски интелектуалац наставе да разоткривају агентуре, остаћемо без новца. Без те девизне инјекције прети нам финансијски слом.

Судећи по активизму и борбености људи на терену, као и броју сарадника Удбе, чини ми се да је већина грађана непосредни или посредни прималац тих средстава.

Поставља се егзистенцијално питање: од чега ћемо живети ако све агентуре буду откривене?

Зато су се оне најопрезније и инфилтрирале у студентски покрет. Да не дође до прекида прилива новчаних токова.

Нова власт - стара девизна инјекција

Дакле, без секирације: ко год да победи, неће доћи до наглог раскида са службама.

Проевропским фанатицима и аутентичним десничарима могло би се понудити заједничко Министарство за европске интеграције и Косово и Метохију. Одлуке би доносили консензусом.

Студентима, ако победе, треба оставити медије, правосуђе, институције и јавна предузећа. Поставља се питање ко им може одрадити стручну праксу.

Слободан глас - тржишна цена

Док идеолози утврђују ко ради за Русе, а ко за Запад, власт се бави једноставнијом математиком.

Када се број запослених у јавним предузећима укрсти са нашим личним осећајем колико раде, лако се долази до око четиристо хиљада људи долазе на посао искључиво како би све остало овако. Разликују се само по висини плате и ширини тендера.

Једна општина, кажу, има и председника општинске бање, иако нема бању. То је врхунац самозапошљавања и државног предузетништва: најпре отвориш радно место, а онда чекаш да се појави потреба. То се зове визија.

Да би систем опстао, довољно је да сваки запослени обезбеди још троје: оба родитеља у пензији, који су му сачували радно место као породичну славу, и још једног независног грађанина који пристаје да слободу привремено уступи.

Прича се да ни тај последњи више није јефтин. Некада је четворогодишњу судбину продавао за две хиљаде динара. Сада се помиње и двадесет хиљада, за шта су им обезбеђени паравани за прикупљање доказног материјала током гласања.

Инфлација је, изгледа, стигла и у демократију.

Револуција - по закону

Ако и даље верујете да је реч о обојеној револуцији, позивам вас да дођете и сами видите ко су студенти, а ко кандидати.

Мени није било тешко да причам са њима. Бићу на њиховим штандовима. Не само из радозналости већ и да се уверим да ће радити онако како су на представљању рекли.

Само по закону. Без галаме, расправљања и провокација. Мирно и достојанствено.

Потребни су нам контролори спремни да чувају изборне кутије, поштују закон и избегавају сукобе.

Ако је то револуција, онда нека и буде.

Друштво без партија - централе остају

Сетих се једне емисије са легендарним Драгошем Калајићем. На самом почетку сведочио је о студентској побуни 1968. године и студентима који су скандирали:

„Сви уједињени против свих партија!“

Говорио је и о ризику друштва без партија. Ми бисмо се, нажалост или на срећу, могли наћи управо у таквој ситуацији.

Замислимо једноставан мисаони експеримент.

Шта би се догодило када би се носилац режимске листе повукао не само са места председника државе него и са много важнијег положаја - места носиоца сопствене листе?

Судећи по његовом сведочњу о сопственим кадровима, таква листа могла би остати и испод цензуса.

С друге стране, имамо студенте који тврде да нису странка, два противкандидата која се сопственим изјавама боре за цензус, странку која је позвала бираче да не гласају за њу и избачену половину странке која се и даље представља као њено победничко крило.

Можда смо већ стигли до друштва без партија.

Засада се добро држе само партијске централе, запослени на буџету привремено ангажовани на теренском раду од врата до врата, рачуни, службена возила и оба крила Службе.

Остаје само нада да ће у блиској будућности неко млад прочитати  ово и помислити да су сви догађаји и лица измишљени.

П. С.

Баш бих волео да видим тог статистичара који би обрадио све ове феномене.


17. септембар 2026.

Шах са два мата

У граду се није знало да је професор шаховски велемајстор.

Знало се само да је професор. То је било довољно да га не питају за мишљење.

Није играо турнире. Бавио се својим послом. Никада се није наметао, а организатори су му у томе помагали тако што га нису звали.

Они обавештенији одавно су знали да има титулу и знање. Они најобавештенији знали су и зашто га не треба позивати: публика за њега још није чула, а није паметно да чује тек кад седне за таблу.

У граду је почео још један редовни ванредни турнир. Одржавао се кад год би главном играчу затребао нови пехар.

Главни играч увек је играо белим фигурама. Имао је први потез, оба сата и кључ од ормара са резервним фигурама.

Остали су учествовали да се не би рекло да игра сам.

Награде су биле добро осмишљене. Победник је добијао салу и благајну. Пораженима је враћана котизација, а задржавали су право да учествују на следећем турниру.

„Важно је учествовати“, био је главни мото.

Нарочито када је публика приморана да плати улазницу, чак и ако остане код куће.

Професор се држао по страни. Оглашавао се само кад би главни играч украо фигуру.

— То није дозвољено — говорио је.

— Мешате се у турнир — одговарао је главни играч.

Судије би потом утврдиле да фигура није украдена, већ да је самостално променила страну.

Други играчи су или аплаудирали или ћутали.

Ћутали су и они којима су фигуре нестајале. Добар пораз обезбеђивао им је столицу поред табле. Најбољим губитницима и столицу поред благајне. Приговор је могао да их врати у публику, где се улаз плаћа, а дневнице нема.

Све је личило на још један намештен турнир док главни играч није почео да ломи таблу.

Прво поље по поље.

Онда о главе.

Страдале су фигуре. Страдали су и гледаоци. Турнирски одбор саопштио је да је остварен непосреднији контакт између шаха и народа.

Како се финале приближавало, преко пута главног играча остао је само млади изазивач.

Био је студент. Требала му је помоћ.

Позвао је професора.

Професор се одазвао. Није сео за таблу. Стао је поред студента и показао му како да сачува фигуре, таблу и главу.



Главни играч одмах је оптужио професора да управља студентом из сенке.

До тада га је оптуживао што ћути.

Студент је слушао савете. Не баш све, што је био први знак да нешто заиста учи.

Партија је била неизвесна само зато што је главни играч и даље крао фигуре. Кад би му понестало сопствених, узео би противникову, окренуо је и објаснио да је одувек била његова.

Студент је ипак успео да сачува таблу и сва поља. Изборио се и да се фигуре преброје пре и после сваког потеза.

Главни играч је дотад већ жртвовао готово све пијуне. Неки су добровољно стали испред краља. Други су тек из преноса сазнали да су се добровољно жртвовали.

Коњи су му постали главна узданица.

То је једина фигура којој је правилима дозвољено да прескаче све пред собом. Главни играч је зато закључио да за коње правила важе више него за остале.

Остао му је и један лауфер. Онај који га је давно научио правилима.

С топовима је било нешто сложеније.

Главни играч је тврдио да их није померао, иако је један већ био ван свог поља. Затим је тврдио да тог топа нема. Када су га пронашли, објаснио је да је то доказ да никада није ни нестао. Онда је оптужио публику да лаже да је топ померен и свечано га вратио на место са којег, званично, никада није одлазио.

Студент је вукао добре потезе. Толико добре да је у једном тренутку рекао професору да му више није потребан.

Професор се повукао у страну.

Главни играч је истог часа оптужио професора што је напустио студента. 

Никако није могао да одлучи шта је опасније: када професор помаже или када не помаже.

Једина прихватљива удаљеност професора од табле била је она коју главни играч одреди. Она се мењала после сваког потеза.

Студент је у међувремену задобио симпатије публике.

Публика је почела да се ломи и полако прелази на његову страну. Једни су професора тапшали по рамену. Други су га пљували. И једни и други тражили су да уради тачно оно што су они замислили.

Махом нису гледали партију, већ поруке на семафору. Поруке су се мењале толико брзо да им више није било јасно шта се дешава. Али им је увек било јасно ко је крив.

Професор је, као и обично, радио свој посао.

Није померао студенту фигуре. Није му шапутао потезе. Само је с времена на време упирао прстом:

Недозвољен потез.

Украдена фигура.

Жртвован пијун.

Главне фигуре су још чврсто стајале на ногама. Неке зато што су добро постављене. Неке зато што нису знале куда треба да иду.

Партија још траје.

Студенту је остало да се избори да се фигуре више не краду, да сва поља остану на табли и да победник буде онај који стварно победи.

Тек тада ће почети шах.

Остаје само једна непријатност за обе стране: ко год да победи, професор би могао да буде следећи изазивач.

Једном је обећао да ће сести за сто.

Држимо га за реч.

До тада стоји по страни. Са овог турнира је избачен, али недозвољени потези нису изван његовог видокруга.

Главни играч тврди да тиме утиче на резултат.

Студент вуче.

Коњи прескачу.

Лауфер се угојио.

Топ мирно стоји на месту на које је управо враћен.

Публика плаћа улаз.

Шах још траје.

Мат је већ почео.

Резервација

— Може ли резервација стола?

— Којег?

— Оба.

Конобар је погледао распоред. Столови су били на супротним странама кафане.

— Не можете седети за оба.

— Могу. Радим у две смене.

За првим, током радног времена, за плату пљује по наруџбини. По студентима, професорима, глумцима и осталим лицима која му тог јутра проследе у радну групу. Не мора да зна шта су урадили. Довољно је да зна шта треба да им се стави на терет.

За другим, после посла, пљује по послодавцу. Ту је много конкретнији. Наводи имена, функције, комбинације и прљавштине. Не тражи ништа заузврат. Чак ни пиће.

Довољно му је да буде виђен.

— Значи, два посла?

— Тешка времена. Не може се живети од једне стране.



Није он прелетач. Прелетач напусти један сто и пређе за други. Овај ништа не напушта.

Само је на време резервисао.

— На које име да упишем столове?

— Први на послодавца. Други на моје име.

— А ако обе стране дођу истовремено?

— Спојите столове.

Конобар је уписао две резервације, једног госта и ниједно пиће.

Образ му је био на платном списку.

Петља је радила на црно.

претрага

Prethodno na Blogu