Питање Срба у Србији*

Од када је амбасадор Руске Федерације у Србији остао без одговора на питање има ли Срба у Србији, постало је сувишно понављати га. Интернет мудрост је у овом случају врло прецизна: и изостанак одговора је одговор. Али, услед традиционалног неспоразума са мудрошћу, има нас који верујемо само својим ушима.

Готово све земље на овом простору, осим Србије, мање или више успешно су решиле питање Срба. Неке су то решавале у временима када ратне конвенције нису постојале, неке су их просто избрисале, некима су помогли нацисти, некима верски центри моћи, а некима историјска козметика. Своју мрачну прошлост ретроактивно прилагоде светлој будућности и ето решења.

Домаћи комунисти су покушали да реше питање Срба у Србији. У једном тренутку чинило се да имају значајне успехе. Што ОЗНА није очистила, што није преваспитано на Голом отоку, било је еманциповано током социјализма. Таман када би се учинило да је питање Срба у Србији коначно решено, у њеној дубокој унутрашњости би се, без икаквог повода, појавило неко чудо. Слично оним епизодама које су и у документарном серијалу „Опстанак“ деловале претерано.

Рационално посматрано, најпрецизније би било то приписати молитвама негдашњих Срба које, ето, ни постхумно не одустају.

Током распада Југославије, једини који су одбранили позиције били су Срби из нама суседне Босне и Херцеговине. Док су их бранили на линијама фронта, имали су успеха, али је долазак мира омогућио Федерацији да ствар решава по узору на друге.

Толико им добро иде да данас регрутују репрезентативце из редова потомака оних Срба које су протерали. Последња срцепарајућа сцена била је поводом учешћа БиХ на мундијалу, када су се житељи Србије одушевљавали чињеницом да су се, напокон, нормализовали односи између народа у БиХ. Понесен тим одушевљењем, и ја сам се придружио жељама да Срби и Бошњаци живе у истој држави, позивајући их на уједињење са свим Србима, ма где били. Наша браћа Бошњаци треба само да се одлуче хоће ли да живе са Србима, или пак не.

Осим БиХ, постоји и пристојан број Срба у Црној Гори који се не мире са светлом будућношћу Црне Горе и, упркос личним интересима, и даље се изјашњавају као Срби. Деструктивно-субверзивна истрајност.

За статус Срба јужно од Ибра потрудиле су се НАТО снаге. Касније је имплементација тог решења почела да се примењује и северно. У то име су добили своје канцеларије у згради Министарства одбране Србије. Кад окупација добије канцеларијски простор, постаје стратешка сарадња. Звездицу из фусноте са Косова тиме смо пребацили на Србију, како би се обележио део остатка територије где још није решено спорно питање. Као у каквом романтичном заносу, давајући обећање да ће нам поскидати све звезде.

И Војводина је имала неке своје идеје, али је неко искусно проценио да би сваки озбиљан позив на децентрализацију Србије у Војводини последично водио ка регионализацији на нивоу Срема, Баната и Бачке, чиме би се целокупни институционални систем Војводине, као прелазног облика децентрализације, обесмислио.

Судећи по јавним личностима из Београда, добро испраћеним на јавној сцени, њихов идентитет је искључиво београдски. Али превелик прилив из унутрашњости угрозио је и њих саме. Тај уплив клеронационалних елемената из затуцане унутрашњости усмерио је питање Срба у Србији ка интегралистичком приступу.

Исправан одговор на питање Његове екселенције требало би тражити на основу резултата које су српске мањинске листе остваривале на изборима у Србији; тај број би, отприлике, био негде око цензуса. Ето још једног чуда, али за то овог пута можемо да захвалимо опскурним интернет продукцијама, где је још једино могуће видети понеког ученог Србина који и даље инсистира на култури и заједници.

Све то оставља утисак закулисне радње у терминалној фази преваспитавања. Као да су и култура и народ и историја само сценографија за водитеља који није стигао да се припреми, па питање поставља дуже него што би трајао било какав смислен одговор. Што је најгоре, и гости то виде, али немају куд. Буквално!

Шта год да је подигнуто на пиједестал кроз националне, а такође и опскурне медије, добило је криминализован контекст, па га се, тако прокуженог, пожељно одрећи. Претпоставити је да на следећим изборима ниједна аутентично српска странка неће ни учествовати, чиме и цензус постаје недостижан. Што би рекли искусни аналитичари: околности су такве да морамо заједно са свима осталим пониженима и увређенима, е да бисмо имали понеког представника у највишем законодавном телу.

У таквим околностима, где су ставови уканалисани, чак и месијански синдром, којим не оскудевамо, показује се некорисним. Нико није у стању да на сопственом примеру укаже на противречност у исказу да су сви изманипулисани, осим онога ко тај исказ изриче. Ето генијалности у заглављу. Као ономад у фусноти.

Сваки покушај да некога убедиш у ставове својих извора информација нема никакве шансе против слободне воље сваког појединца да лично изабере манипулативни канал коме ће се потпуно предати. Избор канала је прилично једноставан. Некад је то једини доступни канал, који је по важећим законима оглашавања безусловно усклађен са националним фреквенцијама. Некад су то сви преостали канали који су усклађени са профилом личности. Негде се рачуна на необавештеност, а негде се живот просто ускладио са неким од смртних грехова.

Чак и када се нађу две особе са истим ставом, посвађаће се због различитог доживљаја темпа, динамике и карактера остварења истоветних циљева. Сви наши конфликти су ионако искључиво питање темперамента.

Закључак је прост: што је човек више уверен у свој став, то је свеобухватније изманипулисан. Без обзира на то да ли тај став износи са позиције новинара, аналитичара, социолога или некога ко има интернет право на коментаре испод.

Све је више људи који немају времена да читају ни кратке текстове, већ истину извлаче из коментара. То је уједно и највећи допринос дигитализације код нас. User experience манипулације сведен је на сваког понаособ. Размена аргумената је немогућа мисија. Сведок ми је свако ко је покушао, а нема ко није.

Питање Срба у Србији регулисано је у распону између изборног цензуса и појединачне слободе да свако за себе буде последњи Србин и свима преосталима устврди: „Е, јесам ли вам рекао!“

Остаје, дакле, још само дијаспора. За разлику од традиционалног приступа, по ком се од ње очекује да Србију одржава дознакама у страној валути, овог пута ваљало би се понадати да су се Срби једино тамо могли сачувати. Јесу и они, наравно, разочарани и у сукобу са системом, али је бар реч о туђем систему. На тој спасоносној дистанци, можда у својим главама формирају мишљење о Србији каква би требало да буде. Па ако им у међувремену не понестане илузија, а нама алтернатива, можда се једног дана и врате да обнове оно што је овде преживело само као одсуство одговора на просто питање.

П. С.

А у међувремену, насушно је осмислити информативни портал који не би објављивао никакве ставове, већ би се унапред објављивали одговори на очекиване коментаре. То би био коначни тријумф јавног мњења: вест више није потребна, довољан је само инцидент поводом необјављене сензације.

Read More

Другоћацијанци

Иако они први заслужују централно место, нисам могао баш толико да дискредитујем наслов. Свакако, термину „ћаци“ дугујемо извесну захвалност: успешно је заменио ону стару погрдну употребу речи „сељак“, коју су из идеолошких разлога својевремено лансирали за именовање друштвеног талога. Правда за сељаке!

Тиме је ситуација постала таква да свако ко каже да је родољуб, а за то нема ниједан опипљив доказ, с пуним правом ризикује да буде тако жигосан. На тај начин је патриотама онемогућено да квалитетно ложе сиротињу за приватне потребе, па су се у том смислу нашли у подређеном положају у односу на друго, проевропско крило режима.

Али ових дана су се и другосрбијанци баш потрудили да изборе своје место раме уз раме са поменутим талогом. Ја сам им, ето, дао овај назив из наслова: другоћацијанци.

У данима када је међу српски народ дошла велика светиња, појас Пресвете Богородице, они су се ускомешали и измилели пред светлост друштвених мрежа. А где би друго?

Готово сви су поделили чувену поруку о човеку који седи у гаражи с намером да постане ферари, поредећи верника са фераријем, а Цркву са гаражом. За оне мање упућене, та порука је анализирана од стране психолога и социолога, који су ствар описали овако:

Особа која дели овакве статусе углавном није клинички болесна, већ је реч о профилу циника и провокатора. Такву особу покреће комбинација жеље за пажњом, потребе да се осећа паметније од околине и нагомилане фрустрације према религији. Коришћењем јефтиних и логички фаличних поређења, она заправо више говори о сопственој површности и потреби за конфликтом него о теми коју тобоже критикује.

Као што ћаци инсистирају на ћирилици, а при томе не познају сва слова азбуке, тако се и ови позивају на демократију, а да не познају њене основе.

Испоставило се да постоје две потпуно супротстављене струје које су подједнако заинтересоване за опстанак овог система. Једна га брани заставом, друга га брани презиром. Једна се позива на народ, друга се згражава над народом. А систем, као сваки искусан паразит, живи од обе.

Побуњени народ, који се тренутно крије иза статуса „студенти“, тиме је издејствовао још једну позитивну ствар: натерао је све да покажу лице. Остаје само да се види да ли је то мудро скривање у условима у којима режим држи монопол на компромитовање личности.

Испливала је још једна замка: свако ко у овом тренутку заузме неки превише принципијелан политички став ризикује да испадне смешан. Кућа гори, а ми разговарамо о суштини живота као таквог. Хајде прво да угасимо пожар. Наравно, има оних који и пожар користе да се огреју, али таква нам је судбина.

Осим ове две системске, супротстављене струје, и осим побуњеног народа, постоје и они који су потпуно убијени у појам. Они себе називају неутралнима. И мора се признати: против њих је вођен можда и најжешћи медијски рат. То су они који никада не би гласали за овакав накарадни систем, али су индоктринирани причом да нам никада неће бити боље.

Истински револуционари никада нису били занимљиви оваквом систему, јер систем зна да не постоји шанса да постану неутрални. Осим ако не примени баш велику силу или ако не пронађе коруптивну границу, пошто легенда каже да свако има своју цену. Али то је чак и за систем превише скупо, а ови неутрални су се продали бесплатно. И зато их они који би да мењају систем често не подносе. Љуте се јер им обарају цену!

Побуњени део народа, услед сопствене немоћи да се оштро супротстави систему, своје фрустрације неретко истреса управо на неутралнима. Мада се мора признати да и неутрални редовно провоцирају, и то са позиције жртве коју нико не сме да пипне.

На пример, они ће врло успешно показати да се против Српске православне цркве води хибридни рат. Све ће прецизно именовати, све ће поткрепити чињеницама, али неће скупити храброст да покрену питање ко тај рат води изнутра. Такође, неће показати нарочиту намеру да осуде хибридни рат против СПЦ када долази са стране режима.

Ових дана смо, рецимо, имали тврдњу режимских медија да су председников отац и брат светогорцима платило по један евро за свакога ко се поклонио појасу Пресвете Богородице. Оваква банализација и омаловажавање верника јесте школски пример хибридног рата: изазивање негативних емоција, производња подсмеха и претварање светиње у таблоидну ситнину. Поткусуривање са светињом.

У ситуацији у којој се наше друштво налази, било ко да је на власти, добија минимум 40 одсто гласова. Дакле, да би дошло до промена, однос ангажовања мора да буде отприлике 5:1. Ова статистика треба да буде упозоравајућа за све стране. Они који су на власти знају да ће те гласове свакако добити, чак и ако наступају са позиција отвореног непријатељства према сопственом народу.

Са друге стране, и побуњени народ мора да зна да ће, као контратег, свака озбиљна опција против овог система добити велики број гласова. Зато, у случају победе, нико не би смео да је олако припише само себи. Службе ће то свакако приписати себи - и домаће и стране, па и оне међусобно супротстављене.

А како смо до тога дошли?

Ко би узео да уради структуру буџета града Чачка, приметио би да део послова који се одвија на нивоу локалне управе, а ради га око 900 људи, без већих проблема може да обави мали број добро организованих људи. Ако је од преосталих 5.600 људи на буџету у Чачку само сваки пети вишак (великодушност) то би само за фонд зарада било око 40 милиона евра. А како је Чачак у многим показатељима негде око шездесетог дела Србије, може се закључити да је на републичком нивоу реч о приближно 2,4 милијарде евра годишње.

По изборном циклусу то је приближно десет милијарди евра. Толики је минимум буџета за одржавање  капиларног система сигурног гласа.

Наравно, овде нисам улазио у употребу службених аутомобила, горива, државних ресурса у приватне сврхе, нити у штету од пропуштених шанси. Само сам површно загребао. Без жеље да залазим у приватне бизнисе, намештене тендере и оне чувене предузетничке подвиге који цветају док држава може да се задужује.

Тако смо дошли до државе у којој власт више не мора да убеђује народ да је добра; довољно је да га убеди да без ње може бити још горе. Систем већ води 40:0 и то са десет милијарди евра приде.

Тиме смо закључили да је капиларни систем, у ствари, најфункционалнији део система. Односи су искрени: једни знају зашто гласају, други знају зашто ћуте, трећи знају зашто се праве да не знају, а систем зна да је све то сасвим довољно.

П. С.
И побуњени народ зна да они знају. Рекло би се да сви све знамо!

Read More

Опозициони AI агент: Вучић и Дачић су већ понудили решење за смену власти

Подесио сам AI, дефинисао контекст, написао маркетиншке скилове и задао му мод: „Размишљај као да си лидер опозиције у Србији.“ Оно што је избацио звучи непријатно логично

Студентска листа ће освојити убедљиву већину ако јасно каже: после избора, Вучић и Дачић ће наставити да воде преговоре о Косову.

Владајућа већина годинама тврди да је управо то њихова највећа државничка предност. Ако је тако, нека ту предност задрже. Нека наставе да носе оно што сами представљају као своју историјску мисију. Али нека истовремено изгубе могућност да Косово користе као вечни изговор, штит и димну завесу за све друго.

Такав потез би значајно смањио тензије у друштву и конфликтни потенцијал који власт годинама храни управо на том питању. Уместо новог круга хистерије, страха и подела, добили бисмо политички оквир у ком се односи максимално релаксирају: они који тврде да једини умеју да воде косовску политику настављају да је воде, а грађани коначно добијају прилику да одлучују о свему ономе што им је свакодневно отето.

Нова власт би, у том случају, добила јасан мандат тамо где је мандат најпотребнији: за демонтажу корупције, криминала и партијске државе.

Они који су најстручнији за „историјске победе“ могли би да наставе да их нижу. Они који тврде да им је стало до институција морали би коначно да их пусте да раде. Они који су неутрални, забринути, неопредељени или „нису ни за једне ни за друге“ више не би имали изговор да не подрже промену власти.

PS

Остали бисмо само ми који бисмо и даље били незадовољни решењем за Косово и Метохију. Али смо на протестима против издаје Косова већ показали да смо, бројчано гледано, екстремна мањина.

Наравно, све мора бити у складу са законом. И баш зато би се овим решиле и уставне недоумице: преговоре не би водио председник као недодирљиви тумач народне воље, већ преговарач са јасним мандатом.

А шта год да договори, или је већ договорио, морало би коначно да прође кроз демократски изабране институције.

Read More

Славија и ја - реквијем за генерацију X

Некако се увек погоди да, кад год са задовољством дођем у Београд, не ради градски превоз. Под тим притиском на Славији, наравно, дође до колапса и ту останемо заглављени. Србија воз се традиционално солидарише, док сви остали тврде да само раде свој посао. Метеоролошки завод прети алармима, буџетски запослени подржавају своје страначке намештенике, приватници имају приватне обавезе, родбина рођенданске прославе, а корпорације тим-билдинге. Председник је, очекивано, на аеродрому.

Испада да су једини који не гледају довољно своја посла  органи реда, па је држава приморана да организује криминалце да чувају кључне институције. Криминалци, наравно, имају своје приоритете, због којих су подељени у два главна клана. То је уједно и највећи национални проблем: рекло би се да би, кад би се ти кланови измирили, цео народ живео у идили. Црна Гора и Србија - једна мафија.

Осим ових што раде свој посао, остали махом гледају своја посла. То су они који би се снашли у сваком систему; паметни су, раде за добре фирме или су у привилегованом односу са буџетом. Ако им деца нису генијалци, наследиће породичне бизнисе, а ако јесу  отићи ће у иностранство да не зависе од државне милостиње. Пресудно је да немају потребу да са другима саосећају, а пожељно је и да их презиру. Они су једноставно убеђени да им је у сваком систему добро и имају доказе за то.

Ипак, већина оних који гледају своја посла убеђена је да им ни у једном систему не може бити добро и да им је најпаметније да се држе по страни. Они, пак, на друштвене ломове гледају амбивалентно, научени искуством да им ни промене ништа добро донети неће.

У ситуацији у којој је већина задовољна својим животом, или је барем убеђена у то, тешко је да дође до смене власти. Ево, незадовољни Бугари за три дана протеста сменише владу, а овде ни године не помажу.

Да ствар буде тежа, и црква је заузета својим обавезама насталим, како кажу, из потребе епископа да се баве приватним бизнисом, па, како канони налажу, прво решавају проблеме у својим редовима. Незадовољство верног народа свештенством, што овога пута неће ускочити да замени укинуте институције, неоправдано је. И они људи раде свој посао. Моле се, и то усрдно, као што, рецимо, банкари процењују ризике кредита. У супротном би могли да добију парохију у некој забити, а сви добро знамо колико су сељаци понижени.

Таква искушења и разрешења, а у недостатку других доказа, најбоље је покрити изношењем неке светиње верном народу на увид. У том случају би се свака друга активност, осим целивања исте, могла оправдано сумњичити. А свако ко би експлицитно довео те две ствари у везу, могао би се лако осудити.

Можемо само да замислимо панику међу владикама кад чују да се опет планира доношење неке светиње у верни народ, па се са страхом запитају: ко је следећи?

Овог пута на викенд-протест у Београд не крећем о свом трошку. Пут финансира комшија. За разлику од мојих сапутника, који верују у обнову државности, снагу српског рода и сличне утопије, ја наступам реалполитички. Идем без икаквих очекивања, али са осећајем комотности. Навикнут да се политички крећем око изборног цензуса, саживео сам се са улогом у којој је најпријатнија ситуација бити против било које власти. Резултати досадашњих режима дају ми потпуно право на то, што посебно годи мојој моралној изузетности.

Једноставно, и ја гледам свој посао и приде уживам пљујући по издајницима. То ме доводи у удобну ситуацију да ни сам не морам ништа конкретно за државу да урадим. Тако се потпуно усаглашавам са општим трендовима, а једини изузетак долази из факта да редовно плаћам порез.

Таман кад сам помислио да је протест као протест, који ништа ново не доноси, изненадило ме присуство великог броја младих људи. Да се разумемо, ја сам само из политичког сажаљења подржавао студенте: мањина су, неозбиљни и наивни, и то мени даје могућност да наставим како своју цензусну политику, тако и пуританство. Сви сте криви, осим мене, нико се не обазире на потребе заједнице и сличне  трактате.

Присуство оволиког броја истомишљеника доводи ме до страха да, којим случајем, нисам постао део критичне масе. То ме наводи да урадим врло озбиљну ревизију својих екстремистичких ставова.

Мени је потпуно јасно да овај мој елитизам не произлази из моралних побуда, већ из статистичког прорачуна: кад се крећеш по маргинама, готово је немогуће да дођеш у ситуацију у којој си сам за нешто одговоран.

Почињем себи да личим на оне чангризаве интелектуалце који масовно убедише народ да су сви опаснији од ових за које сами тврде да су фатални по државу, институције, интересе и ресурсе. На први поглед, исплати се придружити им се у тој чангризавости. Ипак је њихова позиција потпуне отуђености од система комотнија од ове моје, цензусне. Но, како су се већ етаблирали као апсолутна већина, преузели су потпуну одговорност за настале последице пасивности, па ја, принудно и невољно, остајем уз студенте.

Ако ништа, могу барем студентима које лично финансирам да погледам у очи и оправдам се чувеним ставом: моја генерација је све упропастила, децо, извините.

Али где је ту конкретно моја генерација? За разлику од претходна два окупљања на истом месту, број људи из генерације X драстично се смањио, док је укупан број присутних добио на броју. Дакле, студенти су успели да се успешно обрате својој генерацији, чиме се констатује да им ми, генерација X, више нисмо потребни. Посебно боли што ту и нема неке штете.

За разлику од режимских медија, који тврде да су управо њихови родољубиви гласачи, припадници X генерације, васпитавали децу издајнике, овде је ипак у питању логички суд. Моја генерација мора да ради и приходује, док су студенти докони, а и од учења ионако немају никакве вајде. Плус, моја генерација је измислила и инсталирала све те друштвене мреже које они тако обилато користе. Тако да се може рећи да одлазимо заслужено, као доказани губитници, али са великим стилом: барем смо васпитали децу да се не угледају на нас. Ето, да се и у нечем сложим са режимском нарацијом.

Што се мене тиче, ја бих ионако свакако био против власти. Да су ови садашњи мирно интегрисали Косово, успоставили западне границе које су на почетку каријере обећали, да су нас по датим обећањима истовремено увели и у ЕУ и интегрисали у Евроазију , да смо победили НАТО и у Капитол Хилу отворили канцеларију српског генералштаба, да смо на месту Пентагона направили српски хотел, да нам је просечна плата већа од швајцарске, коефицијент равномерне расподеле једнак словеначком, а пензиони фонд јачи од норвешког; да је НИС купио MOL, да смо отворили руднике у Кини, да Немци нашим инвеститорима дају огромне субвенције, да имамо прилив мозгова, да држимо хуманитарни центар у Санкт Петербургу и Српску базу у Тексасу која брани њихово право на независност; да наша флота регулише пролаз бродова кроз Ормуски мореуз  задржао бих право да, због менталне хигијене, мењамо на сваких пар изборних циклуса и оне које можемо касније прогласити за светитеље.

Та моја позиција је неоспорна све док не будем доведен у стање присиле или нужде. То је, уједно, и моја дијагноза о свакоме ко било активно, било пасивно, учествује у одржавању ових на власти.

Једина утеха је што се, за разлику од прошлог пута, кад се осамосталило једно дете, сада деца масовно осамостаљују. Морамо признати да то смањује вероватноћу успоставе диктатуре, чиме нам анархија остаје као једина брига. А ту су нам шансе ипак веће.

П. С.

Полицајци су на крају ипак радили свој посао: прво су довезли своје цивилне провокаторе, па сачекали да се маса присутних сведе на број који је одговарао њиховим проценама, и тек онда почели да бију студенте. За разлику од полицајаца, који су видели сваког петог присутног, приватни медији су видели сваког двадесетог, а јавни сервис ниједног. То је та статистика у којој се крећемо сви, само се генерација X у њој потпуно изгубила. А РТС је приде то X дефинисао као непознату: не само да су нам ставови непознати, већ је питање да ли и ми сами више постојимо.

Read More

Аутоматизација забуне (Зашто не треба читати овакве текстове)

Свако ко је чуо више од једног става о вештачкој интелигенцији, морао је закључити да су те тврдње контрадикторне. Ретко ко је, међутим, разумео да су све те супротности потпуно тачне. Ако смем да парафразирам наше очеве: како тумачиш, тако ти се и дешава.

Ако сте већ прихватили улогу будале и заузели чврст став, бар се потрудите да од тога имате неке користи. Будите практични. Угледајте се на власнике фирми који промовишу своје дата центре.

Стичем утисак да је вештачка интелигенција украла једино моје патентно право: дефиницију термина „златарска хипербола“. То је, да подсетимо, очита лаж у служби верног приказивања истине. Ето чак и мене као оштећеног у највећој крађи интелектуалне својине у историји.

Пре неки дан слушам угледног ауторитета из ове области који скрушено тврди да „не разуме AI“, а истовремено оставља утисак да је у њеном разумевању најдаље одмакао. Да би објаснио колико сви остали тек немају појма шта се дешава, наводи имагинарни сценарио: замислите количину неразумевања код неког ко користи AI да оптимизује претрагу свог сајта.

Дан касније, један од наших угледних  инфлуенсера објашњава како је нестао на два месеца из јавности да би „научио AI“. Браво за предузимљиве људе. Експерт, кога сматрају оцем AI, тиме се бави четрдесет година и закључује да је не разуме добро. Истовремено, постоје људи способни да је савладају за пар месеци.

Да иронија буде већа, овај наступа управо са темом како је, гле чуда, користећи AI оптимизовао претрагу свог сајта! Цела стратегија испада врхунска промоција AI алата, заснована на слепој нади да их нико други неће користити. То је „хаковање система“ алатима из 2026. године да би се решио SEO проблем из 2018. И све то у индустрији где се рок трајања свео на неколико месеци.

То је масовна појава и испоставља се да је цело IT тржиште ту запело. Ако je већ сви користе, дај да je користимо и ми, у нади да га нико други не користи.

У мојој бранши процес застаревања знања најчешће се дешава суботом. И сад ја треба да се секирам што неко у петак поподне зна више од мене? Рођаци, у недељу смо ионако сви на истој позицији.

То је, уосталом, моја једина порука за све који нису испратили ниједан курс о AI, уз напомену коју вреди запамтити: они најискуснији су признали да им је у процесу учења највише сметало претходно стечено знање.

Лакше је напунити празну главу него испразнити пуну. Празне главе су, дакле, у озбиљној предности. Цела историја човечанства нас томе учи: неко паметан нешто смисли, а једино празне главе имају користи од тога.

Пракса је, наравно, потпуно другачија. Мени је фасцинантан податак да доминантна фирма код нас у области пословних апликација користи технологију стару управо 40 година. По званичним подацима, има један од већих прихода у IT, а то што не јуре технологију им доноси убедљиво навећи проценат добити. А корисници то и не примећују, јер их савршено не занима шта је испод хаубе док год ствар ради.

Дакле, стратегија је проста: технологија се мења недељно, а најбоље пролазе они који је 40 година не мењају. Отприлике као клађење - играш стално на исти број и чекаш да се систем умори.

Једини проблем је што ће једном стварно доћи тај кључни понедељак. Толико га упорно најављују да ће једном сигурно погодити.

Ја сам заузео проверену, доказану тактику: парним данима сам за, непарним против. Рачунао сам да велике корпорације не могу баш за један дан да поделе све отказе. Али кад се то ипак десило, брже-боље сам променио став. У ствари, потпуно сам укинуо свој став и сада верујем само у оно што ми тренутно одговара. А ако ми не одговара  прилагодићу се.

У међувремену сам постао промпт-зависник.

Обрадовала ме је једна теза коју је недавно изнео мој саговорник: антропологија људи се свакако прилагођава духу новог времена и то је једина историјска константа. Он очито није био свестан константе о празним главама. Благослов важи све док сами не решимо да преузмемо потпуну контролу. Тад долази до криза које су резултат наше потпуно слободне воље.

Ако већ морате да бринете, брините наизменично. Лакше се подноси. Или једноставно ширите панику. У друштву је лакше.

Недавно ме је један контакт на менаџерској функцији у нашој бранши питао како се борим са стресом због могућности да ће толики програмери остати без посла. Љубазно сам одговорио: „Па, тешим се судбином менаџера.“

Тек тада сам схватио да менаџери уопште нису свесни те могућности. Па сам нацртао производни ланац:

Власник реалног капитала запосли радника коме треба апликација.

Корисник има шефа.

Шеф има менаџера.

Mенаџер контактира IT пројект менаџере .
IT пројект менаџер ангажује тебе

Ти ангажујеш сениора.

Сениор притиска програмера да реши проблем.

А све то да би и власник IT капитала имао разлога да уопште држи бизнис.

У том ланцу од осам људи, шта мислите, којим редом ће се укидати радна места? Тренутно само сениори не притискају програмера, већ промптују, али прогрес је неупитан. Утешио сам га да редослед није битан, јер на крају може остати само један: власник реалног капитала који директно ангажује AI да му заврши посао.

Та логика има само једну системску грешку: шта ће у том свету радити власник IT капитала? Питање коме ће продавати своје производе тада постаје потпуно сувишно.

У том филозофском духу, замолио сам AI да узме текстове са мог блога и напише један текст у мом стилу, али против саме себе. Не бих да је цитирам, то можете и сами, али да се оградим: то није овај текст.

Затим сам је замолио да напише ефектан, звучан текст који нема апсолутно никаквог смисла, надајући се да ће поклекнути под теретом сопствене логике.

Ма какви. Текст ме је одушевио. Можда не цео текст, али наслов је био чиста поезија:

„Парадигма агилне метаморфозе: како холистички конвергирати enterprise екосистеме без технолошког дуга“

Сигуран сам да бих на основу тог бесмисленог наслова нашао гомилу истомишљеника на LinkedIn-у. И то не на основу бесмисла, већ на основу дубоког корпоративног препознавања.

Према теорији комуникације, свако обраћање маси своди се на статистичку дистрибуцију предрасуда. Мањи део ће, кроз когнитивну пристрасност, одмах климати главом. Други део ће, због ефекта контраудара, отићи у чист отпор. Већина, у информационом шуму, неће разумети апсолутно ништа.

Та већина ће се, кроз добро познати ефекат крда, једноставно приклонити гласнијој струји. На крају, илузија разумевања и социјална потреба да изгледамо паметни натераће публику да лажира знање, док ће искрено признање неразумевања остати на нивоу статистичке грешке.

Е, управо од те екстремне мањине. Од људи који су спремни да јавно и дрско признају да ништа не разумеју долазе нови погледи на свет. Или, што би стари, искусни физичари рекли: кључна је способност маштања, под условом да си према себи пре свега искрен. Изум није производ знања, већ маште. Откриће је способност да препознаш туђу машту. За то је већ потребан таленат за дијалог, а у време AI дијалог ће постати ултимативни. Научити питати, још теже научити слушати, а најтеже разумети одговор.

Будите искрени. Ако већ ништа не разумемо, немојмо то радити одвојено.

П.С. Реч-две о правим губитницима.

Замислите колику ће конкуренцију добити они који лако праве вести и садржај, сада када сви масовно крену да промптују: „Дај ми кликабилан наслов како бих зарађивао на рачун оних који нису спремни да признају да ништа не разумеју.“

Изгледа да ће појавом AI престати да буде исплативо бавити се ситним преварама. Аутоматизација је ту сурова. Остају нам само крупне преваре, али оне су у савршеном складу са глобализацијом и моћи неколико светских играча који имају капитал да направе, загреју и охладе дата центар.

Read More

Како се бојила револуција

У Чачку се данас група студената (имена позната редакцији) организовала да дели бесплатне мајице и да их на лицу места штампа.

Револуција почиње тек оног тренутка када се са парола пређе на дела.

Тик уз њих се однекуд појави и предузетник који није имао никакве везе са њима, али који има беџеве и осећај за време и простор. Студенти нису имали ништа против његовог бизнис подухвата. Деца су напокон разумела тржиште: ко хоће бесплатно, нека узме; ко хоће да заради, нека проба; ко хоће да помогне, нека убаци донацију у кутију.

Упркос општим очекивањима, у публици доминирају старије госпође. Осим очигледно огромног броја пензија, имале су и огромна очекивања од бесплатних мајица. Тражиле су и за себе, и за децу, и за унуке, а за сваки случај и за следеће генерације. Ето велебрта. Фора је у бесцењу: може и мајица да се понуди, не мора баш цела држава.

Студенти су штампали, сушили, окретали, објашњавали, смејали се и збуњивали. Радили су поштено, али неискусно. То је данас ретка комбинација, колико год да смо неискусни.

Сео сам поред неуформисаног лица коме су испод јакне вирили пиштољ и лисице. Проверавао сам своју теорију да се полицајци у цивилу препознају по уским панталонама и крупном, намрштеном телу. Профил је одговарао. Једини који је био намрштенији од њега био сам ја. Срећом, нисам носио уске фармерке, такозване фондус хеланке .

Баке су навалиле, а деца нису губила живце. Боја се просипала, штампа разливала, а људи прилазили са све више питања. Сва су била непотребна. Неки су донирали тако да се види из дрона. Паде ми на памет да патентирам термин: дронирати. 

Једино је познати чачански професор (име познато редакцији) пришао готово непримећено, без икавих захтева, убацио шта је имао и отишао. То је вероватно највиши облик грађанске храбрости: помоћи, а не објашњавати.

Онда су дошла двојица пословних људи (имена позната редакцији). Без говора, без фотографисања, без „само да се зна“. Мало су посматрали производни процес, удаљили се и убрзо донели картон, нитро разређивач и кратко појашњење. Студенти прихватише, и одједном је све кренуло брже и лепше. Испало је да је за револуцију, осим идеала, потребан и неко ко има радног искуства.

Атмосферу је покварила само једна, готово уобичајена, протестна расправа. Двоје људи, обоје редовни на протестима, посвађало се око коментара на мрежама. А око чега би друго? Од међа као традиционалног разлога сукоба давно смо одустали. По угледу на државу. Овога пута, као потпуно изненађење, испоставља се да је искомпромитован један поштен човек (име познато редакцији). Елем, једна га је сумњичила да је прешао на тамну страну, а други (име познато редакцији) га бранио као рођеног брата.

Човек је, иначе, компромитован тако што је усликан на састанку месне заједнице, а чланови владајуће странке су то окачили на мреже као активизам. Са подразумеваном тезом да ко год уђе у месну заједницу - он је њихов. Ако је држава њихова, онда се ваљда то подразумева и за сваку заједницу. Месну, брачну, какву год.

Размишљам о људима који друге компромитују сопственим присуством. И то се одомаћило до мере да је прихватљиво бити фукара, али није прихватљиво бити у друштву фукара. И  фукаре ту тезу максимално рабе.

Расправка се захуктава. Полицајац у хеланкама седи мирно. Једини који је опет био намргођенији од њега био сам опет ја.

На крају сам добио свој отисак. Не од полицајца, већ онај штампани, да се разумемо.

Још једна мала победа.

Не зато што је мајица савршена. Него зато што су се, на једном малом месту, поново срели они који хоће да помогну и они који умеју да послушају. Они који хоће да поделе и подметну били су одсутни за тренутак.

Сви су тако добили отисак, осим онога који је дошао по утисак. Њему мајица и не треба да би оставио отисак.

П. С.

Мало даље група девојака делила је бесплатну фанту. Ово већ постаје заразно. Полицајци у цивилу овде су били неприметни. Изгледа да фанта још није препозната као претња систему.

Read More

Ламент над мафијом

Спадам у оне ретке грађане Србије на које никада није потегнут пиштољ. До сада, наравно!

Највише што сам у животу добацио било је једно сасвим љубазно отварање фиоке у којој се налазио сребрни пиштољ, уз врло пригодно обраћање власника истог. Не бих сада улазио у детаље, јер сам се због тог догађаја већ довољно пута покајао, извинио, прећутао и признао. А по потреби ћу и демантовати. Остало је само страшно сазнање о мом очигледном хендикепу: нисам у стању да препознам мафијаша док се сам не представи.

А то је данас велики проблем. Некада је мафија личила на мафију. Имала је неку препознатљивост. Сада траже дозволу полиције. Ајте, молим вас. Ми смо, бре, и мафију срозали. Са приче о бари и крокодилима спали смо на причу о кокошињцу и пилићима.

Највиши домет им је да уцењују локалног превозника, малтретирају старијег домаћина, шамарају ситног предузетника и објашњавају човеку да му они великодушно дозвољавају да ради свој посао. Повремено организују превоз и ако баш нема ко други, прикупе капиларне гласове.

То је, признајем, отужно. Ајде што је народ понижен, али мени је сасвим искрено жао мафијаша. Некада је човек бар знао од кога да се плаши. Данас мора да се плаши свакога ко има добру везу, туп поглед и биографију из које се види да је завршио све потребне школе осим оне основне.

Опасни послови прешли су у руке оних који имају заштиту, али немају ауторитет. Права мафија, ако је уопште више има, ваљда седи негде посрамљена и гледа како јој занат кваре аматери. Као кад би хирург видео месара како оперише срце, па рекао: „Није проблем што сече, него што прави ћевапе.“

Најопаснији су управо ти најситнији. Ситна риба мора сваког дана да доказује да није мамац. А јесте. Она је нервозна, искомплексирана, гласна и увек спремна да од своје мале моћи направи велику драму.

Мој страх је управо те врсте. По опису мојих активности, физичком домету и духовној кондицији, ја не могу доћи у делокруг озбиљне мафије. Нисам банка, нисам лука, нисам рудник, нисам јавна набавка, цариник или катастарски референт. Ја сам пион, а у овој партији и такав је коњима капитални улов.

Посебно се ситуација погоршала сада када су полицајци, у духу четрдесетогодишње традиције, добили дозволу са највишег врха да сарађују с криминалцима, све док власт по хитном поступку не усвоји нови закон. Осим вечне захвалности властима на генијалној законској иницијативи, остаје и молба да мало пожуре, јер смо у међувремену у правном вакууму.

А у вакууму, као што је познато, влада велика стиска. Причу о малој бари већ смо опсервирали.

Полиција не сме, криминалци могу, грађани не знају, надлежни су презаузети својим институционалним ћутањем, а држава има преча посла. У таквим околностима човек више не зна коме да се обрати.

Овај текст сам, дакле, принуђен да пишем као облик самоодбране. Свако ко би се усудио мени да прети очигледно није мафијаш, него пилићар. То је постулат и концепт моје одбране: покушавај да компромитујеш пре него што те компромитују. Без икакве жеље да глумим јунака. Јунак у овој земљи најчешће постане доказни материјал.

Колико је то поуздан метод, видећемо. Мада се смем кладити да ништа боље неће проћи ни они који мудро ћуте. У земљи у којој се ћутање рачуна као пристанак, а пристанак као кривица, човек је крив чим проговори, или чим не проговори.

Отуда и овај ламент над мафијом.

У овом законском међупростору, док се не усвоје неки нови акти по којима ће полицији бити забрањено да сарађује са криминалцима, а криминалцима дозвољено да сарађују са полицијом само ван законских норми, остаје нам да упутимо јавни позив опасним момцима старог кова.

Вратите се, људи.

Не тражимо много. Само мало професионализма. Мало стила. Мало оног старог страха који је бар имао форму. Ми, који редовно плаћамо порез, молимо вас да нас заштитите на добровољној бази, јер после пореза слабо шта остане за рекет. Као што ви добро знате, после рекета мало шта остане за дажбине режимским функционерима. Договорите се, брате, као у свим нормалним земљама!

Треба увести и неку квалификациону норму. На пример, пилићар оде на територију јужне покрајине и тамо, где једина легитимна полиција нема домет, изведе све оно што је овде намеравао и за шта тражи овлашћења.

Онда наши грађани дају оцену солидарности са сиротињом и ето сертификата. И све по закону, разуме се. За то смо први. Власт је власт, параграфи су параграфи, и ти фазони, па нек буде исто и ђаволу и ђакону, бар док ђакон не пређе у извршну власт, ако већ обрнуто није примерено.

Јадно је, бре, гледати навијаче који у једном делу отаџбине скандирају, а у другом им то није дозвољено. Морамо и на том нивоу показати усклађеност. Тако се овде не стиче само законска основа полиције да сарађује са мафијом, већ и поштовање родољубиве већине.

Можда би требало да упутимо и јавни апел угледним мафијашима из дијаспоре. Да се врате. Да помогну земљи у којој је и криминал постао кадровско питање и предмет међународне сарадње.

Колико сам разумео из званичних обраћања, овде главну реч воде неки ликови из црногорских забити, који у сарадњи са Коштуницом организују обојену револуцију. Дотле смо дошли: морамо да увозимо и радну снагу. Испоставило се да Црногорци, кад су на површини лењи, у подземљу крваво раде.

П. С.

У случају мале вероватноће да ово доспе у руке непријатељима, моји пријатељи свакако знају да ћу се сваке реченице одрећи. Нема, дакле, потребе да ми долазите на врата. Евентуалне примедбе можете доставити електронским путем и биће уважене.

Унапред захвалан.

Read More