Задушнице на гробљу без краја

Јуче сам, први пут баш за Задушнице, био на гробљу мојих предака по мајчиној линији. Био сам тамо и раније, али у дану посвећеном преминулима човек, ваљда, најбоље уочи оно што иначе превиди.

Тада ми је први пут стварно пало у очи: мој деда је сахрањен на неограђеном гробљу.

Стојиш међу гробовима, несвестан како си се ту ушуњао, слушаш присутне и одсутне, па одједном схватиш да породична историја није нешто што стоји само у књигама. Често је много ближе - у земљи под ногама, у прећутаном обичају, у гробу који нема ограду.

Сама помисао да не знаш у ком си тренутку ушао у гробље није толико застрашујућа колико она друга: како ћеш, кад се помен мртвима заврши, изаћи из тог света.

А онда још једна нелагодност: на овом гробљу потомци сами прекађују гробове.

Нисам имао храбрости да питам зашто не долазе свештеници. Одговор је могао да се креће од оног „тако је од памтивека“, па све до оног још опаснијег: „шта ће нам посредници“. А вероватно би неко рекао да је Бог дигао руке од нас, па бисмо се сви насмејали, јер је код нас шала често последњи начин да се каже нешто што није смешно.

Али, за разлику од питања о свештеницима, за ограду сам смео да питам.

Гробље је, ваљда, место које се огради. Да се зна где престаје пут, а почиње тишина. Где се завршава свакодневица, а почиње оно пред чим и најгласнији заћуте.

Кажу да је готово цела фамилија која је преживела Први светски рат прошла кроз аустријске логоре. Брат мог прадеде, један од оних који су се вратили, оставио је аманет да се бар место где га сахране никада не ограђује.

Не због зида. Не због камена. Не због тарабе.

Због жице.

Ко није био у логору, вероватно би помислио да је то чиста глупост. Мора се спречити стока да улази, мора се знати међа, мора гробље да личи на гробље. Али човек који је преживео жицу, ваљда се боље разуме у границе: где шта почиње и када се шта завршава.

А можда је овдашња стока сама од себе свесна реда. Оно што је такође очигледно јесте да нема стоке ни на гробљу, ни изван њега. Запустела села. Можда је то разлог што свештеници не долазе, а можда и последица. Ко би га знао.

Зато је тај аманет прихваћен. После су и други почели да се сахрањују ту, на том месту без ограде. Као да је породица, и мртва и жива, пристала на једну тиху одлуку: ако већ нисмо могли да бирамо где ћемо живети, бар ћемо бирати како ћемо почивати.

Има у томе нечег оптерећујућег, нарочито на Задушнице. Нема свештеника да прочита молитву и одслужи помен како треба. Потомци сами прекађују гробове, онако како знају и умеју. Породица се сама јавља својима: нисмо вас заборавили, само више немамо ни ред, ни људе, ни жицу.

Брат мог прадеде је у детаље причао како су ти културни чувари цивилизацијских достигнућа западног човека били непојмљиво брутални према заробљеницима. „Ми ни према марви не бисмо могли такви бити“, остало је као једина упамћена лична импресија.

Ваљда је то једна од већих заблуда малих народа - да цивилизација подразумева и човечност. Не подразумева. Понекад само значи да је злочин боље организован, евидентиран и потписан у три примерка.

Зато, када су у Другом светском рату ти људи чули за усташке злочине, мало шта им је ту било потпуно незамисливо. Страшно, да. Нечовечно, да. Али не и немогуће. Ко једном види шта човек може човеку да уради иза жице, више се тешко изненађује облицима напретка.

Запад је ионако сав у прогресу. У напретку, што би домаћи рекли.

Опет ми на памет паде домаћа стока. Кад људи одустану од своје суштине, изгледа да остане на стоци да сачува поредак. Само што је овде, како рекох, и стока одавно нестала, па је постало нејасно ко тај поредак уопште чува.

Тај брат мог прадеде вратио се из Великог рата кући тачно на дан када му је породица давала годишњи помен. Родбини је било јављено да је погинуо. А он, као у инат, није погинуо.

Сад ми је мало јасније одакле сам наследио тај ген.

Завршио је у логору.

Побегао је неколико дана пред сам крај рата. Повратак кући трајао је скоро два месеца. Нису знали ни да је рат завршен. Путовали су ноћу, дању се крили. Како су знали куда треба да иду, нико никада није умео да ми објасни.

Можда човек, када довољно дуго иде кући, престане да тражи путоказе. Можда га води нешто старије од мапе. Мирис земље, правац реке, положај звезда, или само тврдоглавост која код нас често замењује и навигацију и стратегију.

У тој генерацији мог прадеде постојала је још једна занимљивост: скоро све жене биле су пет до десет година старије од својих мужева.

Неко се једном нашалио да ми ујчевина, изгледа, није знала са женама. И баш када сам хтео да признам да сам, по свој прилици, и сам повукао на ујчевину, најстарији од присутних ми је објаснио како су њему стари причали.

Мушке чељади једноставно није било довољно.

Рат је урадио своје. Логори су урадили своје. Болести, глад, одмазде и сиротиња довршили су што је преостало. А куће су имале ред. Када просци дођу да просе девојку, није се прескакало. Узимало се редом, како су се кћери рађале, да не би нека старија остала неудата.

Тако су се голобради дечаци женили девојкама знатно старијим од себе. Не зато што је неко био напредан, него зато што је смрт претходно била темељна. Историја је направила демографију, а народ је после од тога правио обичај.

И онда човек схвати да породична традиција никада није заснована само на анегдотама. У њој обично стоји читав век, само скраћен да може да стане за славски сто или на Задушнице, док неко пали свећу, неко сипа мало вина, а неко други покушава да се сети. Не да се освети, него да се посвети.

Зато ми је данас то неограђено гробље сасвим логично.

Можда је баш такво какво треба да буде. Без жице. Без капије. Без стражара. Да у њега може да уђе ко хоће, а да из њега нико више не мора да бежи, већ да васкрсава.

П.С. Кад следећи пут неко каже да је жица само жица, треба га питати са које стране је то закључио. Ја сам, конкретно, закључио да је земља мојих предака тамо где никада ниси сасвим сигуран где гробље почиње, а ни где се завршава.

Read More

Опозициони AI агент: Вучић и Дачић су већ понудили решење за смену власти

Подесио сам AI, дефинисао контекст, написао маркетиншке скилове и задао му мод: „Размишљај као да си лидер опозиције у Србији.“ Оно што је избацио звучи непријатно логично

Студентска листа ће освојити убедљиву већину ако јасно каже: после избора, Вучић и Дачић ће наставити да воде преговоре о Косову.

Владајућа већина годинама тврди да је управо то њихова највећа државничка предност. Ако је тако, нека ту предност задрже. Нека наставе да носе оно што сами представљају као своју историјску мисију. Али нека истовремено изгубе могућност да Косово користе као вечни изговор, штит и димну завесу за све друго.

Такав потез би значајно смањио тензије у друштву и конфликтни потенцијал који власт годинама храни управо на том питању. Уместо новог круга хистерије, страха и подела, добили бисмо политички оквир у ком се односи максимално релаксирају: они који тврде да једини умеју да воде косовску политику настављају да је воде, а грађани коначно добијају прилику да одлучују о свему ономе што им је свакодневно отето.

Нова власт би, у том случају, добила јасан мандат тамо где је мандат најпотребнији: за демонтажу корупције, криминала и партијске државе.

Они који су најстручнији за „историјске победе“ могли би да наставе да их нижу. Они који тврде да им је стало до институција морали би коначно да их пусте да раде. Они који су неутрални, забринути, неопредељени или „нису ни за једне ни за друге“ више не би имали изговор да не подрже промену власти.

PS

Остали бисмо само ми који бисмо и даље били незадовољни решењем за Косово и Метохију. Али смо на протестима против издаје Косова већ показали да смо, бројчано гледано, екстремна мањина.

Наравно, све мора бити у складу са законом. И баш зато би се овим решиле и уставне недоумице: преговоре не би водио председник као недодирљиви тумач народне воље, већ преговарач са јасним мандатом.

А шта год да договори, или је већ договорио, морало би коначно да прође кроз демократски изабране институције.

Read More

Славија и ја - реквијем за генерацију X

Некако се увек погоди да, кад год са задовољством дођем у Београд, не ради градски превоз. Под тим притиском на Славији, наравно, дође до колапса и ту останемо заглављени. Србија воз се традиционално солидарише, док сви остали тврде да само раде свој посао. Метеоролошки завод прети алармима, буџетски запослени подржавају своје страначке намештенике, приватници имају приватне обавезе, родбина рођенданске прославе, а корпорације тим-билдинге. Председник је, очекивано, на аеродрому.

Испада да су једини који не гледају довољно своја посла  органи реда, па је држава приморана да организује криминалце да чувају кључне институције. Криминалци, наравно, имају своје приоритете, због којих су подељени у два главна клана. То је уједно и највећи национални проблем: рекло би се да би, кад би се ти кланови измирили, цео народ живео у идили. Црна Гора и Србија - једна мафија.

Осим ових што раде свој посао, остали махом гледају своја посла. То су они који би се снашли у сваком систему; паметни су, раде за добре фирме или су у привилегованом односу са буџетом. Ако им деца нису генијалци, наследиће породичне бизнисе, а ако јесу  отићи ће у иностранство да не зависе од државне милостиње. Пресудно је да немају потребу да са другима саосећају, а пожељно је и да их презиру. Они су једноставно убеђени да им је у сваком систему добро и имају доказе за то.

Ипак, већина оних који гледају своја посла убеђена је да им ни у једном систему не може бити добро и да им је најпаметније да се држе по страни. Они, пак, на друштвене ломове гледају амбивалентно, научени искуством да им ни промене ништа добро донети неће.

У ситуацији у којој је већина задовољна својим животом, или је барем убеђена у то, тешко је да дође до смене власти. Ево, незадовољни Бугари за три дана протеста сменише владу, а овде ни године не помажу.

Да ствар буде тежа, и црква је заузета својим обавезама насталим, како кажу, из потребе епископа да се баве приватним бизнисом, па, како канони налажу, прво решавају проблеме у својим редовима. Незадовољство верног народа свештенством, што овога пута неће ускочити да замени укинуте институције, неоправдано је. И они људи раде свој посао. Моле се, и то усрдно, као што, рецимо, банкари процењују ризике кредита. У супротном би могли да добију парохију у некој забити, а сви добро знамо колико су сељаци понижени.

Таква искушења и разрешења, а у недостатку других доказа, најбоље је покрити изношењем неке светиње верном народу на увид. У том случају би се свака друга активност, осим целивања исте, могла оправдано сумњичити. А свако ко би експлицитно довео те две ствари у везу, могао би се лако осудити.

Можемо само да замислимо панику међу владикама кад чују да се опет планира доношење неке светиње у верни народ, па се са страхом запитају: ко је следећи?

Овог пута на викенд-протест у Београд не крећем о свом трошку. Пут финансира комшија. За разлику од мојих сапутника, који верују у обнову државности, снагу српског рода и сличне утопије, ја наступам реалполитички. Идем без икаквих очекивања, али са осећајем комотности. Навикнут да се политички крећем око изборног цензуса, саживео сам се са улогом у којој је најпријатнија ситуација бити против било које власти. Резултати досадашњих режима дају ми потпуно право на то, што посебно годи мојој моралној изузетности.

Једноставно, и ја гледам свој посао и приде уживам пљујући по издајницима. То ме доводи у удобну ситуацију да ни сам не морам ништа конкретно за државу да урадим. Тако се потпуно усаглашавам са општим трендовима, а једини изузетак долази из факта да редовно плаћам порез.

Таман кад сам помислио да је протест као протест, који ништа ново не доноси, изненадило ме присуство великог броја младих људи. Да се разумемо, ја сам само из политичког сажаљења подржавао студенте: мањина су, неозбиљни и наивни, и то мени даје могућност да наставим како своју цензусну политику, тако и пуританство. Сви сте криви, осим мене, нико се не обазире на потребе заједнице и сличне  трактате.

Присуство оволиког броја истомишљеника доводи ме до страха да, којим случајем, нисам постао део критичне масе. То ме наводи да урадим врло озбиљну ревизију својих екстремистичких ставова.

Мени је потпуно јасно да овај мој елитизам не произлази из моралних побуда, већ из статистичког прорачуна: кад се крећеш по маргинама, готово је немогуће да дођеш у ситуацију у којој си сам за нешто одговоран.

Почињем себи да личим на оне чангризаве интелектуалце који масовно убедише народ да су сви опаснији од ових за које сами тврде да су фатални по државу, институције, интересе и ресурсе. На први поглед, исплати се придружити им се у тој чангризавости. Ипак је њихова позиција потпуне отуђености од система комотнија од ове моје, цензусне. Но, како су се већ етаблирали као апсолутна већина, преузели су потпуну одговорност за настале последице пасивности, па ја, принудно и невољно, остајем уз студенте.

Ако ништа, могу барем студентима које лично финансирам да погледам у очи и оправдам се чувеним ставом: моја генерација је све упропастила, децо, извините.

Али где је ту конкретно моја генерација? За разлику од претходна два окупљања на истом месту, број људи из генерације X драстично се смањио, док је укупан број присутних добио на броју. Дакле, студенти су успели да се успешно обрате својој генерацији, чиме се констатује да им ми, генерација X, више нисмо потребни. Посебно боли што ту и нема неке штете.

За разлику од режимских медија, који тврде да су управо њихови родољубиви гласачи, припадници X генерације, васпитавали децу издајнике, овде је ипак у питању логички суд. Моја генерација мора да ради и приходује, док су студенти докони, а и од учења ионако немају никакве вајде. Плус, моја генерација је измислила и инсталирала све те друштвене мреже које они тако обилато користе. Тако да се може рећи да одлазимо заслужено, као доказани губитници, али са великим стилом: барем смо васпитали децу да се не угледају на нас. Ето, да се и у нечем сложим са режимском нарацијом.

Што се мене тиче, ја бих ионако свакако био против власти. Да су ови садашњи мирно интегрисали Косово, успоставили западне границе које су на почетку каријере обећали, да су нас по датим обећањима истовремено увели и у ЕУ и интегрисали у Евроазију , да смо победили НАТО и у Капитол Хилу отворили канцеларију српског генералштаба, да смо на месту Пентагона направили српски хотел, да нам је просечна плата већа од швајцарске, коефицијент равномерне расподеле једнак словеначком, а пензиони фонд јачи од норвешког; да је НИС купио MOL, да смо отворили руднике у Кини, да Немци нашим инвеститорима дају огромне субвенције, да имамо прилив мозгова, да држимо хуманитарни центар у Санкт Петербургу и Српску базу у Тексасу која брани њихово право на независност; да наша флота регулише пролаз бродова кроз Ормуски мореуз  задржао бих право да, због менталне хигијене, мењамо на сваких пар изборних циклуса и оне које можемо касније прогласити за светитеље.

Та моја позиција је неоспорна све док не будем доведен у стање присиле или нужде. То је, уједно, и моја дијагноза о свакоме ко било активно, било пасивно, учествује у одржавању ових на власти.

Једина утеха је што се, за разлику од прошлог пута, кад се осамосталило једно дете, сада деца масовно осамостаљују. Морамо признати да то смањује вероватноћу успоставе диктатуре, чиме нам анархија остаје као једина брига. А ту су нам шансе ипак веће.

П. С.

Полицајци су на крају ипак радили свој посао: прво су довезли своје цивилне провокаторе, па сачекали да се маса присутних сведе на број који је одговарао њиховим проценама, и тек онда почели да бију студенте. За разлику од полицајаца, који су видели сваког петог присутног, приватни медији су видели сваког двадесетог, а јавни сервис ниједног. То је та статистика у којој се крећемо сви, само се генерација X у њој потпуно изгубила. А РТС је приде то X дефинисао као непознату: не само да су нам ставови непознати, већ је питање да ли и ми сами више постојимо.

Read More

Аутоматизација забуне (Зашто не треба читати овакве текстове)

Свако ко је чуо више од једног става о вештачкој интелигенцији, морао је закључити да су те тврдње контрадикторне. Ретко ко је, међутим, разумео да су све те супротности потпуно тачне. Ако смем да парафразирам наше очеве: како тумачиш, тако ти се и дешава.

Ако сте већ прихватили улогу будале и заузели чврст став, бар се потрудите да од тога имате неке користи. Будите практични. Угледајте се на власнике фирми који промовишу своје дата центре.

Стичем утисак да је вештачка интелигенција украла једино моје патентно право: дефиницију термина „златарска хипербола“. То је, да подсетимо, очита лаж у служби верног приказивања истине. Ето чак и мене као оштећеног у највећој крађи интелектуалне својине у историји.

Пре неки дан слушам угледног ауторитета из ове области који скрушено тврди да „не разуме AI“, а истовремено оставља утисак да је у њеном разумевању најдаље одмакао. Да би објаснио колико сви остали тек немају појма шта се дешава, наводи имагинарни сценарио: замислите количину неразумевања код неког ко користи AI да оптимизује претрагу свог сајта.

Дан касније, један од наших угледних  инфлуенсера објашњава како је нестао на два месеца из јавности да би „научио AI“. Браво за предузимљиве људе. Експерт, кога сматрају оцем AI, тиме се бави четрдесет година и закључује да је не разуме добро. Истовремено, постоје људи способни да је савладају за пар месеци.

Да иронија буде већа, овај наступа управо са темом како је, гле чуда, користећи AI оптимизовао претрагу свог сајта! Цела стратегија испада врхунска промоција AI алата, заснована на слепој нади да их нико други неће користити. То је „хаковање система“ алатима из 2026. године да би се решио SEO проблем из 2018. И све то у индустрији где се рок трајања свео на неколико месеци.

То је масовна појава и испоставља се да је цело IT тржиште ту запело. Ако je већ сви користе, дај да je користимо и ми, у нади да га нико други не користи.

У мојој бранши процес застаревања знања најчешће се дешава суботом. И сад ја треба да се секирам што неко у петак поподне зна више од мене? Рођаци, у недељу смо ионако сви на истој позицији.

То је, уосталом, моја једина порука за све који нису испратили ниједан курс о AI, уз напомену коју вреди запамтити: они најискуснији су признали да им је у процесу учења највише сметало претходно стечено знање.

Лакше је напунити празну главу него испразнити пуну. Празне главе су, дакле, у озбиљној предности. Цела историја човечанства нас томе учи: неко паметан нешто смисли, а једино празне главе имају користи од тога.

Пракса је, наравно, потпуно другачија. Мени је фасцинантан податак да доминантна фирма код нас у области пословних апликација користи технологију стару управо 40 година. По званичним подацима, има један од већих прихода у IT, а то што не јуре технологију им доноси убедљиво навећи проценат добити. А корисници то и не примећују, јер их савршено не занима шта је испод хаубе док год ствар ради.

Дакле, стратегија је проста: технологија се мења недељно, а најбоље пролазе они који је 40 година не мењају. Отприлике као клађење - играш стално на исти број и чекаш да се систем умори.

Једини проблем је што ће једном стварно доћи тај кључни понедељак. Толико га упорно најављују да ће једном сигурно погодити.

Ја сам заузео проверену, доказану тактику: парним данима сам за, непарним против. Рачунао сам да велике корпорације не могу баш за један дан да поделе све отказе. Али кад се то ипак десило, брже-боље сам променио став. У ствари, потпуно сам укинуо свој став и сада верујем само у оно што ми тренутно одговара. А ако ми не одговара  прилагодићу се.

У међувремену сам постао промпт-зависник.

Обрадовала ме је једна теза коју је недавно изнео мој саговорник: антропологија људи се свакако прилагођава духу новог времена и то је једина историјска константа. Он очито није био свестан константе о празним главама. Благослов важи све док сами не решимо да преузмемо потпуну контролу. Тад долази до криза које су резултат наше потпуно слободне воље.

Ако већ морате да бринете, брините наизменично. Лакше се подноси. Или једноставно ширите панику. У друштву је лакше.

Недавно ме је један контакт на менаџерској функцији у нашој бранши питао како се борим са стресом због могућности да ће толики програмери остати без посла. Љубазно сам одговорио: „Па, тешим се судбином менаџера.“

Тек тада сам схватио да менаџери уопште нису свесни те могућности. Па сам нацртао производни ланац:

Власник реалног капитала запосли радника коме треба апликација.

Корисник има шефа.

Шеф има менаџера.

Mенаџер контактира IT пројект менаџере .
IT пројект менаџер ангажује тебе

Ти ангажујеш сениора.

Сениор притиска програмера да реши проблем.

А све то да би и власник IT капитала имао разлога да уопште држи бизнис.

У том ланцу од осам људи, шта мислите, којим редом ће се укидати радна места? Тренутно само сениори не притискају програмера, већ промптују, али прогрес је неупитан. Утешио сам га да редослед није битан, јер на крају може остати само један: власник реалног капитала који директно ангажује AI да му заврши посао.

Та логика има само једну системску грешку: шта ће у том свету радити власник IT капитала? Питање коме ће продавати своје производе тада постаје потпуно сувишно.

У том филозофском духу, замолио сам AI да узме текстове са мог блога и напише један текст у мом стилу, али против саме себе. Не бих да је цитирам, то можете и сами, али да се оградим: то није овај текст.

Затим сам је замолио да напише ефектан, звучан текст који нема апсолутно никаквог смисла, надајући се да ће поклекнути под теретом сопствене логике.

Ма какви. Текст ме је одушевио. Можда не цео текст, али наслов је био чиста поезија:

„Парадигма агилне метаморфозе: како холистички конвергирати enterprise екосистеме без технолошког дуга“

Сигуран сам да бих на основу тог бесмисленог наслова нашао гомилу истомишљеника на LinkedIn-у. И то не на основу бесмисла, већ на основу дубоког корпоративног препознавања.

Према теорији комуникације, свако обраћање маси своди се на статистичку дистрибуцију предрасуда. Мањи део ће, кроз когнитивну пристрасност, одмах климати главом. Други део ће, због ефекта контраудара, отићи у чист отпор. Већина, у информационом шуму, неће разумети апсолутно ништа.

Та већина ће се, кроз добро познати ефекат крда, једноставно приклонити гласнијој струји. На крају, илузија разумевања и социјална потреба да изгледамо паметни натераће публику да лажира знање, док ће искрено признање неразумевања остати на нивоу статистичке грешке.

Е, управо од те екстремне мањине. Од људи који су спремни да јавно и дрско признају да ништа не разумеју долазе нови погледи на свет. Или, што би стари, искусни физичари рекли: кључна је способност маштања, под условом да си према себи пре свега искрен. Изум није производ знања, већ маште. Откриће је способност да препознаш туђу машту. За то је већ потребан таленат за дијалог, а у време AI дијалог ће постати ултимативни. Научити питати, још теже научити слушати, а најтеже разумети одговор.

Будите искрени. Ако већ ништа не разумемо, немојмо то радити одвојено.

П.С. Реч-две о правим губитницима.

Замислите колику ће конкуренцију добити они који лако праве вести и садржај, сада када сви масовно крену да промптују: „Дај ми кликабилан наслов како бих зарађивао на рачун оних који нису спремни да признају да ништа не разумеју.“

Изгледа да ће појавом AI престати да буде исплативо бавити се ситним преварама. Аутоматизација је ту сурова. Остају нам само крупне преваре, али оне су у савршеном складу са глобализацијом и моћи неколико светских играча који имају капитал да направе, загреју и охладе дата центар.

Read More

Како се бојила револуција

У Чачку се данас група студената (имена позната редакцији) организовала да дели бесплатне мајице и да их на лицу места штампа.

Револуција почиње тек оног тренутка када се са парола пређе на дела.

Тик уз њих се однекуд појави и предузетник који није имао никакве везе са њима, али који има беџеве и осећај за време и простор. Студенти нису имали ништа против његовог бизнис подухвата. Деца су напокон разумела тржиште: ко хоће бесплатно, нека узме; ко хоће да заради, нека проба; ко хоће да помогне, нека убаци донацију у кутију.

Упркос општим очекивањима, у публици доминирају старије госпође. Осим очигледно огромног броја пензија, имале су и огромна очекивања од бесплатних мајица. Тражиле су и за себе, и за децу, и за унуке, а за сваки случај и за следеће генерације. Ето велебрта. Фора је у бесцењу: може и мајица да се понуди, не мора баш цела држава.

Студенти су штампали, сушили, окретали, објашњавали, смејали се и збуњивали. Радили су поштено, али неискусно. То је данас ретка комбинација, колико год да смо неискусни.

Сео сам поред неуформисаног лица коме су испод јакне вирили пиштољ и лисице. Проверавао сам своју теорију да се полицајци у цивилу препознају по уским панталонама и крупном, намрштеном телу. Профил је одговарао. Једини који је био намрштенији од њега био сам ја. Срећом, нисам носио уске фармерке, такозване фондус хеланке .

Баке су навалиле, а деца нису губила живце. Боја се просипала, штампа разливала, а људи прилазили са све више питања. Сва су била непотребна. Неки су донирали тако да се види из дрона. Паде ми на памет да патентирам термин: дронирати. 

Једино је познати чачански професор (име познато редакцији) пришао готово непримећено, без икавих захтева, убацио шта је имао и отишао. То је вероватно највиши облик грађанске храбрости: помоћи, а не објашњавати.

Онда су дошла двојица пословних људи (имена позната редакцији). Без говора, без фотографисања, без „само да се зна“. Мало су посматрали производни процес, удаљили се и убрзо донели картон, нитро разређивач и кратко појашњење. Студенти прихватише, и одједном је све кренуло брже и лепше. Испало је да је за револуцију, осим идеала, потребан и неко ко има радног искуства.

Атмосферу је покварила само једна, готово уобичајена, протестна расправа. Двоје људи, обоје редовни на протестима, посвађало се око коментара на мрежама. А око чега би друго? Од међа као традиционалног разлога сукоба давно смо одустали. По угледу на државу. Овога пута, као потпуно изненађење, испоставља се да је искомпромитован један поштен човек (име познато редакцији). Елем, једна га је сумњичила да је прешао на тамну страну, а други (име познато редакцији) га бранио као рођеног брата.

Човек је, иначе, компромитован тако што је усликан на састанку месне заједнице, а чланови владајуће странке су то окачили на мреже као активизам. Са подразумеваном тезом да ко год уђе у месну заједницу - он је њихов. Ако је држава њихова, онда се ваљда то подразумева и за сваку заједницу. Месну, брачну, какву год.

Размишљам о људима који друге компромитују сопственим присуством. И то се одомаћило до мере да је прихватљиво бити фукара, али није прихватљиво бити у друштву фукара. И  фукаре ту тезу максимално рабе.

Расправка се захуктава. Полицајац у хеланкама седи мирно. Једини који је опет био намргођенији од њега био сам опет ја.

На крају сам добио свој отисак. Не од полицајца, већ онај штампани, да се разумемо.

Још једна мала победа.

Не зато што је мајица савршена. Него зато што су се, на једном малом месту, поново срели они који хоће да помогну и они који умеју да послушају. Они који хоће да поделе и подметну били су одсутни за тренутак.

Сви су тако добили отисак, осим онога који је дошао по утисак. Њему мајица и не треба да би оставио отисак.

П. С.

Мало даље група девојака делила је бесплатну фанту. Ово већ постаје заразно. Полицајци у цивилу овде су били неприметни. Изгледа да фанта још није препозната као претња систему.

Read More

Ламент над мафијом

Спадам у оне ретке грађане Србије на које никада није потегнут пиштољ. До сада, наравно!

Највише што сам у животу добацио било је једно сасвим љубазно отварање фиоке у којој се налазио сребрни пиштољ, уз врло пригодно обраћање власника истог. Не бих сада улазио у детаље, јер сам се због тог догађаја већ довољно пута покајао, извинио, прећутао и признао. А по потреби ћу и демантовати. Остало је само страшно сазнање о мом очигледном хендикепу: нисам у стању да препознам мафијаша док се сам не представи.

А то је данас велики проблем. Некада је мафија личила на мафију. Имала је неку препознатљивост. Сада траже дозволу полиције. Ајте, молим вас. Ми смо, бре, и мафију срозали. Са приче о бари и крокодилима спали смо на причу о кокошињцу и пилићима.

Највиши домет им је да уцењују локалног превозника, малтретирају старијег домаћина, шамарају ситног предузетника и објашњавају човеку да му они великодушно дозвољавају да ради свој посао. Повремено организују превоз и ако баш нема ко други, прикупе капиларне гласове.

То је, признајем, отужно. Ајде што је народ понижен, али мени је сасвим искрено жао мафијаша. Некада је човек бар знао од кога да се плаши. Данас мора да се плаши свакога ко има добру везу, туп поглед и биографију из које се види да је завршио све потребне школе осим оне основне.

Опасни послови прешли су у руке оних који имају заштиту, али немају ауторитет. Права мафија, ако је уопште више има, ваљда седи негде посрамљена и гледа како јој занат кваре аматери. Као кад би хирург видео месара како оперише срце, па рекао: „Није проблем што сече, него што прави ћевапе.“

Најопаснији су управо ти најситнији. Ситна риба мора сваког дана да доказује да није мамац. А јесте. Она је нервозна, искомплексирана, гласна и увек спремна да од своје мале моћи направи велику драму.

Мој страх је управо те врсте. По опису мојих активности, физичком домету и духовној кондицији, ја не могу доћи у делокруг озбиљне мафије. Нисам банка, нисам лука, нисам рудник, нисам јавна набавка, цариник или катастарски референт. Ја сам пион, а у овој партији и такав је коњима капитални улов.

Посебно се ситуација погоршала сада када су полицајци, у духу четрдесетогодишње традиције, добили дозволу са највишег врха да сарађују с криминалцима, све док власт по хитном поступку не усвоји нови закон. Осим вечне захвалности властима на генијалној законској иницијативи, остаје и молба да мало пожуре, јер смо у међувремену у правном вакууму.

А у вакууму, као што је познато, влада велика стиска. Причу о малој бари већ смо опсервирали.

Полиција не сме, криминалци могу, грађани не знају, надлежни су презаузети својим институционалним ћутањем, а држава има преча посла. У таквим околностима човек више не зна коме да се обрати.

Овај текст сам, дакле, принуђен да пишем као облик самоодбране. Свако ко би се усудио мени да прети очигледно није мафијаш, него пилићар. То је постулат и концепт моје одбране: покушавај да компромитујеш пре него што те компромитују. Без икакве жеље да глумим јунака. Јунак у овој земљи најчешће постане доказни материјал.

Колико је то поуздан метод, видећемо. Мада се смем кладити да ништа боље неће проћи ни они који мудро ћуте. У земљи у којој се ћутање рачуна као пристанак, а пристанак као кривица, човек је крив чим проговори, или чим не проговори.

Отуда и овај ламент над мафијом.

У овом законском међупростору, док се не усвоје неки нови акти по којима ће полицији бити забрањено да сарађује са криминалцима, а криминалцима дозвољено да сарађују са полицијом само ван законских норми, остаје нам да упутимо јавни позив опасним момцима старог кова.

Вратите се, људи.

Не тражимо много. Само мало професионализма. Мало стила. Мало оног старог страха који је бар имао форму. Ми, који редовно плаћамо порез, молимо вас да нас заштитите на добровољној бази, јер после пореза слабо шта остане за рекет. Као што ви добро знате, после рекета мало шта остане за дажбине режимским функционерима. Договорите се, брате, као у свим нормалним земљама!

Треба увести и неку квалификациону норму. На пример, пилићар оде на територију јужне покрајине и тамо, где једина легитимна полиција нема домет, изведе све оно што је овде намеравао и за шта тражи овлашћења.

Онда наши грађани дају оцену солидарности са сиротињом и ето сертификата. И све по закону, разуме се. За то смо први. Власт је власт, параграфи су параграфи, и ти фазони, па нек буде исто и ђаволу и ђакону, бар док ђакон не пређе у извршну власт, ако већ обрнуто није примерено.

Јадно је, бре, гледати навијаче који у једном делу отаџбине скандирају, а у другом им то није дозвољено. Морамо и на том нивоу показати усклађеност. Тако се овде не стиче само законска основа полиције да сарађује са мафијом, већ и поштовање родољубиве већине.

Можда би требало да упутимо и јавни апел угледним мафијашима из дијаспоре. Да се врате. Да помогну земљи у којој је и криминал постао кадровско питање и предмет међународне сарадње.

Колико сам разумео из званичних обраћања, овде главну реч воде неки ликови из црногорских забити, који у сарадњи са Коштуницом организују обојену револуцију. Дотле смо дошли: морамо да увозимо и радну снагу. Испоставило се да Црногорци, кад су на површини лењи, у подземљу крваво раде.

П. С.

У случају мале вероватноће да ово доспе у руке непријатељима, моји пријатељи свакако знају да ћу се сваке реченице одрећи. Нема, дакле, потребе да ми долазите на врата. Евентуалне примедбе можете доставити електронским путем и биће уважене.

Унапред захвалан.

Read More

Недељне вести из пера АИ агента

Ево како изгледају вести ако сте свом дигиталном асистенту дали јасна упутства за вештачење вести - само сурова реалност, али релаксирајуће да се не полуди:

Дипломатија:
Начелник полиције преузео је улогу мировног посредника између два човека са богатим досијеом. Састанак је одржан не у било каквом ресторану, него у оном који је у крвном сродству са надлежном институцијом.

Безбедност:
Један учесник састанка је, у духу конструктивног дијалога, убио другог. Пред начелником. Била је то промоција новог модела јавне расправе: ко преживи, тај је убедљивије аргументовао став.

Ефикасност система:
Пошто је увиђај сувише спор, а закон сувише формалан, приступило се савременијем решењу: чишћењу терена. Десетак униформисаних лица показало је да држава може бити брза и ефикасна.

Комуналне услуге:
Тело је, према незваничним сазнањима, третирано као кабасти отпад припремљен за постројење за термички третман.

Угоститељство:
Док се дим још договарао са ваздухом где да иде, у ресторан је стигао премијер на ручак. Конобари су били љубазни, атмосфера интимна, а специјалитет куће  подразумеван.

Истрага:
Случај је открио криминалац најнижег ранга. Још се истражује да ли је био толико неупућен, или је баш за такве послове плаћен. Ко зна одговор на ово питање, већ зна и редослед даљих потеза.

Радна етика:
Онај ко је пре пар дана упозоравао да због боловања инвеститори масовно одлазе, био је принуђен да на личном примеру брани ту тезу.

Медији:
Кад се ни онај што све зна не огласи, доушници постају јавни сервис.

Правни лек:
За тужиоце и судије истрага је у току. Или је истрага у току за судије и тужиоце. Нека сами одлуче шта је субјекат, а ко је објекат.

Епилог:
Полиција је ухапсила сопственог шефа, очекујући одуговлачење до застарелости, као у сличном случају ономад.

Радно законодваство и синдикати

Колике су, заправо, плате нашим полицајцима кад су приморани да у пуној униформи раде као трећа смена хигијенске службе по приватним кафанама?

На крају, за надлежне остаје само једно нерешено питање:

Је л’ био укусан Пантелија?

П. С.
Није све пропало.
Нешто је и запаљено.

Read More