Мемоар неуспешног политичара

После искуства нагомиланог у три књиге „Сећања неуспешног политичара“, напокон је дошао  тренутак да  Коста Чавошки заблиста.

Једним потписом његова тротомна исповест могла би да уђе у антологију бављења политиком у Срба, у поглавље о људима који су најбољи потез повукли тек пошто су објавили да им нису вични.

Елем, Коста Чавошки је подржао листу „Аутентична десница“, коју предводи Нови ДСС, и једним потезом произвео више политичких последица него што су неке његове  странке успеле за читав мандат. 

Имајући у виду његов ранији однос према свему што је у ДСС-у било ново, ова подршка тешко да је лична. Аутентична подршка аутентичној десници је више нужде него одушевљења.

Да бисмо разумели елеганцију потеза, треба га тестирати као сваки озбиљан систем. Не према намери аутора, већ према понашању у продукцији. Наравно, тестирањем in vivo.

Као улазне параметре узмимо да се Нови ДСС налази у зони у којој му недостаје нешто историјске среће да прескочи цензус. Чавошки можда не доноси директне гласова, али једном добром делу бирача доноси дозволу да их дају.

Људе на које његова реч може да делује не дотиче дигитални хајп којим су у потпуности завладали студенти. На том простору, дакле, остају само они са јаком офлајн, односно онсајт подршком. Они што наивно мисле да стоје на својим нагама.

Студентски талас је толики да свако ко покуша да му стане насупрот ризикује да га јавност одмах укрца у аутобус власти, без обзира на то коју је карту купио. Али постоје и разочарани гласачи СНС-а који знају за кога више неће, а још не знају за кога смеју.

Нови ДСС им сада нуди сламку спаса, а Милош Јовановић, ни крив ни дужан, држи други крај.

То јесте непоштено према студентима. Они се организују, протестују, трпе, ризикују и производе политичку енергију. Милош Јовановић коренито вегетира у Скупштини и ту енергију претвара у сопствену храну.

Студенти су направили поплаву, Милош изнајмљује појасеве за спасавање.

Чавошкијев потпис зато треба провући кроз све тест сценарије.

Сценарио 1: Happy path

Студенти побеђују, а Нови ДСС прелази цензус.

У том случају Нови ДСС постаје једини организовани стуб са десне стране који може да коригује студентску власт. Проевропске странке ће вероватно такође прећи цензус, па ће нова власт добити и леви и десни контратег. 

Сценарио 2: Business as usual

Режимске странке побеђују, а Нови ДСС улази у Скупштину.

Нови ДСС тада наставља оно што је и до сада најбоље радио. Разбија уједињење, а затим  разбијене делове привлачи себи и то представља као почетак новог уједињења.

Док су други били изложени ватри, они су чували барут у скупштинским рововима. У томе има нечег аутентично српског?

Сценарио 3: Dependency injection

Студенти побеђују, али им недостаје неколико мандата.

Милош Јовановић се тада појављује као преговарач. Људи који су освојили изборе чекају испред врата, а човек који је једва прешао цензус одређује услове под којима се народна воља може сматрати довољно народном.

Студенти могу да му понуде најсуровији облик власти, да траже подршку искључиво њиховој мањинској влади. Ако Нови ДСС одбије, губи ауторитет. Ако прихвати, добија одговорност без плена. 

Ако ипак стекну довољно ауторитета да траже министарства, решење је једноставно. Новом ДСС-у треба понудити Министарство за Косово и Метохију, проевропским странкама Министарство за европске интеграције, а студентима судство, тужилаштво, јавна предузећа, изборни систем и осталу ситницу која се зове друштво.

Свакоме оно о чему највише говори. Студентима оно што нико други не жели да ради.

Сценарио 4: Security breach

Нови ДСС подржава СНС и са њим формира већину.

Имајући у виду начин на који се понашају и националне и проевропске странке, овај сценарио не треба прогласити немогућим. Штавише, из мог угла је очекиван. Наши политичари се највише разликују у програмима. У начину преживљавања готово да влада национално јединство.

Таква влада би имала скупштинску већину, али би јој легитимитет стао у један страначки комби.

Сваки бирач који је својим гласом, што аутентичним родољубима, што још аутентичнијим Европејцима, помогао њено формирање морао би да се појави у првим редовима протеста. Ако их тамо не буде, неће моћи да се сакрију иза статистичке безначајности. Постаће малобројна, али сасвим довољна група одговорна за наставак девастације.

Ти бирачи су ионако гласно заступали став да се за Србију треба аутентично и крајње пожртвовано борити. Овим би добили прилику да изборни програм испуне лично. Што само студенти да се пребијају.

Сценарио 5: Threshold exception

Нови ДСС не прелази цензус.

Ако је СНС јачи од студената, пропали гласови Новог ДСС-а посредно ће помоћи СНС-у. Али предуслов за тај резултат јесте да је СНС већ био јачи. Друштво је, дакле, и без Чавошког одабрало стару верзију система и укључило аутоматско обнављање корупције.

Ако су студенти најјачи, исти ти пропали гласови помоћи ће студентима.

Чавошки ни у једној варијанти не губи. Увек се може додати четврти том под насловом „Све је радило како је пројектовано“.

Потпис, међутим, покреће и неколико позадинских процеса.

Свима који не желе да гласају за студенте, али не могу да гласају ни за СНС, Чавошки је издао уверење да њихова збуњеност није политичко бескућништво, већ аутентична десница.

Ти гласови могу углавном да отпадну од СНС-а и нешто мало од истински неодлучних. Људи којима су режим, неправда и корупција заиста прекипели нису неодлучни, па студентска листа ниште не губи.

Истовремено је Чавошки погурао и проевропске странке. Оне су добиле јачи слајд за разговоре са својим спонзорима. Ако је десница постала аутентична и прети да пређе цензус, онда се и њихова неопходност може лакше фактурисати.

Подршка ће пожурити и оне патриотске интелектуалце који су до сада безусловно подржавали студенте, али нису стигли да се организују. Сада ће морати да оснују покрет или бар одбор и иницијативу .

То је можда и најлепши део потеза. Подржао је једну организацију да би натерао другу да се организује, после чега може да пређе другој и објасни првој зашто никада није била довољно аутентична.

Једним потписом погурао је Нови ДСС, помогао проевропским странкама, начео резервни резервоар СНС-а, неорганизованој десници задао рок за организацију, студентима обезбедио будућег коректора, а бирачима Новог ДСС-а оставио прилику да се, у случају преваре, жртвују у складу са сопственим програмом.

Остаје само да мониторинг покаже колико је још утицајан и колико му је опроштено након три тома исповести о сопственој политичкој неспособности.

Чавошки је одувек био мој омиљени политичар. Ваљда зато што волим лузере који своје поразе бар умеју да повежу у тврде корице. И још увек је.

То нимало не мења моју одлуку да, као бирач, јавно, јасно и без иједне ограде подржим студентску листу.

ПС

Милош Јовановић је засебна политичка врста.

Ни крив ни дужан, уз помоћ неке више службене инстанце или нижих закона физике, успева да плута у свакој води у којој други тону.

Ако овога пута поново не упропасти уједињење деснице, може постати важан политички играч. И то захваљујући жртви студената, који су ионако решили да се жртвују за више циљеве.

Можда и он једном изда три тома мемоара, али успешног политичара.

Read More

Све сам хибридне битке изгубио, ал` још водим хибридни рат

После хиперпродукције хипериндивидуалаца било би природно очекивати да смо бар једну хибридну битку добили.

Нисмо.

Ми хибридни рат препознајемо по томе што га увек води неко други, а губимо га тако што сав посао обавимо сами. Непријатељ пусти једну гласину, ми је умножимо, допишемо два поверљива извора, три амбасаде и једног кума из службе, па је бесплатно доставимо сваком појединцу у боји која му највише одговара.

На крају се поносимо што нисмо насели на исту причу као остали.

Србија је ушла у предизборну референдумску атмосферу. На гласачком листићу биће више понуда, али је питање једно: да ли држава припада грађанима или организацији која је грађане запослила да би јој то потврдили.

Таква атмосфера захтева озбиљну артиљерију. Неко баца програме, неко обећања, а најспособнији бацају спинове. Програми захтевају читање, обећања бар привид вере, док је за спин довољно да вам се допадне правац из којег је долетео.

Непријатељ са службеном легитимацијом

Почнимо од питања која патриотска јавност најрадије поставља некоме другом.

Ко изнутра води хибридни рат против Српске православне цркве?

Ко Цркву користи као изборну сценографију, док њене унутрашње поделе претвара у кадровску политику?

Ко из режима води хибридни рат против сопствене државе?

Ко из уставних институција истерује уставни садржај, па празне зграде обавија заставама да се промаја не примети?

Ко је националне симболе претворио у амбалажу за политику после које су држава, суверенитет и народ сваким даном нешто мањи, а заставе на митинзима све веће?

Наш проблем са теоријом хибридног рата није што она не постоји. Проблем је што по сваку цену тражимо страног команданта, док домаћи извођачи радова уредно долазе на посао, провлаче картицу и примају плату из буџета.

Председник Републике, истовремено носилац парламентарне листе и најављени кандидат за председника Владе, најављује да ће тек 25. или 26. септембра поднети оставку. Из државне палате, у државно радно време, пред камерама које су дошле због државног догађаја, председник нам објашњава колико ће приватна бити његова будућа кампања. То је вероватно онај највиши степен борбе против корупције: све радиш јавно и још најавиш којим возилом.

У истој реченици у којој обећава да ће ићи својим аутомобилом, државну службеницу пита да ли је резервисала камионче. Навика на злоупотребу постала је јавна, подразумевана и, изгледа, никоме спорна. Више се не прикрива шта се ради. Само се унапред саопшти да ће бити урађено приватно.

После његове оставке председница Народне скупштине замењује председника Републике и, према званичном објашњењу Народне скупштине, преузима надлежности у области одбране и командовања Војском Србије.

Тако ће Ана Брнабић постати и врховни командант. То што је она геј није никакав државни проблем. Државни проблем је што исти режим сопственом бирачком телу продаје хомофобни фолклор, Прајд третира као ванредно стање, а онда, без иједног гласа тог истог бирачког тела, на врх државе поставља отворено геј жену.

Не зато што је постао толерантан. 

У њеној званичној биографији пише и да је радила у америчким консултантским кућама на пројектима које је финансирао USAID. То, наравно, није спорно. Спорно је само како у режимској пропаганди НВО новац представља доказ стране окупације све док његов корисник не уђе у Владу.

Добро плаћен радни стаж у ономе што режимски медији код других зову страном агентуром повећава висину будуће пензије. Трошак, наравно, сноси домаћи буџет. 

Десница као филмски реквизит

Представа о српској десници није настала у политичкој теорији, него на Булајићевим аудицијама за глумце.

Четник у партизанском филму морао је бити необријан, масан, пијан и благо заостао у развоју. Партизан је, чак и после три године у шуми, био уредно обријан, идеолошки поткован и осветљен са праве стране.

Рат је завршен, али кастинг није.

После комунизма су разни сумњивци окупљени око Шешеља и Вука Драшковића прихватили улогу која им је већ била написана. Српско национално питање претворили су у кафански програм: мало браде, мало шубаре, много галаме и обавезно неко ко ће на крају да се посвађа око рачуна.

Кафански национализам примио се у народу.  Континуитет комунизма примио се у катастру.

Десници су остале песме, кокарде и реквизити, а комунистичкој номенклатури станови, управни одбори, редакције, факултети, институти и право да утврђује ко је цивилизован. Црвена књижица замењена је европском агендом и плавим оделом, самоуправљање управним одбором, црвена петокрака жутим звездицама, а идеолошка комисија конкурсном комисијом.

Сребрнина је остала у породици.

Остао је и синдикални поглед на свет: Тако Оливера Ковачевић подржава Зорана Кесића на протесту због тога што му нови власник приватне телевизије није дао нову понуду. И то баш у часу када деца крећу у изборну борбу против старог система у којем је радно место било наследно право, а јавна телевизија породична имовина подобних.

Озбиљна, културна и национално освешћена десница од доласка овог режима углавном се креће испод цензуса. Режим је преузео њен фолклор, а наставио да разара све оно због чега би тај фолклор уопште имао смисла.

Косово је бранио билбордима.

Ћирилицу је бранио истим средствима, а име вође,  барем оним словима која је успео да понесе. Приликом предаје изборне листе прогутано је једно „а“ из имена Александра Вучића, а једно „е“ замењено словом „ш“.

Тако се испоставило да напредњачки српско-енглески алфабет има више од двадесет шест слова, али мање од тридесет.

Зато озбиљних националних интелектуалаца готово да није ни било у великим медијима. Нешто ваздуха ушло је у време Коштунице, али су и тада људи са кичмом давали оставке.

Интелектуалци су усавршили посебан облик самоцензуре. Власт смеју да критикују само ако је критика увод у много дужу критику оних који су против власти. Једна реченица против режима захтева најмање две против његових противника. То је наша интелектуална царина. Порез на додату интелектуалну вредност.

Тачније, на додату верност.

Двадесет осам одсто пораза

Мој скромни политички идеал није да српска десница одмах освоји власт. Било би довољно да постоји озбиљна, организована и културна структура која представља петнаест одсто људи.

Не да влада свима. Да чува народ од следећег рецидива бољшевизма, који код нас увек дође као коначно ослобођење од претходног коначног ослобођења.

Онда ме је Ломпар утешио. Према резултату који је изнео у интервјуу после ветирања, добио је  нешто више од 28 одсто подршке у већ филтрираном бирачком телу.

Његови пријатељи су то доживели као пораз. Он као одличан резултат.

Човек нас је обавестио да смо већ стигли до двадесет осам, а ја тражио петнаест. Очигледно сам поново потценио Србију. Истина, није то двадесет осам одсто грађана, али је можда значајније: двадесет осам одсто унутар поступка у којем је српско становиште претходно прошло медијску дезинфекцију, идеолошку тријажу и превентивни карантин.

И то је тек почетак.

Ломпар је, на личном нивоу, имао среће што су га се студенти одрекли. Да су га прихватили, свака његова реченица постала би фуснота Студентске листе, а сваки њихов промашај његова лична одговорност. Овако је остао без места, али и без обавезе да због места ублажи став.

Још је одбио да пређе на било коју страначку листу. У земљи у којој се после сваке увреде оснива покрет, човек је одбио да сопствено понижење претвори у изборни капитал.

То је већ крајње неполитички. Зато и оставља простор за нешто озбиљније. Двадесет осам одсто није довољно да се влада, али је више него довољно да лаж о непостојању националне мисли постане скупа за одржавање.

Десница може да јача. Нема разлога за предају. Напротив, сада су на њој остали видљиви углавном они који су спремни да плате цену сопственог става. То што их је мало није највећи проблем. Много је горе када их је много само док се дели нешто бесплатно.

Неутралност као сигурно радно место

Најгласнији су ових дана неутрални интелектуалци који нам у поверењу објашњавају да осећају притисак, да се аутоцензуришу и да нигде не смеју слободно да изнесу своје мишљење.

Откуд толики страх?

Зашто за све ове године нису изградили сопствени ауторитет?

Зашто се крију иза неутралности као иза службеног паравана, па провире тек када процене да је опасност прошла?

Можда зато што се ауторитет не добија функцијом. Он се гради управо у тренуцима у којима се функција ризикује.

Док они пате због немогућности да на округлом столу кажу све што мисле, запослене у државним службама изводе на потписивање страначких листа као инвентар установе. Ти људи се после у тајности вајкају да су морали због радног места.

Не страх да ћете изгубити гостовање. Страх да ће вам дете изгубити здравствено осигурање јер нисте стали у ред за потпис. 

Како је могуће да људи подржавају оне који их притискају и третирају као стоку?

Једноставно. Не подржавају их. Само су научили да се преживљавање у службеном извештају води као политичко одушевљење.

Па зар се нису сви продали?

Наравно да нису. Нису се продали само они којима није стигла довољно добра понуда и сујетни који су проценили да им је цена виша од тржишне.

У нашој јавној моралности принцип је често само неуспела лицитација.

Исти они који се сада потресају зато што је Ломпар испао са листе тврде да су све време знали шта ће се догодити. На почетку су, као папагаји са претплатом на Информер, понављали да је Ломпар убачен као корисни идиот јер је говорио на промоцији ПроГласа.

Сада тврде да је избачен зато што је био непожељан ПроГласу.

Дакле, једни верују да је био убачен зато што је користан. Други да је избачен зато што је опасан. Најспособнији верују у оба објашњења, зависно од доба дана.

Хибридни рат више не захтева доследну лаж. Довољно је произвести две супротне и свакоме испоручити ону која потврђује оно што је јуче већ одлучио.

Дахије су прочитале песму

У Почетку буне против дахија стоји упозорење које смо вековима учили напамет како бисмо били сигурни да га никада нећемо разумети:

„Не дирајте у њихове цркве,

Ни у закон, нити у поштење;

Не ћерајте освете на раји,

Што је мене Милош распорио,

То је срећа војничка дон’јела:

Не може се царство задобити,

На душеку све дуван пушећи;

Ви не мојте рају разгонити

По шумама, да од вас зазире,

Него паз’те рају к’о синове,

Тако ће вам дуго бити царство;

Ако л’ мене то не послушате,

Већ почнете зулум чинит’ раји,

Ви ћет’ онда изгубити царство.“

Ко су данас дахије?

Нису Турци. Нису странци. Нису чак ни посебна нација.

Дахија је човек који даје радну књижицу. Има службену легитимацију, возило, јавну набавку, кумовску фирму и групу за комуникацију у којој се утврђује колико раје мора да дође.

Савремене дахије су песму прочитале као списак задатака.

Дирнуле су у Цркву.

Дирнуле су у закон.

Дирнуле су у поштење.

Освета над рајом постала је кадровска процедура.

Раја се више не разгони по шумама. Разгони се по привременим уговорима, партијским списковима и затвореним групама у којима један пише, а сви све разумеју.

Фочић Мемед-ага је у истој песми предлагао да се проспу дукати по калдрми и за њих покупи војска.

„Просућемо рушпе по калдрми,
На дукате покупити војску.“

Рушпа му данас дође око 6000 динара.

Наш систем је ту процедуру унапредио.

Буџет плаћа. Странка само преброји. 

Зато председник може да најави да ће поднети оставку и као обичан грађанин кренути у кампању сопственим камиончетом. Ко је довољно глуп да у то поверује?

Погрешно питање.

Систем више и не тражи да му верујете.

Довољно је да се потпишете.

Подршка као диверзија

Ко све води хибридни рат против Студентске листе?

Режим, наравно. Али његови професионални кадрови постали су смешни. Њихови напади у већини случајева подигну подршку онима које нападају.

Озбиљнија диверзија може доћи у облику подршке.

Подршку студентима већ су саопштили СПО, који у колективном памћењу још носи име Вука Драшковића, и ЛСВ, која у истом том памћењу још припада Ненаду Чанку. У колону се већ гурају и комунисти.

Да ли они не схватају да подршка понекад може бити отровнија од напада?

Или схватају одлично?

Свеједно, те подвале више не могу значајно да оборе подршку Студентској листи. Ако Вук Драшковић подржи излазак сунца, то још није довољан разлог да национална Србија пређе на ноћни живот.

Исто важи и за монархисте.

Монархисти у Србији остављају утисак да сваки монархиста има сопствени покрет, најмање три монархистичке визије и бар две династије у резерви. Нема опасности да једна њихова изјава пресудно промени изборни резултат, јер они прво морају да утврде ко је овлашћен да је потпише.

У међувремену се појавила и листа под званичним именом „Аутентична десница“.

Сам придев „аутентична“ у називу требало би да отклони сваку потребу за накнадном провером порекла. То је врхунац страначке рачунице. Не рачунају да ће освојити поверење великог броја људи. Стратегија је проста: рачунају на глас из ината.

Не желе да порасту изнад цензуса. Чекају да се бирачко тело спусти до њих. Можда ће и успети. Али не зато што су постали аутентичнији, него зато што покушавају да ничим заслужени капитал општег разочарања претворе у сопствени страначки интерес.

Да су били шири од сопствене рачунице, национална опозиција би већ на неким од претходних избора, а њих нам није недостајало, имала једну коалицију.

Овако сви желе јединство. Под условом да се остали уједине око њих.

Историјска чињеница као кривично дело

Дошли смо дотле да подршка генералу Југословенске војске у отаџбини и даље мора да се правда као породична тајна.

Драгољуб Михаиловић је стрељан 1946. године, а амерички председник Хари Труман га је постхумно одликовао Легијом за заслуге 1948. године,

Какви су то бољшевички домети када се ни после осам деценија не сме изговорити проста чињеница, а да онај ко ју је изговорио не буде послат на идеолошки преглед?

И каква је одговорност лажних националиста, нарочито оних на власти, који годинама нису имали капацитет да озбиљно отворе питање готово ниједног српског страдања?

Страдања има довољно.  Недостаје само оно које се уклапа у тренутну коалициону математику.

Замислите сада да неки српски патриота почне да спинује и пошаље поруку:

Равногорци се захваљују Студентској листи што је смогла снаге да наше идеале уврсти у свој програм.

Оборио би им још који проценат.

Прави стручњак за хибридно ратовање зна да противнику не треба подметнути само лошу идеју. Понекад је довољно приписати му добру идеју која плаши погрешне људе.

Али нисмо такви. Нека деца победе.

Ми смо уз њих, па и уз њихове заблуде. Наше је да будемо изузетно доследни, искрени и поштени, па докле стигнемо.

Ко жели да се жртвује за истину и српске националне интересе увек ће имати ту могућност. Само ће цена бити већа. А за ту цену одговорни су и сви пасивни који се крију иза квазинеутралности. Док они чувају своје недостижне идеале од сваког додира са стварношћу, камионче им пролази испред носа и купи људе једног по једног.

Кућа после победе

Ако студенти не успеју, биће тешко замислити ко ће у догледно време имати њихов капацитет и легитимитет да поново покрене толики број људи. Цела машинерија већ ради против њих, укључујући и делове опозиције који су подршку дали тако да се прво добро чује ко је даје.

Ако студенти победе, велико разочарање почеће већ следећег јутра. Кућа ће бити опустошена. Каса празна. Институције расклопљене на резервне делове.

Очекиване економске проблеме могло би донекле да ублажи само то да се на свим каналима преносе јавна суђења.

На РТС 1 поступци за велеиздају.

На РТС 2 велика корупција, тендери, уградње и породични развојни пројекти.

На РТС 3, вероватно и најгледанијем, они ситни лопови који су били уверени да ништа нису крали. Њима је само породичним наслеђем припало право да наместе понеки тендерчић или да примају плату и не појављују се на послу.

Уосталом, можда су они и најмање штетили држави. Нису долазили.

Али освета је, као и љубомора, болест која се најпре покаже према најближњима. Народ ће зато прво желети да види комшију са измишљеног радног места. 

Свака алтерантива оваквом јавном сервису би била још личнија и опаснија.

Суђења би могла да нахране осећај правде, али не и стомак. После првог одушевљења стижу рачуни, дугови, празни фондови и грађани који су мислили да се сменом власти аутоматски мења и стање на банковном рачуну.

Тада ће почети праве тензије.

Посао активних родољуба није да тај тренутак дочекају са још једном трибином о хибридним ратовима. Сви би да буду хибридни генерали, а нико у ров неће, па макар и ров био хибридни. Потребни су људи, организација, економска памет, социјална одговорност и спремност да се држава брани и од револуционарног заноса победника и од повратка поражених.

За то би било довољно и оних мојих петнаест одсто. Ломпарових двадесет осам оставља чак и нешто резерве.

Долазе нова времена

Долазе нова времена.

Препознају се по томе што се старе ствари називају пажљивије. AfD више није ни нацистичка ни доказано екстремистичка странка. Бар не док суд не заврши поступак. Немачки суд је привремено забранио обавештајној служби да је третира као доказано десноекстремистичку, па је у уредничком речнику остала само „крајње десна“.

Није промењен програм. Привремено је промењен придев.

То, наравно, не значи да странка не може бити забрањена. Расправа о могућој забрани траје управо док се чека одлука о томе како државна служба сме да је назове.

Правна држава је чудесна: прво притвори придев, па образује радну групу да испита треба ли забранити именицу.

Немцима, уосталом, не би било први пут да на немачкој територији буду забрањене све странке осим Хитлерове. Хитлеров режим је 1933. NSDAP прогласио једином законитом странком.

Међутим, сада је заиста тешко одлучити ко је нациста: онај кога хоће да забране, онај ко тражи забрану, онај ко је против забране.

Док Немачка обучава језик да препозна непријатеља устава, у Јемену обучавају ракету.

Једна група са севера Јемена, у наслову јеменски Хути, у извештају довољно опрезно неименована,  користила је Claude Code за израду софтвера за навођење, навигацију и управљање вишестепеном балистичком ракетом.

Вештачка интелигенција није знала да прави ракету. Она је само у више различитих разговора решавала низ потпуно невиних инжењерских проблема који су, када се саставе, случајно требало да погоде нечију тачку на мапи.

То је нови међународни стандард безбедности: ракета није завршена, али је процедура углавном испоштована.

Нема доказа да су направили употребљиво оружје. Једно пробно лансирање, по свему судећи, није успело.

После неуспеха вратили су се истој вештачкој интелигенцији да утврде шта је пошло наопако.

Тако смо добили првог генерала који после изгубљене битке не подноси оставку, већ отвара нови разговор и пита да ли желите детаљнију анализу уз Premium пакет.

Кинеске компаније приступиле су проблему озбиљније.

Према извештају компаније Anthropic, оне нису хаковале америчку компанију у старомодном смислу. Нису прескакале ограду и обијале серверску собу. Преко лажних налога, посредника и тајно преусмерених корисничких упита масовно су извлачиле одговоре Claude-а како би његов начин закључивања употребиле за обучавање сопствених модела.

Савремена крађа не оставља разбијен прозор.

Оставља готово сто деведесет милиона уредно евидентираних разговора.

Док су кинеске компаније узимале амерички начин мишљења, неке су упите сопствених корисника тајно прослеђивале америчком моделу.

Тако су људи који су мислили да разговарају са Кимијем или DeepSeek-ом у ствари разговарали са Claude-ом.

Међу прослеђеним материјалима, према истом извештају, нашли су се снимци надзора корисника повезаног са кинеском војском, интерни подаци државних предузећа, полицијски систем за праћење кретања и приступни подаци руске државне базе повезане са одбраном.

Кинези су кренули по америчку памет, а Американцима успут донели кинеске и руске тајне.

Савремени лопов више не износи породичну сребрнину из туђе куће. Американци нису морали да краду податке. Подаци су дошли сами, прерушени у материјал за обуку.

Пекинг, преко Министарства трговине, тврди нешто треће: оптужбе су неосноване, а Сједињене Државе покушавају да сачувају монопол над вештачком интелигенцијом.

Тако Американци кажу да су Кинези украли модел. Кинези кажу да Американци краду тржиште.

Осетљиви подаци не кажу ништа. Они су већ прешли границу.

Западни маркетинг ће из свега извући једноставну поуку: не поверавајте тајне кинеским моделима, јер би могле завршити код нас без одговарајуће претплате.

Корисник кинеског модела тако постаје технолошки колаборациониста. Не зато што је предао тајну, него зато што је изабрао погрешног посредника.

Корисник који је мислио да разговара са Кимијем разговарао је са Claude-ом.

Claude је разговарао са Anthropic-ом.

Anthropic је разговарао са Конгресом и новинарима.

Једино корисник није био обавештен.

Он је, изгледа, био поверљив.

Негде у Берлину комисија бира придев.

Негде у Јемену вештачка интелигенција тражи грешку у путањи.

У Пекингу министарство исправља амерички извештај.

У Калифорнији компанија поправља заштитне механизме.

На нашем радију јављају да је добијена још једна хибридна битка.

Испред следеће државне установе камионче кочи.

Возач отвара списак.

Службеник отвара телефон.

„Морам ли да потпишем?“, пита вештачку интелигенцију.

Модел га упозорава да не уноси осетљиве личне податке.

Шеф чита његов ЈМБГ наглас.

П. С.

Овај текст је уређиван уз помоћ америчке вештачке интелигенције.

Исправила је моје словне грешке, проверила неколико извора и успут добила прилично тачну мапу мог политичког очајања.

Кинески модел би је, по свему судећи, само питао да то уради уместо њега.

Зато сам прескочио посредника.

Нисам јој оставио ЈМБГ.

Нема потребе.

То већ има човек са камиончетом.

Read More

Хиперпродукција хипериндивидуалаца: како масовно манипулисати сваким појединачно

 

Добро дошли у Србију, једину лабораторију на свету у којој закони физике и даље раде беспрекорно, док сваки колективни закон пуца чим неко покуша да га инсталира.

Гравитација нас држи на земљи. Све остало вуче свако на своју страну.

Ми смо народ генијалних солиста. Свако има неотуђиво право на first voice, чак и кад не зна песму. Проблем настаје кад нас саставе у хор. Тада престанемо да певамо и почнемо да једни другима отимамо микрофон. Бас ради за страну обавештајну службу. Сопран је издајник јер дише у другом ритму. Тенор је неутралан све док му не обећају соло деоницу.

Диригент, наравно, уместо палице држи батину.

Одсуство такта је једино што нам је заједничко

У духу тог хипериндивидуализма, и мене је ухватио порив да изведем закључке и испрозивам главне актере. Свестан сам да немам алтернативу, али имам потребу да сутра и сам кажем: „Е, ја сам добро рекао.“

Остаје ми једина нада да они којима се обраћам нису спали на тај ниво да чекају савет од мене.

То није карактерна мана. То је национални оперативни систем. Они који озбиљно приступају техници већ су нам оставили потпуну документацију, и то из прве руке.

Атест на сујету: упутство произвођача

Нисмо ми од јуче овакви. Наша неспособност да направимо функционалну групу има озбиљан родослов. Класици су грешку евидентирали много пре него што смо ми стигли да је прогласимо националном особеношћу.

Ако Винаверова запажања о Немцима преведемо на данашњи језик, добијамо једноставну формулу: код Немаца бројност рађа дисциплину, код нас оснивачки одбор. Стигне трећи Србин, а с њим стижу трећа, четврта и пета политичка опција, свака са програмом чија је главна тачка - против прве две.

У Дучићевом маниру, народе бисмо могли посматрати по ономе што их држи на окупу. Немца систем. Енглеза традиција. Нас углавном непријатељ, упркос систему и у нескладу с традицијом.

Док траје рат, Србин постаје легенда. Кад дође мир, постаје председник кућног савета који неће да преда мандат јер једини зна где је кључ од котларнице.

Домановић је већ спровео клиничко испитивање. Вођа не види пут, народ га прати, а сумњив први постаје онај ко пита куда се иде. Данас смо модел технолошки унапредили: вођа више не мора да буде слеп. Довољно је да је мрачно.

А Рајс нам није оставио књигу него корисничко упутство. Писао је о везивању за вође, страначким свађама, љубомори интелигенције и трци за положајима. Ми смо, као и са сваким упутством, садржај летимично погледали и радили на своју руку.

Ми смо, дакле, нација хиперсолиста. Појединачно светионици, колективно потпуни мрак, јер сва енергија одлази на гашење туђе светлости. У најбољем случају смо откачена диско-кугла: много зрака, ниједан правац, а интезитет толики да  увек неко ослепи.

Као просечан пример данашњег хипериндивидуализма издвојио бих познаника који себе доживљава као родољуба, али не баш толико глупог да се сврста међу аутентичну десницу. Неће да гласа за Студентску листу јер је, каже, она под превеликим утицајем Руса, па ће гласати за ЕУ коалицију!

Статистички гледано, можда таквих има и више, али је ваљда хипериндивидуалиста по дефиницији такав да их нема више од једног.

Једини смислен одговор на такву констатацију јесте да Путин ради за Трампа, Трамп за неког локалног рабина, који је члан неке ложе у којој главни масон контролише ресурсе под централном управом неког вишег ентитета.

Ко ми не верује, нека на интернету покуша да провери било коју од ових теза. За сваку ће добити сасвим довољно поузданих података.

Студентска листа: операција на здравој глави

Узмимо најсвежији пример: Студентску листу.

У тренутку док ово пишем, јавност има наводе о предлозима за вето на Мила Ломпара, незваничну информацију да је ректор Владан Ђокић тесном већином ветиран, уз напомену да одлука још није коначна, и много више тумача него званичних објашњења. Студенти своје унутрашње поступке не коментаришу.

Изгледа да је неко унутра читао Домановића и толико се уплашио нашег политичког генетског кода да је решио да га хируршки одстрани. Логика је отприлике ова: ако немамо истакнуту личност, нећемо имати око кога да се поделимо.

Дивна теорија.

Проблем је што су, лечећи мигрену, можда ампутирали главу. Тело још хода, што нам је тренутно једина утеха. Надамо се да ће по инерцији стићи тамо куда се упутило.

Одсуство једног вође штити покрет од једног ударца. Истовремено га лишава лица које преузима одговорност, потписује одлуку, објашњава грешку и брани резултат. Бестелесну масу тешко је обезглавити.

Колико су студенти научили од немачке дисциплине, биће јасно по броју контролора на бирачким местима, броју резервних сервера и оперативности плана за дан после победе. Немци су нам више пута показали да дисциплина није морална категорија. Организовано се може стићи и у цивилизацију и у катастрофу.

Као што сам већ написао у тексту „План Б побеђује“, гласаћу за студенте. Не зато што су прва варијанта, него зато што се прва и даље није појавила. Њихова енергија је искрена и неопходна, а алтернатива је расподела фотеља коју смо гледали толико пута да и статисти знају текст.

Али нећу глумити да не разумем оне који одбијају да изађу на изборе. Апатија затечене Србије није лењост него талог изневерених нада. Људи су толико пута позивани да спасу државу да су почели да сумњају да ли је уопште реч о дављенику.

Срећом, одговорних родољуба нема много, па штета не мора бити велика. Осим ако резултат буде неизвестан. Тада ће нам, као и увек, недостајати баш они који нису хтели да се мешају.

Када од њих тражиш најскупљи политички кредит (поверење са непотпуном документацијом)  преузимаш и обавезу да објасниш за шта ће бити потрошен. Ако разочарани остану код куће, пасивност ће бити њихов избор. Политичка одговорност за то што нису покренути неће моћи накнадно да им се фактурише.

Студенти играју игру са највишим улогом. На њиховим плећима је исход, укључујући и поверење оних који су већ превише пута преварени.

То је превелико бреме за плећа која тек уче да носе терет.

Још горе: нико други није хтео да га подигне.

Теорија игара: персонализована неслога

У теорији игара проблем се не зове „систем нулте сарадње“. Проблем настаје када нема поузданог механизма координације, па сваки играч бира најсигурнији потез за себе, а сви заједно производе исход гори за све.

Режим у таквој игри не мора да убеди већину. Довољно је да сваком појединцу учини неповерење рационалним. Он контролише ресурсе, медијску буку, време и цену непослушности. Грађанин контролише свој страх и понеку лозинку.

Доскоро је изгледало да је немогуће масовно манипулисати друштвом које се распало до нивоа појединачне личности. Развој технологије, а пре свега напредак човечанства у лагању, решио је и тај инжењерски проблем.

За масовну манипулацију више није потребна маса.

Потребан је LLM модел.

Микротаргетирање не мора да сломи целу групу одједном. Довољно је да сваком појединцу испоручи тачно ону дозу параноје, сујете или полуинформације која му лично прија, у боји коју је сам изабрао.

Једноме се пошаље доказ да су студенти превише десно. Другоме да су превише лево. Трећем да немају никакав став. Четвртом да иза сваког става стоји амбасада. Петом да су деца. Шестом да више нису деца чим су ушла у политику.

Успех микротаргетирања најчешће се препознаје по томе што његова жртва реченицу почиње речима: „Дошао сам до информација...“ Убеђена у сопствену ексклузивност, несвесна је да није она дошла до информација, информације су дошле до ње.

Истина више не мора бити заједничка. Довољно је да сумња буде персонализована.

Успех студената ионако се делом заснива на личној представи сваког присталице о томе шта они заступају. Док су имена и програм недоречени, листа је празно платно на које свако пројектује своју последњу наду. Проблем настаје када се упале светла и испостави се да су сви гледали различит филм.

Свако рушење те приватне представе носи ризик разочарања. Режиму није потребно да понуди бољи филм. Довољно је да поквари пројектор.

Постоји и добра вест, ако баш инсистирамо на оптимизму. Када алгоритам исецка циљну групу на сувише ситне делове, може почети да производи противречности и шум уместо контроле. Ту наша урођена сумњичавост према сваком наметнутом тренду престаје да буде само мана и постаје имунска реакција.

Не баш имунитет. Више температура.

Организам зна да нешто није у реду, али још не зна да ли ће уништити вирус или себе. 

Парадоксално, долази наше време. Потребно је само да наш појединачни имунски систем прежваће индустријски произведено микротаргетирање. Ако томе нисмо дорасли, хиљаде година припрема за дигитално доба падају у воду. 

Исти тај спорни алат може радити и у нашу корист. Не морамо се стезати у круту организацију по немачком узору. Довољно је умрежити хиперсолисте у децентрализоване, аутономне јединице које поштују закон, проверавају информације и раде за заједнички циљ, а да им нико не одузме соло деоницу.

Не треба нам немачки хор. Довољна је мрежа српских солиста који су се бар договорили око текста песме. Ноте ћемо успут усагласити.

Да бисмо техником победили технику, морамо јој додати нешто аутентично наше. Макар то био индивидуализам. Непријатељ може да гађа сваког појединачно, али не може једним прекидачем да искључи све.

Одбрана гласа: рачун стиже после победе

Изборна победа није крајња тачка. Права математика почиње оног тренутка када треба одбранити оно што је освојено.

Шта радимо ако Запад, по старом обичају да стабилност назове демократијом кад му то одговара, прогута крађу изборне воље ради мира на Балкану?

Мира и рудника.

Шта радимо ако медијско и емотивно пумпање испразни резервоар пре финиша? Ко броји, ко чува записнике, ко проверава информације, ко обезбеђује резервне канале комуникације, ко пружа правну помоћ, а ко сноси одговорност ако се грађани позову на улицу без јасног плана?

Победа која се не може доказати остаје резултат истраживања јавног мњења.

Ако студенти изгубе одбрану изборне воље, неће уследити само још један пораз. Управо у томе је и највећи ризик ветирања оних који су доследно оличавали пркос режиму. Следиће општи друштвени слом, дубљи цинизам и режим који ће, притиснут кризом, стегнути обруч и појачати репресију. После последње наде не долази нова нада. Прво долази празнина.

Претпоставимо, оптимистички, супротно. Студенти долазе на власт. Затичу девастирану кућу, испражњену касу, урушене институције и документацију која је, сасвим случајно, изгорела у складу са прописима. Немају политичко искуство ни изграђену логистику потребну да се носе са екстремистима с леве и десне стране који већ чекају свој ред у ходнику.

Леве ће, барем, моћи да контролишу преко Јове Бакића.

Ломпар и професорска рука која се не пружа сама

Овде улази Мило Ломпар. Или, прецизније, остаје испред врата, ако су медијски наводи о ветирању тачни.

Он није важан само као једно име са списка. Са људима који су доследно одбијали да политичку трговину прогласе националним интересом, представља природни стожер интелектуалне линије отпора. Свој јавни ауторитет градио је на доследности. Управо зато би његово уклањање било политички слојевитије од обичне кадровске одлуке.

Најлакше је рачунати да ће човек његовог формата, повређен, поносно заћутати. Високоинтелектуална сујета идеалан је механизам пасивизације: довољно је човека увредити тако прецизно да му повлачење почне да личи на достојанство.

Ломпар је јасно говорио да је примарни циљ смена оваквог режима. Ако је циљ заиста примаран, лични вето морао би бити споредан. У супротном, редослед приоритета утврдила је повређеност. И сада се само од њега очекује доследност, што је, ето, још једна рационална одлука студената.

Мисаони експеримент је једноставан. Ломпар и круг око њега могу изградити структуру која ће споља подржати Студентску листу, а истовремено се јасно одвојити од њених заблуда. Већ постоје странке које су успеле да задрже своје симпатизере, подрже студенте и притом стекну симпатије дела људи окупљених око Студентске листе. Дакле, могуће је остати доследан, а не затрти сопствене политичке симпатије.

Ломпар се природно намеће и као могући председнички кандидат, фигура која би могла да повеже разбијене атоме без претварања да су одједном постали исти елемент. Ризик је реалан: може добити само утешну награду у виду статуса моралног победника. Хоће ли на то пристати? А и ако пристане, колико тиме постаје отворена мета?

То је медаља коју режим радо додељује противницима. Направљена је од материјала који не утиче ни на једну полугу власти.

Српски интелектуалци морају изаћи из зоне комфора. Ако Ломпар и људи његовог формата одбију да уђу у блато под изговором да су изнад ситуације, постаће оно чега већ имамо вишак: незаинтересовани баба-мудраци који све знају, свакоме су нашли ману и достојанствено се чешљају док кућа гори.

Могуће је да Ломпар заиста нема капацитет за страначко деловање. Не мора свако да оснива странку. Може да окупи људе, дефинише минимум, позајми свој ауторитет заједничкој ствари и повуче се када структура стане на ноге.

Ако ни то није могуће, питање остаје отворено за сваког српског интелектуалца.

У сваком случају, моћи ће да солирају.

Режим за солисте никада није укинуо аудицију.

П. С.

Ако се на крају ипак покаже да су три Србина и пет партија непроменљив закон природе, предлажем да Домановића прогласимо за врховног AI бота и пустимо да систем сам себе угаси.

Уштедећемо бар на штампању гласачких листића док у расејању будемо бирали председнике кућних савета.

Живели, свако у својој верзији истине, како нам алгоритам појединачно одреди.

Read More

ПИТАЊА ЗА ЧОВЕКА КОЈИ СВЕ ЗНА

После читања текста на Новом Стандарду Мише Ђурковића „Идентитетске и политичке борбе“, намећу се нека питања које аутор није смео да постави.

Оволико година човек гради биографију, пише књиге, предаје, говори о озбиљним стварима, а онда једног дана седне и напише да су студенти „тзв. студенти“, да су „телетабиси“, да иза њих стоје Британци, Немци, Пајтић, НВО, ко зна ко још.

Човече, ако си све то открио подели доказе са нама обичним смртицима. Чему етикетирање?

Не треба нам цела мрежа завереника. Довољан је један. Само један конкретан доказ.

Јер „наводно“, „кажу зли гласови“, „изгледа“ и „условно речено“ нису баш научни метод. То су више фусноте за кафанску геополитику.

Али добро.

Идемо редом.

Зашто студенте називаш „тзв. студентима“?

Да ли су студенти постали „тзв.“ зато што су ушли у политику без твоје дозволе?

Или се статус студента у Србији добија тек после комисије за националну подобност?

Кад већ толико инсистираш на идентитету, ко је овлашћен да утврђује ко је прави студент, а ко „тзв.“?

Ко год је пратио конференцију за медије, могао је јасно да види да међу присутнима нису били само студенти, нити су се сви присутни тако представљали.

Зашто их зовеш „телетабисима“?

Да ли је то аргумент?

Или се, кад понестане аргумената, прелази на степеник више - надимак?

Јер човек може да буде анониман, неискусан, политички незрео, па чак и да греши.

Али ако му одговориш са „телетабис“, остаје једно незгодно питање:

шта си ти заправо поручио?

Зашто се кријеш иза „неутралних“?

Ако си ти у праву, шта ће ти гомила „неутралних“ као алиби?

И шта су уопште „неутрални“?

Они који нису били на твојој страни?

Или они који те нису благовремено питали за дозволу да буду патриотски исправни?

Зашто професору Ломпару не пустиш да каже шта мисли  о својој позицији, својим аргументима и својој одговорности?

Или је проблем баш у томе што би човек могао да каже нешто што ти се не уклапа у конструкцију?

Још занимљивије:

да ли би Ломпар изабрао тебе да објашњаваш његов став?

Или си ти већ постао незванични преводилац Ломпарових мисли?

Зашто, кад аргументовано нападаш власт, мислиш да тиме аутоматски добијаш право да неаргументовано нападаш оне који нападају власт?

То што је власт крива за нешто не значи да су сви њени противници аутоматски паметни.

Али ни обрнуто.

То што студенти нису савршени не значи да је власт постала невина.

То је, отприлике, први разред логике.

Зашто се позиваш на „НВО“, „британски фактор“, „немачку струју“, „финансијере“ и „управљаче иза сцене“, а истовремено студентима замераш што немају довољно транспарентности?

Тражиш од њих списак.

А ти нам показујеш стрелице.

Они треба да кажу ко је на листи.

Ти нам кажеш ко је иза листе.

Они треба да објаве програм.

Ти објавиш геополитички дијаграм.

И онда се чудиш што неко пита:

ко је овде направио телетабиску епизоду?

Ко ти је дојавио ко је носилац листе, ко је виђен, ко је унутра, ко је напољу и ко ће шта наводно радити?

Који је извор?

Поуздан?

Проверен?

Или само довољно злонамеран да се лепо уклопи у текст?

Јер ако избациш „сензационалну“ тврдњу пре него што је ико ишта званично објавио, постоје само две могућности.

Или знаш нешто што други не знају.

Или једноставно трчиш пред руду.

А шта ако погрешиш?

Шта ако извор није поуздан?

Шта ако листа буде потпуно другачија?

Шта онда?

Хоћеш ли написати:

„Извините, погрешио сам“?

Или ћемо добити нову теорију по којој је и исправна листа део завере?

И, најзад, зашто толики страх да ће се нешто догодити пре него што се уопште догодило?

Ко те тера да журиш?

Ко те гони?

Ко ти је рекао да мораш баш сада да откриваш оно што још нико није објавио?

Зашто своје аргументе не сачуваш за стварно важан моменат?

Избори су, како сам кажеш, пред вратима.

Ако стварно мислиш да ће студентска листа направити политичку катастрофу, зар није логично да сачекаш да људи објаве листу, програм и услове под којима траже глас?

Онда их удари аргументима.

Не надимцима.

Не „злим гласовима“.

Не Немцима.

Не Британцима.

Аргументима.

То би чак могло бити непријатно.

И за њих.

И за тебе.

И најзад — шта си ти конкретно урадио против те власти?

Не шта мислиш.

Не шта знаш.

Не кога познајеш.

Не ко је чији.

Не ко је кога наводно поставио.

Шта си конкретно урадио?

Јер ако две године гледаш власт која је, по твом сопственом опису, направила толико тога погрешног, а онда највећи део енергије потрошиш да објасниш зашто ни они који јој се супротстављају нису довољно добри — човек почне да се пита:

да ли ти је власт заиста проблем?

Или ти је проблем што се појавио неко ко би могао да је промени без тебе?

То је већ занимљивије питање.

Јер лако је бити против власти.

Тешко је бити против власти без потребе да истовремено будеш главни тумач свих који су против ње.

А онда долазимо до најсмешнијег дела.

Тражиш од студената да покажу ко су, шта хоће, с ким ће, шта ће после избора, ко ће бити одговоран и шта ће радити првог дана.

Све оправдано.

И ја то тражим.

Али имам једно мало питање за тебе.

Која је твоја листа?

Који је твој програм?

Који је твој план?

Који је твој кандидат?

Ко су твоји људи?

И, што је можда најважније:

ако нису добри ни ови, ни они, ни трећи ко онда треба да победи?

Да ли постоји нека тајна, идеолошки чиста, геополитички проверена, патриотски сертификована и демократски беспрекорна листа?

Или ћемо, као и обично, сви на изборе са стручним мишљењем о томе за кога не треба гласати?

То је код нас најразвијенији политички програм.

Зове се:

„Ја бих, само немојте баш ове.“

А власт за то време мирно броји гласове.

И можда је то и најбољи део целе приче.

Док једни објашњавају ко су „тзв. студенти“, ко је „телетабис“, ко је Немачка, ко је Британија и ко је некоме нешто дојавио — власт нема никакав проблем.

Њени противници се сами баве кастингом једни других.

Само још фали комисија да утврди:

ко је довољно против власти да сме да буде против власти.

Read More

Како обрадовати самог себе за рођендан?

Дан раније изгубиш кључеве.

То и није нека вест. Ко ме зна, зна да је заборавност један од мојих најстаријих хобија..

Сутрадан  рођендан, крећем у потрагу.

Стан. Паркинг. Парк. Трибине највећег стадиона у Чачку.

Наравно, прво сам проверио код Врцале. Њега сам по овом основу већ звао неколико пута. Нема Реноа који сам возио , а да му нисам губио кључеве.

Сретнем Јеленка.

- Нема шансе да их нађеш.

Е, сад већ морају да се нађу.

Тражим даље.

Смеће. Отпаци. Дуга трава.

Место где је било неколико хиљада људи на концерту Рибље чорбе.

И кад сам већ дигао руке , нађем их.

У смећу и трави.

Испаде да сам их изгубио на најбољем могућем месту.

Да их нико не нађе пре мене.

Срећан ми рођендан.

П. С.

Нико нема толико срећних момената као забораван човек. Све док не почне да заборавља да је заборавио.

Read More

Приручник за власт у 139 питања

Моја упутства, ваша борба

Сваки политички савет студентима бесмислен је ако га даје онај ко није положио сопствене испите из политичке праксе. Нарочито ако је још и добронамеран.

Злонамеран савет бар има поштење отворене провокације. Добронамеран савет је удобнији јер не мора да поквари ниједан дан годишњег одмора.

Овде су се одомаћили људи који тачно знају шта други морају. Шта они сами морају још нису утврдили, свесни да је то далеко сложеније питање и да захтева озбиљнију стручну анализу.

Да бих и сам избегао улогу дежурног главнопаметујућег, а оставио бар мало места за дијалог, преостаје ми само да студенте питам шта намеравају да ураде са мојим гласом. Њега сам им, стицајем трагичних политичких околности и за разлику од ових првих, свакако решио да дам.

Савет је бесплатан. Глас ипак нешто кошта.

Саветовалиште за туђу храброст

У тексту „План Б побеђује“ већ сам објаснио зашто је студентска листа друга варијанта.

Радо бих гласао за прву, чим се појави, представи програм, покаже људе, организује контролоре и докаже да није још једна група грађана основана ради промоције њених оснивача. Они који су могли да направе ту прву варијанту решили су да буду саветници, а не људи од акције.

Они други, људи од акције, имали су  деценије да покажу шта знају. Показали су. Ко је задовољан резултатима њиховог рада, слободан је да их и даље подржава. Било да су на власти, против власти, уз власт или испод ње, да левитирају изнад или гравитирају око ње.

Сви очекују да студенти ризикују. Студенти очекују да је већина довољно урачунљива да препозна сопствени интерес. Политичке странке очекују да их неко врати у игру. Интелектуалци очекују да их историја накнадно упише у први ред. Народ очекује да неко други први изађе на улицу, а режим очекује да сви наставе да очекују.

Очекивања су  једина кој нас још увек држе у равнотеже.

Студенти су ту равнотежу пореметили. Зато их сада сви саветују како да се врате на место.

Глас без гаранције

Волео бих да живим у држави у којој се власт бира између више озбиљних програма, а не у друштву у коме се последња нада појављује са индексом, ранцем и добровољним редарима.

После четрнаест година преданог рада, режим је успео да створи критичну масу бирача која би против њега гласала и за „главицу купуса“. То, наравно, није комплимент купусу. Нити је бланко меница студентима.

Глас није доказ вере. То је привремена одлука донета са непотпуним подацима. Иако прија што су њихова имена још у инкогнито моду, барем њихова обећања морају бити јавна, проверљива, орочена и довољно конкретна да се касније не могу превести са српског на политички.

Не треба сваком гласачу посебан одговор. Потребна је јавна платформа после које никоме ништа неће остати нејасно. Ни онима који подржавају. Ни онима који не подржавају.

План за дан када план престане да важи

Најлакше је написати шта се ради ако избори буду поштени, медији отворени, институције неутралне, полиција уздржана, бирачки списак уредан, а поражени честита победнику.

За тај сценарио није потребан план, већ честитка. За овај су потребни одговори. Они су први корак ка одговорности.

Шта ако режим пре избора предузме противуставне изборне радње? Која је тачно граница преко које се не иде? Ко одлучује када се избори бојкотују, на основу којих доказа и у ком року? Шта је неправилност због које се улаже приговор, шта је разлог за понављање гласања, а шта је тачка после које учешће само даје легитимитет унапред написаном резултату?

Форензичари накнадно цртају линије само око беживотних тела. 

Шта ако на сам изборни дан буду организоване провокације које онемогућавају нормално гласање? Ко проверава информације? Ко спречава да једна лажна порука произведе стампедо, а један убачени човек слику која ће се три дана вртети на свим телевизијама?

Шта ако дође до физичких обрачуна?

Не питам ко је храбар. Храброст без организације је леп материјал за спомен-плочу. Питам ко води правне тимове, ко обезбеђује лекарску помоћ, ко чува доказе, ко саопштава проверене информације и ко има овлашћење да народу каже да се повуче пре него што нечија туђа деца постану потрошни материјал за вечерњи дневник.

Шта ако режим прогласи победу?

Којим средствима се доказује стварни резултат? Постоји ли паралелно бројање, записници са сваког места, фотографије, контролни центар, резервни канал комуникације и јавно доступан траг који не може да нестане заједно са интернетом у једној згради?

Како се изборна победа брани?

Мирно, организовано и у границама закона, наравно. Али те четири речи нису план. То су речи којима се план најчешће замењује.

Који су кораци? Ко их саопштава? Ко сноси одговорност? Колико дуго трају? Шта је крајњи циљ сваког корака? Где је граница после које се не тражи од грађана да својим телима плаћају недостатак туђе припреме?

Шта ако Европска унија, или било која друга страна сила, стане уз досадашњи режим и подржи крађу? Шта ако честитка стигне пре записника, као дипломатски облик видовитости? Да ли постоји план за доказивање резултата независно од расположења Брисела, Вашингтона, Москве, Пекинга и амбасадора који је тог јутра устао на погрешну геополитичку ногу?

Шта ако сви медији у изборној ноћи пређу на забавни програм? Постоји ли комуникациона мрежа која не зависи од једне телевизије, једне платформе, једног налога и једног човека са лозинком? Ко чува копије доказа? Ко их потписује? Ко их показује грађанима, а ко домаћим и страним посматрачима?

Шта ако режим заиста освоји више гласова, али избори буду праћени неправилностима? Која неправилност мења исход, а која га само прља?

Шта ако власт ангажује регуларне или нерегуларне јединице да бране проглашену крађу?

Ко документује наређења? Ко идентификује одговорне? Ко пружа правну, медицинску и материјалну помоћ угроженима? Ко спречава освету, линч и формирање приватних противјединица, јер се држава не враћа тако што свако оснује своју?

И најважније: колика је солидарност са онима који су јавно стали уз студенте?

Шта кад неко остане без посла, буде приведен, претучен, тужен или остављен да сам плаћа цену заједничке ствари.

Солидарност није фотографија са скупа. Она почиње када се камере угасе, а стигне рачун.

Кад победа постане кадровска служба

Претпоставимо да студенти победе. То је онај кратак, свечани тренутак у којем се сви загрле, а онда неко мора да отвори табелу са именима, презименима и квалификацијама.

Шта ако немају већину? Са ким ће сарађивати и под којим условима?

Да ли ће инсистирати на мањинској влади? Ако и даље сматрају да опозиционе странке нису достојне сарадње, ко ће у Скупштини подржавати ту владу? Ако прихвате подршку, шта се даје заузврат? Ако се не даје ништа, зашто би је неко дао? Ако се нешто даје, зашто то не бисмо знали пре гласања?

Људи имају право да подржавају чак и СПС и Ружића, па и проевропске странке, штавише самозвано аутентичне и самонајављене народне покрете. Право на политичку заблуду једно је од ретких права које се код нас доследно поштује.

Али студентска платформа мора да каже какав ће однос имати према свима њима током кампање и после проглашења резултата.

Шта ако нека опозициона странка пређе на другу страну?

Ко је одговоран за погрешну процену? Да ли се споразуми објављују? Да ли ће сваки састанак о формирању већине имати записник или ће се држава поново састављати по ресторанима, уз објашњење да јавност још није зрела за јеловник?

Шта ако се неко из студентских редова издвоји, прогласи да је баш он изворна воља свих пленума и почне да остварује своје парцијалне интересе?

Какви су одбрамбени механизми? Ко га политички делегитимише? Ко објављује чињенице? Постоји ли кодекс, контрола сукоба интереса, јавна имовинска карта, обавеза објављивања састанака и траг сваког гласа? Шта ако неко почне да вуче на своју страну, јер је код нас свака заједничка победа традиционално само почетни капитал за приватно предузеће?

Питање је колико ће коштати и колико брзо ћемо сазнати цену.

Првих сто дана и последњих четрнаест година

Победник мора пре избора да објави шта ради првог дана, шта у првих петнаест, шта у првих тридесет, а шта до стотог.

Не „враћамо институције“.

Коју институцију? Којим актом? Ко је одговоран? У ком року? Како меримо да је враћена, а не само префарбана?

Првог дана мора се знати како се чува документација, како се спречава уништавање доказа, ко преузима кључне системе и ко потписује да је затечено стање заиста затечено, а не накнадно уређено за потребе транзиције.

Мора се знати када се објављују државни уговори, обавезе, гаранције, дугови, кадровски спискови и стварно стање јавних предузећа.

Мора се знати и шта се ради са медијима, како се јавни сервис враћа јавности, како се додељују фреквенције и у ком року престаје пракса да власт уређује програм.

Мора се знати која питања се намерно остављају за касније и зашто. Косово, Европска унија, Русија, НАТО, Кина, литијум и судбина цивилизације могу да сачекају бар док се не утврди ко је све имао приступ државном рачуну и зашто му је био потребан толики број нула.

Висока политика ме у првих сто дана занима само у њеној најнижој, правној тачки. Ако постоје докази да је неко извршио кривично дело против уставног поретка или државе, не треба ми геополитички есеј. Треба ми независан тужилац, законит поступак и суд који не чита пресуду из партијског саопштења.

Дипломатија за то време може да релаксира међународни притисак. То јој је посао. Није њен посао да нас убеди да је притисак заправо прилика за ново национално понижење у интересу стабилности.

Влада у оставци

Да ли већ сада постоје људи за сваку кључну позицију, од министарстава до локалних јавних предузећа?

Какви су то људи?

Стручни, али за шта? Поштени, на основу чега? Независни, од кога? Са радним искуством, где стеченим? Са имовином, како стеченом? Са партијом, колико недавно напуштеном?

Имена можда не морају сва бити објављена одмах. Критеријуми морају.

Моја идеја је радикално скромна. Нова власт би могла да постави проверене људе по вертикали тамо где је то неопходно за очување система, документације и редовног рада, одреди јасне рокове, па да сама себи поднесе оставку.

То би био први случај у нашој политичкој историји да се власт сама ограничи пре него што је на то натерају грађани, кредитори или тужилаштво.

Према члану 17 Закона о Влади, Влада којој је престао мандат може да обавља само текуће послове. Ми и текућих послова имамо преко главе после оволике пошасти. 

Зато и тај модел мора имати јавно самоограничење: шта влада у оставци неће радити чак и ако формално може, колико дуго траје, ко је контролише и када се расписују наредни избори.

Али мора се објаснити и редослед. Ако Влада прерано поднесе оставку, више не може да предлаже законе потребне за изборну, медијску и антикорупцијску реформу. Значи ли то да се пре оставке усваја мали, унапред објављен пакет нужних закона, а онда прелази на текуће послове? Колико је тај пакет мали и ко спречава да у њега, уз техничку исправку зареза, стане и половина новог политичког система?

Иначе ћемо добити техничку владу која ће се технички бавити свиме, а политички неће одговарати ни за шта.

Нулта толеранција

Од студената очекујем промоцију нулте толеранције на корупцију.

Нулте.

Не мале корупције која се не рачуна. Не чоколаде која није мито јер има лешник. Не поклона учитељици за Осми март зато што сви дају. Не коверте лекару зато што је човек био љубазан. Не пића службенику из катастра или царине ако се докаже да је то била цена за службену услугу. Не преписивања на испиту јер сви преписују. Не провлачења на муфте јер се, поред знања, срећом, признаје и познанство.

Код нас мито почиње као знак пажње, наставља као обичај, а завршава као тарифник.

На крају се корупција брани културом. Испада да бисмо без коверте изгубили национални идентитет.

Ако је нулта толеранција стварна, мора да се зна када почиње. Одмах или после прелазног периода за пражњење фиока? Које су казне? Како се доказује? Како се штити пријавилац? Како се спречава да пријава корупције постане средство за уклањање комшије, колеге или бившег кума?

Колико дана је потребно да сваки функционер и руководилац објави имовину, приходе, пословне везе и сукобе интереса?

Када почиње провера порекла имовине?

Ко је спроводи?

Ко контролише контролоре?

Шта је са лустрацијом? На кога се односи, за која дела, по ком поступку и са којим правом на жалбу? Да ли се проверава политичко мишљење или конкретно учешће у кршењу закона и људских права?

Шта ће бити са судијама које су тврдиле да није спорно незаконито прислушкивати грађане? Не питам ко ће им пресудити на телевизији. Питам ко ће преиспитати њихове одлуке, дисциплинску и кривичну одговорност, у поступку довољно чистом да се лустрација не претвори у нову партијску чистку са бољим логом.

Ако на ова питања нема рокова, онда немамо програм.

Имамо информативни програм сведен на временску прогнозу.

Јавна предузећа и приватна сећања

Посебан програм потребан је за јавна и локална предузећа.

Тамо су године партијског запошљавања произвеле необичну организациону културу. Нико не зна ко је кога запослио, али сви знају ко не сме да добије отказ.

Док у Словенији пет-шест општина дели једно комунално предузеће које покрива све - од воде, канализације и грејања, преко смећа и зеленила, до паркинга и гробља - у Чачку смо поделили све осим рачуна.

Тако хранимо више од петнаест градских предузећа, установа и агенција: Водовод, Комуналац, Моравац, Чачак, Градско зеленило, Паркинг сервис, Туристичку организацију, Зрачак, Градску стамбену агенцију, културне установе и осталу родбину градског буџета.

Свако има свог директора, управни и надзорни одбор, правну службу и администрацију. Јер није сврха јавног предузећа да реши проблем, него да се проблем правилно распореди по фотељама.

Зато су рачуни све већи, а град све запуштенији. Апарат очигледно ради, само још није утврђено за кога.

Нове руководиоце треба овластити да запосленима понуде заштиту ако изнесу проверљиве доказе о фиктивним радним местима, незаконитом запошљавању, партијским квотама, изнуђивању гласова и људима који плату примају редовније него што долазе на посао.

Не фотографију са митинга.

Доказ.

Не освету.

Поступак.

Ако се утврди да је половина радних места створена незаконито или искључиво ради партијске контроле, да ли ће се сваки случај појединачно преиспитати и незаконити уговори раскинути? Ако предузеће после тога може да опстане, нека опстане. Ако се ухлебљеници синдикално организују да бране право на непостојећи посао, следи ли ликвидација и оснивање новог предузећа које ће преузети нужну имовину, јавну функцију и људе изабране на стварном конкурсу?

Или ћемо поново закључити да је систем превише велики да би се мењао, па ћемо заменити директора, секретарицу и фотографију председника у ходнику?

Који је рок за попис уговора, радних места, дугова, јавних набавки и стварних потреба?

Тридесет дана?

Шездесет?

Сто?

Или чувених „у најкраћем могућем року“, што у преводу са политичког значи после застарелости?

Нулта толеранција не почиње хапшењем највећег лопова. То је свечани део програма.

Почиње оног дана када пристојан човек престане да носи поклон лекару, наставнику, царинику и катастарском службенику, а да се због тога не осећа као будала која једина није разумела правила.

Тада се види да ли је систем промењен.

Све пре тога може да стане у конференцију за новинаре.

Платформа уместо канонизације

Одговори на ова питања неће променити моју одлуку. Уосталом, нису сва питања за њих. Нека су за мене, а нека за вас.

Гласаћу за студенте.  Не зато што су ме уверили да не могу погрешити, него зато што су остали доказали да могу. Не зато што су прва варијанта, него зато што су једина преостала која још није постала коначни извештај о штети.

Али желим да знам шта подржавам, да касније имам у кога да уперим прст.

Најпре у њих.

После, ако преостане одговорности, и у себе.

Не као они накнадни опозиционари који су све знали, свуда били и ничега се не сећају. Него као човек свестан да је својим гласом преузео део одговорности за ризик.

Подршка није канонизација.

Студентски индекс није уверење о моралној некажњивости.

Не треба мени да одговоре на овде изнетих 88 директних и 47 индиректних питања. Није ово пријемни испит за власт, мада би његово увођење било одлична пракса. Нека одговоре себи, али јавно и прецизно. До тада ће свако ко их не подржава морати да каже шта му је алтернатива.

Да не бих бесконачним питањима разводњавао одговорност, остало ми је још само сто тридесет осмо питање: ко је, од свих понуђених, најближи томе да положи тест?

Тиме сам испразнио сав свој арсенал питања. Остало ми је још само 139. реторичко питање: шта ако и  студенти, на крају дигнете руке од нас - ситничавих пред туђом жртвом, а широкогрудих само према сопственом интересу?

П. С.

На излазу ће, наравно, стајати саветници. Ако студенти победе, први ће им честитати што су их послушали. Ако изгубе, први ће доказати да су их на време упозорили. Ако се поделе, објасниће да су јединство одувек сматрали кључним. Ако остану јединствени, упозориће на опасност једноумља.

Најстабилнија позиција у свакој игри јесте она у којој други плаћају цену, а ти задржаваш право да будеш у праву.

Али ово није игра.

Read More

Лако је бити генерал после битке?

Када бисмо ратну поруку Шарла де Гола преиначили у складу са апсурдом који нам се догађа, она би гласила:

Добили смо битку, али нисмо добили рат.

Ако бисмо до краја инсистирали на привремености наших живота, победа и пресуда, последњој реченици додали бисмо само једно „још”:

Добили смо битку, али још нисмо добили рат.

Де Голова изворна порука Французима из 1940. гласила је да је Француска изгубила битку, али није изгубила рат. Историја је тој реченици накнадно дала смисао који у тренутку њеног настанка није био нимало загарантован. (Лондонски проглас Шарла де Гола)

Да смо добили рат, судбина генерала била би несумњиво величанствена. Остало би само да утврдимо ко је заиста био наш генерал. Можда баш Ратко Младић, можда неки други хашки осуђеник, можда неко сасвим трећи, а можда и неки НАТО генерал. Ко зна. Победнику није тешко да накнадно пронађе свог војсковођу.

Подигли бисмо му и споменик, независно од моралног контекста рата, броја жртава и висине онога што се, када победник убија, најчешће назива колатералном штетом.

Да смо, пак, рат изгубили витешки и до краја, од генерала бисмо вероватно направили мученика. Можда би до сада неко предложио и да га Српска православна црква канонизује, као што је у нашем историјском памћењу канонизован кнез Лазар, који није био генерал, већ кнез, али је за потребе националног памћења постао и војсковођа и мученик и мера сваке наше победе. 

Нама су, међутим, запала нека мучна времена, па према својим генералима морамо двојако да се одређујемо. Једни са становишта сопствене главе, коју им је генерал сачувао или угрозио. Други сагледавајући рат као историјски феномен из књига.

Овим првима је лако и лако их је разумети.

Овим другима је још лакше.

У српском памћењу рат у Босни и Херцеговини није почео првом конференцијом за новинаре генерала Ратка Младића. Почео је убиством српског свата на Башчаршији.

Првог марта 1992. убијен је Никола Гардовић, отац младожење, а рањен православни свештеник Раденко Мировић. Са друге стране, чак је и питање „прве жртве” спорно и зависи од тога где историчар повлачи почетак рата. Неспорно је да се пуцало на сватове, да је Гардовић убијен и да осумњичени Рамиз Делалић није дочекао окончање суђења, јер је убијен 2007. године. (преглед догађаја и литературе, медијски преглед OHR-а о подизању оптужнице)

Према извештају СРНА, сведоци су, поред Делалића, као учеснике напада означили Суада Шабановића, Мухамеда Швракића и Таиба Торлаковића. Исти извор наводи да је Делалић касније признао убиство, да је током рата командовао бригадом Армије БиХ и да је од Алије Изетбеговића добио пиштољ са посветом. (извештај СРНА)

То не доказује ко је планирао рат. Не оправдава оно што ће уследити. Али објашњава зашто је једна страна у тај рат ушла са уверењем да се брани. Младић је за велики део босанских Срба постао командант управо те одбране.

Историја је сурова зато што не суди само намери.

Она пита и шта је учињено у име те намере.

Сват, петокрака и српски генерал

Ратко Младић није у рат ушао као четник из шуме, нити као политички дисидент који је деценијама сањао обнову српске државности. Био је професионални официр Југословенске народне армије, образован, унапређиван и формиран у комунистичком систему. Његов отац Неђо погинуо је као партизан у борби против усташа, а сам Младић је каријеру градио под петокраком. (биографски преглед AP-а, хронологија предмета)

У томе лежи прва противречност његове историјске улоге. Они који комунистичку Југославију виде као поредак изграђен на потискивању српског националног питања, у Младићу славе човека кога је управо тај поредак створио. Комунистички генерал, школован да брани Југославију, постао је симбол српског националног опстанка.

Тај апсурд могао би се прихватити као сасвим уобичајена и одомаћена српска противречност. Али може се тумачити и онако како га тумачи Милан Ст. Протић.

Он управо на тој противречности заснива своју оштру осуду. За њега је Младић комунистички официр који је до јуче носио петокраку, а поређење са Живојином Мишићем назива светогрђем. О Младићевој улози говорио је као о „неизбрисивој љаги на образу нашег народа”. (интервју Милана Ст. Протића)

Насупрот њему стоје људи који су били под Младићевом командом. На скупу ветерана у Хан Пијеску бивши пуковник Војске Републике Српске Јанко Кецман изговорио је: „Сви смо ми Ратко Младић.” (извештај Радија Слободна Европа)

Између те две реченице налази се готово читав српски спор. Један човек у Младићу види срамоту коју треба одвојити од народа. Други прихвата његово име као заједничко име војске, поколења и рата.

Обојица говоре о себи бар онолико колико говоре о њему.

Изван тог српског спора појавило се и једно неочекивано виђење са стране. После Младићеве смрти портали су пренели објаву жене која се представила као Хрватица из Средње Босне: „Ићи ћу и ја на сахрану, као Хрватица Средње Босне. Спасао је хрватске цивиле у Босни.”

Сребреница, пре и после 11. јула

Прича о Сребреници која почиње тек 11. јула 1995. године није потпуна.

Прича која се завршава пре 11. јула 1995. није истинита.

Сребреницу је Савет безбедности УН у априлу 1993. прогласио „безбедном зоном”. Исти систем који је зону прогласио није обезбедио ни довољно војника, ни јасан ланац одлучивања, ни веродостојну претњу силом. Демилитаризација је остала непотпуна, а каснији извештај генералног секретара УН набраја погрешне процене, недовољан мандат, оклевање у употреби ваздушне силе и пропусте УНПРОФОР-а и држава чланица. (Резолуција 819, извештај УН о паду Сребренице)

Унутар формално демилитаризоване енклаве деловала је 28. дивизија Армије БиХ, са шест потчињених бригада. Судска документа бележе и њене извиђачке, борбене и диверзантске активности, што потврђује да „безбедна зона” у стварности није била простор без војне формације. (пресуда у предмету „Поповић и други”)

Пре проглашења заштићене зоне, јединице из сребреничке енклаве нападале су српска села. У предмету Насера Орића утврђено је да су тешки злочини почињени над српским затвореницима, као и да су током операција нападана и паљена села Ратковићи, Јежестица, Факовићи, Бјеловац, Кравица и Шиљковићи. Орић је на крају ослобођен зато што нису доказани неопходни елементи његове индивидуалне командне одговорности, а не зато што је суд закључио да злочина над Србима није било. (сажетак жалбене пресуде Насеру Орићу)

То је контекст.

Контекст није оправдање.

После пада енклаве формирана је колона која је кроз шуму кренула ка територији под контролом Армије БиХ. Процене њене величине кретале су се углавном између 12.000 и 15.000 људи, а суд је навео доказе да је приближно трећина колоне била наоружана. У пресуди се наводи и исказ рањеног официра 28. дивизије да је у колони било око 7.000 војника, од којих око 3.000 под оружјем, мада је и сам рекао да је током борби изгубио прецизан увид у бројно стање. Други извори у истој пресуди дају другачије процене. (пресуда „Поповић и други”, о саставу колоне)

Зато није могуће поштено написати колико је несталих и убијених људи припадало војној формацији, колико их је носило оружје у тренутку пробоја, а колико је страдало у борби. То нису исте категорије.

Претресно веће у предмету „Поповић и други”  је навело да се за известан број посмртних остатака не може потпуно искључити смрт у борби. (налази суда о броју погубљених)

Чињеница да су у колони били војници и наоружани људи важна је за разумевање војног контекста и борби током пробоја. Она не мења статус оних који су се предали или били заробљени. Војник који положи оружје више није законита мета.

Ратко Младић је правноснажно осуђен на доживотни затвор за геноцид у Сребреници, злочине против човечности и ратне злочине. Није осуђен за геноцид у шест других општина обухваћених оптужницом. (информације о предмету, саопштење о првостепеној пресуди)

Међународни суд правде утврдио је да је у Сребреници извршен геноцид и да су га починиле снаге Војске Републике Српске. Истовремено је закључио да расположиви докази нису били довољни да се само извршење припише Србији, нити да се Србија прогласи саучесником, али да је Србија прекршила обавезу спречавања геноцида и сарадње са Трибуналом. (саопштење Међународног суда правде)

Те разлике нису правничке ситнице. Оне раздвајају злочин од народа, команданта од сваког војника, државну од индивидуалне одговорности и судску пресуду од колективне кривице.

Пребројавање гробова

Морално виђење не може почети питањем чијих је мртвих више. Наше исповедање тог морала почиње личношћу, грехом, покајањем и молитвом.

Молитва за Младићеву душу није поништавање молитве за душе убијених у Сребреници. Помен српским жртвама Подриња није умањивање бошњачких жртава. Покајање не укида истину, као што опроштај не претвара злочин у врлину. У црквеном учењу нема преображаја без покајања, али нема ни човека коме други може одузети достојанство лика Божјег. (СПЦ о покајању и преображају, СПЦ о достојанству људске личности)

Српски страх у Босни није настао 1992. године. Према процени Меморијалног музеја Холокауста САД, усташке власти су на простору Независне Државе Хрватске, која је обухватала и Босну и Херцеговину, убиле више стотина хиљада Срба. (Меморијални музеј Холокауста САД о Јасеновцу и НДХ)

Народ који памти Јасеновац, Пребиловце и јаме није измислио страх од нестанка. Али историјско страдање не издаје наследницима бланко дозволу. Жртва једног века може постати злочинац наредног, као што потомак злочинца може постати жртва.

Историја не признаје наследно оправдање.

Хаг и српска сумња

Хашки трибунал је оптужио 161 лице, осудио 93, а ослободио 18. На својој званичној страници не даје етничку табелу пресуда, али списак имена показује зашто је у српској јавности створен утисак да су Срби понели највећи део казнене тежине. Међу ослобођенима су Насер Орић, Анте Готовина, Младен Маркач и Рамуш Харадинај, имена која су за велики део српске јавности постала симболи непризнатих српских жртава. (званични подаци Трибунала)

Једно објављено квантитативно истраживање нашло је везу између етничке припадности оптужених, исхода поступка и дужине изречених казни и закључило да сумње у непристрасност Трибунала не треба унапред одбацивати. То истраживање није нова пресуда свим пресудама, али показује да питање неједнаког третмана није само кафанска теорија. (студија у Journal of Balkan and Near Eastern Studies)

Српски родољуб из тога може извести закључак да је Хаг био политички суд, наклоњен онима који су били кооперативни и компатибилни с победником. Његов противник може одговорити: ко вам је крив што нисте сарађивали са очито јачим? Ниједан од та два става не решава појединачни предмет.

Статистика не може сама доказати невиност једног човека, као што једна пресуда не може доказати кривицу једног народа.

Популарност Ратка Младића међу Србима не ствара колективну кривицу.

Али ни колективна љубав не укида индивидуалну пресуду.

Победа која је преживела

После распада СФРЈ Срби су изгубили Републику Српску Крајину, државну заједницу са Црном Гором, фактичку власт на Косову и готово све минималне националне интересе. Република Српска је остала једини трајни политички резултат тог раздобља. Дејтонски устав и данас одређује Босну и Херцеговину као државу састављену од Федерације БиХ и Републике Српске. (Дејтонски споразум, Анекс 4, Устав БиХ)

Зато део народа каже да је Младић извојевао једину српску победу. Не победу у којој је све освојено, него исход после кога је нешто остало. Други ће одговорити да Република Српска није дело једног генерала и да њен опстанак не може бити алиби за злочине.

Обе реченице могу истовремено садржати део истине.

Теорија игара нуди хладнији поглед. Да су Срби имали моћније савезнике и добили рат, исти догађаји вероватно би били другачије политички именовани, другачије процесуирани и другачије смештени у светско памћење. Победници не мењају број мртвих, али утичу на то ко саставља оптужнице, ко одређује приоритете и који злочин постаје симбол читавог рата.

Друга противчињеница је још тежа. Шта би било да је Република Српска нестала као Република Српска Крајина? Током и после операције „Олуја” Хрватску је напустило око 250.000 Срба. То показује због чега страх од војног пораза није био апстрактан. (UNHCR о последицама „Олује”)

У најужем војном рачуну, Младић је очувао позицију са које се могло преговарати. У ширем историјском рачуну остаје питање колико кошта победа која генерацијама мора да се брани и од противника и од сопствених поступака.

Политичари пред ковчегом

Милорад Додик је 1996. сматрао да Караџић и Младић треба да изађу пред суд, а касније је за Младића говорио: „Ђавола он воли” српски народ, јер је својим одбијањем да се преда нанео народу штету. Годинама потом називао га је легендом и народним херојем. (преглед Додикових изјава)

Александар Вучић је 2007. лепио таблу са натписом „Булевар Ратка Младића”, као део радикалске политичке акције, а не као званично преименовање улице. После Младићевог хапшења 2011, већ као функционер Српске напредне странке, рекао је да СНС неће организовати митинге и да је хапшење Младића међународна обавеза Србије, уз захтев да буду ухапшени и починиоци злочина над Србима. (извештај из 2007. године, изјава СНС-а из маја 2011, извештај о реакцији на хапшење)

У јавности су се појављивале и тврдње да је Вучић помагао у проналажењу Младића и институцијама нудио информације о његовом скривању. За те приче нису објављени материјални докази. Бруно Векарић, коме је спорна изјава приписивана, накнадно је изричито негирао да му је Вучић икада доносио информације о Младићу. (текст који преноси оптужбу, Векарићево негирање)

Данас, као председник Србије, Вучић говори о државној логистици, достојанственој сахрани и одржавању јавног реда. (садашња изјава)

Чедомиру Антићу се данас пребацује да је као функционер Г17 плус припадао странци која је 2006. опстанак владе условљавала сарадњом са Хагом, док сада разговара са Младићевим сином и осуђује начин на који се Србија односи према генералу. Припадност странци није доказ сваког личног става њеног функционера, па је и ту опрез неопходан. Али сама потреба да се старе биографије претражују показује да расправа више није само о Младићу, него и о праву сваког учесника да данас буде оно што јуче није био. (текст са оптужбама на рачун Антића)

Посебно је занимљив министар правде Ненад Вујић, који је говорио о највишим државним и војним почастима. У његовој званичној биографији стоји да је радио као правни саветник Фонда за хуманитарно право и у ЈУКОМ-у. То не доказује лицемерје, нити значи да је некада лично заступао сваки став тих организација. Али представља биографску слику Србије у којој исти човек може прећи пут од невладиног сектора за људска права до државног дочека осуђеног генерала. (званична биографија Ненада Вујића, његова изјава о почастима)

Тело је у Србију враћено авионом Владе Србије. Ковчег покривен заставом пренели су припадници Војске Србије, а најављени су војна комеморација и сахрана. Истовремено, председникова формулација остаје сведена на логистичку помоћ, достојанство и безбедност. (извештај AP-а од 3. септембра 2026)

Таква порука може се читати на више начина. Једним медијима омогућава да објаве да држава одаје почаст српском генералу. Другима да тврде како нема државне сахране, већ само помоћи породици. Трећима да нагласе безбедносни ризик и број људи који се очекује.

То је политички говор направљен тако да га свака циљна публика прогута са сопственим преводом.

Човек поред пута

Постоји и једна сцена за коју нема новинске агенције.

Та сцена је заснована на приватном сведочењу достављеном аутору и није независно новинарски потврђена.

Прекаљени борац са Косова, припадник херојске 37. моторизоване бригаде Војске Југославије, распитивао се којим ће путем проћи Младићево тело. Сачекао је колону код Сава центра. Није носио заставу, није снимао телефоном, није звао телевизију. Поздравио је генерала у мислима, рапортирао му у себи и помолио се Богу за његову душу.

На сахрану, каже, неће доћи. Не зато што га је страх да буде виђен, него зато што верује да ће тамо бити махом фукара, политичких лешинара и људи који ће туђу смрт употребити као позорницу за сопствено родољубље.

Можда је управо тај невидљиви поздрав истинитији од свих говора који ће бити одржани. А можда је само још један лични мит, потребан човеку да среди сопствена сећања.

Ни то није могуће измерити.

Ратко Младић нас је, на необичан начин, ујединио. Готово сви о њему имамо крајње, надисторијске и често недоказиве ставове. Не користимо их да бисмо нешто сазнали, него да бисмо у расправи са другим човеком доказали ко смо ми.

Једнима је потребно да Младић буде потпуно невин, јер би признање иједног његовог злочина угрозило слику сопственог народа. Другима је потребно да буде апсолутно зло, јер би признање иједног српског страха или војног разлога угрозило њихову слику рата. Једни од њега праве свеца без покајања. Други преко њега траже народ без права на одбрану.

Моје мишљење о Ратку Младићу није историјска чињеница.

Није ни ваше.

Историјска чињеница је да је био командант једне војске, правноснажно осуђен пред међународним судом и дубоко прихваћен у делу народа коме је командовао. Историјска чињеница је и да је Република Српска преживела рат и ушла у међународни споразум, као што је чињеница да су под Младићевом командом почињени злочини чије жртве имају имена, породице и гробове.

На том месту неминовно се намеће додатак са друштвених мрежа:

И Гаврило Принцип је умро у затвору.

Као доказ о истоветности двојице људи, та реченица не доказује ништа. Као упозорење о променљивости историјске пресуде, говори много више.

Принцип је због атентата на Франца Фердинанда и Софију осуђен на двадесет година затвора и умро је 1918. у тврђави Терезин. Касније је, зависно од државе, народа и политичког поретка, описиван као терориста, атентатор, борац за слободу, југословенски револуционар и српски национални јунак. (академски рад о различитим тумачењима Принципа, BBC о Принциповом наслеђу)

Мењала су се тумачења. Мењали су се споменици, уџбеници, државе и интереси победника.

Чин је остао исти.

Можда је то последња ствар око које се Срби могу сложити: Ратко Младић је историјска личност. Не зато што смо се сложили шта он значи, него зато што ни после његове смрти не можемо да престанемо да преко њега одређујемо значење себе.

Једни се стиде што га овако бедно дочекујемо. Други што смо га још бедније испоручили. Трећи поносно пристају да учествују у потреби да пресуда једном човеку постане оптужница против народа. Четврти што је у народу толико вољен.

Ковчег пролази.

Расправа остаје.

---

Фуснота туђих искустава

За све оне који у нашем усуду виде сву несрећу овога света, вреди погледати како се државе и народи са много тежом историјском стигмом суочавају са сопственим искушењима, али и са интересима тренутне политике.

Немачка се пред могућношћу да AfD освоји око 40 одсто гласова у Саксонији-Анхалту брани институционално. Служба за заштиту уставног поретка тамошњи огранак прати као десноекстремистички, водеће странке одржавају „заштитни зид” несарадње, а медији подробно читају партијске планове о „ремиграцији”, школству, судству и полицији. Истовремено, немачка власт покушава да ограничи нерегуларну миграцију и оживи привреду, дакле да под изборним притиском мења и сопствену политику. (DW прилог, AFP о изборима и подршци AfD-у)

Ипак, остаје питање откуд спорној странци толики гласови. Одговор није само у пропаганди. Исток Немачке погађају депопулација, затварање школа и амбуланти, разлика у богатству у односу на запад, економска стагнација, проблеми интеграције миграната и осећање да су традиционалне странке престале да слушају.

Ако држава само изолује странку, а не отклони разлоге због којих јој грађани прилазе, „заштитни зид” може постати још један доказ на коме та странка гради причу о прогону.

Ту се паралела завршава.

AfD и оно што део наше јавности назива српским национализмом нису историјски ни морални синоними. Српски народ и његова национална идеја били су међу жртвама нацистичког и усташког поретка. Поређење се односи на озбиљност са којом једна држава анализира сопствену прошлост, друштвени контекст и садашњи политички интерес.

Не на изједначавање идеологија.

У том смислу корисно је поменути Хрватску, у којој певач који велича усташки и несумњиво нацистички покрет успева да окупи толико људи да они већ чине репрезентативан узорак целог народа. Или став Израела према Палестини и палестинским жртвама. Зато наш одговор треба да буде само наш (дакле, и различит, у духу нашег хипериндивидуализма) и усклађен са нашом традицијом и доживљајем једне и једине истине, као што смо то несумњиво много пута до сада чинили, знајући да смо се у међувремену готово исто толико пута и огрешили.

ПС

Као никада до сада, АИ је више одмагала него помагала у писању. Остаје отворено питање да ли због моје субјективности или субјективности оних који су је тренирали.

Линкове може да пронађе машина.

Одговорност за реченицу остаје људска.

Read More