Аутоматизација забуне (Зашто не треба читати овакве текстове)

Свако ко је чуо више од једног става о вештачкој интелигенцији, морао је закључити да су те тврдње контрадикторне. Ретко ко је, међутим, разумео да су све те супротности потпуно тачне. Ако смем да парафразирам наше очеве: како тумачиш, тако ти се и дешава.

Ако сте већ прихватили улогу будале и заузели чврст став, бар се потрудите да од тога имате неке користи. Будите практични. Угледајте се на власнике фирми који промовишу своје дата центре.

Стичем утисак да је вештачка интелигенција украла једино моје патентно право: дефиницију термина „златарска хипербола“. То је, да подсетимо, очита лаж у служби верног приказивања истине. Ето чак и мене као оштећеног у највећој крађи интелектуалне својине у историји.

Пре неки дан слушам угледног ауторитета из ове области који скрушено тврди да „не разуме AI“, а истовремено оставља утисак да је у њеном разумевању најдаље одмакао. Да би објаснио колико сви остали тек немају појма шта се дешава, наводи имагинарни сценарио: замислите количину неразумевања код неког ко користи AI да оптимизује претрагу свог сајта.

Дан касније, један од наших угледних  инфлуенсера објашњава како је нестао на два месеца из јавности да би „научио AI“. Браво за предузимљиве људе. Експерт, кога сматрају оцем AI, тиме се бави четрдесет година и закључује да је не разуме добро. Истовремено, постоје људи способни да је савладају за пар месеци.

Да иронија буде већа, овај наступа управо са темом како је, гле чуда, користећи AI оптимизовао претрагу свог сајта! Цела стратегија испада врхунска промоција AI алата, заснована на слепој нади да их нико други неће користити. То је „хаковање система“ алатима из 2026. године да би се решио SEO проблем из 2018. И све то у индустрији где се рок трајања свео на неколико месеци.

То је масовна појава и испоставља се да је цело IT тржиште ту запело. Ако je већ сви користе, дај да je користимо и ми, у нади да га нико други не користи.

У мојој бранши процес застаревања знања најчешће се дешава суботом. И сад ја треба да се секирам што неко у петак поподне зна више од мене? Рођаци, у недељу смо ионако сви на истој позицији.

То је, уосталом, моја једина порука за све који нису испратили ниједан курс о AI, уз напомену коју вреди запамтити: они најискуснији су признали да им је у процесу учења највише сметало претходно стечено знање.

Лакше је напунити празну главу него испразнити пуну. Празне главе су, дакле, у озбиљној предности. Цела историја човечанства нас томе учи: неко паметан нешто смисли, а једино празне главе имају користи од тога.

Пракса је, наравно, потпуно другачија. Мени је фасцинантан податак да доминантна фирма код нас у области пословних апликација користи технологију стару управо 40 година. По званичним подацима, има један од већих прихода у IT, а то што не јуре технологију им доноси убедљиво навећи проценат добити. А корисници то и не примећују, јер их савршено не занима шта је испод хаубе док год ствар ради.

Дакле, стратегија је проста: технологија се мења недељно, а најбоље пролазе они који је 40 година не мењају. Отприлике као клађење - играш стално на исти број и чекаш да се систем умори.

Једини проблем је што ће једном стварно доћи тај кључни понедељак. Толико га упорно најављују да ће једном сигурно погодити.

Ја сам заузео проверену, доказану тактику: парним данима сам за, непарним против. Рачунао сам да велике корпорације не могу баш за један дан да поделе све отказе. Али кад се то ипак десило, брже-боље сам променио став. У ствари, потпуно сам укинуо свој став и сада верујем само у оно што ми тренутно одговара. А ако ми не одговара  прилагодићу се.

У међувремену сам постао промпт-зависник.

Обрадовала ме је једна теза коју је недавно изнео мој саговорник: антропологија људи се свакако прилагођава духу новог времена и то је једина историјска константа. Он очито није био свестан константе о празним главама. Благослов важи све док сами не решимо да преузмемо потпуну контролу. Тад долази до криза које су резултат наше потпуно слободне воље.

Ако већ морате да бринете, брините наизменично. Лакше се подноси. Или једноставно ширите панику. У друштву је лакше.

Недавно ме је један контакт на менаџерској функцији у нашој бранши питао како се борим са стресом због могућности да ће толики програмери остати без посла. Љубазно сам одговорио: „Па, тешим се судбином менаџера.“

Тек тада сам схватио да менаџери уопште нису свесни те могућности. Па сам нацртао производни ланац:

Власник реалног капитала запосли радника коме треба апликација.

Корисник има шефа.

Шеф има менаџера.

Mенаџер контактира IT пројект менаџере .
IT пројект менаџер ангажује тебе

Ти ангажујеш сениора.

Сениор притиска програмера да реши проблем.

А све то да би и власник IT капитала имао разлога да уопште држи бизнис.

У том ланцу од осам људи, шта мислите, којим редом ће се укидати радна места? Тренутно само сениори не притискају програмера, већ промптују, али прогрес је неупитан. Утешио сам га да редослед није битан, јер на крају може остати само један: власник реалног капитала који директно ангажује AI да му заврши посао.

Та логика има само једну системску грешку: шта ће у том свету радити власник IT капитала? Питање коме ће продавати своје производе тада постаје потпуно сувишно.

У том филозофском духу, замолио сам AI да узме текстове са мог блога и напише један текст у мом стилу, али против саме себе. Не бих да је цитирам, то можете и сами, али да се оградим: то није овај текст.

Затим сам је замолио да напише ефектан, звучан текст који нема апсолутно никаквог смисла, надајући се да ће поклекнути под теретом сопствене логике.

Ма какви. Текст ме је одушевио. Можда не цео текст, али наслов је био чиста поезија:

„Парадигма агилне метаморфозе: како холистички конвергирати enterprise екосистеме без технолошког дуга“

Сигуран сам да бих на основу тог бесмисленог наслова нашао гомилу истомишљеника на LinkedIn-у. И то не на основу бесмисла, већ на основу дубоког корпоративног препознавања.

Према теорији комуникације, свако обраћање маси своди се на статистичку дистрибуцију предрасуда. Мањи део ће, кроз когнитивну пристрасност, одмах климати главом. Други део ће, због ефекта контраудара, отићи у чист отпор. Већина, у информационом шуму, неће разумети апсолутно ништа.

Та већина ће се, кроз добро познати ефекат крда, једноставно приклонити гласнијој струји. На крају, илузија разумевања и социјална потреба да изгледамо паметни натераће публику да лажира знање, док ће искрено признање неразумевања остати на нивоу статистичке грешке.

Е, управо од те екстремне мањине. Од људи који су спремни да јавно и дрско признају да ништа не разумеју долазе нови погледи на свет. Или, што би стари, искусни физичари рекли: кључна је способност маштања, под условом да си према себи пре свега искрен. Изум није производ знања, већ маште. Откриће је способност да препознаш туђу машту. За то је већ потребан таленат за дијалог, а у време AI дијалог ће постати ултимативни. Научити питати, још теже научити слушати, а најтеже разумети одговор.

Будите искрени. Ако већ ништа не разумемо, немојмо то радити одвојено.

П.С. Реч-две о правим губитницима.

Замислите колику ће конкуренцију добити они који лако праве вести и садржај, сада када сви масовно крену да промптују: „Дај ми кликабилан наслов како бих зарађивао на рачун оних који нису спремни да признају да ништа не разумеју.“

Изгледа да ће појавом AI престати да буде исплативо бавити се ситним преварама. Аутоматизација је ту сурова. Остају нам само крупне преваре, али оне су у савршеном складу са глобализацијом и моћи неколико светских играча који имају капитал да направе, загреју и охладе дата центар.

Read More

Како се бојила револуција

У Чачку се данас група студената (имена позната редакцији) организовала да дели бесплатне мајице и да их на лицу места штампа.

Револуција почиње тек оног тренутка када се са парола пређе на дела.

Тик уз њих се однекуд појави и предузетник који није имао никакве везе са њима, али који има беџеве и осећај за време и простор. Студенти нису имали ништа против његовог бизнис подухвата. Деца су напокон разумела тржиште: ко хоће бесплатно, нека узме; ко хоће да заради, нека проба; ко хоће да помогне, нека убаци донацију у кутију.

Упркос општим очекивањима, у публици доминирају старије госпође. Осим очигледно огромног броја пензија, имале су и огромна очекивања од бесплатних мајица. Тражиле су и за себе, и за децу, и за унуке, а за сваки случај и за следеће генерације. Ето велебрта. Фора је у бесцењу: може и мајица да се понуди, не мора баш цела држава.

Студенти су штампали, сушили, окретали, објашњавали, смејали се и збуњивали. Радили су поштено, али неискусно. То је данас ретка комбинација, колико год да смо неискусни.

Сео сам поред неуформисаног лица коме су испод јакне вирили пиштољ и лисице. Проверавао сам своју теорију да се полицајци у цивилу препознају по уским панталонама и крупном, намрштеном телу. Профил је одговарао. Једини који је био намрштенији од њега био сам ја. Срећом, нисам носио уске фармерке, такозване фондус хеланке .

Баке су навалиле, а деца нису губила живце. Боја се просипала, штампа разливала, а људи прилазили са све више питања. Сва су била непотребна. Неки су донирали тако да се види из дрона. Паде ми на памет да патентирам термин: дронирати. 

Једино је познати чачански професор (име познато редакцији) пришао готово непримећено, без икавих захтева, убацио шта је имао и отишао. То је вероватно највиши облик грађанске храбрости: помоћи, а не објашњавати.

Онда су дошла двојица пословних људи (имена позната редакцији). Без говора, без фотографисања, без „само да се зна“. Мало су посматрали производни процес, удаљили се и убрзо донели картон, нитро разређивач и кратко појашњење. Студенти прихватише, и одједном је све кренуло брже и лепше. Испало је да је за револуцију, осим идеала, потребан и неко ко има радног искуства.

Атмосферу је покварила само једна, готово уобичајена, протестна расправа. Двоје људи, обоје редовни на протестима, посвађало се око коментара на мрежама. А око чега би друго? Од међа као традиционалног разлога сукоба давно смо одустали. По угледу на државу. Овога пута, као потпуно изненађење, испоставља се да је искомпромитован један поштен човек (име познато редакцији). Елем, једна га је сумњичила да је прешао на тамну страну, а други (име познато редакцији) га бранио као рођеног брата.

Човек је, иначе, компромитован тако што је усликан на састанку месне заједнице, а чланови владајуће странке су то окачили на мреже као активизам. Са подразумеваном тезом да ко год уђе у месну заједницу - он је њихов. Ако је држава њихова, онда се ваљда то подразумева и за сваку заједницу. Месну, брачну, какву год.

Размишљам о људима који друге компромитују сопственим присуством. И то се одомаћило до мере да је прихватљиво бити фукара, али није прихватљиво бити у друштву фукара. И  фукаре ту тезу максимално рабе.

Расправка се захуктава. Полицајац у хеланкама седи мирно. Једини који је опет био намргођенији од њега био сам опет ја.

На крају сам добио свој отисак. Не од полицајца, већ онај штампани, да се разумемо.

Још једна мала победа.

Не зато што је мајица савршена. Него зато што су се, на једном малом месту, поново срели они који хоће да помогну и они који умеју да послушају. Они који хоће да поделе и подметну били су одсутни за тренутак.

Сви су тако добили отисак, осим онога који је дошао по утисак. Њему мајица и не треба да би оставио отисак.

П. С.

Мало даље група девојака делила је бесплатну фанту. Ово већ постаје заразно. Полицајци у цивилу овде су били неприметни. Изгледа да фанта још није препозната као претња систему.

Read More

Ламент над мафијом

Спадам у оне ретке грађане Србије на које никада није потегнут пиштољ. До сада, наравно!

Највише што сам у животу добацио било је једно сасвим љубазно отварање фиоке у којој се налазио сребрни пиштољ, уз врло пригодно обраћање власника истог. Не бих сада улазио у детаље, јер сам се због тог догађаја већ довољно пута покајао, извинио, прећутао и признао. А по потреби ћу и демантовати. Остало је само страшно сазнање о мом очигледном хендикепу: нисам у стању да препознам мафијаша док се сам не представи.

А то је данас велики проблем. Некада је мафија личила на мафију. Имала је неку препознатљивост. Сада траже дозволу полиције. Ајте, молим вас. Ми смо, бре, и мафију срозали. Са приче о бари и крокодилима спали смо на причу о кокошињцу и пилићима.

Највиши домет им је да уцењују локалног превозника, малтретирају старијег домаћина, шамарају ситног предузетника и објашњавају човеку да му они великодушно дозвољавају да ради свој посао. Повремено организују превоз и ако баш нема ко други, прикупе капиларне гласове.

То је, признајем, отужно. Ајде што је народ понижен, али мени је сасвим искрено жао мафијаша. Некада је човек бар знао од кога да се плаши. Данас мора да се плаши свакога ко има добру везу, туп поглед и биографију из које се види да је завршио све потребне школе осим оне основне.

Опасни послови прешли су у руке оних који имају заштиту, али немају ауторитет. Права мафија, ако је уопште више има, ваљда седи негде посрамљена и гледа како јој занат кваре аматери. Као кад би хирург видео месара како оперише срце, па рекао: „Није проблем што сече, него што прави ћевапе.“

Најопаснији су управо ти најситнији. Ситна риба мора сваког дана да доказује да није мамац. А јесте. Она је нервозна, искомплексирана, гласна и увек спремна да од своје мале моћи направи велику драму.

Мој страх је управо те врсте. По опису мојих активности, физичком домету и духовној кондицији, ја не могу доћи у делокруг озбиљне мафије. Нисам банка, нисам лука, нисам рудник, нисам јавна набавка, цариник или катастарски референт. Ја сам пион, а у овој партији и такав је коњима капитални улов.

Посебно се ситуација погоршала сада када су полицајци, у духу четрдесетогодишње традиције, добили дозволу са највишег врха да сарађују с криминалцима, све док власт по хитном поступку не усвоји нови закон. Осим вечне захвалности властима на генијалној законској иницијативи, остаје и молба да мало пожуре, јер смо у међувремену у правном вакууму.

А у вакууму, као што је познато, влада велика стиска. Причу о малој бари већ смо опсервирали.

Полиција не сме, криминалци могу, грађани не знају, надлежни су презаузети својим институционалним ћутањем, а држава има преча посла. У таквим околностима човек више не зна коме да се обрати.

Овај текст сам, дакле, принуђен да пишем као облик самоодбране. Свако ко би се усудио мени да прети очигледно није мафијаш, него пилићар. То је постулат и концепт моје одбране: покушавај да компромитујеш пре него што те компромитују. Без икакве жеље да глумим јунака. Јунак у овој земљи најчешће постане доказни материјал.

Колико је то поуздан метод, видећемо. Мада се смем кладити да ништа боље неће проћи ни они који мудро ћуте. У земљи у којој се ћутање рачуна као пристанак, а пристанак као кривица, човек је крив чим проговори, или чим не проговори.

Отуда и овај ламент над мафијом.

У овом законском међупростору, док се не усвоје неки нови акти по којима ће полицији бити забрањено да сарађује са криминалцима, а криминалцима дозвољено да сарађују са полицијом само ван законских норми, остаје нам да упутимо јавни позив опасним момцима старог кова.

Вратите се, људи.

Не тражимо много. Само мало професионализма. Мало стила. Мало оног старог страха који је бар имао форму. Ми, који редовно плаћамо порез, молимо вас да нас заштитите на добровољној бази, јер после пореза слабо шта остане за рекет. Као што ви добро знате, после рекета мало шта остане за дажбине режимским функционерима. Договорите се, брате, као у свим нормалним земљама!

Треба увести и неку квалификациону норму. На пример, пилићар оде на територију јужне покрајине и тамо, где једина легитимна полиција нема домет, изведе све оно што је овде намеравао и за шта тражи овлашћења.

Онда наши грађани дају оцену солидарности са сиротињом и ето сертификата. И све по закону, разуме се. За то смо први. Власт је власт, параграфи су параграфи, и ти фазони, па нек буде исто и ђаволу и ђакону, бар док ђакон не пређе у извршну власт, ако већ обрнуто није примерено.

Јадно је, бре, гледати навијаче који у једном делу отаџбине скандирају, а у другом им то није дозвољено. Морамо и на том нивоу показати усклађеност. Тако се овде не стиче само законска основа полиције да сарађује са мафијом, већ и поштовање родољубиве већине.

Можда би требало да упутимо и јавни апел угледним мафијашима из дијаспоре. Да се врате. Да помогну земљи у којој је и криминал постао кадровско питање и предмет међународне сарадње.

Колико сам разумео из званичних обраћања, овде главну реч воде неки ликови из црногорских забити, који у сарадњи са Коштуницом организују обојену револуцију. Дотле смо дошли: морамо да увозимо и радну снагу. Испоставило се да Црногорци, кад су на површини лењи, у подземљу крваво раде.

П. С.

У случају мале вероватноће да ово доспе у руке непријатељима, моји пријатељи свакако знају да ћу се сваке реченице одрећи. Нема, дакле, потребе да ми долазите на врата. Евентуалне примедбе можете доставити електронским путем и биће уважене.

Унапред захвалан.

Read More

Недељне вести из пера АИ агента

Ево како изгледају вести ако сте свом дигиталном асистенту дали јасна упутства за вештачење вести - само сурова реалност, али релаксирајуће да се не полуди:

Дипломатија:
Начелник полиције преузео је улогу мировног посредника између два човека са богатим досијеом. Састанак је одржан не у било каквом ресторану, него у оном који је у крвном сродству са надлежном институцијом.

Безбедност:
Један учесник састанка је, у духу конструктивног дијалога, убио другог. Пред начелником. Била је то промоција новог модела јавне расправе: ко преживи, тај је убедљивије аргументовао став.

Ефикасност система:
Пошто је увиђај сувише спор, а закон сувише формалан, приступило се савременијем решењу: чишћењу терена. Десетак униформисаних лица показало је да држава може бити брза и ефикасна.

Комуналне услуге:
Тело је, према незваничним сазнањима, третирано као кабасти отпад припремљен за постројење за термички третман.

Угоститељство:
Док се дим још договарао са ваздухом где да иде, у ресторан је стигао премијер на ручак. Конобари су били љубазни, атмосфера интимна, а специјалитет куће  подразумеван.

Истрага:
Случај је открио криминалац најнижег ранга. Још се истражује да ли је био толико неупућен, или је баш за такве послове плаћен. Ко зна одговор на ово питање, већ зна и редослед даљих потеза.

Радна етика:
Онај ко је пре пар дана упозоравао да због боловања инвеститори масовно одлазе, био је принуђен да на личном примеру брани ту тезу.

Медији:
Кад се ни онај што све зна не огласи, доушници постају јавни сервис.

Правни лек:
За тужиоце и судије истрага је у току. Или је истрага у току за судије и тужиоце. Нека сами одлуче шта је субјекат, а ко је објекат.

Епилог:
Полиција је ухапсила сопственог шефа, очекујући одуговлачење до застарелости, као у сличном случају ономад.

Радно законодваство и синдикати

Колике су, заправо, плате нашим полицајцима кад су приморани да у пуној униформи раде као трећа смена хигијенске службе по приватним кафанама?

На крају, за надлежне остаје само једно нерешено питање:

Је л’ био укусан Пантелија?

П. С.
Није све пропало.
Нешто је и запаљено.

Read More

Дигитална хигијена

Ако нисте аскета, а нисте чим сте стигли довде, сигурно сте провели макар пола сата бесциљно скролујући кроз садржај који вас иначе не занима. Према још увек важећој терминологији хипнозе, били сте у трансу.

И то не у оном мистичном трансу о којем пишу књиге са насловима типа Пут ка унутрашњем миру. Ово је комерцијални транс индустријског типа. Алгоритамски, са припадајућим метрикама.

Архитектура транса

Класични хипнотизери су вековима почињали сеансу претпоставком: „Ваши капци су тешки.“ Алгоритам је обрнуо игрицу. Капци остају подигнути, да би се спустио ниво пажње. Само очи и подсвест остају отворени.

Техника је проста и брутално ефикасна: infinite scroll.

Нема краја странице. Нема паузе. Крај једноставно не постоји. Постоји само следећи видео, следећи пост, следећи коментар, следећи бит-импулс.

То је савршена петља.

Е сад, нисам ја баш тај који је компетентан да пише о хипнози. Не само зато што немам одговарајућа звања, него зато што ми је пракса веома лоша. Као лекар који пуши испред болнице. Он можда разуме штетност никотина, али му то не помаже много док пали следећу цигарету.

Такав сам отприлике и ја са дигиталним навикама, само без лекарског ауторитета.

На почетку беше гордост

О томе сам већ писао у једном ранијем тексту, Исповест дигитално искомпромитоване личности. Мислио сам да сам тиме решио своје дигиталне проблеме. Мислио сам да сам их макар разумео.

Што је, наравно, био први симптом.

Онда се појавио AI. И опет гордост.

Дигитална искуства су се потпуно променила, а једини континуитет који је остао јесте онај допамински.

AI користим и за писање овог блога, па и овог текста. Почело је као алат за дисграфију, а онда сам временом почео да уочавам и друге могућности. Довољно је да у prompt убацим преписку са пријатељима са којима се не слажем (а готово ни са једним пријатељем се не слажем) укрстим то са својим ранијим записима, и ето текста.

Процес производње текста максимално је појефтињен. Тиме је, наравно, појефтињен и сам садржај, па се поставља питање има ли смисла ово даље радити ако ће неки кинески AI већ направити јефтинију верзију мојих приватних утисака.

Како немам књижевне претензије и како пишем за публику коју углавном лично познајем, у овом случају не постоји штета по том основу. Читаоци  саучествују у поменутој масовној производњи, углавном тако што су ми били заморчићи за контрирање.

Дигитални артефакти, такорећи. Ако не корисни, онда бар довољно посебни да се једног дана констатује скок у еволуцији размишљања. Или пад. Зависи ко буде радио класификацију.

Остаје само питање изузетности перспективе. Колико се човек уопште разликује од осталих да би ушао у неки будући модел сазнања? Мали проблем са посебношћу јесте то што је, статистички гледано, најлакше предвидети понашање хипстера,  дакле баш оних који су се у ту категорију сврстали због своје непредвидивости.

Отприлике као када пећински човек нацрта животињу коју намерава да улови, а неко много касније то прогласи уметношћу. Моја перспектива ми даје за право да чврсто верујем да ни пећински човек није имао озбиљан ауторски концепт. Само је хтео вечеру.

Похвала која је заболела

На моју несрећу, међу читаоцима имам и једног врло цењеног зналца књиге. На моју срећу, благ је. Истиче само оно што му се свиди. Понекад ми укаже на квалитет за који ни сам нисам свестан како је успео да се тако ефектно трансформише на путу од мене до текста. Они који ово читају знају да не познајем концепт лажне скромности, па нећу даље елаборирати.

Тако би вероватно и остало. Годило би ми што неко стручан има понеку лепу реч за мене. Човек је слаб, нарочито кад га похвале баш тамо где се потајно надао да нешто вреди.

Све док се пре неки дан нисмо случајно срели на улици. Обојица у журби, разменисмо неколико речи, и он рече да му се из мог последњег текста посебно свидео један надреалан опис.

Чак га је и цитирао.

Проблем је био у томе што то није била моја реченица. Била је то реченица која је, у журби, остала неизбрисана из преписке са AI-јем.

Ауторство као непријатност

Е ту почиње непријатност.

Не зато што сам желео да сакријем употребу AI-ја. Напротив,  поносан сам што користим AI у борби против AI-ја. Субверзивно деловање, рекао би човек, да није опет у питању гордост.

Проблем је био другачији. 

Педантно сам водио рачуна да све што напишем буде моје, јер је блог замишљен као простор личних утисака. Не делим текстове зато што мислим да поседујем универзалне истине, него зато што ми је важно да остане траг мог виђења ствари.

Моја дигитална сећања.

Моје грешке.

Моје заблуде.

Моја неслагања.

Моје реченице.

Никада се нисам заносио да ће то бити штиво за широку публику. Али јесам, признајем, потајно маштао да ће та моја дигитализована писанија једног дана можда бити од користи некоме ко буде хтео да консултује извор мојих дигиталних сећања.

Са великом вероватноћом, неће их ни читати у оригиналу. Неко ће их већ самлети, сажвакати, превести на свој ниво разумевања и убацити у модел који конкретном читаоцу највише одговара: према времену, интересовању, начину комуникације и, пре свега, степену хипнотисаности.

Можда ћу једног дана и ја постати мали приватни LLM за родбину, пријатеље и понеког случајног несрећника.

Али сам бар хтео да улазни подаци буду моји. И онда се деси да ми неко издвоји једину реченицу која није моја.

То је ситница, наравно. Није никаква драма. Сви који ће ово прочитати знају да имам много веће пропусте. Ништа овде није страшно у историјском смислу. Нису пале институције. Није угрожен поредак.

Али непријатност не пролази.

Квари ми се основна идеја: да остане аутентичан траг. Овако испадам само још један плагијатор који злоупотребљава тренутно друштвено дозвољену отимачину туђе интелектуалне имовине.

Од сугестије до команде

Када видите црвену тачкицу са бројем нотификација, то није информација. То је команда.

Ваш прст се креће ка екрану пре него што сте уопште свесно одлучили да га померите. Нема ту много филозофије. Неко је дизајнирао сигнал, повезао га са очекивањем награде и пустио систем да сам оптимизује вашу слабост.

Ви мислите да користите апликацију, док апликација не мисли. Она користи вас.

Или, да се послужимо старом причом из покера: ако не знате ко је за столом овца за шишање, онда сте то ви. У дигиталној верзији: ако вам се чини да сте нешто добили бесплатно, по законима тока новца врло је вероватно да сте роба ви.

Тачније, ви сте инстанца у једном џиновском дистрибуираном систему за екстракцију пажње. Ваш екран је портал. Ваше време је ресурс. Ваша пажња је сировина. Ваши кликови су телеметрија.

И сваки ваш „само да видим шта има ново“ уредно се уписује у нечији dashboard.

Инжењер у машини

Најтужније у целој причи је то што су моја виђења инжењерска, често сирова и никако интелектуална. Али баш зато ми је непријатно.

Знамо шта је retention.

Знамо шта је engagement loop.

Знамо шта значи оптимизовати кориснички ток.

Знамо да frictionless experience често значи: уклони све препреке између корисника и његовог следећег импулса.

Поента ових стручних израза није да засени простоту, већ да се констатује посебан ниво цинизма: знати тачан назив зупчаника који те меље и уживати у ритму којим то ради.

Као нутрициониста који једе бурек у поноћ.

(Ову претходну реченицу додао је AI самоиницијативно и одричем је се, из етичких и калоријских разлога)

Алгоритамска вера

Свака озбиљна религија још озбиљније се супротставља хипнози, јер се боји губитка слободне воље.

Алгоритми су тај проблем решили много елегантније.

Нису нам одузели слободну вољу. Само су нам сервирали садржај тако прецизно усклађен са нашим најнижим импулсима да смо почели да мислимо како је то управо оно што смо сами желели.

То је права генијалност система.

Нико вас не тера да кликнете. Нико вас не тера да гледате још један видео. Нико вас не тера да уђете у расправу са анонимним профилом који има заставу, вука или лављу главу на аватару.

Све радите сами.

Бар формално.

И срећни сте због тога.

То је echo chamber као дигитални храм: нико вас не тера да верујете у глупости, само вам не дају да видите ништа осим тих глупости док не постану једина мапа коју имате.

Аматерске терапије са лошим резултатима

Кад сам се већ латио ствари за које нисам обучен, компетентан ни школован, могао бих да искористим ситуацију и наставим са аматерском терапијом о томе како у дигитално доба сачувати идентитет.

Дигитализација надрилекарства, такорећи.

Наравно, све то чекајући да се неко компетентан огласи. Али компетентни су преокупирани стицањем бодова за своје рангирање, пројектима, конференцијама и методолошки исправним ћутањем. Све уз пристојне хонораре, претпостављам.

Нису се нарочито оглашавали ни када су методе хипнозе и сугестије коришћене кроз телевизију, пропаганду, рекламе и страначке кампање којима смо масовно излагани.

Зато нека остану ове аматерске белешке.

Не као савети.

Него као траг једне неуспешне терапије.

Резултати су, благо речено, мешовити.

AI уме да помогне. Уме да убрза. Уме да разбистри. Али уме и да заведе. Не зато што је злонамеран, него зато што је углађен. А углађеност је опасна. Човек лако побрка добро стилизовану реченицу са сопственом мишљу.

Ту настаје проблем.

Не у томе што AI напише нешто добро.

Него у томе што ви заборавите да проверите да ли је то заиста ваше.

А када заборавите, онда вам остаје да напишете овакав текст. Не као искупљење, јер би то било превише озбиљно. Него као фусноту уз сопствену сујету. 

Наравно, опет користећи AI.

Добро дошли у дигитални транс.

P.S.

Аутодијагоноза 

Ако имате чврст став о било ком питању, то је доказ да сте хипнотисани и навучени на сопствене канале информисања.

То није страшно само по себи. Страшно постаје тек када занемарите да свако данас има свој приватни канал информисања и да је свако хипнотисан на мало другачијој фреквенцији. Ако је и он чтврсто уверн у свој став то је већ солидан увод у конфликт.

Срећом, остаје дијалог.

Или, ако неко више није способан за дијалог, онда му остаје конфликт. А конфликт се, по правилу, не решава на нивоу онога ко је је јачи, оног ко је боље хипнотисан.

Read More

Има ли живота након корупције

Спуштајући се километрима низ измештено корито реке Турије, тешко је не одушевити се изгледом парка. Не само изгледом и садржајем, него и оним што на први поглед постаје сасвим очигледно: Валенсија је окренута малом човеку.

Не малом човеку као изборној јединици, статистичкој грешци или украсу у предизборном споту, него малом човеку који треба негде да прошета, седне, поједе, дише, ћути, смеје се и не осећа се као вишак у сопственом животу.

За разлику од наших урбанистичких схватања, у Валенсији се стиче утисак да је систем организован као да просечан човек заиста може пристојно да живи. Свуда су садржаји који нису простачки комерцијализовани. Човек са просечним примањима може достојанствено да осмисли дан, без осећаја да је 90% становништва ту само да би преосталих 10% имало потребан комфор, паркинг место и поглед на воду која је пре тога припадала свима.

И на градској плажи и у парку све је подређено обичном човеку. Чак ни туристички садржаји нису банализовани до мере да се човек осећа као банкомат са шеширом. Људи се баве спортом, сунчају се, обедују у групама, носе храну припремљену код куће и приручне фрижидере са освежењем купљеним у продавницама јефтиније него код нас. Они који разумеју шпански кажу да су и код њих финансије најчешћа тема, али на први поглед не делује као да су спремни да се око тога покољу. Напротив, делује као да су спремни да, упркос незадовољству финансијским статусом, ипак лепо организују живот.

Постоји тај минимум достојанства по коме од 14 до 16 часова ништа не ради, јер и радници у том периоду имају преча посла од туристичких потреба. Код нас би се и сиеста прогласила државним ударом ако би је неко користио без сагласности врха. Радник који се одмара код нас би одмах био сумњив. Ко зна шта човек смера кад два сата није на располагању систему.

Чак је и животињама дат неки минимум достојанства. Ако је већ неопходно држати их заточене у зоолошком врту, бар нису у класичним кавезима. Негде усред парка постоји и азил за градске мачке, на добровољној основи. Мачке су, изгледа, тамо успеле да добију кров, храну и институционално разумевање.

А на самом дну тог велелепног корита налази се садржај окренут човеку, са уметношћу и науком у центру пажње.

На први поглед - идила.

На други поглед - садржај који је крајем прошлог века коштао неколико пута више од планираног. Са преко милијарду евра прекорачених трошкова и оним финим коруптивним мирисом који прати велике јавне пројекте, Валенсија се у потпуности интегрисала у европске токове новца. Туристи сада имају могућност да својим средствима, картама, сладоледима и horchatom надокнађују оно што је систем давно појео.

Колико је друштво зрело, говори и податак да главни архитекта није тражио фиксан износ, већ проценат од укупне цене, па ни то није трајно бацило љагу на његово име. Јер, ако објекат привуче довољно туриста, онда се и прекорачење накнадно претвара у визију. Када довољно остари, корупција престаје да буде кривично дело и постаје културна баштина. Систем добија састифакцију - корупција се одомаћила.

Немогуће је у таквом тренутку не сетити се EXPO 2027.

Са разликом од тридесетак година, рекло би се да тих милијарду у нашем случају лако може да скочи на неколико милијарди. А знајући нашу склоност ка екстремизму, процес придруживања европским токовима новца могао би да се заврши и на седамнаест милијарди евра. Колико ће главни архитекта, координатор, саветник, посредник, подизвођач и кум узети, остаје поколењима на увид. Нарочито онима који ће, као и увек, плаћати улазницу да виде шта су већ платили.

Једино право питање гласи: хоћемо ли, као Шпанци, умети од тога да направимо туристичку атракцију?

Пошто је EXPO једнократан пројекат, поставља се питање шта са њим након изложбе. Опет, знајући нашу склоност ка екстремизму, најбољи начин да се толика инвестиција оправда био би да се од ње направи посебан, ексклузиван и врло експлицитан туристички садржај.

На први поглед, нигде на свету не постоји огољен споменик корупцији.

Ту је наша шанса.

Цео комплекс треба прогласити туристичком дестинацијом посвећеном корупцији. Могли би се осмислити разни садржаји: од симулације договарања тендера са државом, преко радионица за препознавање неформалне адресе, до обука за суживот у таквом поретку. Јер није довољно знати како корупција функционише. Треба знати како се у њој стоји, ћути, клима главом и не пита ништа што би могло да убрза поступак.

Туриста би плаћао трансфер знања и наших искустава. Не само како се успешно бавити корупцијом, већ и како је преживљавати.

Како поткупити. Како подмитити. Како припретити. Како варати. Како чекати ред испред канцеларије у којој нико није надлежан. Како препознати да је човек који ништа не потписује заправо најважнији у поступку. Како схватити да печат није формалност, него духовно стање.

За разлику од других туристичких места, овде би се џепароши строго санкционисали. Не би била дозвољена крађа, осим оне за коју си платио улазницу. Нешто као ванцаринска зона, само без непотребног прикривања. Duty free shop за јавне набавке.

На националном стадиону могао би да се организује турнир у прикупљању понуда, преговорима, давању мита и успешном проналажењу праве адресе. Колико би се тек новца узело од телевизијских права за пренос церемоније проглашења шампиона! Ми бисмо, као у чувеном стрипу, увек били други, али би се на победничком постољу до последњег тренутка ишчекивало коме смо продали прво место.

Представници режима имали би и задовољство и обавезу да се обраћају туристима на националном стадиону. Али би се законом дозволила двосмерна комуникација, па би, на пример, врховни вођа имао могућност да чује шта му ови са друге стране микрофона имају да поруче.

То би био велики демократски искорак: власт би први пут чула народ, додуше под условом да је народ платио карту.

Замислите која би се количина новца могла скупити од потребе народа да некоме у очи саопшти оно што мисли, а да притом не буде санкционисан. Још би, што је најлепше, тиме доприносио буџету. Подразумева се да би се за истину издавао фискални рачун. Штавише, само за истину би се и издавао.

Представници државе имали би право да преваре туристе у њиховој намери да их подмите, или да се удруже са онима који дају више. Тако би се одмах, већ на улазу, објаснила суштина система: није важно шта хоћеш, него колико си спреман да и формално одбациш давно превазиђене моралне норме.

Онда би се две групе туриста, они који су се добро снашли и они неспособни, морале договорити како даље. Како да организују нове изборе за туристичке агенте корупције. Како да се партијашки организују и изврше притисак да се распишу избори нових представника. Потом би на трибинама организовали нову прерасподелу моћи и одлучивали ко ће добити подршку за спровођење истог модела, али са свежијим лицима. На пример, они којима су највише разбијени носеви могли би да буду третирани као најбајатија лица.

Тиме би се формализовала важна демократска тековина: систем се не мења, само се повремено промени човек који га објашњава.

Искусни туристи би знали да ће свакако остати без свог новца, али са огромним искуством за надолазеће глобалне односе. Издавали би се и сертификати о степену опљачканости, док би фалсификовани сертификати били још више цењени. Мало је рекурзивно проблематично ко би издавао сертификате за фалсификате, али бисмо се и из те петље знали извући. Јер прави познавалац система не доказује да је опљачкан, него да је успео да фалсификује доказ о томе. Или бар да је на то поносан и да је сам тражио.

Замислите тек која би се количина новца могла зарадити од оних којима је непријатно да признају да су испали будале. Њима би се могла понудити могућност да констатују да су баш тако хтели. Посебан пакет био би намењен онима који прозорљиво виде да има и горих туристичких водича. Доста су лажни магови варали народ. Време је да и ми варамо оне који тврде да поседују кристалне кугле. А колико тек вреди таква сатисфакција?

Држава би могла да прикупља средства и наплатом рекета од оних који је у тим пословима представљају. Нешто по узору на добијање посла у државној служби. Платиш радно место које ти омогућава да касније процентом надокнадиш трошкове запослења. Нешто као цариници, који би напокон добили достојну конкуренцију.

Поставља се само питање колико дуго то може да функционише. Јавни ресурси нису бесконачни, а прилично су већ и распродати.

Ту се као идеја појављује други паралелан процес за који смо такође показали велики историјски таленат: рушење режима и одузимање имовине.

Дакле, ако би туриста остао довољно дуго, рецимо пар недеља, могао би најпре успешно да организује корупцију, затим да се обогати, потом да учествује у рушењу режима и на крају да остане без свега. Комплетан доживљај. All inclusive коруптивна рута.

Ко нема довољно новца за цео пакет, могао би да плати полуаранжман у који је укључена само револуционарна смена власти. Власници тих обојених карата могли би своје фрустрације одмах да усмере у рушење режима, где би их црнокапуљаши додатно физички и морално припремали за оно што их свакако чека код куће.

То би био наш најискренији туристички производ: човек дође као гост, а оде као саучесник. Или као сведок сарадник, ако је имао среће са аранжманом.

Некако морамо капитализовати чињеницу да смо у корупцији далеко одмакли у односу на остале. Не би било поштено да толико историјског искуства остане само у тужилачким фиокама.

Имали бисмо и део територије који је законски под нашом контролом, а формално није, па бисмо туристима могли да понудимо и неограничена права по том основу. Могли би да спорну територију прогласе својом, да хапсе, прогоне, отимају и пљачкају, а да се ми притом правимо потпуно блесави. Да им дамо власт, па да видимо стварно како се сналазе и има ли горих од ових. Уосталом, зашто би само једни туристи монополисали свој положај? И ту треба увести правило: ко да више, његова је аспирација легитимнија. Нема разлога да се бесплатно одричемо нечега чега се ионако јавно одричемо само кад нам одговара.

Док би на остатку територије могли само да отимају и рекетирају, на том делу могли би да раде шта им падне на памет, док бисмо им ми, у складу са нашим могућностима и доказаним способностима, све то прећутно дозвољавали уз усклик да бисмо следеће године могли да решимо проблем. Свака следећа година је давно успостављена као уставна категорија, нешто као изборни циклус.

Што се домаћих туриста тиче, они би имали посебан третман.

Ко год искаже изразите реторичке националне способности, имао би терористичко-туристичку обавезу да лично спроведе оно што је управо изговорио. Да му се понуде средства и провере организационе способности. Ако успе, добиће националну пензију и право да организује тендере до краја света, а у случају да не успе, био би испоручен оном делу територије који држе међународно признате фаланге, па да тамо објасни шта је мислио да каже и добије припадајућих четрдесет година робије.

За почетак, свакој организованој навијачкој групи, у које спада и већина странака, могла би се пружити та могућност. Не као казна. Као туристички ваучер.

На овај начин бисмо постали туристичка велесила. Једино питање које остаје гласи: од чега би живели они који се не баве туристичким услугама?

Од одговора на то питање, наравно.

Тешко се живи од постављања питања, али би напокон требало наплатити способност да се пружи одговор. А пошто свако има свој одговор, то би био неисцрпан извор богатства. Са малим ризиком да, у случају да стварно имаш одговор, добијеш и припадајућу одговорност.

А одговорност би био највреднији туристички сувенир - Нико је не купује, а сви је носе кући.

П. С.

Сва права по основу идејног решења, концепта и друге интелектуалне својине су задржана.

Read More

Демографске девијације

Када је у питању наша демографска ситуација, успели смо да превазиђемо стару причу о статистици и бикинију, који све открива, а ништа не показује. Ситуација се толико оголила да ни топлес више није у игри. Последњи комад пристојности овога пута остао је без онога ко би га понео. Демографски трендови су такви да нам, услед недостатка становништва, још само преостаје да гледамо како се статистика шета по нудистичкој плажи.

Елем, по званичној статистици, 2025. година је преломна: први пут се у Србији родило мање деце него што се људи иселило. Не само статистички, већ и одокативном методом може се уочити да су код нас остале само социјалне категорије становништва. Директни зависници од буџета: пензионери, страначки активисти у јавним предузећима, криминалци и студенти.

За сада се криминалци најбоље држе, али ни њима не цветају руже. Ускраћена им је могућност да нађу некога ко ће да ради, па су принуђени да широм отворе границе страним радницима. Прво предизборно обећање које су нам испунили јесте да странцима не наплаћујемо никакве порезе. А што се тиче домаћих радника и њихових права, остаје жал што их нема. Не мислим на права, далеко било, него на раднике. Јер да их има, било би и синдиката. Без тога је, изгледа, постојала опасност да се организују нераднички синдикати.

Замена становништва показала се као економски исплатива, посматрано из угла послодаваца и рентијера станова. Међу онима који се још нису преселили, свако ко има и трунку разума одавно се предао. Само се студенти још нешто буне, али без икакве подршке својих најближих, који су више наклоњени потражној страни буџета него сећању на сопствену младост и било каквој породичној солидарности. Декама и бакама је, разумљиво, важнија пензија. Цео живот им је прошао у кризама, па је ред да се сад проживи. Кад ће, ако не сад? Унуци нека се стрпе до своје пензије, или до неког другог социјалног давања, ако се изборе. Млади су, нека им борба буде стрпљива.

Без социјалних случајева тешко да би иједан политички бизнис могао да опстане. Услед старосног просека и буџетских тенденција у здравству, тај бизнис се специјализовао за погребне услуге. Као прилог тој тези, сваки житељ Нове Вароши потврдиће вам да је најјаче локално предузеће управо оно погребно. Како ли је тек у оним старијим варошима? Вероватно је носећа грана привреде уско повезана са загробним животом.

Остаје проблем спољне политике, јер колапс у Србији може лако да се споља изазове, кад је већ тешко  изнутра. Довољно је само да гастарбајтери престану да шаљу дознаке и, далеко било, ето масовне подршке студентима. Права мистерија су повериоци: мора да су нас преценили. Свакакако није норамлно да нас више цене од нас самих. У нашем буџету годишња рата отплата кредита учествује са око 30 процената, с тим да је већ у  првом кварталу планирано додатно задужење блиско милијарди еура. Овим темпом улазимо у ритам по ком сваки други прикупљен динар од пореза и акциза иде повериоцима, да им отплатимо каприц, дуг и камату. Практично, ми више не пунимо буџет, већ организујемо прикупљање за рату.

Историја не памти такав случај. До сада се и двадесет пет процената, историјски гледано, показивало кобним, али опет нико никад није могао да издржи више него ми. Нема јачих од нас. Испада да су наши непријатељи ипак у праву. Из наше перспективе, изгледа да смо се нашли у ситуацији горој од нудиста са почетка приче, или, што би професионални кладионичари рекли, дупло голо. Једина преостала стратегија јесте да се надамо да нам повериоци нису воајери, односно да једино они који нам не мисле добро заиста знају шта раде. Нема грешке, чим им тако добро иде. Остало је још само да нас ожале они који се веселе нашој пропасти.

Нада за бољу будућност расте са сваким глобалним крахом или барем локалним ратом. Сваки демографски потрес који људе претвара у избеглице за добитнике транзиција је нова пословна прилика. Ту смо показали да имамо искуства и да смо напокон научили како са избеглицама. Вежбало се с домаћима да би се странцима напокон угодило. То уједно оправдава њихове бриге за дешавања вани, јер је код нас мање-више све јасно.

Цене квадрата у Чачку стигле су до 2000 евра, иако се готово ниједан студент не враћа, а готово свако студира. Они што не студирају отишли су на време. Чак ни успешни власници малих бизниса не могу да наговоре своју децу да се врате у такав град. Атмосфера је таква да је не може покварити чак ни то што си газда неког поштеног бизниса. Од пољопривредника најбоље су прошли они који се баве увозом млека у праху и меса са спорним роковима трајања. Срећом, воћари своје производе хемикалијама третирају преко сваке мере, па то не може да пређе границу, него остане и за нас.

У већим градовима на месту где је некад било неколико кућа, сада ничу стотине стамбених јединица које, срећом, још увек нема ко да насели. Кад стигну имигранти у већем броју, остаје само да пораде на инфраструктури коју нико од домаћих није имао времена да планира, јер они продају квадрат, а не проток струје и отпадних вода.

Остаје питање ко ће том броју имиграната организовати посао, па се намеће и друго: када ће имигранти почети да блокирају улице са захтевом за што више домаћих предузетника? Неће ваљда имигранти сами од себе да добијају тендере. Мада, наша империјална свест је често прелазила и те границе.

Чачак оживи само у данима када се исплаћују пензије. Тренутно се очекује да неко од градских моћника предложи да се пензије исплаћују седам пута недељно, како би град коначно живнуо. Осим пензионера и имиграната, у центру су најуочљивији припадници ромске заједнице са штандовима са позитивном дискриминаторном фискалном политиком. То је, уосталом, и најискренији однос државе према порезу: неко га плаћа, а неко га не плаћа, с тим што га ови први плаћају и за оне друге.

Од оних који нешто приходују, ту су и свештеници.  Услед уникатне специфичности православног учења да није примерена насилна асимилација, остаје нада да ће имати капацитета да се прилагоде имигрантима у складу са потребама модерног тржишта.

Црквени клир се бори са искушењима. Скоро је покушао да компромитује тужилаштво вршећи притисак на њега. Оптужили су сопственог митрополита за финансијске малверзације и сменили га, изневши довољно доказа, али су органи реда остали незаинтересовани. Тако је клир скинуо одговорност са себе, а лаици показали да су толико корумпирани да не могу да покрену ни поступак који су им исповедили највиши црквени достојници. Испало је да је црква ефикаснија од државе, чак и кад суди сама себи и то тачно онолико колико је држави пристојно. Секуларност, пре свега.

Да је ситуација стабилна, доказује и чињеница да је свега пар владика јавно назвао руљом сваког ко се побуни. Без широке народне хоризонтале нема ни моралне вертикале. Нажалост, нама верницима се није примала молитва за епископа жичког, па смо се, самоиницијативно и добровољно, још пре сабора, упркос канонима, пребацили на молитву за администратора нишког. Али, после већ изнетог упозорења да међу нама има и припадника руље, више нема гаранција ни за помињања на молитви.

Цркве у мојој епархији никад нису биле пуније, што радује, али и додатно збуњује. Једина утеха је што неће бити истог литијског ефекта као у Црној Гори ономад, кад се власт, сасвим беспотребно, променила.

Ситуацију је једино погоршала смена Орбана у Мађарској. Не зато што наши домаћи гласачи нису успели да сачувају мађарски режим, него зато што су наши северни суседи показали да је могуће да се родољубиве снаге уједине и победе онога ко је глумио родољубље пунећи само своје џепове. Сад наши родољуби који се позивају на дефетизам немају оправдање. Испоставило се да ЕУ и левица нису толико јаки колико наша десница тврди, па више нема места изговорима. Који став сад да се заузме, а да не изгледа провидно, тренутно је најбитније родољубиво питање. Нема ко се у овим данима није офирао, а ево га и овај Мађар сад редом обавештава све високе званичнике да су им истекле националне обавезе и да је време да се повуку. Глупо је да се из кабинета одлази право у ћелије.

Ситуација ме подсети на ону када се покојни течо, једном давно, возећи своју чувену Ладу, жалио како нема времена да јој поправи кочнице. Знајући његову склоност ка екстремним шалама, надао сам се да се шали и кад је на бензинској пумпи изашао из аута да га заустави гурајући рам врата у супротном смеру од кретања аутомобила. Наточисмо ми гориво и кренусмо у врлетно село. Течо каже: „Не секирајте се, полако ћу.“ Сувозач демонстрира шта је права покер фаца. Опупуштено се смејурим и успут размишљам колико ће ме рођаци исмевати ако се унередим.

Спустисмо се низ Томића пут, који се завршава оштром кривином и мостићем преко Злошнице. Редом ми се указују разлози због којих је једна наизглед обична планинска речица добила баш такво име. Ево и мог прилога истом. До данас не знам да ли су се теча шалио и у каквом су стању кочнице заиста биле. Смехом сам доказао зрелост за улазак у свет одраслих, тим пре што рођаци, пуком срећом, неће добити материјал за исмевање.

П.С.

Оно што је почело као моје врло лично искуство прерасло је у доживљај колективног тренутка у ком живимо. Само што није у питању Лада, већ нешто што више личи на аутобус пун путника. Возач стаје да сипа гориво, не питајући за цену, како бисмо остатак пута прешли пуним гасом. Сви у аутобусу знају да кочнице не раде. Једна половина се диви возачевој сигурности за воланом, док се друга већ унередила. И једни и други уверени су да баш они најбоље виде куда идемо, само што нико не уме да објасни зашто онда сви ћуте док аутобус још више убрзава.

Read More