Предизборна кампања је сама по себи контрадикција, јер служи само да се потврде већ заузети положаји и још дубље укопају ровови. Аргументована расправа служи да откријеш из ког рова говориш. Ако кажеш нешто разумно, само си отежао идентификацију.
Прва листа наступа као Уједињена Србија. За сада је уједињена у једном човеку. У кампањи се појаве још понеки друг из војске, коњ, пас и мачка. Животиње још нису биле на функцијама, па се са њима може пред народ.
Остали са листе учествују тако што их први прозива. Он обећава да ће их сменити, они аплаудирају.
За потребе кампање отказао је све државне функције и преузео опозиционе. Напада власт, обећава промену система и обрачун са неодговорнима. То је оптималан след, јер тачно зна где седе. Лично их је распоредио.
У међувремену тумара путевима и показује шта је направио. Ја сам плаћао порезе и акцизе, млади ће отплаћивати кредите, а он се слика. Кад се фотографија развије, нас нема. Од свега, само ће рачун бити на наше име.
Гледам га и сећам се оног деке из „Ко то тамо пева“, првог нашег блокадера: „Децооооо!“ Па онда: „Даље нећеш моћи!“
Једина разлика је што се филм није завршио гласањем, већ бомбардовањем. Мислим, за сада.
Ми смо купили карте и оптужени да ометамо саобраћај.
Други су фактор стабилности. Стоје на ивици цензуса и придржавају старе структуре. Не смеш да их помериш, не знаш шта ће све испасти иза ормана.
Трећи су анонимни људи које су изабрали студенти. То изазива озбиљну сумњу код бирача који већ тридесет година гласају за познате људе, па их после избора не препознају.
Тражи се да студенти објаве имена. Биографије. Порекло. Контакте. Ко им је деда, где им ради тетка и зашто комшија није потписао да су нормални.
За познате је довољна фотографија.
Сумња се, наравно, на стране службе. Домаће су већ пробудиле све спаваче. Неки су право из кревета стигли у јутарњи програм. Умиће се и образ опрати кад се заврши гостовање.
Једино ми није јасно зашто би странци толико улагали у непознате људе кад са познатима већ имају разрађену шему. Једно „кредит није одобрен“ и цела идеологија чека на вези. Утилитаризам за господу, веберизам за запослене.
Остали наступају у више колона, да би се видело колико их мало има из различитих углова.
Једни су толико проевропски да би и Европску унију било срамота. Други су аутентично српски, због чега не могу са другим аутентичним Србима. Сваки чува изворну Србију за својим кафанским столом. Спајање столова сматра се издајом.
Пред њима је тежак избор. Могу испод цензуса, где су им уверења већ лепо намештена. А могу и у коалицију са некима за које управо тврде да ће нас уништити.
Принципи се неће мењати. Само ће добити службене апанаже.
Њима гласачи долазе из ината. А посланици им одлазе по личном ћефу.
После деценија постојања још немају довољно контролора. Изгледа да је комплетно чланство већ стало на листу. Можда би решење било да сви гласамо на једном бирачком месту, како би имали довољно капацитета.
Изнад свега стоје они који су изнад ситуације. Овог пута непријатно их је изненадило то што би нешто могло да зависи од њих.
Мало су неутрални, мало уплашени, мало аутоцензурисани. Имају визију, стратегију и објашњење зашто ништа од тога није за сада. Народ поново није дорастао. Требало би га некако заменити пре избора, да се не поквари узорак.
Ако све пропадне, знали су. Ако успе, увек може боље.
Имајући на уму карактер домаћег хипериндивидуализма, победа студентске листе била би чудо. Што је чудо извесније, више је верника који траже да се одложи.
Није сав страх стигао са телевизије. Неко би стварно могао да нас позове да урадимо оно о чему причамо деценијама. Да дођемо у осам, завршимо посао и потпишемо се.
Не мислим на апел, већ на радни лист.
Студентска листа преживљава бочне ударе. Не бих то све приписивао њиховој генијалности. Носилац прве листе озбиљно ради за њих. Највише ценим што га не прекидају дебатама.
Човек у селу можда не зна ко је у ком пленуму, али зна код кога је стигао трактор из субвенције. Комшија не обрађује земљу. Трактор стоји под надстрешницом, чист као порекло имовине у предизборном интервјуу.
Онај који оре још вози стари. Требало би само да се учлани. Али га је срамота да га деца виде са месним одбором. Још им није објаснио зашто не смеју да лажу, а сад треба и ово.
Други има рођака који прима плату, а не иде на посао. Појави се пред изборе да објасни како држава не може да издржава издајнике. За нераднике је већ резервисано.
Кад га питају где ради, увреди се. До јуче сте били фамилија, сад одједном кадровска служба.
У јавним предузећима они који долазе на посао раде и за оне који долазе по плату. Сад је кампања, па су ови други додатно заузети. Први морају да заврше за обојицу и стигну на митинг. Други ће проверити присуство.
Само што се у причу о отказима увукла непријатна неизвесност. До сада се знало ко прети. Ово су први избори на којима они други могу да дођу у позицију да деле отказе, и то овог пута због непоштовања радне дисциплине.
Прича се и да је глас поскупео. Са две хиљаде на тридесет хиљада динара. Ценовник још није истакнут. Човек може да прода уверење испод тржишне цене, а нема коме да се жали.
Кружи и рачуница о двеста хиљада сувишних радних места, са просечним бруто трошком од хиљаду седамсто евра месечно. Ако прихватимо те бројке, више од четири милијарде евра годишње.
На папиру сувишни. На митингу незаменљиви.
Мајстора, за то време, чекаш недељама. Један отишао преко, други у јавно предузеће, трећи може у суботу ако нема митинга. Онај који се јавио пита ко ти је дао број. Већ по тону знаш да ћеш платити и препоруку.
У продавници исти ред деле човек који је новац зарадио, човек који га је добио и човек коме је одобрен. Први враћа нешто са траке. Други га пожурује. Трећи тражи да му се отвори још једна каса. Једнима је скупо због маржи које су небитне другима, онима који лако долазе до новца.
До тендера нисмо ни стигли. Тамо се понуде отварају кад се затвори конкуренција.
За то време озбиљни људи питају зашто су на студентској листи анонимуси. Где је лидер? Где су позната лица? Коме да верујемо ако човека никад нисмо видели у студију?
Могуће је да је био на послу. Радио свој посао и тек сад види да од тога нема вајде.
Ја сам за студенте преломио кад сам видео да моја прва опција нема ни жеље ни способности да се организује. Чекао сам довољно дуго. Почело је као политичко окупљање, а све више личило на оставински поступак.
Са људима са којима се политички не слажем нашао сам се пред истом корупцијом и истим безакоњем. Заједнички програм нам је, без нашег учешћа, саставила власт. Свако је могао да задржи своје мишљење о историји и будућности, само смо сви морали код истог шалтерског посредника.
Касније су ме екстремни родољуби исписали из свог доживљаја деснице.
Прво је сметало што подржавам Ломпара, јер се везао за ПроГлас. После је Ломпар постао готово светац, па је сметало што га, како су ми објаснили, студенти неће. Ја сам остао на истом месту. Испао сам недоследан у оба правца.
Ставове нисам мењао. Само сам почео да питам: добро, шта си ти конкретно урадио за српске националне интересе?
Одговор редовно почиње мојим карактером: као, ја сам добар, али наиван. Читај: глуп.
Гледам врховног команданта, међународне делегације територије која је по нашем Уставу наша и нова понижења, а од мене траже стрпљење. Ситуација је сложена. За свако пристајање постоји шири контекст. За моје непристајање довољна је дијагноза.
Ни поруке руководства нашег историјског савезника у прилог опстанку овог режима нису ми промениле однос према сопственој земљи. Само су ме удаљиле од оба руководства.
Као суверениста, наивно сам мислио да домаћег владара бирамо овде. Сад испада да прво треба сачекати мишљење пријатеља који се, за разлику од непријатеља, меша из љубави.
Русе и даље волим. Ваљда ће ми дозволити да српску власт не волим.
За сада сам без потврде о родољубивости. Чекам конкурс за повратак. Да видим треба ли биографија, препорука или лиценца.
За студентску листу гласам управо из родољубивих разлога. Ако нас има колико тврдимо, ваљда можемо да стојимо поред неколико левичара а да нам до краја скупа не поделе дедовину.
Чим поменем сарадњу, стижу 1917, па 1945, бољшевици и тенкови. Гледам данашњег левичара који не може да усагласи назив трибине и покушавам да га замислим како командује оклопном дивизијом.
Можда се претвара. Можда тенк стоји иза трибине, само још нису договорили ко има право да говори из куполе.
Вероватно се и он плаши нас, неаутентичних десничара. Да је чешће седео са нама, видео би колико смо безопасни. Ми и кад заузмемо став, гледамо да никоме са стране не сметамо.
Али можда баш на то рачуна.
Не бих даље у месијанске надлежности. Има људи којима је одлично, има оних којима је прекипело. Има и оних који би власт мењали као чарапе, пре него што се поцепају.
Ови наши показују да још нису бушне и траже да престанемо да отварамо прозор.
Светски изазови превазилазе све понуђене листе. Док не решимо судбину цивилизације, прихватио бих суд у коме се пресуда не наслућује из презимена странака. И шалтер на коме кум мора да узме број.
Знам. Одмах сам навалио са екстремизмом.
Ови што позивају на уједињење могли би да кажу шта ће ако добију мање од деведесет одсто. Хоћемо ли ми остали морати на допунско уједињавање? Иде ли се аутобусом и рачуна ли се у радно време?
Са друге стране стојимо ми, свако са својом државом у глави и примедбама на туђе становништво. Могли бисмо нешто и да потпишемо заједно. Макар да правила важе и кад на нас дође ред.
Ту се обично преговори успоре.
Црвене линије смо већ спустили толико ниско да се о њих саплићемо. Могли бисмо бар да их причврстимо ту где су.
За крај, једно питање у прилог смиривању тензија.
Кад бисмо се, уместо свега овога, договорили да незадовољство исказујемо синдикално, па једне недеље штрајкују чврсте присталице режима, а друге они којима је режим превршио сваку меру - шта би се које недеље зауставило?
Замишљам прву: нерадник и режимски активиста и даље не иде на посао. Ништа страшно, ништа ново. Стабилност.
Следеће недеље на посао не дође онај коме је све прекипело. Е, то је већ нестабилност. Људи који су зарадили своје пензије чекају уплату. Штрајк је штрајк, а банкрот је банкрот.
А онда долази изборна ноћ. Контролори потписују записнике, посматрачи састављају извештаје, а победник већ бира кравату. Још се само чека да неко преброји народ и види колико се уклапа у обраћање.
Од онога ко намерава да пре РИК-а објави изборну вољу народа очекујем да је претходно покаже на отвореном. Митинг, дрон, широк кадар. Да видимо ту референдумску већину без монтаже.
Ако у простор за двадесет две хиљаде људи стане више од седамдесет хиљада, нека покаже где је сместио остале. Подигне кров, отвори ормане, шта год.
До тада бих његово проглашење победе читао као позив на сукоб. За бројање гласова нека прво положи бројање присутних.
П. С. Ако народ поново не испуни очекивања, молим победнике да овог пута распусте њега. Скупштина стварно није крива. Гласала је све што су јој рекли.
