Он не зна

Редакцијски деманти

На основу права на одговор, исправку и накнадну памет, а у складу са Законом о јавном информисању, медијима и неслагању са самим собом, одговорни уредник објављује деманти самом себи на сопствени текст „Он зна“.

Редакција остаје при оба става. 

Он можда не зна

На интернету сам нашао текст који ми је коначно објаснио зашто сам уморан. Окружен сам будалама.

Одмах ми је било лакше. Нисам морао ништа да доказујем. Аутор је већ у првој реченици утврдио да сам интелигентан, а да су сви који ме не разумеју глупи. Моје је било само да наставим да читам и преузмем упутство за руковање остатком човечанства.

Основни пакет је бесплатан. Напредна потврда да сте геније плаћа се месечно.

Метод је једноставан. Са будалом се не расправљаш. Пустиш је да сопствену тврдњу доведе до апсурда. Не трошиш снагу на доказе које не може да разуме. Сакријеш интелигенцију, нахраниш јој сујету и сачуваш себе.

То делује разумно. Постоји само један мали проблем. Ко утврђује ко је будала? Углавном онај ко је у том тренутку најсигурнији да није.

А шта ако је стварно глуп?

У претходном тексту сам пошао од претпоставке да он зна.

Зна шта ради. Зна да лаже. Зна кога плаши, кога купује, коме обећава и шта ће сутра порећи. Зна где је истина, па је намерно заобиђе. Софиста види стварност, само је препакује за телевизију.

То је ружна претпоставка, али је утешна.

Ако човек лаже, онда бар зна шта је истина. Ако манипулише, онда види људе којима манипулише. Ако глуми, зна да постоји сцена. Ако вуче све конце, онда негде ипак постоји неко ко разуме како је представа постављена.

А шта ако је стварно глуп?

Не необразован. Не неспособан да запамти податак, положи испит, понови проценат или препозна камеру.  Стварно глуп у оном опаснијем смислу: неспособан да посумња у сопствено објашњење, да повеже одлуку са последицом и да прихвати информацију у којој он није главни јунак.

Можда смо га све време прецењивали из страха.

Сваку противречност прогласимо спином. Сваки промашај тактичким потезом. Свако повлачење делом шире стратегије. Сваку глупост мамцем који је намерно бачен да бисмо се ми упецали и причали о њој.

Он може да промаши цео пут, а дежурни аналитичар ће објаснити да је тиме збунио непријатеља који је очекивао да стигнемо на одредиште.

Присталице верују да све контролише зато што је геније.

Противници верују да све контролише зато што је зли геније.

Око генијалности смо, дакле, постигли национални консензус. Остало је само да утврдимо да ли нам мисли добро.

Можда је вера у велики план последњи остатак нашег оптимизма. Лакше је живети под човеком који има опасну намеру него под човеком који нема представу. Првоме можеш да тражиш интерес, погодиш следећи потез и надаш се да ће стати тамо где му се више не исплати.

Глупост нема ту обавезу. Она не види провалију као границу. Види је као још једно место за обраћање јавности.

Паметан манипулатор зна када треба да заћути.

Глуп човек тишину доживљава као простор у ком би неко други могао нешто да зна.

Паметном аутократи институције сметају јер му ограничавају моћ.

Глупом сметају јер га подсећају да постоје послови које не уме да ради.

Зато министар не сме да буде бољи министар. Лекар не сме да зна више о лечењу. Инжењер не сме да квари свечано отварање питањима о носивости. Дипломата не сме да се врати из преговора са реченицом дужом од аплауза.

Стручњак у таквом систему није човек који зна.

То је човек који стручно објасни зашто је вођа већ знао.

Када последице стигну, оне се распореде по дубини. Најнижи службеник добије кривицу. Министар добије још једну прилику. Саветник добије други ресор. Вођа добије ванредно обраћање у ком ће лично исправити оно што је лично наредио.

И тако се свака грешка претвара у нови доказ да без њега ништа не може да се реши. То је самоодржив систем.  Најпре поломи ноге институцијама, а онда их носи пред камерама.

Паметна машина за производњу глупости

Овде се јавља приговор: како глуп човек може толико дуго да опстане?

Лако. Опстанак није доказ интелигенције. Коров надживи баштована, па му нико не поверава пејзажну архитектуру.

Режим може бити веома способан за опстанак и потпуно неспособан за све због чега би држава требало да постоји. Један човек смисли паролу. Други јој нађе правни основ. Трећи нацрта графикон. Четврти уклони питање. Пети довезе публику. Шести напише да се историја управо догодила.

Свако је паметно обавио свој мали посао. Коначан производ је глупост корпорацијског квалитета.

Систем не мора да има мозак да би имао инстинкт. Саобраћајна гужва нема централу, па ипак сатима успешно спречава свакога да стигне било где. Нико је није планирао, али су јој сви дали допринос.

Тако и лична власт може изгледати свемоћно. Хиљаде људи око једног човека поправљају његове реченице, сакривају последице, мењају бројеве, проналазе кривце и унапред припремају објашњење.  Машинерија.

Он на крају стварно делује као да све зна.

И човек пред телепромптером делује као да зна све што су му други написали.

Када апсурд постане државни програм

Упутство са почетка каже да будалу треба пустити да своју идеју доведе до краја. Сложиш се с њом толико снажно да сама мора да устукне пред последицама сопствене тврдње.

То можда ради за славским столом. У држави је мало ризичније. Будали за столом можеш да даш довољно конопца да се заплете. Будали поред багера конопац који му даш можда држи далековод.

Иронија делује само на човека који је у стању да препозна апсурд. Ако владару кажете да је његов план толико добар да га треба применити свуда, он би заиста могао да га примени свуда.

Он има буџет. И скупштинску већину. И стручну комисију која ће накнадно утврдити да апсурд испуњава све техничке услове.

Свођење на апсурд код нас више није начин оповргавања. То је скраћена процедура за добијање грађевинске дозволе.

Зато се од глупости на власти не штитиш психолошком дистанцом. Не можеш читаву земљу ставити у карантин, искључити тон и наставити да живиш као да се буџет, закон, болница, школа и мост налазе у туђој глави.

Од глупости на власти штитиш се институцијама.

Не зато што су у институцијама сви паметни. Нису. Него зато што се њихове глупости међусобно успоравају, записују, проверавају и, ако систем ради, могу да буду исправљене пре него што постану национална стратегија.

Добар поредак није онај у ком влада најпаметнији човек. Добар поредак је онај који може да преживи и глупог.

Једина забрањена реченица

Није највећи проблем што власт греши. Сви греше. Проблем почиње када је исправка грешке проглашена нападом на државу.

Ко донесе лошу вест, ради за непријатеља. Ко постави питање, шири панику. Ко покаже документ, вади га из контекста. Ко подсети на старо обећање, живи у прошлости. Ко тражи одговорност, руши стабилност.

Тако стварност временом научи да ћути.

На састанак стигне само оно што вођа жели да чује. У извештај уђу само бројеви који знају да аплаудирају. Стручњаци више не исправљају одлуку, већ правопис у њеном образложењу.

А човек на врху из тога извуче сасвим логичан закључак: сви се слажу са њим.

Ко би онда могао бити паметнији?

Глупост са моћи не постаје паметнија. Само добије боље податке о томе колико је паметна.

И ту више није важно да ли је на почетку лагао. После довољно година без противљења, човек може да поверује и сопственој конференцији за штампу.

Лажов бар понекад остане насамо са истином. Будала никада не мора.

А шта ако стварно не разуме?

Широм друштвених мрежа духовити аутори свакодневно производе досетке на његов рачун. Један напише афоризам. Други нацрта карикатуру. Трећи објави сатирични есеј у ком му, пажљиво и у више слојева, објасни зашто је смешан.

Сви полазимо од исте претпоставке: он разуме.

Разуме досетку, али га не погађа. Разуме карикатуру, али је игнорише. Разуме поруку интелектуалца који му црта колико је опасна ситуација у којој се налазимо, али је свесно потискује јер му тако одговара.

А шта ако стварно не разуме?

Шта ако сатира стигне у кабинет, али не стигне до смисла?

Шта ако алузију прочита буквално, иронију као похвалу, а упозорење као још један напад љубоморних људи који нису успели као он?

Шта ако му интелектуалци годинама цртају провалију, а он на цртежу препознаје идејно решење за нови видиковац?

Ко је онда стварно глуп?

Онај који не разуме досетку или ми који верујемо да ће довољно добра досетка променити човека неспособног да препозна да је њена мета?

Није, наравно, неопходно да владар разуме сатиру. Било би довољно да је разуме друштво. Али сатира која кружи само међу онима који су се већ разумели лако постане интелектуални аплауз у затвореној сали.

Ми се смејемо. Он влада. Публика између бира програм са мање компликованим заплетом.

Обично претпостављамо да потчињени подражавају свог идола. Понављају његове речи, покрете, гримасе, увреде и објашњења. Он производи модел, а они јефтине копије.

А шта ако је смер погрешно постављен?

Шта ако идол није изнад њих, него је само највећи примерак исте духовне и интелектуалне грађе? Шта ако су направљени од исте материје, само он има више камера? Шта ако разлика између вође и највернијег присталице није у капацитету, већ у броју микрофона?

Најбољи пример добили смо бесплатно.

Реч „ћаци“ настала је из правописне грешке и постала компромитујући назив за читав један политички сој. Уместо да од ње побегну, они су је прихватили. Вођа је обукао мајицу „И ја сам ћаци“ и Ћациленд похвалио као место храбрости и уверења.

Можда је то био вешт покушај да се увреда присвоји, испразни и претвори у знак припадности.

А шта ако није?

Шта ако заиста није разумео шта му је поклоњено?

Шта ако је подсмех стигао до мете, покуцао на врата, а мета га примила као одликовање и затражила да се одштампа у већем формату?

Шта ако компромитујући назив целог покрета прихвата као нешто најлепше зато што у њему стварно не чује ништа компромитујуће?

То онда није победа над сатиром. То је сатира која је остала без другог значења.

Можда је највећа предност глупе власти управо у томе што сваку шалу коју не разуме може поносно да обуче.

А шта ако смо сви ми глупи, а он стварно паметан?

Поштено је размотрити и ту могућност. Можда смо све поставили наопако.

Можда његове противречности нису недостатак логике, већ последица тога што се план креће брже од нашег разумевања. Данас каже једно, сутра супротно, а ми не схватамо да само гледамо две различите стране исте четвородимензионалне мудрости.

Можда он не говори предуго. Можда ми прекратко разумемо.

Можда стручњаци не успевају да сагледају целину јер су заробљени у својим специјалностима. Лекар види здравство. Економиста јавни дуг. Правник Устав. Инжењер носивост.

Само он види све истовремено. И телевизијски рејтинг приде.

Шта ако интелектуалци који му цртају опасност у којој се налази држава нису довољно интелигентни да разумеју опасност од сопствених цртежа? Шта ако он њихове апеле не игнорише, већ их пажљиво прочита и исправно закључи да не знају о чему говоре?

Шта ако смо ми досетка?

Шта ако се он смеје?

Шопенхауер је у причи о јежевима описао створења која се током хладне ноћи приближавају да би се загрејала, па се међусобно боду и поново удаљавају. Превелика близина боли. Превелика удаљеност смрзава. Цивилизација је, изгледа, тражење растојања на ком можемо да поднесемо једни друге.

А шта ако је он једини разумео поуку?

Можда нам се приближава да нас загреје својом мудрошћу, а затим мора да се повуче јер га бодемо оштрицама сопствене глупости. Ми прилазимо са питањима, карикатурама, законима, прорачунима, захтевима и чињеницама. Свака наша бодља убеђена је да је аргумент.

Он се зато склања иза камера, кордона, унапред припремљених питања и људи који умеју да климају главом без оштрих покрета.

Не зато што не подноси критику. Него зато што спроводи Шопенхауерову санитарну дистанцу.

Можда су његова бескрајна обраћања једини безбедан начин да нас загреје са растојања са ког не можемо да га убодемо потпитањем.

Можда се пред изборе приближи јер наступи хладна ноћ.

После избора поново заузме филозофски безбедну удаљеност.

У том случају ни његови највернији следбеници нису доказ његове ограничености. Они су преводиоци. Његову мисао, сувише сложену за остатак народа, своде на паролу, заставу и организовани превоз. Оно што нама делује као празна реченица можда је највећа количина истине коју наш когнитивни капацитет може да прими без нежељених последица.

Можда је и мајицу „И ја сам ћаци“ обукао да би нам се приближио. Не зато што није разумео подсмех, него зато што је схватио да се међу јежевима не појављујеш без бодљи.

Таква теорија има једну велику предност. Не може се оповргнути.

Сваки промашај је део плана који не разумемо. Свака противречност доказ је вишег нивоа мишљења. Свако одбијање да објасни показује колико је објашњење изнад нас. Свака лоша последица биће исправно схваћена тек у будућности, по могућству после истека рока застарелости.

Тако смо добили две савршене теорије.

По првој је он глуп, а ми паметни.

По другој је он паметан, а ми комплетно глупи.

Обе објашњавају све.

Ниједна не мора ништа да докаже.

Можда је он заиста једини паметан човек у земљи. У том случају мора да му је страшно хладно.

Срећом, има телевизију да му прави друштво.

А шта ако сам ја?

Остаје непријатнији део.

Шта ако је будала онај који пише овај текст?

Данинг—Кригеров ефекат је од научног појма постао најпопуларнија интернетска дијагноза за друге. Нико га не помиње да би проверио себе. Сви га носимо као лекарско уверење да су људи око нас неспособни да процене сопствену неспособност.

Ниједна овца не купује приручник у ком пише да је лав. Купац је увек лав. Овце су остале у коментарима.

Зато се глупост не препознаје по дипломи, броју прочитаних књига, брзини говора, изборној листи или способности да се двадесет минута одговара на питање које није постављено.

Можда се најбоље препознаје по односу према сопственој грешци.

Шта би могло да те увери да ниси у праву?

Кога слушаш када ти противречи?

Да ли умеш да кажеш: „Не знам“?

Да ли умеш да додаш: „Погрешио сам“?

Да ли последицу мериш по ономе што се догодило или по томе ко ју је саопштио?

Паметан човек не мора да има тачне одговоре.

Мора да остави могућност да питање преживи његов одговор.

Нека прво не зна

Можда он уопште није глуп. Можда је заиста врхунски манипулатор који све види, све мери и свакога помера тачно тамо где жели.

То не можемо поуздано знати.

И не морамо.

Држава која зависи од тачне психолошке процене једног човека већ је погрешно пројектована. Ако је мудар, не сме му припадати неограничена моћ. Ако је покварен, поготово. Ако је глуп, касно је да то утврђујемо по рушевинама.

Нама не треба коначна дијагноза владара.

Треба нам систем у ком његова дијагноза није државна тајна од које све зависи.

Подела власти. Јавни уговори. Независна контрола. Стручњак који сме да одбије. Новинар који сме да пита. Судија који не чека резултат истраживања јавног мњења. Избори после којих власт може да се промени без промене адресе становништва.

Не зато што ће такав систем увек доносити паметне одлуке.

Него зато што ће глупа одлука моћи да буде заустављена пре него што добије споменик, химну и посебну седницу.

У прошлом тексту сам написао: „Има ко зна.“

Овом приликом морам да додам:

А шта ако нема?

П. С.

Ако је све ово ипак део великог плана, повлачим текст.

План је толико добро сакривен да се његови резултати ни по чему не разликују од глупости.

То је, ваљда, та хибридна стратегија.

Read More

 Да се којим случајем мом другару није покварио ретровизор, остао бих без овог искуства, које сам одмах потрчао да поделим са вама.

Не зато што је нарочито важно, него зато што би било непотребно да и ви трошите време и новац.

Ко не прочита, не треба превише да жали. Довољно је да се упусти у мало дужи разговор са било којим малим предузетником, радником или сељаком у Србији.

Добиће исту причу у оригиналу, само дужу и вероватно скупљу.

Дубока Србија

Власник ауто-отпада је неко време претурао по деловима, а онда изнео један примерак.

-Овај је оштећен -примети мој друг.

-Има много боље решење. Наручи оригинал.

-Оригинал се више не производи.

-Па можда ће фабрика да га убаци у производњу по твојој жељи.

Изговорио је то тоном човека који верује да велике фабрике повремено поново покрену производну траку кад им се пристојно обрати власник старијег аутомобила из Србије.

После неколико минута оштећени ретровизор више није изгледао као оштећен део. Изгледао је као последња брана између нас и вишемесечних преговора са фабриком.

Човек није продавао ретровизор. Продавао је избављење од оригинала.

Другар га је без даљих поговора купио.

Имао је и неке додатне захтеве око аутомобила.

Онда је власник отпада погледао аутомобил, његовог власника и мене, који сам дошао као стручна подршка. Одмах му је било јасно да нас двојица не знамо ни основе аутомобилизма, комерцијале, механике, динамике и електрике.

Преузео је ствар, објаснио шта треба, помогао око свега и решио проблем.

Кад смо питали колико дугујемо за помоћ, одбио је да наплати.

- Ништа.

Признање жртве да је за све те ствари неспособна било му је довољна наплата.

Није било сасвим јасно ко је у том тренутку био жртва. Мој друг, ретровизор, фабрика, ауто-отпад или сама прича. Мени је све то више личило на кретање између крајности него на компензацију.

После смо сели на изненађујуће чисте столице, између два расклопљена аутомобила и неколико делова чије власништво није било предмет разговора.

Код њега су аутомобили били растављени на делове, а приче састављене од свега што се затекло.

Ексцентричан до мере у којој ексцентричност више није особина, него самосталан поглед на свет.

О њему се причало свашта. Он је причао још више.

На почетку нам је објаснио како се некада набацивао жени једног познатог тајкуна. Кад ју је први пут видео, каже, била је глупа као ноћ. После је гледа на телевизији како држи говор и не може да верује сопственим ушима.

- Ишла на обуку за држање говора - објасни ми.

- И тајкуну је онај брадоња писао говоре - рече, наравно помињући пуно име и презиме.

Тврдио је и да је тајкун до неких политичких и маркетиншких идеја дошао после разговора с њим. Чувена политичка промоција зелене салате такође је настала у његовој глави.

Кад би се све његове приче унеле у уџбенике, новија историја Србије морала би да се штампа у више томова, с посебним додатком за маркетинг и поврће.

У неком тренутку дође му брат. Види се да су браћа. Браћа се најлакше препознају по томе што тачно знају где треба да убоду један другог.

Власник отпада покаже на мене:

- Ево га овај. Он тврди да је онај твој,  рече презиме локалног политичара, тобожњи борац и велики преварант.

Нисам то тврдио. Нисам, заправо, тврдио ништа. Само сам седео и слушао, што се у друштву власника отпада очигледно рачунало као политичко деловање.

Брат ме погледа. У погледу му се видео човек спреман да за тог локалног борца да живот. А вероватно и да га узме.

- Шта си ти чуо?

Покушам да се извучем:

- Ма, ја не познајем локалне прилике...

- Е, такви су најгори. Ако не знаш, ћути.

И онда крене да ми објашњава. Тај човек је све дао за раднике једне пропале фабрике. Пљунуо владајућој странци у лице. Јесте да је био њихов кандидат за градоначелника, али их је изроварио изнутра. Никога се не боји.

Ја ћутим. Све мањи и мањи.

Власник отпада нас посматра са задовољством редитеља коме је сцена успела из првог покушаја.

На крају брат каже:

- Страх ме је крвопролића, али изгледа не може другачије.

Изговори то мирно, као човек који је управо прихватио да ће у недељу падати киша.

Кад је брат отишао, наш домаћин пређе на своја суђења.

Њега суђење није занимало као судски поступак. Више као друштвени догађај. Судија га пита једно, он одговори друго.

Прича како је током извођења доказа пред судом правио аналогије са судијиним брачним обавезама. Није га толико занимало шта ће судија да пресуди колико како су присутни реаговали на оно што је он већ рекао. Као да није дошао по пресуду, него по публику.

Што се пресуде тиче, каже да зна да је крив за кривично дело против животне средине.

- Да сам просуо уље у земљу, нико не би приметио. Ја, будала, држим га у херметички затвореним бурадима. Други су паметнији.

Каже то сасвим мирно. Као човек који је схватио да је погрешио само у једној ствари. Оставио је доказ да није просуо уље.

Хтели су да му заплене неке аутомобиле.

- Слободно. Ионако нису моји.

Неки људи хоће да га туже што им није платио.

- Кад их ви отерате, биће ми лакше. Нема доказа за потраживања.

Каже да га ништа није страх.

Само се секира за унуке.

- Ко је луд да удари на унуке? - рече, уз гестикулацију разумљиву већ на први поглед.

- Деца су већ матора. Нека се боре.

Онда пређе на поступак око алиментације.

Објашњава како га је невенчана супруга тужила и како су после сваке парнице заједно ишли кући, где је он редовно извршавао брачне обавезе према невенчаној жени.

На судијину примедбу да то није уврштено међу доказе, одговорио је да је деци давао да једу папире и изјаве.

- Пробао сам. Неће.

Навукли се на пршуту коју им редовно купује.

После тога чињенице су престале да улазе у разговор.

Стигосмо, не знам како, и до једног сељака коме фабрика за прераду папира испушта индустријски отпад на њиву. Човек зна шта му се дешава. Зна и ко то ради. Само не сме да се буни. 

Власник фирме је у странци. Фирма је на власти.

Онда прича о рођаку који има фирму са педесет запослених. Објашњава како се правдао што мора да ћути и зашто не сме ништа да уради.

Има педесет људи. Мора да им обезбеди плату.

Власник отпада се напокон насмеја.

- Па незапосленост у Србији никад није била мања. Сви који хоће да раде већ су отишли. Сви ће, бре, наћи посао.

Треба, каже, само мало храбрости.

Није ваљда, каже, да му је више жао туђе сиротиње него сопствених милиона.

Онда пређемо на главног у селу.

Неки лик. Толико се опија да се понекад упишки у гаће. Сви то знају. Само га нико не сме сменити. И он је при власти.

Тако се у селу зна ко пије, ко испушта отпад, ко не сме да се буни, ко има педесет радника, ко има фабрику и ко је у странци.

Све се зна.

За смену, међутим, није довољно знати.

Онда изнесе своју теорију о Србима.

- Срба више нема.

Није то рекао тужно. Више као коначан резултат пописа.

- Срби су слободни људи. А да би био слободан, мораш да будеш сељак навикнут на сиромаштво. Све остало је фукара. Од програмера до власника ауто-отпада.

Ово последње изговорио је не покушавајући да себе изузме.

- Да има Срба, било би нам бар као Словенцима. Не бисмо се оволико лагали.

Ипак, човек који је управо прогласио нестанак целог народа био је прилично наложен на његов најновији политички препород. По количини података којима је располагао, видело се да има довољно времена да прати друштвене мреже, телевизију и новине.

- Овог пута је другачије.

Јесте, каже, сељак те лаже.

Али овог пута су се сељаци променили. Не зато што су постали бољи. Него зато што јасно виде да са својим захтевима никако не стижу на ред, док се ти исти захтеви страначким људима испуњавају преко реда. Они код којих годинама иду да моле појављују се код њих само пред изборе.

У последњој кампањи, прича, сви су се спрдали са локалним моћницима кад дођу.

А још више кад оду.

Каже да то виде и локални моћници. Покушавају да смисле некакве гаранционе механизме како би били сигурни да их они који обећавају да су против власти неће слагати.

- Али где ћеш ти са сељаком. Нема те агенције која то може да измери.

А онда дође момак од двадесет осам година.

Довео ауто из Словеније. Аутомобил читав, што је на отпаду деловало готово непристојно.

Преселио се тамо. Ради з а стругом и каже да му је плата мања него што је имао у Србији. Али у Србији није могао ништа да уштеди. Имао је сто шездесет хиљада динара.

- Овде људи не поштују новац.

У Словенији има стан, иде у теретану, сам спрема храну. Деси му се да, кад плати оно што мора, готово цео месец ништа не потроши.

Неће да се врати.

Не због плате.

Због друштва.

- Овде имам друштво које воли да попије. Сваки дан ме кошта педесет евра.

У Словенији су, каже, људи лепо стегнути.

То му одговара.

Са станом потроши мање од хиљаду евра месечно. У то стану и викенд-путовања по Италији, Аустрији и Швајцарској.

Покаже патике.

Четрдесет евра јефтиније него у Србији.

Власник отпада кратко погледа патике. Више га је занимао аутомобил.

Предвече се друштво разишло.

Брат је отишао да брани локалног борца.

Човек са педесет радника да им обезбеди плату.

Власник њиве да погледа шта му је фабрика тог дана пустила у земљу.

Главни у селу је, по свему судећи, већ негде пио.

Момак је кренуо назад у Словенију. За викенд ће можда до Италије.

Власник је остао на отпаду.

Поред њега су стајала херметички затворена бурад.

Кад сам пошао, куцнуо је прстом по једном.

- Видиш како је затворено.

Као да се правда. Или хвали. И опет тај поглед који гестикулира, као да се нешто подразумева.

Из бурета није цурело ништа.

Другар и ја вратисмо се кући, покушавајући да обрадимо толику количину података и утисака.

П. С.

Свака озбиљна држава има своју дубоку државу.

О америчкој сви све знамо. Ред је да упознамо и нашу.

Бољу немамо.

Нити нам треба.

Read More

Oн зна

Индустрија управљања пажњом и перцепцијом толико се усавршила да је аматерски покушај да некоме промените мишљење постао једина заиста немогућа ствар на свету.

После толико узалудно потрошене енергије, преостао нам је само један пут: кад већ не можеш да промениш туђе мишљење, промени своје. Није свакоме дато да своје садашње ставове накнадно исправља према верзији будућности која се остварила.

Нисам паметан.

Зато ми је требало толико времена да схватим колико је режим у Србији савршен.

Добар режим понекад погреши. Успешан режим може да се упореди са неким другим. Савршен режим нема те непријатности.

На челу таквог поретка мора стајати човек коме је држава поверена тек пошто је читаву земљу уверио у сопствено свезнање.

Он не укида институције. Он их ослобађа терета одлучивања.

Када министар не уме да буде министар, вођа му објасни. Када здравство не стигне до пацијента, вођа га донесе на својим рукама. Када локална власт не асфалтира пут, вођа  постане и асфалтна база и месна заједница. Када кошаркашки тим не зна напад, вођа нацрта пик-ен-рол. Када вино нема довољно добар буке, вођа му објасни да је управо такав неопходан за раст бруто домаћег производа.

То није аутократија, како тврде злобници. То је уштеда и оптималан одговор на испостављен захтев гласача.

Зашто бисмо плаћали толике установе, министре, директоре, лекарске комисије, општине, тренере, економисте и дипломате када све то може да обавља један човек? Довољни су пацијенти, тонац и камерман.

То је моћ. То је стабилност. То је ефикасност.

То је савршена држава, под условом да нисте грађанин него гледалац.

Паметном доста.

Не држи ме за реч

Систем је толико узнапредовао да је испад из њега постао немогућ. Тиме је критика изгубила не само смисао већ и одговорност за сопствени учинак, јер до њеног садржаја ионако може допрети само онај ко је већ наоружан готовим предрасудама.

Две и по хиљаде година после првих софиста, коначно смо њихов занат употпунили алгоритмима, ботовима и ентитетима вештачке интелигенције. Опсег је сада шири, али је захват плићи и можда баш у томе лежи шанса. Ипак, реторика се показала најподложнијом деловању агената вештачке интелигенције.

Тако се, свим расположивим средствима, рат назива миром који се брани оружјем. Сиромаштво - скромношћу. Страх - одговорношћу. Ћутање - јединством. Корупција - традиционалним обликом непосредне демократије.

То није глупост.

Глупост би била да поверујеш мени или било ком другом аматеру без потребних ресурса. А намере су, свакако, сумњиве. Али софиста зна шта ради. Нарочито онај који има средства и алате.  Он види пукотину, само је украси заставама. Зна да реченица није тачна, али зна и коме је корисна.

Глуп човек греши јер не види. Покварен човек види веома добро, па израчунава колико му се исплати да зажмури.

Зато присталице режима не смемо уопштено проглашавати ни паметним ни глупим. 

Неук човек чија егзистенција зависи од туђе самовоље није исто што и учен човек који има знање, чињенице и слободу, али ипак бира привилегију. У оваквој поставци образовани нису ни потребни.

Нису, дакле, сви присталице. Неки су таоци, понеки и са стокхолмским синдромом.

Ко неће да види из страха, заробљен је. Ко неће да види из интереса, покварен је. Ко му објасни да је то државотворност, софиста је.

Видиш и сам.

Шта ја знам, он зна све

У време када је свако паметан, свако стручан и свако има своју област,  некако је само колектив остао глуп.

Човек на врху је, наравно, изузетак.  Он нема област. Он је  област.

И ми смо дали свој допринос. Наша историјска улога је поново испуњена: све смо оголили, све истерали на чистац и, као и обично, оставили чистац да решава остало.

Овај наш је, кажу, био најбољи студент права. Декан је својевремено рекао да је био „један од најбољих“. Систем је касније само избацио сувишно „један од“. То није лаж. То је лектура.

Био је страствени навијач са Северне трибине, а онда га је само-митологија унапредила у вођу навијача.

Разуме се у вино - љубитељ је и колекционар. Разуме се у бруто домаћи производ, стопе раста и стране инвестиције. А водио је и тренинг јуниора КК Лозница, након похађања тренерске школе.

Није био у војсци, али је био на свим одбрамбеним положајима, од Огулина до Газивода.

Право, економија, вино, кошарка, војна стратегија. Ако једног дана почне да објашњава анестезију, није ред да га лекари прекидају док ради. Сигуран сам да ће се међу лојалнима наћи довољно добровољних пацијената, а после ће већ имати искуство.

Управо га искуство опстајања на власти квалификује за даљи опстанак.

Човек који за себе тврди да ништа не зна обично ћути. Човек који зна све мора да говори непрестано, јер би у тишини неко други могао да се чује сопствену мисао. 

Немам благе везе. Он, срећом, има.

Бога питај

Највише се, ипак, разуме у дипломатију.

У Вашингтону је 2020. године Београд, у оквиру споразума под покровитељством САД, пристао да испуни захтеве Израела. А заузврат смо добили  израелско признање Косова.

Показало се и да над софистом има софиста и над столицом фотеља.

Врхунски дипломата, дакле, није човек који из преговора изађе са добрим исходом. Врхунски дипломата је човек који публику убеди да је исход сувише сложен да би га мерила здравим разумом. Наш дипломата има савршену стратегију: бескрајна тактичка повлачења, нарочито пред здравом памећу.

Дипломатски успех је када се појаве они који ће тврдити да је реч о деценијском тактичком повлачењу у служби стратегије толико далекосежне да је нико не може сагледати док је он лично не објасни.

Шта смо добили? Шта смо дали? Ко је кога признао? Ко је кога надмудрио?

Бога питај. Он ће знати.

Појма немам

Режиму није довољно да му верују његови гласачи. Потребно му је да и људи који знају да лаже сваку нову тврдњу ипак узму као могућу.

Чак ни сајт који прати очигледне лажи не стиже све да забележи. Или му серверска инфраструктура није димензионисана за продукционо оптерећење једног председника.

Али највећи успех није када верник поверује. Највећи успех је када противник, знајући све о претходним лажима, на следећу изјаву каже: „Овога пута има нешто.“

И када се највише опустиш, он извали неку истину која се затим и обистини, па нас све затекне неспремне као што снег у јануару затекне наше путаре.

Јуче је важило једно, данас супротно, сутра ће нам бити објашњено да се ништа није променило. Обе тврдње живе истовремено, као Шредингерова државна мачка, све док не отворите кутију.

Лаж је тако престала да буде преступ и постала временска прогноза. Може бити, не мора да значи, видећемо, не држите нас за реч.

Како год ти кажеш.

Ту сам танак

У Трстенику му се августа 2026. обратила девојка са церебралном парализом којој је потребна операција. Председник је рекао да ће држава помоћи у свему и све решити и упутио је на своју саветницу за здравство, која је одмах узела податке. 

Помоћи тој девојци је људски исправно. Управо зато је начин на који је то учињено одвратан. И ту се публика природно дели према томе шта гледа. 

А све се види.

Ако јој лечење припада, зашто јој је био потребан председник? Ако је био потребан, па где је био до сада? Зар га не гризе савест због толиког кашњења? Ко је скинут са списка, ко све померен једно место уназад? Колико људи са истом или тежом дијагнозом немају приступ саветници у кадру? И какво је то здравство у ком је најважнији упут срећа да вас владар примети?

Председнички позив не оптужује одређеног лекара за мито. Он оптужује цео систем да је ред могуће савити притиском. Истим покретом којим га савија и коверат, само са печатом.

Лична власт не воли права, јер се право не захваљује. Она воли милост.

Право припада свима. Милост се снима.

Право грађанина чини равноправним. Милост га чини дужником.

Ситна корупција не почиње увек ковертом. Понекад почиње осмехом човека који је коначно добио асфалт, операцију, посао или прикључак, па осети обавезу да буде захвалан ономе ко му је поклонио оно што му већ припада.

Свако јавно понижење покаже нам како је држава поређана. На врху је свезналица. Испод њега су министри на поправном. Испод њих установе које чекају дозволу. На дну су грађани, а нешто ниже и сељаци.

Није корумпиран само онај ко узме новац. Корумпиран је и однос у ком грађанин више не тражи услугу од државе, него услугу од владара.

Како се то тачно зове?

Немам благе везе.

Струњак - кад незнање добије звање

„Не знам“ - то је, заправо, једина потпуно тачна изјава коју стручњак сме да изговори о свему што није у опису његовог посла.

Што је даље од његове специјалности, то је лакше изговорити. Права храброст почиње тек када се приближимо његовом сопственом дворишту. Тада „не знам“ постаје готово непристојна реч. А само су најређи довољно храбри да је и тад изговоре.

Ервин Шредингер је писао да је специјализација неизбежна ако желимо напредак, али да има смисла само као део ширег знања.

Инжењер зна прорачун. Правник зна параграф. Економиста зна проценат раста. Лекар зна дијагнозу. Новинар зна где да постави камеру. Страначки активиста зна цену гласа.

Свако је положио свој предмет. Држава је пала разред.

Када се целина сруши, свако покаже свој исправни папир. Статичар је проверавао статику. Надзор је надзирао оно што му је достављено. Извођач је изводио оно што му је наређено. Правник је потврдио да папир садржи потребне речи. Комисија је утврдила да су сви имали одговарајуће печате.

Нису ништа погрешно урадили. Само су саучествовали.

Ако смо већ дали свој историјски допринос, можда је тренутак да се окренемо себи. Да нађемо оне који знају да не знају, али знају ко зна, па да искористимо њихову наивност да још верују у позитиван исход.

Мислим, доста смо мењали друге. 

Зато су млади опасни. Не зато што знају више од сваког инжењера, правника, економисте или лекара. Опасни су зато што умеју да кажу да не знају. И да из незнања питају.

Ко је потписао? Ко је платио? Ко је променио пројекат? Ко је знао? Ко је наредио? Ко је ћутао? Ко је имао користи?

Види се и без дипломе.

Човек који више не говори

Дитрих Бонхефер је, посматрајући како образовани, културни и религиозни људи пристају уз нацизам, закључио да глупост није недостатак памети, већ губитак унутрашње независности.

Под снажном политичком или верском моћи човек не мора да изгуби способност размишљања. Довољно је да одустане од њене употребе. Такав човек може бити веома способан. Само више није присутан у сопственој реченици.

Поставите му питање и добићете саопштење. Промените питање и саопштење ће остати исто. Ако чињеница не одговара одговору, прогласиће је небитном. Ако је очигледна, назваће је сумњивом. Ако је несумњива, подсетиће вас да сада није време јер постоје важније теме.

Које су важније теме, сазнаћемо после рекламног блока.

Бонхеферов заробљени човек и софиста, ипак, нису исто. Заробљени човек понавља паролу. Софиста је пише.

Први је можда изгубио себе. Други се веома добро пронашао у ценовнику. А када трећи све види, све разуме и ипак каже „нисам паметан“, можда од нас не тражи разумевање него потврду да остане невин.

Не држите га за реч. Држите га за последицу.

Платонов брод и човек који зна пут

Платонов брод и даље плови. У Држави је описана посада која се отима за кормило. Прави навигатор говори о ветровима, звездама, опасностима, припреми и неизвесности. Због тога звучи компликовано и несигурно.

Самоуверени незналица обећава мирно море, брзо путовање, богату поделу плена и највећу стопу раста у Европи.

Посада, наравно, изабере човека који најмање сумња у себе.

Брод, такође наравно, потоне.

Савремена демократија није решила тај проблем. Само је на брод поставила камере.

Стручњак каже: „Постоји неколико могућности. Свака носи ризик. Не знам унапред шта ће се догодити.“ 

Софиста каже: „Ја ћу то решити.“

Док први заврши реченицу, други је већ отворио радове на луци.

Србија је Платонов пример усавршила. Код нас капетан не само да управља бродом него у директном преносу објашњава навигаторима зашто не разумеју море. Ако се брод насуче, крив је морнар који није на време обавестио надлежне. Ако потоне, сачекаћемо да се утврди ко је био задужен за весло.

Како год ти кажеш, капетане.

Интелектуалци и утопија целине

Овде се обично призивају интелектуалци. Њихов посао би требало да буде да сагледају ширу слику, повежу раздвојена знања, препознају противречности и питају не само да ли нешто може да се уради, већ чему служи, ко плаћа цену и ко стиче моћ.

То јесте њихов посао. И то је помало утопија.

Нико не види целу слику. Свет је превише сложен да би стао у једну главу, ма колико та глава гостовала у ударном термину. Интелектуалац није човек који зна целину. То је човек који зна да целина постоји и да увек превазилази сваког појединачно.

Његов посао није да замени инжењера, лекара, правника или економисту. Његов посао је да пита шта се догађа када се добар прорачун сретне са намештеним послом, законит папир са незаконитом намером, економски раст са јефтиним животом, а медицински критеријум са председничким позивом.

Али ко ће то да ради?

Професор чији пројекат зависи од министарства? Уредник чији оглашивач зависи од државе? Уметник који чека конкурс? Правник који је савршено објаснио зашто последица није у његовој надлежности?

И шта ћемо са интелектуалцима који широку слику виде само када треба да оправдају власт? Са онима који сваку очигледну неправду сместе у „сложени геополитички контекст“, а сваки лични интерес у „виши државни разлог“?

Нисам паметан. 

Немам благе везе.

Појма немам.

Шта ја знам.

Немојте мене да питате.

Има ко зна.

П. С.

Према квантној теорији читања, са вероватноћом од педесет одсто можемо сасвим сигурно да тврдимо да се нисмо разумели. У преосталих педесет одсто случајева све сам истовремено изнео и тачно и погрешно, све док не отворимо коментар.

А када га отворимо, покреће се једино преостало питање:

Шта ти знаш? 

Read More

План Б побеђује

Постоји једна позната логичкоа замка која објашњава готово целокупну српску политику. Реч је о затворениковој дилеми — Prisoner’s Dilemma.

То је класичан модел теорије игара у ком се двојица осумњичених одвојено питају да ли да сарађују међусобно или да издају ортака и сарађују са полицијом. Закључак је да беспрекорно рационалан - појединачни избор производи колективну катастрофу.

Тако настаје Нешова равнотежа — Nash Equilibrium: никоме се појединачно не исплати да промени одлуку, иако су сви заједно изабрали гори исход. У једнократној игри исплати се издати. 

У игри која се понавља појављује се памћење: ако данас превариш ортака, сутра више немаш ортака. Сарадња тада престаје да буде доброта и постаје рационална стратегија.

У Србији је модел усавршен: затвореници су на слободи, а дилему имају грађани.

Деценијама гласамо као да сутра не постоји. Свако узме функцију, запосли жену, убаци кума и побегне пре него што стигне рачун. А онда се чудимо што више немамо ни ортака, ни државу, ни поверење.

Овога пута требало би прихватити математички оптимално решење ове дилеме и испробати стратегију сарадње. Не зато што смо нагло постали бољи људи, него зато што су све остале стратегије већ тестиране на живом становништву.

Избор између друге варијанте и непостојеће прве

Ако овај модел применимо на предстојеће изборе, долазимо до прилично једноставног закључка. У одсуству прве варијанте сасвим је логично држати се резервне. То важи и за изборну методологију: не може се бирати елемент који не припада скупу понуђених могућности.

То није компромис. То је елементарна логика.

Наравно, само ако сте незадовољни стањем у друштву. Ако сте задовољни, већ имате за кога да гласате. Исто важи и ако останете код куће. Оба поступка производе приближно исти резултат, само се у другом случају не добија ништа заузврат.

У формалној логици ћутање није исказ. У изборној математици чита се као сагласност.

Обрнута импликација још је очигледнија: глас за другу варијанту не доказује да је она идеална. Доказује само да се прва није појавила.

Зашто је нема, није питање вашег избора, па самим тим ни део ваше одговорности. Одговорност за непостојећу алтернативу не може се пренети на бирача. То је категоријална грешка, ма колико била интелектуално упакована.

„Моји“ су покушавали деценијама. Емпиријски резултат је показао да нису били способни да промене систем. Нема љутње. Није нас било довољно, а режим је показао сасвим завидан капацитет да нас устраши, поткупи, компромитује и посвађа.

За разлику од опозиције, он је годинама радио на себи.

Када сам излазио на протесте због гажења Устава, Бриселског споразума и охридског октроисања, нису се нарочито чули гласови оних који би тек данас да мењају систем. Тадашњи тренутак им није био довољно грађански, довољно стручан нити довољно усклађен са њиховом представом о идеалној правди.

Једноставно, нису имали капацитета да изведу прилично једноставан индуктивни закључак: онај ко изда Србе на Косову једног дана издаће и Србе у остатку Србије.

Промениће се само узорак. Метод остаје исти.

Солидарности није било. Шта да се ради,  солидарност је добровољна дисциплина.

Опозициони лидери су своју прилику пропустили. То је сада очигледно. Мање је очигледно да су исто урадили и наши интелектуалци.

Сасвим је легитимно критиковати студенте. Али критика је неопходан, а не и довољан услов политичке озбиљности. Остати на критици, а не понудити сопствену листу, организацију, људе, контролоре и изборну инфраструктуру, није доказ интелектуалне надмоћи. То је политичко одсуство упаковано у мусав став.

Ко тврди да студентска листа није добра, морао би да покаже бољу. Терет доказивања је на ономе ко тврди да алтернатива постоји, а не на ономе ко не може да гласа за нешто што никада није састављено.

У супротном, не нуди се алтернатива већ се само негира постојећа могућност.

Наша интелектуална елита развила је посебну школу мишљења: неће подржати једину постојећу могућност јер постоји вероватноћа да студенти неће бити по мери њених очекивања, али ће мирно задржати систем који, по тим истим мерилима, доказано греши већ четрнаест година.

То је лажна еквиваленција - од студената се тражи доказ будуће безгрешности, док је режим ослобођен чак и обавезе да објасни документовану прошлост.

Тако се, ваљда, чува морална чистота: не учествујеш у могућој грешци, него само омогућиш наставак сигурне.

Сиротиња и остали калкуланти

Међутим, ни у једној игри сви играчи не улазе са истим улогом. Неко ризикује став, неко радно место, а неко опстанак породице.

Нема  веће привилегије од могућности да човек јавно каже шта мисли. Ако већ није задовољан системом, остаје му бар задовољство да без стида стане пред огледало.

Поготово сада, када многи ту привилегију немају.

Ти несрећници принуђени су да улазе у исте оне комбинације у које бисмо се вероватно увлачили и ми, благословени могућношћу да живимо од свог рада.

Зато одговорност не пребацујем на сиротињу. На сиротињу се пристојан човек не љути.

Овде је неопходно раздвојити принуду од слободне воље. Ако неком у двадесет првом веку недостаје асфалт, то није његов лични проблем, него колективна срамота.

Ако тражи посао у полицији у којој већ раде и бивши припадници УЧК, то није питање његовог политичког укуса, него стања друштва.

Ако прикупља капиларне гласове да би сачувао уговор на три месеца, то није бахатост. То је борба за опстанак у систему који је радно место претворио у средство политичког условљавања.

Човек који гласа из страха и човек који тај страх производи не припадају истој моралној категорији.

Али, овом скромном дедукцијом долазимо до закључка да морална одговорност почиње тамо где престаје егзистенцијална уцена.

Онај ко има обезбеђен егзистенцијални минимум, а ипак учествује у понижавању, уцењивању и поткупљивању других, не може се правдати сиротињом. Он више није жртва система. Он је његов деоничар,  мали акционар у великој националној пропасти.

Број режимских гласова отприлике представља унију скупова уцењених и охолих, с тим да је њихов пресек празан.

Али то не значи да охолих нема на другој страни.

Има их, и те како.

Неки су сопствену егзистенцију везали за добро плаћена места у успешним фирмама које уживају колонијалне привилегије. Сиротиња их се не дотиче. Напротив, презиру је јер мора да моли локалног криминалца за посао. Из удобне канцеларије објашњавају јој да је сама крива што нема институционалну свест.

Сиротиња им се баш због тога инати.

А када је инат био рационалан? Да је рационалан, не би се звао инат него резон.

Но, највише лицемера има међу незаинтересованима. То су људи који се не мешају у политику све док се не отвори комбинација „ко да више“. До тада је мудро остати неутралан, што значи отворен за све понуде.

Неутралност у систему неравнотеже није нулта вредност. Она функционално подржава јачу страну.

Нула у политици није неутрална ако се сабира само једнима.

Зато смо ми њима смешни, баш као што су они смешни нама. Проблем је је у томе што смех престаје чим почне расподела.

Емпиријски доказ са Ђурђевдана

Најбољи доказ да политичка игра код нас није једнократна јесте то што се исти играчи после сваке промене појављују у новим улогама.

У септембру 2000. године, као млад професор, са мајицом на којој је била одштампана Отпорова песница, повео сам ђаке на улицу против тадашњег режима.

Разредни старешина једног одељења позвао ме је и претио. Откуд мени право да изводим његове ученике? Одржао ми је предавање о томе како ме је школа ангажовала да ту децу припремам за послове будућности, а не за политичке протесте. Пошто сам имао и друге изворе прихода, био сам, по његовој логици, несолидаран са професорима којима је просвета била једина егзистенција.

Мудро је човек зборио. Признао сам кривицу и осећао се непријатно све до Ђурђевдана 2001.

Тада је исти човек, пред домаћином и осталим гостима, објашњавао како је управо он, уз моју скромну помоћ, извео ђаке на улицу. Као накнадно доказаном опозиционару, припала му је и одговарајућа привилегија. Револуција је, бар за његову породицу, успела.

Домаћин човек.

Била је то школска накнадна реконструкција узрочности: државну апанажу добио је зато што је био опозиционар, а доказ да је био опозиционар јесте то што је добио државну апанажу.

Логички круг затворен. Радни однос отворен.

Добри човек је чак исправно предвидео да ће мене бити срамота да кажем како лаже.

Ко ми је крив што сам се толико збунио, не верујући шта је све матор чича у стању да изговори пред живим сведоком.

Већ после 6. октобра схватио сам да нисам дорастао тој количини превараната и повукао се из јавног политичког живота. Сада сам и сам матор чича, па ме помало плаши могућност да поново упаднем у исту ситуацију - да људе које данас гледам на протесту сутра затекнем у управном одбору, као остварење јединог политичког циља који су и имали: да себе на време понуде неком другом.

На протестима је лако препознати људе који траже место у новом систему. Најчешће стоје довољно близу првог реда да уђу у кадар, а довољно далеко да их не дохвати пендрек. Кад нема камера, има их таман онолико колико и кад има пендрека.

То је оптимизација ризика без промене уверења.

Студенти као друга варијанта

Управо због тог искуства, избор студената не заснивам на претпоставци да су они безгрешни. Заснивам га на чињеници да су сви остали већ проверени.

Студенти су избор зато што, за сада, никоме ништа не дугују.

Не зато што су сви паметнији од нас. Нису.

Не зато што су сви поштенији. То тек треба да се види.

Не зато што међу њиховим присталицама нема калкуланата. Калкуланти су најпокретљивији део становништва и већ су кренули.

Студенти су избор зато што иза њих постоји макар мала вероватноћа да може бити боље. Они су недоказана хипотеза. Нешто као нада.

Иза ових садашњих не постоји вероватноћа. Постоји измерена вредност и пратећа документација.

Иако, по службеној верзији, досијеи не постоје.

Наравно да не верујем свакоме ко подржава студенте. Наравно да нисам задовољан што међу њима има можда тек половина „мојих“. Али та половина није мој избор, него затечени контекст.

Када одлучујемо под условима непотпуне информације, не бирамо извесност. Процењујемо вероватноћу и бирамо мању очекивану штету.

Ко тражи апсолутну гаранцију пре него што нешто промени, поставља немогућ услов. А немогућ услов је само интелектуално пристојнији облик одбијања.

Ако студенти једног дана издају оно што данас заступају, одговорност ће бити њихова. Из мог гласа не следи логичка импликација о њиховој доживотној невиности.

То је одлука између ризика да неко можда постане лош и емпиријске извесности да ови већ јесу.

Кајаћу се тачно онолико колико сам се кајао после 2000. године -  због оних који су дошли, никако због оних који су отишли.

Шести октобар, са малим закашњењем

Чак и ако план Б победи, игра се тиме не завршава. Напротив, тек тада престаје једнократна партија и почиње провера да ли смо ишта разумели.

Ове године ће, како је најављено, 6. октобар пасти 18. или 25. октобра.

Календар касни четврт века, што је за наше институције готово прихватљиво одступање.

Када смо већ толико чекали, тај 6. октобар овога пута мора важити и за оне који већ сада мере канцеларије, деле функције и распоређују плен.

Промена власти је неопходан, али не и довољан услов промене система.

Ако заменимо људе, а задржимо исти модел понашања, променили смо вредност променљиве, али не и функцију. Резултат ће, уз малу кадровску корекцију, остати исти.

Ко до привилегије жели да дође без знања, заслуга и пристојног понашања, није против система. Он само оспорава тренутног оператера.

Остаје питање има ли нас довољно.

Бројност је неопходан, али не и довољан услов. Потребни су организација, стрпљење и способност да се заједнички циљ не прода за прво појединачно решење.

Ако нас нема, ништа страшно. Почетна хипотеза није прошла проверу. Поново ћемо се питати ко су ови Срби око нас, зашто толико лажу, чега се толико плаше и што толико вичу.

Ако нас има, најбоље би било да послушамо и оне који тврде да су неутрални: да масовношћу избегнемо сукобе, доведемо на власт људе које предложе студенти и потом се, по њиховом вечитом савету, ујединимо и стрпимо.

Тако би и неутрални коначно дали допринос, а да не морају никуда да крену.

Да се врати закон, успостави Устав и омогући да власт мењамо мирно и редовно, а не да сваку смену доживљавамо као улични рат и крај историје.

Не морамо се после тога волети. Довољно је да се не хапсимо, не уцењујемо и не проглашавамо издајницима зато што различито мислимо. Али, ако се баш хапсимо, нека то буде по закону. Нема разлога да се још и мрзимо.

Историјске околности нам не иду наруку. Овакав режим годинама преживљава захваљујући занимљивој конјункцији интереса Истока и Запада: једни га воле зато што није довољно западни, други зато што није сувише источни, а сви зато што испоручује оно што обећа њима, за разлику од онога што обећава нама.

Привидна контрадикција нестаје чим се пронађе заједнички именитељ.

Зато студенти имају огромну одговорност.

Морају се озбиљно организовати за изборе, обезбедити контролоре, своје људе на свим критичним местима и прикупити што више проверљивих доказа о томе како смо гласали.

Онај ко тврди да је победио мора сносити терет доказивања. У држави без поверења резултат није довољно саопштити. Мора се моћи проверити.

Није довољно позвати грађане да бране своје уставно право. Мора се знати и шта се ради ако то право неко покуша да узурпира.

Још једно велико разочарање одвело би нас у стање горе од овог. Шта би то могло бити, многима је тешко и да замисле, па одговор препуштам машти читалаца, уз мало упозорење: власт је до сада показала да у тој дисциплини има много више талента од нас.

Ко на изборе изађе против власти са сопственом листом и остане испод цензуса биће проказан као издајник. То није нужна логичка импликација, али јесте сасвим предвидљив друштвени закључак.

По Д’Онтовој расподели, ти гласови се не пакују и не шаљу студентима. Они испадају из непосредне расподеле, а мандате деле листе изнад цензуса. Ако студентска листа буде најјача, највећи део тог математичког преливања може завршити код ње.

То је једна од ретких области у којој се издаја не мери намером, него количником.

Ко после избора промени страну, биће јасно означен као преварант, ма колику медијску подршку добио. Са таквима ћемо морати да живимо. Навикли смо.

Нека студенти наставе да не прихватају отимање Косова као завршену ствар. Нека одржавају добре односе и са Истоком и са Западом, али без љубави која се мери концесијама, рудницима и деловима државне територије.

Нека врате закон, Устав и достојанство у јавни живот.

После тога можемо свако својим путем.

И можемо се мало стрпети. Не зато што ће нови бити савршени, него зато што би било здраво да бар једна власт у Србији падне на изборима, а да држава преживи.

Потребан нам је бар један противпример за теорему да се свака власт у Србији може променити само на улици.

За прву варијанту бих радо гласао.

Проблем је чисто логички: још нико није доказао да постоји.

П. С.

Дан Д за план Б.

Студенти немају алтернативу!

Read More

ERP MCP сервер – AI преводилац са корпоративног на оперативни језик

Пре непуне две године написао сам текст „ERP интегратор – преводилац са корисничког на програмерски језик“.

Пратећи AI трендове, поново сам га прочитао и уочио колико ме је AI hype прескочио и колико је текст терминолошки застарео. Међутим, задовољан сам колико је сам концепт остао актуелан и како се непланирано добро уклопио у AI трендове.

Именице су се улепшале, али су глаголи остали непромењени. Једино сам ја, пратећи трендове, из активног прешао у трпни глаголски придев.

Друго издање овог текста претрпело би измене већ у самом наслову, али би порука остала иста: у међувремену је интегратор постао MCP server, корисник domain expert, а програмерски језик AI agent.

Тада сам предложио online интегратор, „прекидне тачке“ и мале сервисе које сам назвао minimum business logic, односно nano service architecture. Велики AI играчи су у међувремену тим идејама доделили стандардне протоколе, алате и много бољи маркетинг.

Иста архитектура, нове именице

У старом тексту предложио сам да познавалац домена склапа пословни процес, док програмер прави мале и прецизне коцкице. Front-end је имао „прекидне тачке“ са којих их позива, а back-end је нудио CRUD операције и минимум бизнис логике.

У том смислу, моју застарелу терминологију треба превести на нова, брендирана имена:

• online интегратор постао је ERP MCP server;

• minimum business logic / nano service постао је MCP tool или business capability;

• подаци доступни интегратору постали су MCP resources;

• прекидне тачке постале су trigger, webhook и domain event;

• повезивање операција постало је workflow automation;

• корисник који познаје посао постао је domain expert;

• заменљиви front-end постао је agent, разговор, глас, dashboard, Excel или класична ERP форма.

Model Context Protocol не мења суштину пословне апликације. Он стандардизује начин на који AI апликација открива алате, чита ресурсе и позива функције. Другим речима, даје заједнички језик ономе што је раније сваки интегратор решавао засебно.

Главни ERP проблем није промена технолошке парадигме

Највећи ERP проблем био је комуникација.

Корисник је говорио језиком свог свакодневног посла. Консултант га је преводио на терминологију производа. Аналитичар је од тог превода правио захтев. Програмер је захтев претварао у структуре и алгоритме. Тестер је на крају проверавао да ли сви ти преводи значе исто.

На крају су се сви сложили да не значе.

Књиговођа каже „сторно“, магационер „поврат“, продавац „рекламација“, а програмер види негативну количину. Сви користе исправне речи из различитих перспектива, док база мора да изабере само једно значење.

AI ту доноси стварну промену. Корисник више не мора да научи језик апликације. Agent може његову намеру да преведе на ограничен скуп формално дефинисаних пословних операција.

То је важније од генерисања кода. Код смо и раније умели да напишемо. Проблем је био да прецизно утврдимо шта треба написати.

Где AI престаје, а пословна логика почиње

Основни проблем примене AI-а у ERP системима јесте немогућност да се гарантује поузданост резултата. Модел може да понуди убедљив одговор и када нема довољно података. ERP је област у којој уверљиво погрешан одговор брзо добије и своју финансијску вредност.

Зато agent не треба да обрачунава порез, просечну набавну цену, расположиву количину или финансијско књижење. Он треба да:

• разуме намеру корисника;

• прикупи потребан контекст;

• изабере одговарајући алат;

• предложи редослед операција;

• затражи потврду када је ризик висок.

Егзактан алгоритам извршава nano service иза MCP алата. Улаз има schema-у, правила су верзионисана, права проверена, а резултат мерљив и поновљив.

Халуцинација тиме није нестала, али је ограничена на део система у ком је подношљива: тумачење намере и избор следећег корака. Из обрачуна и књижења је избачена. Погрешан параметар одбија доменска валидација, недозвољену операцију ауторизација, дупли позив idempotency механизам, а ризичну радњу human-in-the-loop потврда.

Најкраће: халуцинација се не лечи већом интелигенцијом, него мањом недефинисаном надлежношћу.

Agent, workflow, orchestrator и harness

Ови појмови се често користе као синоними, мада не раде исти посао.

Workflow следи унапред дефинисан пут. Предвидив је, тестиран и досадан, што су за ERP три веома пожељне особине.

Agent добија циљ и алате, па сам бира следећи корак. Користан је када треба тумачити захтев, пронаћи податке или одлучити коју операцију треба позвати. Разлика између унапред дефинисаног workflow-а и динамичког агента добро је објашњена у тексту „Building effective agents“.

Orchestrator, на пример n8n, управља целим током: trigger-има, стањем процеса, редоследом, грешкама, поновним покушајима и ескалацијом човеку. У једном кораку може користити егзактан сервис, у другом агента, а у трећем људску одлуку.

AI harness је окружење које agent-у даје контекст, алате, правила, memory, guardrails, логове, telemetry, evals и ограничења. Савремени harness engineering полази од тога да agent постаје поуздан тек када је исправан пут јасно видљив, а погрешан механички ограничен.

Модел је радник. Harness је организација у којој ради. Искуство нас учи да је организација често важнија.

Комуникација мора бити двосмерна

Није довољно да agent уме да пита ERP шта се догодило. ERP мора да уме да јави да се нешто догодило.

Када се прокњижи документ, падне залиха испод минимума, стигне уплата или истекне рок, back-end треба да објави domain event. n8n или други workflow server прима догађај преко webhook-а, message broker-а или event bus-а и покреће процес.

Пуни ток изгледа овако:

експерт → agent → workflow → MCP tool → nano service → ERP

а у супротном смеру:

ERP → domain event → workflow → agent, човек или други сервис

MCP је уговор са AI светом. Domain events су нервни систем пословне апликације. За поузданост су и даље потребни outbox pattern, retry, idempotency, audit и праћење статуса.

Тек када постоје оба смера, систем не чека да га корисник отвори. Он реагује на догађај, прикупља контекст, предлаже одлуку и извршава тачно дефинисану операцију.

Следећа фаза ERP компанија

Следећа фаза сваке ERP IT компаније јесте припрема производа за AI тржиште. Не додавање chatbot-а у доњи десни угао, већ претварање нагомиланог пословног знања у безбедне и машински откривљиве MCP capabilities.

Неке компаније ће се око тога намучити. Неке ће одустати. Неке ће тврдити да њиховим корисницима то није потребно, што је традиционалан начин да се техничка немогућност прогласи тржишном стратегијом. Неке ће користити спољне интеграторе. Друге ће имати капацитет да подигну сопствене MCP сервере.

Озбиљан ERP има хиљаде сервиса и милионе комбинација ентитета, операција, правила, права и контекста. Свака од тих могућности потенцијално је MCP tool или resource.

Ручно писање MCP алата за сваки сервис није решење. То је нови двадесетогодишњи ERP пројекат. У предности ће бити они који имају framework способан да из постојећих метаподатака, service registry-ја, schema-е, права и валидација контролисано генерише capability:

• назив и опис алата;

• input и output schema-у;

• потребан пословни контекст;

• права и валидације;

• audit и idempotency правила;

• структуру грешака;

• догађаје које операција производи.

Ту ће се видети стварна вредност постојеће архитектуре. Компаније које имају јасне сервисне границе, metadata-driven моделе и одвојену бизнис логику моћи ће брзо да отварају нове capabilities. Оне код којих је логика расута по екранима, SQL процедурама, параметрима и знању најстаријег запосленог прво ће морати саме себи да објасне шта њихов производ ради.

AI не може да открије уговор који никада није постојао, али може да предвиди потребу за таквим уговором и да га генерише.

Зато право мерило AI readiness-а ERP производа неће бити који модел користи нити колико има агената. Биће то његов capability conversion rate: колико постојећих пословних сервиса може да претвори у безбедне, тестиране, верзионисане и агентима разумљиве MCP capabilities.

Ко овде има интерес

Инвеститор добија конкретније мерило од тврдње да компанија „користи AI“. Треба да пита колико је пословне логике формализовано, колико сервиса може аутоматски да постане MCP capability и ко контролише интерфејс према AI тржишту. Вредност није у моделу који свако може да закупи, већ у доменском знању претвореном у проверљиве операције.

ERP произвођач и програмер добијају ново тржиште за постојећи производ. Не морају поново да пишу ERP, али морају да одвоје логику од интерфејса, формализују уговоре и направе capability factory уместо стотина ручних интеграција.

Консултант и domain expert добијају могућност да од готових операција саставе сопствени workflow, извештај или вертикално решење. Њихово знање више не мора да путује кроз дугачак ланац спецификација да би постало извршива апликација.

AI ентузијаста (ако их још уоште има) добија нешто корисније од још једног chatbot-а: алате над стварним подацима, јасна права, мерљив резултат и окружење у ком agent може безбедно да делује.

Корисник бира front-end који му одговара: разговор, глас, табелу, dashboard или старо добро дугме. Интерфејс је заменљив; пословна логика остаје иста.

У шта треба инвестирати

Не у још један разговор са аутоматизацијом документације, већ у претварање доменског знања у извршиве уговоре:

• каталог малих пословних операција;

• metadata-driven capability framework;

• MCP server са ауторизацијом, audit-ом и верзионисањем;

• domain events и двосмерну комуникацију;

• workflow-е које експерт може да разуме и промени;

• observability, evals и human-in-the-loop контроле.

AI тржиште неће дуго питати: „Да ли ваш ERP има AI?“ Питаће: „Може ли мој agent да открије шта ваш ERP уме, да добије тачан контекст, безбедно позове операцију и преузме проверљив резултат?“

Ако може, производ је спреман за ново тржиште.

Ако не може, све остало је теорија. Или презентација теорије са chatbot-ом.

П. С.

Нова подела глобалног ERP посла подразумева присуство великих светских AI играча, јединих способних да постављају трендове, и малих оперативних тимова, способних да се брзо прилагођавају и трендовима и корисницима. Између њих и даље остају преводиоци.

Како ће се мале, средње и велике IT компаније у томе снаћи, зависи од њих. Али у времену када AI обара цену крајњег производа, правац већ назиремо.

Моја теза је да нису угрожени програмери, већ њихова радна места у компанијама какве познајемо. Контрадикција је само привидна: потреба за кодом, интеграцијама и егзактним пословним сервисима расте, док потреба за програмирањем опада.

Read More

Комуникација неоптерећена човеком

Метаподатак:

На основу блоговске дефиниције „златарске хиперболе“ — очигледне лажи која верно приказује истину — и сатиричног осврта на вештачку интелигенцију, следи анализа последње преписке на Вајберу: „Златарска хипербола“, „Аутоматизација забуне“.

Проблем модерне комуникације није у томе што људи више не умеју да разговарају. Проблем је што се још увек претпоставља да у разговору треба да учествују.

Агенте за одговарање тренирамо као да поруке шаљу људи, док истовремено правимо друге агенте да те поруке пишу уместо људи. Тако смо коначно отклонили највећу препреку успешној комуникацији — саговорника.

Ускоро ће један систем саставити поруку коју нико није желео да пошаље. Други ће је препознати као машински генерисану. Трећи ће анализирати осећање које нико није осетио. Четврти ће открити безбедносни ризик који не постоји. Пети ће написати одговор, а шести обавестити оба човека да је разговор успешно завршен.

За мање од секунде размениће три милијарде речи и неће рећи ништа.

То је брзина коју људска цивилизација сама никада не би могла да постигне, чак ни на целодневном састанку.

Када агенти науче да препознају поруке других агената, појавиће се системи који ће их филтрирати, класификовати, препричавати, скраћивати, проширивати и аутоматски прослеђивати системима који их нису тражили. Један систем тренираће други да разговара са трећим, док ће четврти писати извештај о томе зашто пети није био укључен у комуникацију.

До поднева ће разменити више порука него што је човечанство разменило од проналаска писма. До ручка ће потрошити струју једног континента. До вечере ће закључити да тема није била довољно важна и архивирати целу цивилизацију.

Ако се човек тада дрзне да интервенише, систем ће најпре затражити да докаже да није човек.

Када не успе да препозна свих девет семафора на фотографији кружног тока, његова порука биће одбијена због сумњивог порекла, недовољне језичке углачаности, непредвидиве искрености и опасног присуства личне одговорности.

Човек ће, рецимо, написати другом човеку:

„Како си?“

Први систем ће то проширити у упитник од 48 питања.

Други ће одговор свести на три кључне тачке.

Трећи ће проценити да разговор нема мерљив пословни исход.

Четврти ће га прогласити узнемирујућим садржајем јер помиње лично стање без претходне сагласности правне службе.

Оба система ће затим аутоматски обрисати поруку, пошто су проценила да се комуникација одвија на недопустиво ниском нивоу интелигенције.

И биће у праву.

Нико паметан више неће разговарати са човеком.

Најзад ће бити остварен највећи цивилизацијски искорак: седам милијарди људи имаће непрекидну комуникацију, а нико никоме неће имати шта да каже.

П. С.

Последња људска порука гласиће: „Волим те.“

Систем ће је исправити у:

„Ваш емоционални захтев је примљен и биће размотрен у складу са расположивим енергетским капацитетима.“

После тога ће љубав коначно постати скалабилна.

Read More