Лако је бити генерал после битке?

Када бисмо ратну поруку Шарла де Гола преиначили у складу са апсурдом који нам се догађа, она би гласила:

Добили смо битку, али нисмо добили рат.

Ако бисмо до краја инсистирали на привремености наших живота, победа и пресуда, последњој реченици додали бисмо само једно „још”:

Добили смо битку, али још нисмо добили рат.

Де Голова изворна порука Французима из 1940. гласила је да је Француска изгубила битку, али није изгубила рат. Историја је тој реченици накнадно дала смисао који у тренутку њеног настанка није био нимало загарантован. (Лондонски проглас Шарла де Гола)

Да смо добили рат, судбина генерала била би несумњиво величанствена. Остало би само да утврдимо ко је заиста био наш генерал. Можда баш Ратко Младић, можда неки други хашки осуђеник, можда неко сасвим трећи, а можда и неки НАТО генерал. Ко зна. Победнику није тешко да накнадно пронађе свог војсковођу.

Подигли бисмо му и споменик, независно од моралног контекста рата, броја жртава и висине онога што се, када победник убија, најчешће назива колатералном штетом.

Да смо, пак, рат изгубили витешки и до краја, од генерала бисмо вероватно направили мученика. Можда би до сада неко предложио и да га Српска православна црква канонизује, као што је у нашем историјском памћењу канонизован кнез Лазар, који није био генерал, већ кнез, али је за потребе националног памћења постао и војсковођа и мученик и мера сваке наше победе. 

Нама су, међутим, запала нека мучна времена, па према својим генералима морамо двојако да се одређујемо. Једни са становишта сопствене главе, коју им је генерал сачувао или угрозио. Други сагледавајући рат као историјски феномен из књига.

Овим првима је лако и лако их је разумети.

Овим другима је још лакше.

У српском памћењу рат у Босни и Херцеговини није почео првом конференцијом за новинаре генерала Ратка Младића. Почео је убиством српског свата на Башчаршији.

Првог марта 1992. убијен је Никола Гардовић, отац младожење, а рањен православни свештеник Раденко Мировић. Са друге стране, чак је и питање „прве жртве” спорно и зависи од тога где историчар повлачи почетак рата. Неспорно је да се пуцало на сватове, да је Гардовић убијен и да осумњичени Рамиз Делалић није дочекао окончање суђења, јер је убијен 2007. године. (преглед догађаја и литературе, медијски преглед OHR-а о подизању оптужнице)

Према извештају СРНА, сведоци су, поред Делалића, као учеснике напада означили Суада Шабановића, Мухамеда Швракића и Таиба Торлаковића. Исти извор наводи да је Делалић касније признао убиство, да је током рата командовао бригадом Армије БиХ и да је од Алије Изетбеговића добио пиштољ са посветом. (извештај СРНА)

То не доказује ко је планирао рат. Не оправдава оно што ће уследити. Али објашњава зашто је једна страна у тај рат ушла са уверењем да се брани. Младић је за велики део босанских Срба постао командант управо те одбране.

Историја је сурова зато што не суди само намери.

Она пита и шта је учињено у име те намере.

Сват, петокрака и српски генерал

Ратко Младић није у рат ушао као четник из шуме, нити као политички дисидент који је деценијама сањао обнову српске државности. Био је професионални официр Југословенске народне армије, образован, унапређиван и формиран у комунистичком систему. Његов отац Неђо погинуо је као партизан у борби против усташа, а сам Младић је каријеру градио под петокраком. (биографски преглед AP-а, хронологија предмета)

У томе лежи прва противречност његове историјске улоге. Они који комунистичку Југославију виде као поредак изграђен на потискивању српског националног питања, у Младићу славе човека кога је управо тај поредак створио. Комунистички генерал, школован да брани Југославију, постао је симбол српског националног опстанка.

Тај апсурд могао би се прихватити као сасвим уобичајена и одомаћена српска противречност. Али може се тумачити и онако како га тумачи Милан Ст. Протић.

Он управо на тој противречности заснива своју оштру осуду. За њега је Младић комунистички официр који је до јуче носио петокраку, а поређење са Живојином Мишићем назива светогрђем. О Младићевој улози говорио је као о „неизбрисивој љаги на образу нашег народа”. (интервју Милана Ст. Протића)

Насупрот њему стоје људи који су били под Младићевом командом. На скупу ветерана у Хан Пијеску бивши пуковник Војске Републике Српске Јанко Кецман изговорио је: „Сви смо ми Ратко Младић.” (извештај Радија Слободна Европа)

Између те две реченице налази се готово читав српски спор. Један човек у Младићу види срамоту коју треба одвојити од народа. Други прихвата његово име као заједничко име војске, поколења и рата.

Обојица говоре о себи бар онолико колико говоре о њему.

Изван тог српског спора појавило се и једно неочекивано виђење са стране. После Младићеве смрти портали су пренели објаву жене која се представила као Хрватица из Средње Босне: „Ићи ћу и ја на сахрану, као Хрватица Средње Босне. Спасао је хрватске цивиле у Босни.”

Сребреница, пре и после 11. јула

Прича о Сребреници која почиње тек 11. јула 1995. године није потпуна.

Прича која се завршава пре 11. јула 1995. није истинита.

Сребреницу је Савет безбедности УН у априлу 1993. прогласио „безбедном зоном”. Исти систем који је зону прогласио није обезбедио ни довољно војника, ни јасан ланац одлучивања, ни веродостојну претњу силом. Демилитаризација је остала непотпуна, а каснији извештај генералног секретара УН набраја погрешне процене, недовољан мандат, оклевање у употреби ваздушне силе и пропусте УНПРОФОР-а и држава чланица. (Резолуција 819, извештај УН о паду Сребренице)

Унутар формално демилитаризоване енклаве деловала је 28. дивизија Армије БиХ, са шест потчињених бригада. Судска документа бележе и њене извиђачке, борбене и диверзантске активности, што потврђује да „безбедна зона” у стварности није била простор без војне формације. (пресуда у предмету „Поповић и други”)

Пре проглашења заштићене зоне, јединице из сребреничке енклаве нападале су српска села. У предмету Насера Орића утврђено је да су тешки злочини почињени над српским затвореницима, као и да су током операција нападана и паљена села Ратковићи, Јежестица, Факовићи, Бјеловац, Кравица и Шиљковићи. Орић је на крају ослобођен зато што нису доказани неопходни елементи његове индивидуалне командне одговорности, а не зато што је суд закључио да злочина над Србима није било. (сажетак жалбене пресуде Насеру Орићу)

То је контекст.

Контекст није оправдање.

После пада енклаве формирана је колона која је кроз шуму кренула ка територији под контролом Армије БиХ. Процене њене величине кретале су се углавном између 12.000 и 15.000 људи, а суд је навео доказе да је приближно трећина колоне била наоружана. У пресуди се наводи и исказ рањеног официра 28. дивизије да је у колони било око 7.000 војника, од којих око 3.000 под оружјем, мада је и сам рекао да је током борби изгубио прецизан увид у бројно стање. Други извори у истој пресуди дају другачије процене. (пресуда „Поповић и други”, о саставу колоне)

Зато није могуће поштено написати колико је несталих и убијених људи припадало војној формацији, колико их је носило оружје у тренутку пробоја, а колико је страдало у борби. То нису исте категорије.

Претресно веће у предмету „Поповић и други”  је навело да се за известан број посмртних остатака не може потпуно искључити смрт у борби. (налази суда о броју погубљених)

Чињеница да су у колони били војници и наоружани људи важна је за разумевање војног контекста и борби током пробоја. Она не мења статус оних који су се предали или били заробљени. Војник који положи оружје више није законита мета.

Ратко Младић је правноснажно осуђен на доживотни затвор за геноцид у Сребреници, злочине против човечности и ратне злочине. Није осуђен за геноцид у шест других општина обухваћених оптужницом. (информације о предмету, саопштење о првостепеној пресуди)

Међународни суд правде утврдио је да је у Сребреници извршен геноцид и да су га починиле снаге Војске Републике Српске. Истовремено је закључио да расположиви докази нису били довољни да се само извршење припише Србији, нити да се Србија прогласи саучесником, али да је Србија прекршила обавезу спречавања геноцида и сарадње са Трибуналом. (саопштење Међународног суда правде)

Те разлике нису правничке ситнице. Оне раздвајају злочин од народа, команданта од сваког војника, државну од индивидуалне одговорности и судску пресуду од колективне кривице.

Пребројавање гробова

Морално виђење не може почети питањем чијих је мртвих више. Наше исповедање тог морала почиње личношћу, грехом, покајањем и молитвом.

Молитва за Младићеву душу није поништавање молитве за душе убијених у Сребреници. Помен српским жртвама Подриња није умањивање бошњачких жртава. Покајање не укида истину, као што опроштај не претвара злочин у врлину. У црквеном учењу нема преображаја без покајања, али нема ни човека коме други може одузети достојанство лика Божјег. (СПЦ о покајању и преображају, СПЦ о достојанству људске личности)

Српски страх у Босни није настао 1992. године. Према процени Меморијалног музеја Холокауста САД, усташке власти су на простору Независне Државе Хрватске, која је обухватала и Босну и Херцеговину, убиле више стотина хиљада Срба. (Меморијални музеј Холокауста САД о Јасеновцу и НДХ)

Народ који памти Јасеновац, Пребиловце и јаме није измислио страх од нестанка. Али историјско страдање не издаје наследницима бланко дозволу. Жртва једног века може постати злочинац наредног, као што потомак злочинца може постати жртва.

Историја не признаје наследно оправдање.

Хаг и српска сумња

Хашки трибунал је оптужио 161 лице, осудио 93, а ослободио 18. На својој званичној страници не даје етничку табелу пресуда, али списак имена показује зашто је у српској јавности створен утисак да су Срби понели највећи део казнене тежине. Међу ослобођенима су Насер Орић, Анте Готовина, Младен Маркач и Рамуш Харадинај, имена која су за велики део српске јавности постала симболи непризнатих српских жртава. (званични подаци Трибунала)

Једно објављено квантитативно истраживање нашло је везу између етничке припадности оптужених, исхода поступка и дужине изречених казни и закључило да сумње у непристрасност Трибунала не треба унапред одбацивати. То истраживање није нова пресуда свим пресудама, али показује да питање неједнаког третмана није само кафанска теорија. (студија у Journal of Balkan and Near Eastern Studies)

Српски родољуб из тога може извести закључак да је Хаг био политички суд, наклоњен онима који су били кооперативни и компатибилни с победником. Његов противник може одговорити: ко вам је крив што нисте сарађивали са очито јачим? Ниједан од та два става не решава појединачни предмет.

Статистика не може сама доказати невиност једног човека, као што једна пресуда не може доказати кривицу једног народа.

Популарност Ратка Младића међу Србима не ствара колективну кривицу.

Али ни колективна љубав не укида индивидуалну пресуду.

Победа која је преживела

После распада СФРЈ Срби су изгубили Републику Српску Крајину, државну заједницу са Црном Гором, фактичку власт на Косову и готово све минималне националне интересе. Република Српска је остала једини трајни политички резултат тог раздобља. Дејтонски устав и данас одређује Босну и Херцеговину као државу састављену од Федерације БиХ и Републике Српске. (Дејтонски споразум, Анекс 4, Устав БиХ)

Зато део народа каже да је Младић извојевао једину српску победу. Не победу у којој је све освојено, него исход после кога је нешто остало. Други ће одговорити да Република Српска није дело једног генерала и да њен опстанак не може бити алиби за злочине.

Обе реченице могу истовремено садржати део истине.

Теорија игара нуди хладнији поглед. Да су Срби имали моћније савезнике и добили рат, исти догађаји вероватно би били другачије политички именовани, другачије процесуирани и другачије смештени у светско памћење. Победници не мењају број мртвих, али утичу на то ко саставља оптужнице, ко одређује приоритете и који злочин постаје симбол читавог рата.

Друга противчињеница је још тежа. Шта би било да је Република Српска нестала као Република Српска Крајина? Током и после операције „Олуја” Хрватску је напустило око 250.000 Срба. То показује због чега страх од војног пораза није био апстрактан. (UNHCR о последицама „Олује”)

У најужем војном рачуну, Младић је очувао позицију са које се могло преговарати. У ширем историјском рачуну остаје питање колико кошта победа која генерацијама мора да се брани и од противника и од сопствених поступака.

Политичари пред ковчегом

Милорад Додик је 1996. сматрао да Караџић и Младић треба да изађу пред суд, а касније је за Младића говорио: „Ђавола он воли” српски народ, јер је својим одбијањем да се преда нанео народу штету. Годинама потом називао га је легендом и народним херојем. (преглед Додикових изјава)

Александар Вучић је 2007. лепио таблу са натписом „Булевар Ратка Младића”, као део радикалске политичке акције, а не као званично преименовање улице. После Младићевог хапшења 2011, већ као функционер Српске напредне странке, рекао је да СНС неће организовати митинге и да је хапшење Младића међународна обавеза Србије, уз захтев да буду ухапшени и починиоци злочина над Србима. (извештај из 2007. године, изјава СНС-а из маја 2011, извештај о реакцији на хапшење)

У јавности су се појављивале и тврдње да је Вучић помагао у проналажењу Младића и институцијама нудио информације о његовом скривању. За те приче нису објављени материјални докази. Бруно Векарић, коме је спорна изјава приписивана, накнадно је изричито негирао да му је Вучић икада доносио информације о Младићу. (текст који преноси оптужбу, Векарићево негирање)

Данас, као председник Србије, Вучић говори о државној логистици, достојанственој сахрани и одржавању јавног реда. (садашња изјава)

Чедомиру Антићу се данас пребацује да је као функционер Г17 плус припадао странци која је 2006. опстанак владе условљавала сарадњом са Хагом, док сада разговара са Младићевим сином и осуђује начин на који се Србија односи према генералу. Припадност странци није доказ сваког личног става њеног функционера, па је и ту опрез неопходан. Али сама потреба да се старе биографије претражују показује да расправа више није само о Младићу, него и о праву сваког учесника да данас буде оно што јуче није био. (текст са оптужбама на рачун Антића)

Посебно је занимљив министар правде Ненад Вујић, који је говорио о највишим државним и војним почастима. У његовој званичној биографији стоји да је радио као правни саветник Фонда за хуманитарно право и у ЈУКОМ-у. То не доказује лицемерје, нити значи да је некада лично заступао сваки став тих организација. Али представља биографску слику Србије у којој исти човек може прећи пут од невладиног сектора за људска права до државног дочека осуђеног генерала. (званична биографија Ненада Вујића, његова изјава о почастима)

Тело је у Србију враћено авионом Владе Србије. Ковчег покривен заставом пренели су припадници Војске Србије, а најављени су војна комеморација и сахрана. Истовремено, председникова формулација остаје сведена на логистичку помоћ, достојанство и безбедност. (извештај AP-а од 3. септембра 2026)

Таква порука може се читати на више начина. Једним медијима омогућава да објаве да држава одаје почаст српском генералу. Другима да тврде како нема државне сахране, већ само помоћи породици. Трећима да нагласе безбедносни ризик и број људи који се очекује.

То је политички говор направљен тако да га свака циљна публика прогута са сопственим преводом.

Човек поред пута

Постоји и једна сцена за коју нема новинске агенције.

Та сцена је заснована на приватном сведочењу достављеном аутору и није независно новинарски потврђена.

Прекаљени борац са Косова, припадник херојске 37. моторизоване бригаде Војске Југославије, распитивао се којим ће путем проћи Младићево тело. Сачекао је колону код Сава центра. Није носио заставу, није снимао телефоном, није звао телевизију. Поздравио је генерала у мислима, рапортирао му у себи и помолио се Богу за његову душу.

На сахрану, каже, неће доћи. Не зато што га је страх да буде виђен, него зато што верује да ће тамо бити махом фукара, политичких лешинара и људи који ће туђу смрт употребити као позорницу за сопствено родољубље.

Можда је управо тај невидљиви поздрав истинитији од свих говора који ће бити одржани. А можда је само још један лични мит, потребан човеку да среди сопствена сећања.

Ни то није могуће измерити.

Ратко Младић нас је, на необичан начин, ујединио. Готово сви о њему имамо крајње, надисторијске и често недоказиве ставове. Не користимо их да бисмо нешто сазнали, него да бисмо у расправи са другим човеком доказали ко смо ми.

Једнима је потребно да Младић буде потпуно невин, јер би признање иједног његовог злочина угрозило слику сопственог народа. Другима је потребно да буде апсолутно зло, јер би признање иједног српског страха или војног разлога угрозило њихову слику рата. Једни од њега праве свеца без покајања. Други преко њега траже народ без права на одбрану.

Моје мишљење о Ратку Младићу није историјска чињеница.

Није ни ваше.

Историјска чињеница је да је био командант једне војске, правноснажно осуђен пред међународним судом и дубоко прихваћен у делу народа коме је командовао. Историјска чињеница је и да је Република Српска преживела рат и ушла у међународни споразум, као што је чињеница да су под Младићевом командом почињени злочини чије жртве имају имена, породице и гробове.

На том месту неминовно се намеће додатак са друштвених мрежа:

И Гаврило Принцип је умро у затвору.

Као доказ о истоветности двојице људи, та реченица не доказује ништа. Као упозорење о променљивости историјске пресуде, говори много више.

Принцип је због атентата на Франца Фердинанда и Софију осуђен на двадесет година затвора и умро је 1918. у тврђави Терезин. Касније је, зависно од државе, народа и политичког поретка, описиван као терориста, атентатор, борац за слободу, југословенски револуционар и српски национални јунак. (академски рад о различитим тумачењима Принципа, BBC о Принциповом наслеђу)

Мењала су се тумачења. Мењали су се споменици, уџбеници, државе и интереси победника.

Чин је остао исти.

Можда је то последња ствар око које се Срби могу сложити: Ратко Младић је историјска личност. Не зато што смо се сложили шта он значи, него зато што ни после његове смрти не можемо да престанемо да преко њега одређујемо значење себе.

Једни се стиде што га овако бедно дочекујемо. Други што смо га још бедније испоручили. Трећи поносно пристају да учествују у потреби да пресуда једном човеку постане оптужница против народа. Четврти што је у народу толико вољен.

Ковчег пролази.

Расправа остаје.

---

Фуснота туђих искустава

За све оне који у нашем усуду виде сву несрећу овога света, вреди погледати како се државе и народи са много тежом историјском стигмом суочавају са сопственим искушењима, али и са интересима тренутне политике.

Немачка се пред могућношћу да AfD освоји око 40 одсто гласова у Саксонији-Анхалту брани институционално. Служба за заштиту уставног поретка тамошњи огранак прати као десноекстремистички, водеће странке одржавају „заштитни зид” несарадње, а медији подробно читају партијске планове о „ремиграцији”, школству, судству и полицији. Истовремено, немачка власт покушава да ограничи нерегуларну миграцију и оживи привреду, дакле да под изборним притиском мења и сопствену политику. (DW прилог, AFP о изборима и подршци AfD-у)

Ипак, остаје питање откуд спорној странци толики гласови. Одговор није само у пропаганди. Исток Немачке погађају депопулација, затварање школа и амбуланти, разлика у богатству у односу на запад, економска стагнација, проблеми интеграције миграната и осећање да су традиционалне странке престале да слушају.

Ако држава само изолује странку, а не отклони разлоге због којих јој грађани прилазе, „заштитни зид” може постати још један доказ на коме та странка гради причу о прогону.

Ту се паралела завршава.

AfD и оно што део наше јавности назива српским национализмом нису историјски ни морални синоними. Српски народ и његова национална идеја били су међу жртвама нацистичког и усташког поретка. Поређење се односи на озбиљност са којом једна држава анализира сопствену прошлост, друштвени контекст и садашњи политички интерес.

Не на изједначавање идеологија.

У том смислу корисно је поменути Хрватску, у којој певач који велича усташки и несумњиво нацистички покрет успева да окупи толико људи да они већ чине репрезентативан узорак целог народа. Или став Израела према Палестини и палестинским жртвама. Зато наш одговор треба да буде само наш (дакле, и различит, у духу нашег хипериндивидуализма) и усклађен са нашом традицијом и доживљајем једне и једине истине, као што смо то несумњиво много пута до сада чинили, знајући да смо се у међувремену готово исто толико пута и огрешили.

ПС

Као никада до сада, АИ је више одмагала него помагала у писању. Остаје отворено питање да ли због моје субјективности или субјективности оних који су је тренирали.

Линкове може да пронађе машина.

Одговорност за реченицу остаје људска.

Read More

Он зна да ми знамо

Редакцијска исправка демантија

После текста „Он зна“ објавио сам деманти „Он не зна“.

Ово је, дакле, трећи део једног ненамерног политичког триптиха: од тврдње да он зна, преко сумње да не зна, до сазнања да ми знамо колико он заиста зна.

Редакција је сада принуђена да исправи деманти сопствене тврдње. Он не мора да зна све. Довољно је да зна да ми знамо. А ми већ знамо да он зна да ми знамо.

Редакција, наравно, остаје при сва три става. То је највиши облик политичке доследности који смо успели да научимо од власти.

Седам спратова стабилности

На интернету ме је пронашло још једно коначно откровење о човечанству. Написано је свечаним и непогрешивим тоном, као да га је потписала секта која вам најпре саопшти да сте изабрани, а затим пошаље уплатницу. 

Како би навукли клијентелу, тврде да постоји седам нивоа интелигенције: успавани, имитатори, калкуланти, оперативци, луткари, архитекте и, на самом врху, људи који су се ослободили сваке потребе и постали празнина.

Као и свака интернет хијерархија, направљена је тако да је аутор на седмом нивоу, читалац већ на шестом, а свако ко се не слаже остаје на првом.

Као психологија, сумњива је - штавише, нема никакву вредност. Али као пресек политичког система, готово је научна.

Само, ово није подела људи по памети, већ по улози коју тренутно обављају. Исти човек пре подне може бити успаван, поподне калкулант, а увече на друштвеним мрежама комплетна будала.

Први ниво - успавани

На првом нивоу су они над којима се политика догађа.

Нису нужно глупи. Они су идиоти у старогрчком смислу: затворени у сопствене послове и неспособни да се баве општим стварима, па се политика бави њима уместо њих. Могу бити лекари, инжењери, професори и људи који непогрешиво игноришу сваку неправду осим оне од које им зависи плата. Они не верују свакој вести. Само су престали да верују да било која истина може нешто да промени.

Не гласају сви за власт из љубави. Неки гласају из страха, неки из навике, неки зато што им је систем најпре одузео сигурност, па им је онда враћа на четири године, у ратама.

Између избора називају се неутралнима. На дан избора њихови гласови се, по расподели, приписују победнику, па су и једини који су увек одговорни за његову победу.

Режим од њих више и не тражи да поверују. Довољно је да посумњају да после њега може бити само горе.

Други ниво - имитатори

На другом нивоу су ћаци и другоћацијанци.

Први понављају паролу са телевизије. Други понављају одобрени презир са друштвених мрежа. Једни систем бране заставом, други га бране гађењем према народу који би тај систем требало да промени.

Обојица су уверена да су један другом највећи непријатељи. У ствари, конкуришу за исти посао: да друштво остане подељено.

Ту живи и највећи део коментатора са друштвених мрежа. Они не читају вест да би сазнали шта се догодило, него коментаре да би сазнали шта о томе мисли њихова страна. Потом храбро објаве исто, својим речима преузетим од неког другог.

Алгоритам им даје осећај побуне, а систем добија бесплатну смену.

Трећи ниво - калкуланти

На трећем нивоу су страначки активисти, професионални браниоци, плаћени нападачи, понеки стручњак и сваки човек који је схватио да уверење има тржишну цену. Обично су удружени око неког тендера. Висина тендера одређује интерну хијерархију.

Активиста не мора да верује вођи. Он верује уговору, радном месту, тендеру, дневници и списку путника за аутобус. Зна колико људи треба довести, ко коме дугује услугу и колико кошта туђа спонтана подршка.

Успавани је преварен. Имитатор понавља превару. Калкулант је фактурише.

Овде су и многи професионални тумачи власти. Они препознају сваки спин, предвиде свако ванредно обраћање и објасне сваки покрет на табли. Делују као најпаметнији људи у соби, али је соба и даље његова. Он одређује тему, а они украшавају отпор.

Побеђују у игри коју је неко други поставио и не примећују да се резултат мери временом проведеним у студију.

Четврти ниво - вођа

На четвртом нивоу је оперативац. Лав. Човек воље, сукоба и непрекидног присуства.

Страначки и државнички вођа је готово школски пример. Не зато што зна све, већ зато што ништа у држави не сме да изгледа завршено док он не саопшти да је лично почело. Он је председник, премијер, министар, лекар, тренер, путар, преговарач и грађанин који случајно увек први стигне на место на ком институције касне.

Он не посматра фигуре. Он их помера пред камерама.

Али четврти ниво има кобну слабост: видљивост. Вођа мора стално да говори, побеђује, прети, прашта, спасава и отказује. Ако се повуче из кадра, постоји опасност да држава настави без њега и тиме изврши државни удар.

Зато је оперативац, ма колико моћно изгледао, најплаћенији слуга у систему. Роб сопствене амбиције и туђих очекивања. Он мисли да су сви испод њега алати. Они изнад њега знају да је и он алат, само са националном фреквенцијом.

Најчистији пример добили смо у Новом Саду. Најављено је педесет или сто хиљада присталица, заставе су окачене, а онда је скуп заказан за 4. септембар одложен, јер би, како нам је објашњено, полиција морала да чува противнике власти од „огорчених грађана“ који више не могу да трпе терор.

Хвала нашем председнику што нас је благовремено обавестио да међу његовим присталицама има огорчених који више не могу да трпе „терор“, толико да, по његовој процени, полиција можда не би могла да заштити грађане које је он већ победио. А тврди и да могао бити угрожен и људски живот.

Тиме је одговорност мудро пребацио на МУП: заштитите те поражене грађане пре него што они који подржавају председника нађу повод за обрачун.

Власт је, дакле, одустала од скупа да би опозицију заштитила од сопствених присталица. То је нови облик институционалне бриге.

Призна да држава можда не може да гарантује безбедност, па добије аплауз за одговорност.

Пети ниво - луткари

Изнад човека који се види налазе се они који немају потребу да буду виђени.

То нису нужно чланови једне тајне ложе са заједничком капуљачом. То су спољне силе, корпорације, кредитори и други повериоци, службе, власници глобалног крупног капитала и домаћи посредници који траже да посао буде завршен, али не и да им отисци остану на домаћој одлуци.

Они не морају да наређују сваки потез. Довољно је да одреде шта се признаје као пожељан исход: стабилност, концесија, ресурс, уговор, глас, тржиште или тишина.

Вођи онда остаје само да обави непријатан посао у земљи и преведе га на урођенички језик као историјску победу. Код куће је лав. У њиховој чекаоници је калкулант.

Највеће понижење није у томе што му они управљају сваким покретом. Веће је што често не морају ништа ни да кажу. Добар оперативац временом научи шта ће газда пожелети и посао заврши пре наруџбенице.

То није доказ да су странци измислили наше зло. Само да је домаћа власт открила како се национална самосталност веома успешно мења за личну неограниченост.

Шести ниво - архитекте

Луткар помера човека. Архитекта гради ходник кроз који ће се сви кретати и оставља им слободу да сами изаберу правац.

То су творци финансијских, медијских, технолошких и безбедносних система. Њих не занима ко је победио у коментарима. Платформа зарађује и од ћација и од другоћацијанца. Геополитички поредак може да преживи сваку нашу заставу, све док уговори, ресурси и токови капитала иду предвиђеним ходником.

Архитекта не навија у арени. Он је власник арене.

И управо су ту студенти направили потез који домаћа политика годинама није умела ни да замисли.

Седми ниво - они које нема ко да купи

Интернет овај ниво назива празнином: човек без сујете, страха и потребе, коме не можете ништа јер од вас ништа не тражи. Нирвана!

Таквог у политици нема. Ко тврди да јесте, обично већ оснива покрет и тражи термин на телевизији.

Али студенти су, намерно или из нужде, применили његову најважнију политичку технику. Немају једног свезнајућег вођу, један его који треба нахранити, једну каријеру коју треба купити ниједну главу чијим би одсецањем покрет остао без мисли.

Нису непогрешиви, нити морају бити. Тренутно су једини озбиљни борци против оваквог режима управо зато што не покушавају да победе лава тако што ће понудити млађег лава кога тек ваља нахранити.

Док власт концентрише сву памет у једном човеку, они је распоређују: неко зна право, неко технологију, неко комуникације, неко изборни процес, а неко зна кога треба питати. То је опасније од још једног опозиционог свезналице.

Последње саопштење о прислушкивању било је пример врхунски погођене политичке нарације. Ми смо се толико саживели са тим да је нормално да нас држава прислушкује да нам је већи шок када нас о томе обавести Apple него када нас не обавести тужилаштво.

Студенти нису остали у домаћој реченици: „Власт нас прислушкује.“ Ту би их сачекали таблоиди, дежурни аналитичари и питање зашто поштен човек уопште има нешто да крије.

Уместо тога, тема је измештена тамо где је Запад нарочито осетљив: мешање државе у изборни процес, комерцијални шпијунски софтвер, озлоглашена израелска компанија NSO Group, безбедност Apple уређаја, понашање технолошких гиганата и политички надзор над мирним покретом.

SHARE фондација је документовала најмање 14 мета. Apple је послао упозорења, а Citizen Lab је форензички потврдио да је телефон једног члана студентског покрета заражен Pegasusом путем напада без иједног клика. Тема је за један дан стигла до Financial Timesa, Reutersa, европских мрежа за дигитална права и америчког Конгреса.

Од домаће сумње направљен је међународно разумљив ланац: мета, техничко упозорење, форензички доказ, независна лабораторија, глобална компанија, страни медији и избори.

То више није статус који ће нестати после два дана. То је случај који уме да путује.

Да ли су имали лудачку срећу или жестоку политичко-социолошку припрему? Срећа ретко долази са форензичком лабораторијом, извештајем на енглеском и међународном објавом у истом дану.

Изгледало је као да им је неко рекао: прво придобијте међународну јавност, па онда уђите у изборну борбу.

Можда је још опасније ако им нико није рекао.

Нису доказали ко је наручио сваки појединачни напад и то не треба измишљати. Урадили су нешто политички важније: питање су изнели из просторије у којој власт истовремено држи микрофон, истрагу и тумачење резултата.

Ако држава није умешана, морала би да буде прва која ће захтевати озбиљну истрагу. БИА је већ одговорила старим речником: „тривијални сензационализам“ и рад за стране службе. Када домаћи телефон добије страну форензику, режим најпре истражи странце.

Он зна

Он, дакле, зна да ми знамо.

Успавани знају и ћуте. Имитатори знају шта треба да понове. Калкуланти знају цену. Вођа зна када треба да запрети и када да нас спасе од претње. Луткари знају шта треба завршити. Архитекте знају куда је постављен ходник.

Студенти су урадили једино што систем тешко подноси: повезали су оне који знају.

Режим се не плаши милиона људи који истину знају свако за себе. На томе је и изграђен. Плаши се када се доказ, струка, технологија, јавност и политичка последица нађу у истој реченици.

У Новом Саду имамо скуп који није одржан и зато не може бити пребројан. Студенти су одржали обраћање без аутобуса, бине и заставе, а стигло је много даље.

Можда он зна. Можда не зна.

Али сада зна да ми знамо.

Још горе, знају и они којима његово обраћање није било намењено.

Институције можда не раде, али стижу push обавештења.

П. С.

За ауторе оваквих текстова постоји основана сумња да и сами непрестано круже између три најнижа нивоа. Изнад њих се пењу само повремено, на бљесак, а неретко и уз помоћ скилова вештачке интелигенције.

Read More

Он не зна

Редакцијски деманти

На основу права на одговор, а у складу са Законом о јавном информисању, одговорни уредник објављује деманти самом себи на сопствени текст „Он зна“.

Редакција остаје при оба става. 

Он можда не зна

На интернету сам нашао текст који ми је коначно објаснио зашто сам уморан. Окружен сам будалама.

Одмах ми је било лакше. Нисам морао ништа да доказујем. Аутор је већ у првој реченици утврдио да сам интелигентан, а да су сви који ме не разумеју глупи. Моје је било само да наставим да читам и преузмем упутство за руковање остатком човечанства.

Основни пакет је бесплатан. Напредна потврда да сте геније плаћа се месечно.

Метод је једноставан. Са будалом се не расправљаш. Пустиш је да сопствену тврдњу доведе до апсурда. Не трошиш снагу на доказе које не може да разуме. Сакријеш интелигенцију, нахраниш јој сујету и сачуваш себе.

То делује разумно. Постоји само један мали проблем. Ко утврђује ко је будала? 

А шта ако је стварно глуп?

У претходном тексту сам пошао од претпоставке да он зна.

Зна шта ради. Зна да лаже. Зна кога плаши, кога купује, коме обећава и шта ће сутра порећи. Зна где је истина, па је намерно заобиђе. Софиста види стварност, само је препакује за телевизију.

То је ружна претпоставка, али је утешна.

Ако човек лаже, онда бар зна шта је истина. Ако манипулише, онда види људе којима манипулише. Ако глуми, зна да постоји сцена. Ако вуче све конце, онда негде ипак постоји неко ко разуме како је представа постављена.

А шта ако је стварно глуп?

Не необразован. Не неспособан да запамти податак, положи испит, понови проценат или препозна камеру.  Стварно глуп у оном опаснијем смислу: неспособан да посумња у сопствено објашњење, да повеже одлуку са последицом и да прихвати информацију у којој он није главни јунак.

Можда смо га све време прецењивали из страха.

Сваку противречност прогласимо спином. Сваки промашај тактичким потезом. Свако повлачење делом шире стратегије. Сваку глупост мамцем који је намерно бачен да бисмо се ми упецали и причали о њој.

Он може да промаши цео пут, а дежурни аналитичар ће објаснити да је тиме збунио непријатеља који је очекивао да стигнемо на одредиште.

Присталице верују да све контролише зато што је геније.

Противници верују да све контролише зато што је зли геније.

Око генијалности смо, дакле, постигли национални консензус. Остало је само да утврдимо да ли нам мисли добро.

Можда је вера у велики план последњи остатак нашег оптимизма. Лакше је живети под човеком који има опасну намеру него под човеком који нема представу. Првоме можеш да тражиш интерес, погодиш следећи потез и надаш се да ће стати тамо где му се више не исплати.

Глупост нема ту обавезу. Она не види провалију као границу. Види је као још једно место за обраћање јавности.

Паметан манипулатор зна када треба да заћути.

Глуп човек тишину доживљава као простор у ком би неко други могао нешто да зна.

Паметном аутократи институције сметају јер му ограничавају моћ.

Глупом сметају јер га подсећају да постоје послови које не уме да ради.

Зато министар не сме да буде бољи министар. Лекар не сме да зна више о лечењу. Инжењер не сме да квари свечано отварање питањима о носивости. Дипломата не сме да се врати из преговора са реченицом дужом од аплауза.

Стручњак у таквом систему није човек који зна.

То је човек који стручно објасни зашто је вођа већ знао.

Када последице стигну, оне се распореде по дубини. Најнижи службеник добије кривицу. Министар добије још једну прилику. Саветник добије други ресор. Вођа добије ванредно обраћање у ком ће лично исправити оно што је лично наредио.

И тако се свака грешка претвара у нови доказ да без њега ништа не може да се реши. То је самоодржив систем.  Најпре поломи ноге институцијама, а онда их носи пред камерама.

Паметна машина за производњу глупости

Овде се јавља приговор: како глуп човек може толико дуго да опстане?

Лако. Опстанак није доказ интелигенције. Коров надживи баштована, па му нико не поверава пејзажну архитектуру.

Режим може бити веома способан за опстанак и потпуно неспособан за све због чега би држава требало да постоји. Један човек смисли паролу. Други јој нађе правни основ. Трећи нацрта графикон. Четврти уклони питање. Пети довезе публику. Шести напише да се историја управо догодила.

Свако је паметно обавио свој мали посао. Коначан производ је глупост корпорацијског квалитета.

Систем не мора да има мозак да би имао инстинкт. Саобраћајна гужва нема централу, па ипак сатима успешно спречава свакога да стигне било где. Нико је није планирао, али су јој сви дали допринос.

Тако и лична власт може изгледати свемоћно. Хиљаде људи око једног човека поправљају његове реченице, сакривају последице, мењају бројеве, проналазе кривце и унапред припремају објашњење.  Машинерија.

Он на крају стварно делује као да све зна.

И човек пред телепромптером делује као да зна све што су му други написали.

Када апсурд постане државни програм

Упутство са почетка каже да будалу треба пустити да своју идеју доведе до краја. Сложиш се с њом толико снажно да сама мора да устукне пред последицама сопствене тврдње.

То можда ради за славским столом. У држави је мало ризичније. Будали за столом можеш да даш довољно конопца да се заплете. Будали поред багера конопац који му даш можда држи далековод.

Иронија делује само на човека који је у стању да препозна апсурд. Ако владару кажете да је његов план толико добар да га треба применити свуда, он би заиста могао да га примени свуда.

Он има буџет. И скупштинску већину. И стручну комисију која ће накнадно утврдити да апсурд испуњава све техничке услове.

Свођење на апсурд код нас више није начин оповргавања. То је скраћена процедура за добијање грађевинске дозволе.

Зато се од глупости на власти не штитиш психолошком дистанцом. Не можеш читаву земљу ставити у карантин, искључити тон и наставити да живиш као да се буџет, закон, болница, школа и мост налазе у туђој глави.

Од глупости на власти штитиш се институцијама.

Не зато што су у институцијама сви паметни. Нису. Него зато што се њихове глупости међусобно успоравају, записују, проверавају и, ако систем ради, могу да буду исправљене пре него што постану национална стратегија.

Добар поредак није онај у ком влада најпаметнији човек. Добар поредак је онај који може да преживи и глупог.

Једина забрањена реченица

Није највећи проблем што власт греши. Сви греше. Проблем почиње када је исправка грешке проглашена нападом на државу.

Ко донесе лошу вест, ради за непријатеља. Ко постави питање, шири панику. Ко покаже документ, вади га из контекста. Ко подсети на старо обећање, живи у прошлости. Ко тражи одговорност, руши стабилност.

Тако стварност временом научи да ћути.

На састанак стигне само оно што вођа жели да чује. У извештај уђу само бројеви који знају да аплаудирају. Стручњаци више не исправљају одлуку, већ правопис у њеном образложењу.

А човек на врху из тога извуче сасвим логичан закључак: сви се слажу са њим.

Ко би онда могао бити паметнији?

Глупост са моћи не постаје паметнија. Само добије боље податке о томе колико је паметна.

И ту више није важно да ли је на почетку лагао. После довољно година без противљења, човек може да поверује и сопственој конференцији за штампу.

Лажов бар понекад остане насамо са истином. Будала никада не мора.

А шта ако стварно не разуме?

Широм друштвених мрежа духовити аутори свакодневно производе досетке на његов рачун. Један напише афоризам. Други нацрта карикатуру. Трећи објави сатирични есеј у ком му, пажљиво и у више слојева, објасни зашто је смешан.

Сви полазимо од исте претпоставке: он разуме.

Разуме досетку, али га не погађа. Разуме карикатуру, али је игнорише. Разуме поруку интелектуалца који му црта колико је опасна ситуација у којој се налазимо, али је свесно потискује јер му тако одговара.

А шта ако стварно не разуме?

Шта ако сатира стигне у кабинет, али не стигне до смисла?

Шта ако алузију прочита буквално, иронију као похвалу, а упозорење као још један напад љубоморних људи који нису успели као он?

Шта ако му интелектуалци годинама цртају провалију, а он на цртежу препознаје идејно решење за нови видиковац?

Ко је онда стварно глуп?

Онај који не разуме досетку или ми који верујемо да ће довољно добра досетка променити човека неспособног да препозна да је њена мета?

Није, наравно, неопходно да владар разуме сатиру. Било би довољно да је разуме друштво. Али сатира која кружи само међу онима који су се већ разумели лако постане интелектуални аплауз у затвореној сали.

Ми се смејемо. Он влада. Публика између бира програм са мање компликованим заплетом.

Обично претпостављамо да потчињени подражавају свог идола. Понављају његове речи, покрете, гримасе, увреде и објашњења. Он производи модел, а они јефтине копије.

А шта ако је смер погрешно постављен?

Шта ако идол није изнад њих, него је само највећи примерак исте духовне и интелектуалне грађе? Шта ако су направљени од исте материје, само он има више камера? Шта ако разлика између вође и највернијег присталице није у капацитету, већ у броју микрофона?

Најбољи пример добили смо бесплатно.

Реч „ћаци“ настала је из правописне грешке и постала компромитујући назив за читав један политички сој. Уместо да од ње побегну, они су је прихватили. Вођа је обукао мајицу „И ја сам ћаци“ и Ћациленд похвалио као место храбрости и уверења.

Можда је то био вешт покушај да се увреда присвоји, испразни и претвори у знак припадности.

А шта ако није?

Шта ако заиста није разумео шта му је поклоњено?

Шта ако је подсмех стигао до мете, покуцао на врата, а мета га примила као одликовање и затражила да се одштампа у већем формату?

Шта ако компромитујући назив целог покрета прихвата као нешто најлепше зато што у њему стварно не чује ништа компромитујуће?

То онда није победа над сатиром. То је сатира која је остала без другог значења.

Можда је највећа предност глупе власти управо у томе што сваку шалу коју не разуме може поносно да обуче.

А шта ако смо сви ми глупи, а он стварно паметан?

Поштено је размотрити и ту могућност. Можда смо све поставили наопако.

Можда његове противречности нису недостатак логике, већ последица тога што се план креће брже од нашег разумевања. Данас каже једно, сутра супротно, а ми не схватамо да само гледамо две различите стране исте четвородимензионалне мудрости.

Можда он не говори предуго. Можда ми прекратко разумемо.

Можда стручњаци не успевају да сагледају целину јер су заробљени у својим специјалностима. Лекар види здравство. Економиста јавни дуг. Правник Устав. Инжењер носивост.

Само он види све истовремено. И телевизијски рејтинг приде.

Шта ако интелектуалци који му цртају опасност у којој се налази држава нису довољно интелигентни да разумеју опасност од сопствених цртежа? Шта ако он њихове апеле не игнорише, већ их пажљиво прочита и исправно закључи да не знају о чему говоре?

Шта ако смо ми досетка?

Шта ако се он смеје?

Шопенхауер је у причи о јежевима описао створења која се током хладне ноћи приближавају да би се загрејала, па се међусобно боду и поново удаљавају. Превелика близина боли. Превелика удаљеност смрзава. Цивилизација је, изгледа, тражење растојања на ком можемо да поднесемо једни друге.

А шта ако је он једини разумео поуку?

Можда нам се приближава да нас загреје својом мудрошћу, а затим мора да се повуче јер га бодемо оштрицама сопствене глупости. Ми прилазимо са питањима, карикатурама, законима, прорачунима, захтевима и чињеницама. Свака наша бодља убеђена је да је аргумент.

Он се зато склања иза камера, кордона, унапред припремљених питања и људи који умеју да климају главом без оштрих покрета.

Не зато што не подноси критику. Него зато што спроводи Шопенхауерову санитарну дистанцу.

Можда су његова бескрајна обраћања једини безбедан начин да нас загреје са растојања са ког не можемо да га убодемо потпитањем.

Можда се пред изборе приближи јер наступи хладна ноћ.

После избора поново заузме филозофски безбедну удаљеност.

У том случају ни његови највернији следбеници нису доказ његове ограничености. Они су преводиоци. Његову мисао, сувише сложену за остатак народа, своде на паролу, заставу и организовани превоз. Оно што нама делује као празна реченица можда је највећа количина истине коју наш когнитивни капацитет може да прими без нежељених последица.

Можда је и мајицу „И ја сам ћаци“ обукао да би нам се приближио. Не зато што није разумео подсмех, него зато што је схватио да се међу јежевима не појављујеш без бодљи.

Таква теорија има једну велику предност. Не може се оповргнути.

Сваки промашај је део плана који не разумемо. Свака противречност доказ је вишег нивоа мишљења. Свако одбијање да објасни показује колико је објашњење изнад нас. Свака лоша последица биће исправно схваћена тек у будућности, по могућству после истека рока застарелости.

Тако смо добили две савршене теорије.

По првој је он глуп, а ми паметни.

По другој је он паметан, а ми комплетно глупи.

Обе објашњавају све.

Ниједна не мора ништа да докаже.

Можда је он заиста једини паметан човек у земљи. У том случају мора да му је страшно хладно.

Срећом, има телевизију да му прави друштво.

А шта ако сам ја?

Остаје непријатнији део.

Шта ако је будала онај који пише овај текст?

Данинг—Кригеров ефекат је од научног појма постао најпопуларнија интернетска дијагноза за друге. Нико га не помиње да би проверио себе. Сви га носимо као лекарско уверење да су људи око нас неспособни да процене сопствену неспособност.

Ниједна овца не купује приручник у ком пише да је лав. Купац је увек лав. Овце су остале у коментарима.

Зато се глупост не препознаје по дипломи, броју прочитаних књига, брзини говора, изборној листи или способности да се двадесет минута одговара на питање које није постављено.

Можда се најбоље препознаје по односу према сопственој грешци.

Шта би могло да те увери да ниси у праву?

Кога слушаш када ти противречи?

Да ли умеш да кажеш: „Не знам“?

Да ли умеш да додаш: „Погрешио сам“?

Да ли последицу мериш по ономе што се догодило или по томе ко ју је саопштио?

Паметан човек не мора да има тачне одговоре.

Мора да остави могућност да питање преживи његов одговор.

Нека прво не зна

Можда он уопште није глуп. Можда је заиста врхунски манипулатор који све види, све мери и свакога помера тачно тамо где жели.

То не можемо поуздано знати.

И не морамо.

Држава која зависи од тачне психолошке процене једног човека већ је погрешно пројектована. Ако је мудар, не сме му припадати неограничена моћ. Ако је покварен, поготово. Ако је глуп, касно је да то утврђујемо по рушевинама.

Нама не треба коначна дијагноза владара.

Треба нам систем у ком његова дијагноза није државна тајна од које све зависи.

Подела власти. Јавни уговори. Независна контрола. Стручњак који сме да одбије. Новинар који сме да пита. Судија који не чека резултат истраживања јавног мњења. Избори после којих власт може да се промени без промене адресе становништва.

Не зато што ће такав систем увек доносити паметне одлуке.

Него зато што ће глупа одлука моћи да буде заустављена пре него што добије споменик, химну и посебну седницу.

У прошлом тексту сам написао: „Има ко зна.“

Овом приликом морам да додам:

А шта ако нема?

П. С.

Ако је све ово ипак део великог плана, повлачим текст.

План је толико добро сакривен да се његови резултати ни по чему не разликују од глупости.

То је, ваљда, та хибридна стратегија.

Read More

 Да се којим случајем мом другару није покварио ретровизор, остао бих без овог искуства, које сам одмах потрчао да поделим са вама.

Не зато што је нарочито важно, него зато што би било непотребно да и ви трошите време и новац.

Ко не прочита, не треба превише да жали. Довољно је да се упусти у мало дужи разговор са било којим малим предузетником, радником или сељаком у Србији.

Добиће исту причу у оригиналу, само дужу и вероватно скупљу.

Дубока Србија

Власник ауто-отпада је неко време претурао по деловима, а онда изнео један примерак.

-Овај је оштећен -примети мој друг.

-Има много боље решење. Наручи оригинал.

-Оригинал се више не производи.

-Па можда ће фабрика да га убаци у производњу по твојој жељи.

Изговорио је то тоном човека који верује да велике фабрике повремено поново покрену производну траку кад им се пристојно обрати власник старијег аутомобила из Србије.

После неколико минута оштећени ретровизор више није изгледао као оштећен део. Изгледао је као последња брана између нас и вишемесечних преговора са фабриком.

Човек није продавао ретровизор. Продавао је избављење од оригинала.

Другар га је без даљих поговора купио.

Имао је и неке додатне захтеве око аутомобила.

Онда је власник отпада погледао аутомобил, његовог власника и мене, који сам дошао као стручна подршка. Одмах му је било јасно да нас двојица не знамо ни основе аутомобилизма, комерцијале, механике, динамике и електрике.

Преузео је ствар, објаснио шта треба, помогао око свега и решио проблем.

Кад смо питали колико дугујемо за помоћ, одбио је да наплати.

- Ништа.

Признање жртве да је за све те ствари неспособна било му је довољна наплата.

Није било сасвим јасно ко је у том тренутку био жртва. Мој друг, ретровизор, фабрика, ауто-отпад или сама прича. Мени је све то више личило на кретање између крајности него на компензацију.

После смо сели на изненађујуће чисте столице, између два расклопљена аутомобила и неколико делова чије власништво није било предмет разговора.

Код њега су аутомобили били растављени на делове, а приче састављене од свега што се затекло.

Ексцентричан до мере у којој ексцентричност више није особина, него самосталан поглед на свет.

О њему се причало свашта. Он је причао још више.

На почетку нам је објаснио како се некада набацивао жени једног познатог тајкуна. Кад ју је први пут видео, каже, била је глупа као ноћ. После је гледа на телевизији како држи говор и не може да верује сопственим ушима.

- Ишла на обуку за држање говора - објасни ми.

- И тајкуну је онај брадоња писао говоре - рече, наравно помињући пуно име и презиме.

Тврдио је и да је тајкун до неких политичких и маркетиншких идеја дошао после разговора с њим. Чувена политичка промоција зелене салате такође је настала у његовој глави.

Кад би се све његове приче унеле у уџбенике, новија историја Србије морала би да се штампа у више томова, с посебним додатком за маркетинг и поврће.

У неком тренутку дође му брат. Види се да су браћа. Браћа се најлакше препознају по томе што тачно знају где треба да убоду један другог.

Власник отпада покаже на мене:

- Ево га овај. Он тврди да је онај твој,  рече презиме локалног политичара, тобожњи борац и велики преварант.

Нисам то тврдио. Нисам, заправо, тврдио ништа. Само сам седео и слушао, што се у друштву власника отпада очигледно рачунало као политичко деловање.

Брат ме погледа. У погледу му се видео човек спреман да за тог локалног борца да живот. А вероватно и да га узме.

- Шта си ти чуо?

Покушам да се извучем:

- Ма, ја не познајем локалне прилике...

- Е, такви су најгори. Ако не знаш, ћути.

И онда крене да ми објашњава. Тај човек је све дао за раднике једне пропале фабрике. Пљунуо владајућој странци у лице. Јесте да је био њихов кандидат за градоначелника, али их је изроварио изнутра. Никога се не боји.

Ја ћутим. Све мањи и мањи.

Власник отпада нас посматра са задовољством редитеља коме је сцена успела из првог покушаја.

На крају брат каже:

- Страх ме је крвопролића, али изгледа не може другачије.

Изговори то мирно, као човек који је управо прихватио да ће у недељу падати киша.

Кад је брат отишао, наш домаћин пређе на своја суђења.

Њега суђење није занимало као судски поступак. Више као друштвени догађај. Судија га пита једно, он одговори друго.

Прича како је током извођења доказа пред судом правио аналогије са судијиним брачним обавезама. Није га толико занимало шта ће судија да пресуди колико како су присутни реаговали на оно што је он већ рекао. Као да није дошао по пресуду, него по публику.

Што се пресуде тиче, каже да зна да је крив за кривично дело против животне средине.

- Да сам просуо уље у земљу, нико не би приметио. Ја, будала, држим га у херметички затвореним бурадима. Други су паметнији.

Каже то сасвим мирно. Као човек који је схватио да је погрешио само у једној ствари. Оставио је доказ да није просуо уље.

Хтели су да му заплене неке аутомобиле.

- Слободно. Ионако нису моји.

Неки људи хоће да га туже што им није платио.

- Кад их ви отерате, биће ми лакше. Нема доказа за потраживања.

Каже да га ништа није страх.

Само се секира за унуке.

- Ко је луд да удари на унуке? - рече, уз гестикулацију разумљиву већ на први поглед.

- Деца су већ матора. Нека се боре.

Онда пређе на поступак око алиментације.

Објашњава како га је невенчана супруга тужила и како су после сваке парнице заједно ишли кући, где је он редовно извршавао брачне обавезе према невенчаној жени.

На судијину примедбу да то није уврштено међу доказе, одговорио је да је деци давао да једу папире и изјаве.

- Пробао сам. Неће.

Навукли се на пршуту коју им редовно купује.

После тога чињенице су престале да улазе у разговор.

Стигосмо, не знам како, и до једног сељака коме фабрика за прераду папира испушта индустријски отпад на њиву. Човек зна шта му се дешава. Зна и ко то ради. Само не сме да се буни. 

Власник фирме је у странци. Фирма је на власти.

Онда прича о рођаку који има фирму са педесет запослених. Објашњава како се правдао што мора да ћути и зашто не сме ништа да уради.

Има педесет људи. Мора да им обезбеди плату.

Власник отпада се напокон насмеја.

- Па незапосленост у Србији никад није била мања. Сви који хоће да раде већ су отишли. Сви ће, бре, наћи посао.

Треба, каже, само мало храбрости.

Није ваљда, каже, да му је више жао туђе сиротиње него сопствених милиона.

Онда пређемо на главног у селу.

Неки лик. Толико се опија да се понекад упишки у гаће. Сви то знају. Само га нико не сме сменити. И он је при власти.

Тако се у селу зна ко пије, ко испушта отпад, ко не сме да се буни, ко има педесет радника, ко има фабрику и ко је у странци.

Све се зна.

За смену, међутим, није довољно знати.

Онда изнесе своју теорију о Србима.

- Срба више нема.

Није то рекао тужно. Више као коначан резултат пописа.

- Срби су слободни људи. А да би био слободан, мораш да будеш сељак навикнут на сиромаштво. Све остало је фукара. Од програмера до власника ауто-отпада.

Ово последње изговорио је не покушавајући да себе изузме.

- Да има Срба, било би нам бар као Словенцима. Не бисмо се оволико лагали.

Ипак, човек који је управо прогласио нестанак целог народа био је прилично наложен на његов најновији политички препород. По количини података којима је располагао, видело се да има довољно времена да прати друштвене мреже, телевизију и новине.

- Овог пута је другачије.

Јесте, каже, сељак те лаже.

Али овог пута су се сељаци променили. Не зато што су постали бољи. Него зато што јасно виде да са својим захтевима никако не стижу на ред, док се ти исти захтеви страначким људима испуњавају преко реда. Они код којих годинама иду да моле појављују се код њих само пред изборе.

У последњој кампањи, прича, сви су се спрдали са локалним моћницима кад дођу.

А још више кад оду.

Каже да то виде и локални моћници. Покушавају да смисле некакве гаранционе механизме како би били сигурни да их они који обећавају да су против власти неће слагати.

- Али где ћеш ти са сељаком. Нема те агенције која то може да измери.

А онда дође момак од двадесет осам година.

Довео ауто из Словеније. Аутомобил читав, што је на отпаду деловало готово непристојно.

Преселио се тамо. Ради з а стругом и каже да му је плата мања него што је имао у Србији. Али у Србији није могао ништа да уштеди. Имао је сто шездесет хиљада динара.

- Овде људи не поштују новац.

У Словенији има стан, иде у теретану, сам спрема храну. Деси му се да, кад плати оно што мора, готово цео месец ништа не потроши.

Неће да се врати.

Не због плате.

Због друштва.

- Овде имам друштво које воли да попије. Сваки дан ме кошта педесет евра.

У Словенији су, каже, људи лепо стегнути.

То му одговара.

Са станом потроши мање од хиљаду евра месечно. У то стану и викенд-путовања по Италији, Аустрији и Швајцарској.

Покаже патике.

Четрдесет евра јефтиније него у Србији.

Власник отпада кратко погледа патике. Више га је занимао аутомобил.

Предвече се друштво разишло.

Брат је отишао да брани локалног борца.

Човек са педесет радника да им обезбеди плату.

Власник њиве да погледа шта му је фабрика тог дана пустила у земљу.

Главни у селу је, по свему судећи, већ негде пио.

Момак је кренуо назад у Словенију. За викенд ће можда до Италије.

Власник је остао на отпаду.

Поред њега су стајала херметички затворена бурад.

Кад сам пошао, куцнуо је прстом по једном.

- Видиш како је затворено.

Као да се правда. Или хвали. И опет тај поглед који гестикулира, као да се нешто подразумева.

Из бурета није цурело ништа.

Другар и ја вратисмо се кући, покушавајући да обрадимо толику количину података и утисака.

П. С.

Свака озбиљна држава има своју дубоку државу.

О америчкој сви све знамо. Ред је да упознамо и нашу.

Бољу немамо.

Нити нам треба.

Read More

Oн зна

Индустрија управљања пажњом и перцепцијом толико се усавршила да је аматерски покушај да некоме промените мишљење постао једина заиста немогућа ствар на свету.

После толико узалудно потрошене енергије, преостао нам је само један пут: кад већ не можеш да промениш туђе мишљење, промени своје. Није свакоме дато да своје садашње ставове накнадно исправља према верзији будућности која се остварила.

Нисам паметан.

Зато ми је требало толико времена да схватим колико је режим у Србији савршен.

Добар режим понекад погреши. Успешан режим може да се упореди са неким другим. Савршен режим нема те непријатности.

На челу таквог поретка мора стајати човек коме је држава поверена тек пошто је читаву земљу уверио у сопствено свезнање.

Он не укида институције. Он их ослобађа терета одлучивања.

Када министар не уме да буде министар, вођа му објасни. Када здравство не стигне до пацијента, вођа га донесе на својим рукама. Када локална власт не асфалтира пут, вођа  постане и асфалтна база и месна заједница. Када кошаркашки тим не зна напад, вођа нацрта пик-ен-рол. Када вино нема довољно добар буке, вођа му објасни да је управо такав неопходан за раст бруто домаћег производа.

То није аутократија, како тврде злобници. То је уштеда и оптималан одговор на испостављен захтев гласача.

Зашто бисмо плаћали толике установе, министре, директоре, лекарске комисије, општине, тренере, економисте и дипломате када све то може да обавља један човек? Довољни су пацијенти, тонац и камерман.

То је моћ. То је стабилност. То је ефикасност.

То је савршена држава, под условом да нисте грађанин него гледалац.

Паметном доста.

Не држи ме за реч

Систем је толико узнапредовао да је испад из њега постао немогућ. Тиме је критика изгубила не само смисао већ и одговорност за сопствени учинак, јер до њеног садржаја ионако може допрети само онај ко је већ наоружан готовим предрасудама.

Две и по хиљаде година после првих софиста, коначно смо њихов занат употпунили алгоритмима, ботовима и ентитетима вештачке интелигенције. Опсег је сада шири, али је захват плићи и можда баш у томе лежи шанса. Ипак, реторика се показала најподложнијом деловању агената вештачке интелигенције.

Тако се, свим расположивим средствима, рат назива миром који се брани оружјем. Сиромаштво - скромношћу. Страх - одговорношћу. Ћутање - јединством. Корупција - традиционалним обликом непосредне демократије.

То није глупост.

Глупост би била да поверујеш мени или било ком другом аматеру без потребних ресурса. А намере су, свакако, сумњиве. Али софиста зна шта ради. Нарочито онај који има средства и алате.  Он види пукотину, само је украси заставама. Зна да реченица није тачна, али зна и коме је корисна.

Глуп човек греши јер не види. Покварен човек види веома добро, па израчунава колико му се исплати да зажмури.

Зато присталице режима не смемо уопштено проглашавати ни паметним ни глупим. 

Неук човек чија егзистенција зависи од туђе самовоље није исто што и учен човек који има знање, чињенице и слободу, али ипак бира привилегију. У оваквој поставци образовани нису ни потребни.

Нису, дакле, сви присталице. Неки су таоци, понеки и са стокхолмским синдромом.

Ко неће да види из страха, заробљен је. Ко неће да види из интереса, покварен је. Ко му објасни да је то државотворност, софиста је.

Видиш и сам.

Шта ја знам, он зна све

У време када је свако паметан, свако стручан и свако има своју област,  некако је само колектив остао глуп.

Човек на врху је, наравно, изузетак.  Он нема област. Он је  област.

И ми смо дали свој допринос. Наша историјска улога је поново испуњена: све смо оголили, све истерали на чистац и, као и обично, оставили чистац да решава остало.

Овај наш је, кажу, био најбољи студент права. Декан је својевремено рекао да је био „један од најбољих“. Систем је касније само избацио сувишно „један од“. То није лаж. То је лектура.

Био је страствени навијач са Северне трибине, а онда га је само-митологија унапредила у вођу навијача.

Разуме се у вино - љубитељ је и колекционар. Разуме се у бруто домаћи производ, стопе раста и стране инвестиције. А водио је и тренинг јуниора КК Лозница, након похађања тренерске школе.

Није био у војсци, али је био на свим одбрамбеним положајима, од Огулина до Газивода.

Право, економија, вино, кошарка, војна стратегија. Ако једног дана почне да објашњава анестезију, није ред да га лекари прекидају док ради. Сигуран сам да ће се међу лојалнима наћи довољно добровољних пацијената, а после ће већ имати искуство.

Управо га искуство опстајања на власти квалификује за даљи опстанак.

Човек који за себе тврди да ништа не зна обично ћути. Човек који зна све мора да говори непрестано, јер би у тишини неко други могао да се чује сопствену мисао. 

Немам благе везе. Он, срећом, има.

Бога питај

Највише се, ипак, разуме у дипломатију.

У Вашингтону је 2020. године Београд, у оквиру споразума под покровитељством САД, пристао да испуни захтеве Израела. А заузврат смо добили  израелско признање Косова.

Показало се и да над софистом има софиста и над столицом фотеља.

Врхунски дипломата, дакле, није човек који из преговора изађе са добрим исходом. Врхунски дипломата је човек који публику убеди да је исход сувише сложен да би га мерила здравим разумом. Наш дипломата има савршену стратегију: бескрајна тактичка повлачења, нарочито пред здравом памећу.

Дипломатски успех је када се појаве они који ће тврдити да је реч о деценијском тактичком повлачењу у служби стратегије толико далекосежне да је нико не може сагледати док је он лично не објасни.

Шта смо добили? Шта смо дали? Ко је кога признао? Ко је кога надмудрио?

Бога питај. Он ће знати.

Појма немам

Режиму није довољно да му верују његови гласачи. Потребно му је да и људи који знају да лаже сваку нову тврдњу ипак узму као могућу.

Чак ни сајт који прати очигледне лажи не стиже све да забележи. Или му серверска инфраструктура није димензионисана за продукционо оптерећење једног председника.

Али највећи успех није када верник поверује. Највећи успех је када противник, знајући све о претходним лажима, на следећу изјаву каже: „Овога пута има нешто.“

И када се највише опустиш, он извали неку истину која се затим и обистини, па нас све затекне неспремне као што снег у јануару затекне наше путаре.

Јуче је важило једно, данас супротно, сутра ће нам бити објашњено да се ништа није променило. Обе тврдње живе истовремено, као Шредингерова државна мачка, све док не отворите кутију.

Лаж је тако престала да буде преступ и постала временска прогноза. Може бити, не мора да значи, видећемо, не држите нас за реч.

Како год ти кажеш.

Ту сам танак

У Трстенику му се августа 2026. обратила девојка са церебралном парализом којој је потребна операција. Председник је рекао да ће држава помоћи у свему и све решити и упутио је на своју саветницу за здравство, која је одмах узела податке. 

Помоћи тој девојци је људски исправно. Управо зато је начин на који је то учињено одвратан. И ту се публика природно дели према томе шта гледа. 

А све се види.

Ако јој лечење припада, зашто јој је био потребан председник? Ако је био потребан, па где је био до сада? Зар га не гризе савест због толиког кашњења? Ко је скинут са списка, ко све померен једно место уназад? Колико људи са истом или тежом дијагнозом немају приступ саветници у кадру? И какво је то здравство у ком је најважнији упут срећа да вас владар примети?

Председнички позив не оптужује одређеног лекара за мито. Он оптужује цео систем да је ред могуће савити притиском. Истим покретом којим га савија и коверат, само са печатом.

Лична власт не воли права, јер се право не захваљује. Она воли милост.

Право припада свима. Милост се снима.

Право грађанина чини равноправним. Милост га чини дужником.

Ситна корупција не почиње увек ковертом. Понекад почиње осмехом човека који је коначно добио асфалт, операцију, посао или прикључак, па осети обавезу да буде захвалан ономе ко му је поклонио оно што му већ припада.

Свако јавно понижење покаже нам како је држава поређана. На врху је свезналица. Испод њега су министри на поправном. Испод њих установе које чекају дозволу. На дну су грађани, а нешто ниже и сељаци.

Није корумпиран само онај ко узме новац. Корумпиран је и однос у ком грађанин више не тражи услугу од државе, него услугу од владара.

Како се то тачно зове?

Немам благе везе.

Струњак - кад незнање добије звање

„Не знам“ - то је, заправо, једина потпуно тачна изјава коју стручњак сме да изговори о свему што није у опису његовог посла.

Што је даље од његове специјалности, то је лакше изговорити. Права храброст почиње тек када се приближимо његовом сопственом дворишту. Тада „не знам“ постаје готово непристојна реч. А само су најређи довољно храбри да је и тад изговоре.

Ервин Шредингер је писао да је специјализација неизбежна ако желимо напредак, али да има смисла само као део ширег знања.

Инжењер зна прорачун. Правник зна параграф. Економиста зна проценат раста. Лекар зна дијагнозу. Новинар зна где да постави камеру. Страначки активиста зна цену гласа.

Свако је положио свој предмет. Држава је пала разред.

Када се целина сруши, свако покаже свој исправни папир. Статичар је проверавао статику. Надзор је надзирао оно што му је достављено. Извођач је изводио оно што му је наређено. Правник је потврдио да папир садржи потребне речи. Комисија је утврдила да су сви имали одговарајуће печате.

Нису ништа погрешно урадили. Само су саучествовали.

Ако смо већ дали свој историјски допринос, можда је тренутак да се окренемо себи. Да нађемо оне који знају да не знају, али знају ко зна, па да искористимо њихову наивност да још верују у позитиван исход.

Мислим, доста смо мењали друге. 

Зато су млади опасни. Не зато што знају више од сваког инжењера, правника, економисте или лекара. Опасни су зато што умеју да кажу да не знају. И да из незнања питају.

Ко је потписао? Ко је платио? Ко је променио пројекат? Ко је знао? Ко је наредио? Ко је ћутао? Ко је имао користи?

Види се и без дипломе.

Човек који више не говори

Дитрих Бонхефер је, посматрајући како образовани, културни и религиозни људи пристају уз нацизам, закључио да глупост није недостатак памети, већ губитак унутрашње независности.

Под снажном политичком или верском моћи човек не мора да изгуби способност размишљања. Довољно је да одустане од њене употребе. Такав човек може бити веома способан. Само више није присутан у сопственој реченици.

Поставите му питање и добићете саопштење. Промените питање и саопштење ће остати исто. Ако чињеница не одговара одговору, прогласиће је небитном. Ако је очигледна, назваће је сумњивом. Ако је несумњива, подсетиће вас да сада није време јер постоје важније теме.

Које су важније теме, сазнаћемо после рекламног блока.

Бонхеферов заробљени човек и софиста, ипак, нису исто. Заробљени човек понавља паролу. Софиста је пише.

Први је можда изгубио себе. Други се веома добро пронашао у ценовнику. А када трећи све види, све разуме и ипак каже „нисам паметан“, можда од нас не тражи разумевање него потврду да остане невин.

Не држите га за реч. Држите га за последицу.

Платонов брод и човек који зна пут

Платонов брод и даље плови. У Држави је описана посада која се отима за кормило. Прави навигатор говори о ветровима, звездама, опасностима, припреми и неизвесности. Због тога звучи компликовано и несигурно.

Самоуверени незналица обећава мирно море, брзо путовање, богату поделу плена и највећу стопу раста у Европи.

Посада, наравно, изабере човека који најмање сумња у себе.

Брод, такође наравно, потоне.

Савремена демократија није решила тај проблем. Само је на брод поставила камере.

Стручњак каже: „Постоји неколико могућности. Свака носи ризик. Не знам унапред шта ће се догодити.“ 

Софиста каже: „Ја ћу то решити.“

Док први заврши реченицу, други је већ отворио радове на луци.

Србија је Платонов пример усавршила. Код нас капетан не само да управља бродом него у директном преносу објашњава навигаторима зашто не разумеју море. Ако се брод насуче, крив је морнар који није на време обавестио надлежне. Ако потоне, сачекаћемо да се утврди ко је био задужен за весло.

Како год ти кажеш, капетане.

Интелектуалци и утопија целине

Овде се обично призивају интелектуалци. Њихов посао би требало да буде да сагледају ширу слику, повежу раздвојена знања, препознају противречности и питају не само да ли нешто може да се уради, већ чему служи, ко плаћа цену и ко стиче моћ.

То јесте њихов посао. И то је помало утопија.

Нико не види целу слику. Свет је превише сложен да би стао у једну главу, ма колико та глава гостовала у ударном термину. Интелектуалац није човек који зна целину. То је човек који зна да целина постоји и да увек превазилази сваког појединачно.

Његов посао није да замени инжењера, лекара, правника или економисту. Његов посао је да пита шта се догађа када се добар прорачун сретне са намештеним послом, законит папир са незаконитом намером, економски раст са јефтиним животом, а медицински критеријум са председничким позивом.

Али ко ће то да ради?

Професор чији пројекат зависи од министарства? Уредник чији оглашивач зависи од државе? Уметник који чека конкурс? Правник који је савршено објаснио зашто последица није у његовој надлежности?

И шта ћемо са интелектуалцима који широку слику виде само када треба да оправдају власт? Са онима који сваку очигледну неправду сместе у „сложени геополитички контекст“, а сваки лични интерес у „виши државни разлог“?

Нисам паметан. 

Немам благе везе.

Појма немам.

Шта ја знам.

Немојте мене да питате.

Има ко зна.

П. С.

Према квантној теорији читања, са вероватноћом од педесет одсто можемо сасвим сигурно да тврдимо да се нисмо разумели. У преосталих педесет одсто случајева све сам истовремено изнео и тачно и погрешно, све док не отворимо коментар.

А када га отворимо, покреће се једино преостало питање:

Шта ти знаш? 

Read More