Некако се увек погоди да, кад год са задовољством дођем у Београд, не ради градски превоз. Под тим притиском на Славији, наравно, дође до колапса и ту останемо заглављени. Србија воз се традиционално солидарише, док сви остали тврде да само раде свој посао. Метеоролошки завод прети алармима, буџетски запослени подржавају своје страначке намештенике, приватници имају приватне обавезе, родбина рођенданске прославе, а корпорације тим-билдинге. Председник је, очекивано, на аеродрому.
Испада да су једини који не гледају довољно своја посла органи реда, па је држава приморана да организује криминалце да чувају кључне институције. Криминалци, наравно, имају своје приоритете, због којих су подељени у два главна клана. То је уједно и највећи национални проблем: рекло би се да би, кад би се ти кланови измирили, цео народ живео у идили. Црна Гора и Србија - једна мафија.
Осим ових што раде свој посао, остали махом гледају своја посла. То су они који би се снашли у сваком систему; паметни су, раде за добре фирме или су у привилегованом односу са буџетом. Ако им деца нису генијалци, наследиће породичне бизнисе, а ако јесу отићи ће у иностранство да не зависе од државне милостиње. Пресудно је да немају потребу да са другима саосећају, а пожељно је и да их презиру. Они су једноставно убеђени да им је у сваком систему добро и имају доказе за то.
Ипак, већина оних који гледају своја посла убеђена је да им ни у једном систему не може бити добро и да им је најпаметније да се држе по страни. Они, пак, на друштвене ломове гледају амбивалентно, научени искуством да им ни промене ништа добро донети неће.
У ситуацији у којој је већина задовољна својим животом, или је барем убеђена у то, тешко је да дође до смене власти. Ево, незадовољни Бугари за три дана протеста сменише владу, а овде ни године не помажу.
Да ствар буде тежа, и црква је заузета својим обавезама насталим, како кажу, из потребе епископа да се баве приватним бизнисом, па, како канони налажу, прво решавају проблеме у својим редовима. Незадовољство верног народа свештенством, што овога пута неће ускочити да замени укинуте институције, неоправдано је. И они људи раде свој посао. Моле се, и то усрдно, као што, рецимо, банкари процењују ризике кредита. У супротном би могли да добију парохију у некој забити, а сви добро знамо колико су сељаци понижени.
Таква искушења и разрешења, а у недостатку других доказа, најбоље је покрити изношењем неке светиње верном народу на увид. У том случају би се свака друга активност, осим целивања исте, могла оправдано сумњичити. А свако ко би експлицитно довео те две ствари у везу, могао би се лако осудити.
Можемо само да замислимо панику међу владикама кад чују да се опет планира доношење неке светиње у верни народ, па се са страхом запитају: ко је следећи?
Овог пута на викенд-протест у Београд не крећем о свом трошку. Пут финансира комшија. За разлику од мојих сапутника, који верују у обнову државности, снагу српског рода и сличне утопије, ја наступам реалполитички. Идем без икаквих очекивања, али са осећајем комотности. Навикнут да се политички крећем око изборног цензуса, саживео сам се са улогом у којој је најпријатнија ситуација бити против било које власти. Резултати досадашњих режима дају ми потпуно право на то, што посебно годи мојој моралној изузетности.
Једноставно, и ја гледам свој посао и приде уживам пљујући по издајницима. То ме доводи у удобну ситуацију да ни сам не морам ништа конкретно за државу да урадим. Тако се потпуно усаглашавам са општим трендовима, а једини изузетак долази из факта да редовно плаћам порез.
Таман кад сам помислио да је протест као протест, који ништа ново не доноси, изненадило ме присуство великог броја младих људи. Да се разумемо, ја сам само из политичког сажаљења подржавао студенте: мањина су, неозбиљни и наивни, и то мени даје могућност да наставим како своју цензусну политику, тако и пуританство. Сви сте криви, осим мене, нико се не обазире на потребе заједнице и сличне трактате.
Присуство оволиког броја истомишљеника доводи ме до страха да, којим случајем, нисам постао део критичне масе. То ме наводи да урадим врло озбиљну ревизију својих екстремистичких ставова.
Мени је потпуно јасно да овај мој елитизам не произлази из моралних побуда, већ из статистичког прорачуна: кад се крећеш по маргинама, готово је немогуће да дођеш у ситуацију у којој си сам за нешто одговоран.
Почињем себи да личим на оне чангризаве интелектуалце који масовно убедише народ да су сви опаснији од ових за које сами тврде да су фатални по државу, институције, интересе и ресурсе. На први поглед, исплати се придружити им се у тој чангризавости. Ипак је њихова позиција потпуне отуђености од система комотнија од ове моје, цензусне. Но, како су се већ етаблирали као апсолутна већина, преузели су потпуну одговорност за настале последице пасивности, па ја, принудно и невољно, остајем уз студенте.
Ако ништа, могу барем студентима које лично финансирам да погледам у очи и оправдам се чувеним ставом: моја генерација је све упропастила, децо, извините.
Али где је ту конкретно моја генерација? За разлику од претходна два окупљања на истом месту, број људи из генерације X драстично се смањио, док је укупан број присутних добио на броју. Дакле, студенти су успели да се успешно обрате својој генерацији, чиме се констатује да им ми, генерација X, више нисмо потребни. Посебно боли што ту и нема неке штете.
За разлику од режимских медија, који тврде да су управо њихови родољубиви гласачи, припадници X генерације, васпитавали децу издајнике, овде је ипак у питању логички суд. Моја генерација мора да ради и приходује, док су студенти докони, а и од учења ионако немају никакве вајде. Плус, моја генерација је измислила и инсталирала све те друштвене мреже које они тако обилато користе. Тако да се може рећи да одлазимо заслужено, као доказани губитници, али са великим стилом: барем смо васпитали децу да се не угледају на нас. Ето, да се и у нечем сложим са режимском нарацијом.
Што се мене тиче, ја бих ионако свакако био против власти. Да су ови садашњи мирно интегрисали Косово, успоставили западне границе које су на почетку каријере обећали, да су нас по датим обећањима истовремено увели и у ЕУ и интегрисали у Евроазију , да смо победили НАТО и у Капитол Хилу отворили канцеларију српског генералштаба, да смо на месту Пентагона направили српски хотел, да нам је просечна плата већа од швајцарске, коефицијент равномерне расподеле једнак словеначком, а пензиони фонд јачи од норвешког; да је НИС купио MOL, да смо отворили руднике у Кини, да Немци нашим инвеститорима дају огромне субвенције, да имамо прилив мозгова, да држимо хуманитарни центар у Санкт Петербургу и Српску базу у Тексасу која брани њихово право на независност; да наша флота регулише пролаз бродова кроз Ормуски мореуз задржао бих право да, због менталне хигијене, мењамо на сваких пар изборних циклуса и оне које можемо касније прогласити за светитеље.
Та моја позиција је неоспорна све док не будем доведен у стање присиле или нужде. То је, уједно, и моја дијагноза о свакоме ко било активно, било пасивно, учествује у одржавању ових на власти.
Једина утеха је што се, за разлику од прошлог пута, кад се осамосталило једно дете, сада деца масовно осамостаљују. Морамо признати да то смањује вероватноћу успоставе диктатуре, чиме нам анархија остаје као једина брига. А ту су нам шансе ипак веће.
П. С.
Полицајци су на крају ипак радили свој посао: прво су довезли своје цивилне провокаторе, па сачекали да се маса присутних сведе на број који је одговарао њиховим проценама, и тек онда почели да бију студенте. За разлику од полицајаца, који су видели сваког петог присутног, приватни медији су видели сваког двадесетог, а јавни сервис ниједног. То је та статистика у којој се крећемо сви, само се генерација X у њој потпуно изгубила. А РТС је приде то X дефинисао као непознату: не само да су нам ставови непознати, већ је питање да ли и ми сами више постојимо.
