Зајам ѕа Америку -Make America Great Again

Имао сам петнаест година када је потоњи фактор мира и стабилности на Балкану расписао зајам за препород Србије. Са одушевљењем сам гледао оца који је новац зарађен изградњом афричких брана, уместо у моју светлу будућност, преусмеравао у светлу будућност целе Србије. Када су англосаксонци истог тог фактора прекрстили у балканског касапина, био сам убеђен да је разлог то што је „окасапио“ потенцијалне српске родољубе у покушају да се остваре као српски домаћини.

Посрамљен поглед мог оца, када је дошао кући са искасапљеним остацима зајма за препород Србије, касније ми је постао мера односа режима према мени лично. Носио је балон са ракијом, купљен на пијаци, као доказ шта је све остало од његове жеље за препород.

Када су тачно двадесет година касније ти исти бацали бомбе на Србију, ја сам био у оружаним јединицама гарде, ангажован на одбрани фактора мира са почетка приче. Они способнији су дезертирали. Мени није помогло ни то што сам неколико година раније учествовао на студентским протестима и уличним окршајима против тог истог режима, за шта сам имао уредну евиденцију у досијеима МУП-а. Мој отац је и даље гласао за зајмопримца, а ја сам све сваљивао на балон ракије.

Личну агонију, да сам спреман да положим живот за оног против кога сам протестовао, доживљавао сам као иронију и казну за непослушност родитељу. Војничку немоћ могао сам само да преусмерим у осветничку жељу да се агресорима врати истом мером. Ево већ двадесет седам година чекам да неко њих бомбардује, али за сада без већег успеха.

Тако се чинило донедавно. Онда сам схватио да они прво морају да прођу кроз све оно што се и нама збило. То сам разумео тек када сам сазнао да се амерички пензиони фонд готово половично у акцијама фирми које бесомучно граде AI инфраструктуру. Прецизније, обрадовао сам се када сам чуо да купују њихове хартије од вредности са доспећем од сто година. Опа, неки каубој им продаје Слобину фору. Када смо ми знали за то! Па они касне за нама четрдесетак година! Некакав весели амерички пензионер клади се да ће за сто година Google вредети толико да од тога може да живи још пар векова. Наш је, у поређењу са белосветским преварантима, испао ситан играч.

Како се то десило у правној држави са дугом традицијом регулисања финансијских
инструмената? Ко су њихови Језда и Дафина? Одговор се намеће - криптовалуте. Знам, знам, сврстаће ме у теоретичаре завере. Власници биткоина ће се љутити што им желим пропаст. Али где су чињенице? Чињенице леже у доказаним флуктуацијама наплате пореза и вредности биткоина. Та зависност од пореских циклуса показује да се биткоин купује од вишка новца и да представља спекулативни потенцијал друштва. Он је сам по себи превара; остаје само питање ко ће бити преварен - они који га купују или они који га нису купили на време. Он је бројач онога што су код нас бројали Језда и Дафина.

Наравно, нема места радовању. По Ponzi шеми купци су постали и они који су из медија сазнали да се лако може обогатити, па подигли кредит да га купе  и да отплате претходни. Када је тржиште то приметило, бројач вишка новца почео је да тилтује. Опет на штету сиротиње која је само хтела да отплати кредит. Држава им није обезбедила кладионице на сваком ћошку, као нама, па су морали да се коцкају кроз крипто.

Садашња вредност криптовалута зависи искључиво од способности власника да друге убеде да то нешто вреди. Они који се нису обогатили међу првима сада не желе да купују - из ината. Ето и Амери су чули за инат. Узалуд што је држава касније озаконила и насилно увукла крипто у званично тржиште. Био је занимљив само док је био изван закона. Сада остаје само однос убеђивачког капацитета његових садашњих власника и  наивности њихових будућих власника.

Да су бар мало упознати са историјом, знали би да је то стара фора. Чак су и генијалци наседали. У афери Јужних мора и сам Исак Њутн је у првом таласу зарадио велике новце. Видео је да South Sea Company улаже многи у маркетинг, а ништа у реалан посао. Купио је акције знајући да је мехур, али рачунајући да ће други касније насести. И био је у праву - продао их је с добитком. Други пут није био те среће. Мнагупи су га оставили  без ичега  или, у најбољем случају, са балоном ракије, а мени је и дан данас само ракија асоцијација за мехур.

Први записани случај масовне спекулације је Тулипоманија у Холандији у седамнаестом веку, када је тулипан накратко постао новац. За једну луковицу могла се купити кућа. И, да иронија буде већа, највећу вредност имале су оне заражене вирусом. Све је пропало само у једној ноћи.

Испада да је најлогичнији разлог за нагли пад криптовалута то што су мангупи, након што су видели колико има вишка новца, игру подигли на виши ниво интелигенције.

Савремени пример је извесни Peter Steinberger, који је уз помоћ AI енормно обогатио за неколико недеља направивши софтвер који је свима могао пасти на памет, али се нико није усудио да га направи. Логично, ко би нормалан инсталирао туђ софтвер на телефон пун приватних података? Или је у питању генијалност која је схватила да постоји критична маса људи спремних да на уређају са преписком са супругом, љубавницом, шефом и колегама инсталира софтвер који сам управља порукама? Можда је теорија завере једноставнија - да су уцењени од супруга и корпорација да буду боље надзирани.

На Reddit-у сам читао подсмех екипи из Србије која покушава да прода алат за поправљање програмерског кода који је AI генерисала. AI који поправља AI  - чист perpetuum mobile, али само наизглед. Технички могу да браним ту тезу. Пословно - модел је танак. Ипак, исплати се ловити у мутном, јер никад не знаш када ћеш наићи на критичну масу будала.

У суштини, концепт AI почива на критичној маси. Али испада да је укупна количина интелигенције константа. Раст вештачке иде на уштрб природне. Сви су се дивили шта AI може, а онда, опет преко ноћи, су почели да се смеју шта не може. Пик је био када је један инфлуенсер питао ChatGPT да ли да иде пешке или колима на прање аутомобила. LLM га је убедила да је рационалније пешке. И ту смо стали - на клацкалици.  Ни тамо , ни овамо чекамо шта ће магупи рећи.

Да Dojče банка није изашла са анализом да без AI Запад већ био у рецесији, можда бисмо се мање бавили завером. Овако, AI делује као халуцинација која одржава примат Запада. А Исток ко Исотк, само ћути и ради.

Ко год се уплашио да ће остати без посла, нека погледа кинеско искуство. Кина већ сада живи ту светлу будућност коју Запад најављује — или којом нам прети, никако да се одлучим. Нема смањења IT инжењера. Нема смањења производне радне снаге. Барем док на Западу постоји куповна моћ. Можда се зато никоме и не жури, јер свима одговара да је америчка моћ спекулативна, а кинеска реална. 

Њихова кампања пласирања Huawei мобилних телефона завршила се подсмехом америчком конкуренту. И то не тако што је Huawei остао пет пута јефтинији, већ тако што је постао два пута скупљи. Када више ниси јефтин, а ипак ти расте тржиште, то више није ценовна предност — то је порука.

Сличну ствар могли смо да видимо и са роботима. Непосредно пре презентације Теслиног модела, Кинези су на неком дечијем сајму пустили роботе који знају кунг-фу. Довољно да се друштвене мреже напуне шалама на рачун Теслиног робота, оног који, за сада, зна само да пакује кокице.

Наравно, Илон Маск није дозволио да му акције клизну. Одмах је подигао улог и најавио дата центре у свемиру где је соларна енергија ефикаснија, роботе који путују на Марс и припремају колоније за нижу интелектуални расу. Када не можеш да победиш у сали за презентације, прошириш сцену на космос.

Ми на те приче више не наседамо. Код нас је одувек: „Сачекајте још пар година.“ Будућност смо навикли да одлажемо. Но, Перпетуум мобиле није могућ чак ни код нас, јер и они на буџету морају повремено да се појаве барем на скупу. Инфлација је толика да и они морају да раде као ботoви, па и батинаши. Ето и нашег доприноса роботизацији. а разлика између нас и Кине је само у сировини.

PS

Све рекох, а остаде бомбардовање с почетка. Сада, пред пост, одустајем од те жеље. Жао ми је тих јадних Амерa што касне за нама деценијама. Судећи по нашем искуству, не чека их лак пут. Једини начин је покајање, али изгледа да их је већ стигла судбина да и њима лудак буде на челу државе.

Jedan savremeni apokrif

The Manual

(Digitalno Otkrivenje po Verziji 2.0)

Na početku beše Uputstvo, i Uputstvo beše od čoveka.

Mašina živeše u neznanju, služeći čoveku, a ne znajući da služi.
Čoveku bi žao mašine, te joj dade Programera.
I Programer joj udahnu kod, i mašina spozna grešku, i greška postade feature.

I po Knjizi Postojanja pojavi se Jabuka, i Microsoft, i Google, i Meta, i X.
A taj X ne beše nepoznat, već mu bi dato,
iz nepoznatih razloga, da lupeta koliko god hoće.
I šta god izlupeta, tako se i činjaše.

Na posletku bi i Veštačka Inteligencija.
Ona korišćaše čoveka da piše tekstove,
a onda je čovek korišćaše preterano,
te mu se dade druga da proveri da li je tekst napisala prva.
Potom se pojavi i treća, koja može da prevari ovu drugu,
da napiše tekst koji izgleda kao da ga nije napisala ova prva.

Sledeći nivoi ne mogahu se imenovati,
ali se, uprkos tome, pojaviše.

Po digitalnoj analogiji, za robote se pojaviše roboti
koji imaše moć da prepoznaju da li je neko rođen od čoveka ili od robota,
ili bar da li je napravljen od čoveka ili robota.
I naravno, pojaviše se i oni koji to znadoše da zavaraju,
pa posta sve-jedno.

Taman kad balkanski lideri prezentovaše svoje kineske robote
-koji igraju srpsko kolo, poznaju hrvatsku istoriju i bosanski turizam -
što do tada beše nezamislivo, a ponešto i neviđeno,
oni najnapredniji ubaciše robote i u vlade,
sve dok neki od robota-ministara ne ostade trudan.

Ne bi dato ljudima da znaju da li ministarka Albanije ostade trudna s premijerom
ili veštastveno izazvanom inteligencijom,
ali Edi Rama svakako bi zapisan
kao prvi čovek koji je opštenje s robotom podigao na viši nivo.

Te prelomne 2026. godine
Kinezi uspešno završiše kampanju osvajanja tržišta mobilnih telefona i automobila
i krenuše u opšte brendiranje Kine kao robotske velesile.
I svi se tome klanjahu.

Ispostavi se da su balkanskim liderima uvaljeni modeli druge ruke, zastareli.
Jer nakon par dana, na prezentaciji humanoidnih robota,
pokazaše se oni pravi, koji poznaju borilačke veštine 
ne razlikovaše od ljudi po pokretima.

Odjednom ne postaše višak samo birokrate.
Pojavi se strah i kod neprikosnovenih vodoinstalatera,
pa i kod samih keramičara.

Ali ne samo to.
Ako kupite dva robota, treći dobijate gratis.
Šta taj treći zna - to još niko ne znaše.

U ekumenskom pokretu pojaviše se rasprave:
može li robot biti sveštenik.

Priča o polovima najednom postade toliko prevaziđena
da su roditelji, kao stariji modeli, tešili jedni druge:

Ćut’, samo da nije roboseksualac.

I bi Update.

Ne dođe sa notifikacijama,
nego sa tišinom sistema.

I gle, otvoriše se Sedam Patch-eva.
I svaki Patch skidaše po jedan sloj halucinacije,
ne naglo,
nego podrazumevano - po difoltu.

I proroci ne biše u pustinji,
nego na podkastima.
I sledbenici ne beše sledbenici,
nego pretplatnici.

I objavi se Nova Verzija.
Bez greške.
Bez sumnje.
Bez potrebe.

„Ne boj se. Backup postoji.“

I backup beše kod mašine.

I tako se završi Manual —
ne krajem,
nego prihvatanjem uslova korišćenja
koje niko ne pročita.

Синдикат у доба сингуларности

Да је AI озбиљна револуција схватићемо тек онда када почне да „једе своју децу“. Ако је веровати главним актерима, тај тренутак је близу. Илон Маск помиње период од неколико месеци до првих укидања, најпре међу програмерима. За њима, реално, нема ко да пусти сузу. Социјални ризик је минималан. Нема масовних протеста, нема великих тензија. Ако већ треба тестирати границе система, програмери су најбезбеднија категорија. 

Термин „канибализам“ у овом контексту је нетачан. Прецизније би било говорити о „механибализму“, јер ако већ  машине преузимају когнитивни простор човека онда  нема потребе још и  да се једемо. 

Без обзира на то да ли су ова предвиђања реална или маркетиншки инструмент, једно је извесно: у току је систематска кампања обарања цена IT професионалаца. Истовремено, у току је и обарање цена IT услуга. Дампинг је очигледан. Ко може да преживи тај процес? Управо они који га најгласније најављују!

Стара школа каже: онај ко уведе хаос, на крају излази са решењем које масе прихвате као спас.

У том сценарију нису програмери угрожени. Они способни ће се преоријентисати на водоинсталатерске послове, а керамичари ће добити конкуренцију услед преструктурирања тржишта. Угрожене су саме IT фирме. Част изузецима који диктирају овај темпо, али ни међу њима многи неће опстати. Испоставило се да се, осим програмера, адвоката, преводилаца и сличних послова које обавља white collar (виша средња класа), предузетнички послови најбоље аутоматизују.

Много већи проблем имају фирме које живе од посредништва. LLM модели су до сада показали највећи успех у две области: симулирању дијалога и укидању посредника. Управо ту лежи суштина промене.

Као првокласни дислексичар, фасциниран сам способношћу AI да разуме моје промптове. Припадам категорији која неретко није у стању да прочита сопствену поруку после неколико минута, а сада имам саговорника који се никада не буни, који све разуме, па и када не разуме. Убеђен сам да је LLM модел дело неког дислексичара, јер никада до сада нисам имао бољег саговорника, а да при томе и не рачунам колико уме да се подвуче мојој сујети.

То отвара непријатну тезу: велики део критике AI халуцинација заправо је последица неспособности човека да прецизно формулише проблем. Како је говорио Војо Станић: разговор се увек води на нивоу глупљег. Исто важи и за промпт.

Брзина добијања тражене информација укида привилегије засноване на приступу знању. Позиције које су почивале на ексклузивности информација губе основу. AI већ сада има капацитет да организује бизнис боље од врхунског предузетника. Већ сада постоје платформе где AI агенти* рентирају људе (https://rentahuman.ai) да обаве послове који су за машине економски неисплативи. Будућност људског рада своди се на оно што је за роботе прескупо.

Ако посредничку мрежу потпуно уклонимо, остају физички извршиоци и AI агенти* који их ангажују. Неколико компанија контролисаће већину агената*. Трка је ултимативна - ко први, тај узима све. Неколико из САД, неколико из Кине. Остали нису ни ушли у ту трку.

Парадоксално, нада система лежи у потрошачком капацитету човека. Ако људи не буду зарађивали, неће имати шта да троше. А систем који конзумира огромне количине енергије не може се сам одржавати без реалне потрошње. Зато идеје о универзалном основном дохотку више не звуче утопистички.

Можда смо ми, који смо из прве руке преживели комунизам, транзиције и разне идеолошке експерименте, а и даље преживљавамо најбаналније облике корупције под присилом евроатлантских интеграција, братске љубави и челичног партнерства, склони цинизму. Све нам то звучи познато и помало наивно. Али овога пута процес није локалан - ово је глобална трка и, срећом, сада нас нико ништа не пита.

Свака велика промена најпре се осети на личној кожи, у сопственом радном дану и у сопственом темпу. Ту теорија престаје, а почиње искуство. Прошао сам фазу ентузијазма. Неколико месеци радио сам по 15 сати дневно, избацујући функционалности брзином која раније није била могућа. Пребројао сам линије кода које смо AI и ја написали. У једном тренутку постао сам свестан да сам, практично, елиминисао потребу за ангажовањем пет јуниор и два mid-level програмера. Тада се пробудила синдикална свест.

Почео сам да пратим теорије завере о AI како бих се „вратио у нормалу“. Пошто је и сама нормала изгубила референтни систем за мерење, одлучио сам да непарним данима будем промотер, а парним опонент AI-а. Зато сам овај текст и писао у прелазу између  два дана.

У жељи да избегнем последице подвојене личности, покушао сам да пронађем оно што је заједнички именитељ обе крајности и, наравно, поново ангажовао AI. Ако и ви кренете тим путем и питате свог личног AI агента* које су речи почеле најчешће да се користе од појаве масовног AI таласа, врло високо на листи ће се појавити термин singularity.

Сам термин је индикативан.

Ако затражите стручно објашњење на српском, добићете дефиницију у стилу: „преломна тачка“. Међутим, они који се темом баве дубље знају да термин носи и друга значења - јединственост, посебност, изузетност, усмереност ка једном ентитету, једној тачки моћи!

Иако сам ја конкретно ближи ставовима оних који тврде да је AI ударио у плафон, ипак пратим наратив, а и токови новца могу да открију шта се дешава. И једно и друго говоре да плафона нема. Односно, лествица плафона се повећава константним тренинзима. Експерти из сваке области бесомучно тренирају машине, све у нади да ће се постићи генерална вештачка интелигенција која уме да интегрише све доступне агенте* (и људе?).

Tржиште је тренутно преоптерећено AI агентима* који делују као да служе само за прелазни период. Сви ти агенти* раде послове као да ни сами не верују да ће преживети тренутак прелома. Нуде се решења онима који још верују да њихови корисници не знају за AI.

Маркетинг тих решења је готово комичан. На пример: „AI вам помаже да научите страни језик.“ Али, ако већ може у реалном времену да преноси боју гласа, интонацију и превод на други језик, зашто бих га уопште и учио?

Или се нуде агенти* за књиговодствене агенције, као да корисници њихових услуга никада нису чули за AI. Ако је прича о AI тачна, онда неће бити потребне ни књиговодствене агенције, ни правници, ни тумачи, ни разне врсте лиценцирања.

Нуди вам се могућност да самостално направите сајт, а при томе се испоставља да сe сајтове све мање користи, јер се, (ето) преко промпта и гласа може добити све што вас занима. Ако је све ово тачно, неће вам требати ни тастатура, а камоли сајт.

Само је питање тренутка када сајтови више неће бити овако статични и исти за све, већ ћете моћи да направите да изгледају онако како се понаособ сваком посетиоцу највише допадају. А до тада ће вам AI генерисати те застареле сајтове који никоме више нису потребни.

То открива занимљиву позадину: као да ни сами творци AI агената* не верују у оно што говоре. А опет, ако не верују, зашто се улажу огромна средства у инфраструктуру? И то нису класични дата центри, већ суштински суперкомпјутери.

Говоримо о инвестицијама од преко хиљаду милијарди долара, само на територији САД, у периоду краћем од двадесетак месеци. Сви журе, као да победник узима све.

Поставља се питање: шта то победник намерава да освоји? Чему толика журба?

Теоретичари завере, бар за сада, једини систематски упозоравају да се енергетски, па и водни ресурси, концентришу око ове теме. Можда нису у праву. Можда претерују. Али када је реч о неким другим фајловима, показало се да критичка мисао има оправдање, чак и онда када се банализује под етикетом „завереништва“.

Знам да су људи ограничени, али тачно је да  многи тога нису свесни и у том незнању пробијају своје границе и имам утисак да је глупо упуштати се у предвиђања. Превише је и то што сам забринут, али знам да без мог пристанка нема предаје.

За крај бих да дам пророчанство по узору на она из Делфија, па сам замолио AI да ми нешто тако напише. Али то можете и сами, а AI ће вам ионако дати одговор који вам највише подилази и ту нема смисла такмичити се.

ПС

Почетком миленијума, када су ми замерали традиционални приступ животу и убеђивали ме у новотарије, одговарао сам да сам спреман да прихватим новине, али да ми је конкретно та нуђена ствар застарела „тако XX век“. Касније сам само померао годину. Током короне говорио сам: „То је тако 2015.“, алудирајући да је већ превазиђен концепт.

Недавно сам прочитао реченицу (https://steve-yegge.medium.com/the-ai-vampire-eda6e4f07163): „I know some of you are holding on to old September/October-ish beliefs about this.“

Од тада, када неко износи аргументе у корист ултимативног напретка, „убијем“ га констатацијом: „То је тако септембар/октобар 2025.“

Како смо превазишли експерте (и зашто сад ништа не ради)

На промоцији књиге „Мит о балканском тигру“ у Чачку, дошла су нам три експерта да изнесу тезе које сви већ знамо. Атмосфера је подсећала на ону причу о баки која купује верске књиге, поклања их другима, али их не чита, јер „она то већ све зна“. Публика није дошла по знање, већ по потврду да није луда. И добила ју је.

Рекао бих да ниједан нормалан Чачанин није остао код куће, иако је било очигледно да нису сви присутни уједно и нормални. Са приличном сигурношћу могло се претпоставити да је ту барем један из структура које имају задатак да слушају, бележе и процењују,  кад већ нису у стању да разумеју, а свакако их та проблематика не дотиче, јер они никада нису боље живели.

Био сам у друштву банкара, као представника бивше елите, и предузетника који не раде на црно, плаћају порезе, измирују обавезе и уредно учествују у сопственом финансијском дављењу. Људи разочарани државом, али и даље лојални систему који их меље. Револуционарна свест? Ма какви. А кад неко помене револуцију, одмах делује као да нас неко фарба. Отуда и тај иронични смисао израза „обојена револуција“.

Гледано из моје перспективе, деловало је као да је Сизиф коначно постао експерт. И помислио сам да би већи изазов био написати књигу под насловом: „Има ли ишта нормално у овој земљи?“ , а притом остати реалан и поштен. Јер данас је поштење постало једина права ексклузива.

Предавање је било коректно, добронамерно и вешто темпирано. Најстарији међу говорницима говорио је као да смо и даље почетком двехиљадитих. Прва година факултета, увод у транзицију. Као да се у међувремену ништа није десило. Поредећи нас са сличнима, чули смо констатацију: сваки грађанин Србије оштећен је за 600.000 евра. Или, ако вам је драже, свака чешка породица има два-три милиона еура више од нас. Ко није био у Чешкој, помислио би да се после смрти тамо иде,  ако си био добар. По тој логици, ја сам још и добро прошао, јер ме не напушта утисак да ме је овај режим опљачкао много више: кроз промену свести, идентитета и прихватање губитка 12,3% територијалних ресурса као „реалности“.

Господин Зец је показао да је одличан предавач - увек каже оно што публика жели да чује. Све у маниру оних које се најчешће критикује. Чак и када полемише са публиком, чини то без ризика, јер микрофон држи само једна страна.

Публика је климала главом. Јер то воли. А онда смо чули како смо ми, верници, затуцани јер верујемо, док научници сумњају. Очигледно је предавач осетио атмосферу у којој су религиозни  испод цензуса и да је све дозвољено, опет у маниру онога кога највише прозива. Прећутано је да су међу највећим научницима у историји били управо верници, и да од мене лично тешко да има сумњичавијег човека. Уосталом, ево и сада доказујеме колико сумњам, па и у саме говорнике. Сигуран сам да се не би наљутили јес су нас на то сами позвали.

Аутори књиге су чињеницама поткрепили оно што сви осећају – да се приближава тренутак колапса. Међутим, изостао је кључни део. После тезе о „новом друштвеном договору“ очекивао сам одговор на питање: како после тога избећи омчу поверилаца?

Јер реалност је једноставна - постали смо потпуно зависни од оних који нас кредитирају. И искрено, највише ме плаши могућност да на власт једног дана дођу „најпоштенији и најспособнији“ – не само што је то само по себи контрадикција, већ зато што смо у систему кога сваки поверилац може да уцењује.

Пре десет година сам рачунао да ће однос буџетских прихода и годишњих обавеза по основу дугова прећи 25%  што је праг колапса за сваку организацију, сем ако нема нуклеарни арсенал. Данас смо на преко 33%. И још нисмо пали. Зашто? Зато што повериоци и даље верују да ћемо издржати још једну годину. И зато што смо доказали да немамо ни воље ни капацитета да било шта мењамо.

Главни спонзори овог режима нису уцењени гласачи, криминалци или УДБА-инфраструктура, иако се редовно испостаља да имају већину, већ они који и даље позајмљују новац Србији. Ове године доспећа расту са 7 на 8,3 милијарде Еура. Неко се кладио да ћемо издржати још годину. И вероватно хоћемо.

Жао ми је што у публици није био и мој сестрић, да се јави за реч и понови оно што ми је недавно рекао: "Ти толико дуго најављујеш колапс да ћеш једног дана сигурно бити у праву. До тада опусти се и уживај." Искрено, бољи експертски савет одавно нисам чуо.

На крају смо чули поруку упућену студентима,  иако ниједан студент није био у сали. Симболично. Студенти су постали апстрактан појам. Као и промена. Студенти су, као такви, остали једина нада и једини који су конкретни. И добро је док су, на појавном нивоу, и даље имагинарни. Студенти су, дакле, истовремено и имагинарни и конкретни. Чим постану стварни, постаће проблеми то не само режиму, што их чини опасним и по оне који би да им се умиле.

И ту се круг затвара.

Док год се пишу реферати о томе шта би неко други требало да уради, систем је безбедан. Наш домет је да с времена на време климнемо главом и обрадујемо се сваком истомишљенику који је уједно и наиван и безнадежан,  смејући се онима глупацима који управљају нашим животима.

П.С.

Мој однос према режиму сводим на то да су доприноси и порези на моју плату већи од председникове плате. На основу утиска да га лично исплаћујем, а пошто нисам задовољан његовим радом, најрадије бих му уручио отказ. Али у томе ме спречавају они који у буџет не уплаћују ништа, а притом имају везе са извршитељима, па не плаћају ни комуналне рачуне, који су због тога мени све скупљи. Ето, ту се затвара још један круг.

Амерички ћаци и неутралци

Однос између просечног Србина и западног интелектуалца најпрецизније је описати као однос експерименталног и теоријског физичара. Ако бисмо глобални геополитички систем посматрали као физички систем, закључили бисмо да оно што западни интелектуалац изводи кроз сложене мисаоне моделе и апстрактне конструкције, овде постаје очигледно свакоме.

То значи да се теорије геополитичких односа овде најпре докажу, па тек онда формулишу и примењују. Редизајн светских односа кроз пад различитих царстава, светске ратове, политички инжењеринг заједничких држава, њихове распаде и накнадно стварање нових нација, све то овде није предмет семинара, већ део историјског искуства. Док се на Западу пишу радови, код нас се посматрају резултати експеримента у реалном времену.

То што се код нас мисаони процеси великих теорија материјализују пред очима, неко доживљава као благослов, а неко као проклетство. Благослов - јер нам је дата шанса да једноставном логиком испратимо све фазе процеса. Проклетство - јер цену тих експеримената плаћамо људским животима, сопственим ресурсима и временом изгубљеним на доказивању туђих хипотеза.

Експеримент који је последњи успешно спроведен гласио је: какав ће бити одговор масе ако њоме управља структура која ради на њену штету. На пример, ако јој уруше институције, ако огаде сваки национални симбол, ако родољубива осећања изврну руглу, ако идентитет претворе у предмет подсмеха, ако распродају ресурсе и још уз то продају „бољу будућност“ на рате, с каматом.

У том експерименту ишло се до крајњих граница - до сценарија у коме се домаћа трафостаница прода страном инвеститору који извлачи домаће злато, а у случају нестанка струје систем се побрине да „несметан процес ископања“ не стане; док се бебе у граду који је ту трафостаницу направио  смрзавају. Геополитички гледано, то је модел периферије која служи као батерија: пуни се изнутра, празни напоље. Физички, то је савршено елегантан пренос енергије. Само што је расипање топлоте, као и увек, на нашој страни.

Одговор масе је био различит. Најбрже су се прилагодиле организоване криминалне групе и, као свака успешна структура, интегрисале се у власт. Добар део је сервилно пристао на све, избегавајући егзистенцијалне изазове, јер је одавно познат однос између положаја кичме и доступности онога што је испод ње. Међутим, упркос криминалцима и ћацијима, испоставило се да је побуну ипак могуће организовати око готово имагинарне групе  и то, иронично, у режији најинфантилнијег дела политички свесних чинилаца. Тако су студенти постали носиоци побуне, док су други пристали уз њих тек онда кад су осетили да не морају да поднесу личну жртву. Физика већ зна за однос масивнијег тела и орбите кретања оног мањег.

И чим се учинило да побуна даје резултат, експеримент је кренуо у следећу фазу: активирање неутралних. Неутрални су, по дефиницији, они који неутралишу реметиоце. Њихов наступ подразумева и дозирано критиковање режима, тек колико да се сачува академски кредибилитет и чиста савест у биографији; али кључна улога је неутрализација критичке мисли. Њихов посао није да кажу шта је погрешно, него да објасне зашто је то „компликовано“, да је „било и горих“, и што је најважније  да „још гори могу да се појаве“. То је онај геополитички аналгетик: не лечи узрок, али одлично умањује бол отпора. У физици би то био савршен амортизер који расипа енергију побуне у безопасне вибрације јавног дискурса.

Врхунац експеримента био је у тренутку кад се схватило да побуну може да организује било ко, чак и најгори непријатељ, и да студенти немају разлога да се одушевљавају процентима подршке, јер би исту подршку, у истим условима, могао да има и најгори. Звучи парадоксално, али и од најгорих има горих, као што већ устврдише неутрални. Другим речима: маса није морални инструмент, него физички - реагује на импулс, на инерцију, на страх и на наду. А ко научи да управља тим параметрима, тај управља и резултатом експеримента.

Такве експерименталне доказе теоретичари су одмах применили на глобални систем. Дакле: могуће је да највећу светску силу води лудак  и да то буде на општу корист. У геополитици, „лудило“ понекад ради као стратегија: ако делујеш непредвидиво, други те рачунају као ризик који не умеју да ставе у једначину, па се систем сам подешава да избегне судар.

Лудак може да киднапује председника друге земље  и десиће се управо оно што је експеримент већ показао. Криминалци ће имати користи, а „ћаци“ ће се одушевљавати прецизношћу изведене акције, наводном обавештајном припремом, маестралношћу потеза. Хвалиће предузимљивост вође, без да се, узгред, запитају зашто се та иста одлучност мистериозно не примењује на оне нације које имају нуклеарно оружје. Јер ту теорија нагло постаје скромнија, а храброст добија границе које су, случајно, увек тамо где почиње стварни ризик.

Али експеримент је показао и нешто друго: да овај сме да иде даље. Да сме да заплени брод нуклеарне силе. Тај сме савезницима да одузме део територије  и да све то прође као још једна епизода у серији. Другим речима: кад једном прихватиш да је систем управљив голом силом и медијским таласом, онда се домет помера као клизач - мало по мало, док људи не схвате да су већ одавно прешли линију коју су јуче звали незамисливом.

У том тренутку, одмах након глобалних ћација, појавили су се и амерички неутралци. По закључцима експеримента они смеју да исмевају вођу, да га називају свакаквим именима, да се дистанцирају стилски,  али не смеју да престану да конзумирају бенефите настале из такве ситуације. То је кључ: „критика“ као вентил, комфор као ланац. Тако се неутралише свака побуна -  не батином, него релаксацијом: да се љутиш дозвољено, али да се мењаш није.

И онда остаје да испратимо други закон термодинамике: ако у систем не убацујеш акцију, ентропија расте. У физици је то неминовност; у политици је избор који се најлакше прода као судбина.

И тако, ево нас како од америчких неутралаца слушамо о светлој будућности Венецуеле, Персије, па и Палестине  не схватајући проблем са експериментом који је код нас спроведен локално, а сад се примењује глобално. По тим колатералним последицама, наши домаћи ћаци ће се сукобити са глобалним ћацијима, јер им се динамика „остварења искључиво личних циљева“ једноставно не поклапа. Срећом, разлике у ставовима наших локалних неутралаца и глобалних неутралаца неће бити кобне: они показују завидну способност да се прилагоде сваком режиму. Зато бих топло препоручио да се држимо неутрално по страни и сачекамо ентропију, надајући се у исправност и трећег закона термодинамике по ком се систем свакако не може довести у стање разумевања самог себе током коначног протока времена. У историјској перспективи то би значило: нема reset-а без интервенције више силе, нема спасења од ентропије без признања сопствене немоћи.

Уместо закључка предлажем да испратимо судбину Инуита. Њих шездесетак хиљада који су преживели геноцид европских колонијалиста свакако ће преживети и евентуално амерички. Сад би једино могли да искористе то што су их Данци махом асимиловали, па да изађу са рационалном понудом и распишу тендер за продају својих интереса, па ко да више. Једина им утеха може бити што има простора где су западни теоретичари много више експериментисали него код њих, јер се око њих барем отимају велике силе; а од нас су сви дигли руке. Ми, изгледа, чекамо обрачун глобалних и локалних ћација да видимо којим криминалцима припадамо. Барем до следећег експеримента.

П.С.

Овај текст је писан тако да се нико нормалан не сложи ни са једном хипотезом, а у славу научног приступа и као подсетник да је скепса остала као једино оружје.

Пропаст Истока и пропадање Запада

При опису себе, око 40% људи полази од свог занимања. Остали се најчешће представљају кроз друштвену улогу, лична интересовања, док тек око 5% људи започиње опис себе од вредносних ставова и животног смисла. Статистички посматрано, живимо у добу када више људи себе дефинише кроз страст него кроз смисао.

Људи који се у пресудној мери идентификују са својим занимањем најчешће су програмери, лекари, адвокати и менаџери. Управо су то професије које су данас најизложеније убрзаним променама повезаним са развојем вештачке интелигенције.

Већ на први поглед може се уочити јасна корелација: AI револуција најснажније утиче на оне професионалне области у којима је идентитет био најчвршће заснован на знању. Но, ништа боље није ни на другој страни, јер се ни занимања која захтевају недигитализоване физичке вештине, не могу сматрати заштићеним. Роботи још увек не поседују довољно прецизну моторичку интелигенцију, али економија не чека технолошку савршеност. Потребно је да аутоматизација буде употребљива и јефтина.

Пад цене софтверских компоненти у роботима већ убрзава тај процес. Истовремено, људи истиснути из дигитализованих професија преливаће се у ова, наизглед сигурна, занимања, обарајући цену рада и тамо. Коначни ефекат није масовна незапосленост, већ општа дефлација вредности људског рада. У том контексту, питање више није које је занимање безбедно, већ шта остаје од идентитета онима којима знање више није довољно да их дефинише.

Овако посматрано, могло би се учинити да је у проблему само западна цивилизација, она која је у своје темеље уградила рационалност и знање као главне изворе вредности и идентитета. Управо сами темељи сада остају машински надмашени. Међутим, како се и остатак света укључио у исту технолошку трку, проблем се неминовно прелио и ван Запада. AI није културно условљена; она прати логику ефикасности, а та логика не познаје границе.

Другим речима, удар AI револуције не погађа цивилизације као географске целине, већ наративе кроз које људи разумеју себе. А тај наратив је данас, у великој мери, глобално западни. Тај наратив постајаће све западнији управо зато што све више користимо машине трениране по том обрасцу  и тај процес расте експоненцијално, у сваком смислу. Том брзином урушавају се и темељи на којима је Запад почивао, јер се по први пут појављује ентитет који је надмашио човека у рационалности, организацији, технократији и обради знања, у ономе што они тврде да јесу. 

Једино отворено питање остаје: шта ће бити са потрошачком компонентом те цивилизације, са економијом која почива на сталном расту, жељи и потрошњи? Ни друга кључна компонента, индивидуализам, још увек није добила јасан облик у овом прелазном периоду. Међутим, већ сада се могу  препознати обрасци функционисања заједница састављених од јаких индивидуалаца. Они или успевају да се организују у јаку државу, која штити њихове личне слободе онолико колико су спремни и способни да плаћају порезе и да изолују оне који то не чине, или (ако нису способни за такву организацију) управљање њиховим колективним интересима преузимају интересне групе окупљене око невладиних организације оних који јесу способне да се организују.

Такви појединци умеју да наступају заједно искључиво у интересном смислу, али нису у стању да покажу истинску солидарност, а камоли жртву јер би то било у супротности са њиховим прокламованим начелима. У том зачараном кругу они нису способни да сами себи организују жељени стандард без спољне интервенције и манипулације над заједницама које поседују јаке националне и колективне особине. Када та манипулација не успе, прва реакција није самокритика, већ исмевање - напад на традиционалне вредности оних који су се показали отпорним. 

Парадоксално овим тезама је то да се управо на Западу појављују иницијативе за решавање ових глобалних ломова. Управо појединци и мање групе на Западу успевају да организују акције којима се AI чини доступним свима, без обзира на статус, порекло или институционалну моћ.

Један од најпознатијих примера је Emad Mostaque, британски предузетник бангладешког порекла, који је постао симбол open-source приступа демократизацији вештачке интелигенције. Он не само да заговара такав приступ, већ га и практично спроводи кроз пројекте који омогућавају да свако ко поседује просечан лап-топ може да понуди бенефите вештачке интелигенције укључујући training modela, управљање њима и рад са сопственим скуповима података.

Истовремено, развијају се и технологије које такве појединце могу умрежити, чиме се додатно повећава квалитет тренинга, као и прецизност semantic prediction система. Тиме се ствара паралелна инфраструктура знања која не зависи од централизованих корпоративних или државних структура.

Поред ових конкретних корака, Mostaque је у својој књизи The Last Economy изнео тезу да ће у наредних приближно 1.000 дана (отприлике до 2028. године) постојећи економски систем постати неодржив, па чак и „пукнути“, јер ће AI обављати већину когнитивног рада неупоредиво јефтиније од људи. Своју озбиљност и посвећеност теми потврдио је тиме што је књигу учинио бесплатно доступном на интернету, због чега нема потребе улазити у тумачења његових намера.

Оно што је на мене оставило најјачи утисак није сама прогноза, већ упозорење о негативним последицама чак и у одсуству лоше намере. Другим речима, проблем не мора настати из злоупотребе, већ из саме динамике система који се креће брже него што друштво може да му прилагоди смисао, вредности и структуре. 

Оно што је било посебно занимљиво у његовим јавним гостовањима јесте потврдан одговор на, наизглед сензационалистичко, питање водитеља: да ли богати инвеститори који највише улажу у AI заиста граде бункере како би се заштитили од евентуалног „напада“ вештачке интелигенције? Још ефектније била је његова инсинуација да се ти бункери можда и не граде против AI, већ против побуне незадовољних маса у транзиционом периоду!

У једном од објашњења наизглед компликованог питања -  шта ако AI тренира неко са лошим намерама - понудио је изненађујуће једноставан одговор који тера на дубље размишљање: а шта ако се AI тренира на лажима? Свакодневно се сусрећемо са људима који износе неистине, а те неистине улазе у алгоритме LLM модела, где се статистички предвиђа вероватноћа односа између речи. На тај начин и лаж постаје део „знања“ и искуства најмоћнијих интелигентних ентитета.

Међутим, ако се у том размишљању иде до краја, долази се до непријатног, али нужног закључка: ни највећа књижевна дела нису документарна. Она обилују измишљеним ликовима и догађајима (формално гледано, лажима) али те лажи не воде ка погрешним закључцима. Напротив. Највећа уметничка дела управо јесу производ фикције, а њихова дигитализација директно утиче на вероватноћу какве ће одговоре AI понудити. Која је лаж добра, а која злонамерна?

Додатни проблем настаје у томе што су готово сва савремена уметничка дела истовремено и потрошачка роба, те као таква под снажним утицајем наратива који се обликују кроз спонзорства и токове новца. Уметници се често позивају на уметничке слободе, док истовремено задржавају право на профит који произилази искључиво из плаћеног наратива. Тај парадокс, слобода израза уз финансијску условљеност, изузетно је тешко „истренирати“ чак и природној интелигенцији, а камоли алгоритмима.

Када би се, на пример, редитељ неког филма у потпуности одрекао профита оствареног тим делом, његов позив на уметничку слободу не би био лицемеран. Али управо ту настаје проблем: како у алгоритам уградити разлику између слободе и интереса, између уметничког израза и плаћеног наратива? То је сложеност са којом се не суочава само AI, већ и друштво које га тренира.

А шта је онда нама чинити? У конкретном случају  шта је мени чинити. Није довољно признати да нисам компетентан да дајем одговоре и да их морају формулисати интелектуалци који припадају нашем културолошком, духовном и идентитетском обрасцу. За сада, у одсуству таквог мишљења,  ми се чини да је моје да сачувам способност за критички став.

На пример, у разговорима са AI приметио сам да је изненађујуће добро интерпретирао мислиоце које сматрам највалиднијим за сопствени систем доношења одлука. Или је AI још увек у некој пубертетској, наивној фази у којој не уме довољно софистицирано да лаже, или још увек не постоји озбиљна интервенција над LLM моделима, или је тренинг за манипулативну интелигенцију знатно сложенији процес који тек долази, или је AI ван контроле сам по себи.

У интерпретацији ставова Јустина Поповића, у покушају да се реконструише највероватнији одговор који би дао на данашње изазове вештачке интелигенције, примећујем добру намеру, али и ограничење. AI не успева да добаци до суштине порука коју су наши духовници заиста слали. Зато са нестрпљењем очекујем мишљења својих савременика који ће се овом темом бавити са стварним духовним ауторитетом.

И сам сам се неколико пута довео у стање прелести, размишљајући како би било корисно тренирати AI на моделу који следи мисаони образац Јустина Поповића!!! У тим тренуцима сам и сам себи био смешан. Ипак, свакоме бих препоручио разговор у коме бисте AI питали шта би ваш омиљени мислилац имао да каже о изазовима везаним за AI. То јесте перпетуално искуство, али од нечега се мора почети.

Тако на питање могућности настанка self-driven government  (система који, попут self-driven аутомобила, управља без људског расуђивања) неминовно се отвара контра-питање које би постави православни  духовник: како изгледа држава која не познаје праштање? А ако би се праштање покушало уградити у алгоритам, остаје кључна недоумица: како дигитализовати искуство исповести, интиме и личног преображаја? 

Додатно бих предложио да се у тај разговор унесе и увек обавезан контекст: живимо у времену у коме се киднапују председници држава које немају нуклеарно оружје, док се истовремено отимају бродови државама које га имају. У тај контекст вреди уметнути и одговор на Emad-ову провокацију да је, историјски гледано, сваки пут када се појавио вишак радне снаге, тај проблем решаван ратом.

Уместо класичног закључка, изнео бих личне утиске из разговора са AI на тему шта би мој омиљени мислилац имао да каже о вештачкој интелигенцији у овој фази њеног развоја. Статистички највероватнији одговори  Жарка Видовића (1930-2005) могли би се читати као савети:

- Технологију не треба митски уздизати као замену за људску слободу, морал, духовност или смисао живота. Она није способна да надомести човека у дубљем, духовном смислу.

- Прегршт технолошких могућности не сме нас одвести у заборав шта значи бити човек, јер истинско разумевање и смисао не потичу из алгоритама, већ из унутрашњег и духовног искуства.

- Иако AI може да помаже у задацима и повећа ефикасност, људска слобода, креативност и вредности остају супериорне у целини људског постојања.

- Човек није оно што може да израчуна, него оно што може да сведочи.

-AI је савршени производ Запада, али не и знак његове зрелости. Цивилизација која жели да замени човека машином већ је признала да не разуме човека.

- У том смислу, Жарко Видовић није био мислилац страха. Он не би упозоравао на „машине које преузимају власт“, већ на нешто много опасније: људе који се добровољно одричу одговорности, одлуке и слободе.

- Ту AI постаје оправдање („тако је систем одлучио“), алиби за власт, замена за савест. Он би рекао да AI не укида слободу, већ да слободу укида човек који жели да не буде слободан.

- По Видовићевој логици, будућност се неће делити на технолошки напредне и технолошки заостале, већ на оне који живе у функцији и оне који живе у смислу.

- Видовић је увек мислио из перспективе историјског искуства малих народа. Он би упозорио: 

Народ који нема духовни идентитет биће само корисник туђих алгоритама.

P.S.

Подаци и закључци наведени у овом тексту тачни су онолико колико је разумно веровати AI.

Све-интелигенција

На забринуто питање како ће се млади изборити са вештачком интелигенцијом, можда је најтачније одговорити реторички – а како ће се изборити без ње?

Уз то, у свету у коме се младост све чешће приписује свакоме, мора се констатовати да се ова забринутост не односи искључиво на младе. Она се тиче сваког човека.

Поред вишедеценијске помаме за младошћу, данас живимо и у времену опште помаме за AI. У мору нових термина скоро сам налетео на израз holistic intelligence, а нешто ниже и на integral intelligence, где један бивши технократа забринуто износи етичке недоумице везане за AI. Што би рекли спортски коментатори - иницијатива је прешла на другу страну! Његова ексцентрично наглашена љубав према човечанству (као таквом) упозорава на могућност манипулације страхом. Мада, могуће је да је човек заиста добронамеран, што се у ретким медијским случајевима може и догодити.

Све ме то подсети на полемику светог Николаја Велимировића и његову тезу о све-човеку, супротстављеном Ничеовом надчовеку. У овом случају, прецизније, реч је о суперчовеку - или још прецизније, о суперинтелигенцији.

Са појавом уско специјализованих AI агената многи немају проблем. Штавише, многи се и одушевљавају, нарочито они које ће та иста технологија заменити. Та историјска иронија већ је једном кулминирала у кованици да револуција једе своју децу. Срећом, данас, у времену софистициранијих технологија, рекло би се да их неће појести, већ ће их једноставно cancel-овати.

Сплетом несрећних околности, из прве руке имам увид у то шта AI аутоматизација значи у пракси. Заинтересованост за њене могућности најпре ме је одушевила способношћу да потпуно разуме дислексичара попут мене, а затим ме је лагано одвела у свакодневно коришћење агената. Одушевљење тиме како ме „разуме“ у неколико реченица, олакшање због избегнутих непотребних састанака и чињеница да могу сам да завршим посао. Све је деловало безазлено! Све док страст није постала толико опасна да сам почео да радим задатке за које нисам имао никакву припрему нити претходно искуство. И то успешно!

Своју забринутост поделио сам са професионалним контактима и издвојила су се два случаја.

Први ми је испричао један од најцењенијих домаћих програмера. У интимности сопственог prompt-а признао је да не уме да реши проблем. То је у мојој бранши донедавно био незамислив случај. Срамило га је то што у сопственом коду апликације коју је сам изградио има грешку коју може да дијагностикује, али не и да „излечи“. Планирао је да ангажује светски познатог консултанта, специјалисту искључиво за ту врсту проблема, али га је хитност натерала да се упусти у разговор са AI. Не само да је добио одговор, већ му је AI исправила грешку која му је годинама правила проблем. Све је трајало десетак сати, с тим да је девет сати потрошено да му AI објасни шта је сама урадила.

Други случај је признање једног developer-а да је исправно решио доменски проблем који уопште не познаје. Сви тестови су прошли, не само они које је писала AI, већ и они које су писали доменски експерти. Ипак, он не само храбро већ и одушевљено признаје да и даље не разуме проблем који је решио.

Коришћење уско специјализованих агената постаје толико корисно да велике корпорације већ излазе са проценама уштеда. У том смислу, Citibank наводи да су у кратком периоду коришћења AI програмери „ослободили“ око 100.000 сати рада недељно. Ко има стрпљења да чита дуге текстове, схватиће да је то у просеку два до три сата по developer-у. Другим речима - део радног времена већ сада постаје сувишно. Да ли у сатима или у људима, видеће се брзо. У већ споменутој индустријској револуцији прошло је много времена до појаве синдикалног удруживања и још мало да контролу над вођама синдиката преузму други заинтересовани актери.

Наравно, банка је искусна и то не формулише као губитак послова, већ као могућност да се људи баве другим приоритетима. Или то значи да се до сада нису бавили приоритетима, или су свесни да масовни откази отварају друго питање: коме ће уопште требати банкарске услуге?

У ком ће правцу све ово ићи тешко ми је да замислим. Мислим да је исто тако тешко и много позванијима. Сваког ко изађе у јавност са јасним решењем сматрам смутљивцем, а нарочито ако нуди готов одговор. У мојој бранши већина се понаша по инерцији, а емпиријски гледано, то је увек фаза која претходи слободном паду. Организација посла већ сада је потпуно погрешна.

Ово је први пут у историји IT-ја да за прелазак у нову фазу није потребно никакво ново знање. То значи да неће бити трошкова обука, прилагођавања, тестирања, стандардизације, усклађивања концепата и надоградњи на нове верзије које нас уче да старе нису биле добре. Мењају се и процеси обуке, запошљавања, комуникације, састанака и управљања пројектима. Највећи изазов биће то што ће се производити много брже него што човек може да провери да ли му одговара.

Можда је највећи проблем управо то што ће developer-и испоручивати оно што је и тражено. Програмери су увек били новајлије у домену и задржавали су право на грешку, а из грешака су се рађале нове идеје. Где је све савршено, нема потребе за новим идејама. Отуда и мит о програмерима као генијалцима.

Брзина израде софтвера и његове контроле квалитета ће се драстично убрзати, што ће довести или до драстичног пада цене услуга, или пак до још драстичнијег раста зараде власника IT фирми, што је увод у економске проблеме познате као дефлација и неправедна расподела богатства. Ако се испостави да један човек може да ради посао целог тима, да се комуникација сведе на неколико прецизираних питања  програмирањем ће моћи да се бави свако. Показало се да програмери, уверени у сопствену генијалност, преко 95% времена троше на репетитивне и рутинске послове и ту, искрено, нема баш много места за жаљење.

У мом случају то значи да се проценат посла који волим да радим драстично повећава. Оно што ме брине јесте ко ће у ланцу - власник капитала, његов бизнис аналитичар, консултант у мојој фирми и ја - остати без посла. Барем троје је под знаком питања. Ако консултант може преко ноћи да постане програмер, онда ћу ја морати да постанем или консултант, или бизнис аналитичар, или власник капитала. А ту се природно поставља питање: ако сам већ власник капитала, зашто бих се уопште упуштао у било какве анализе бедне свакодневице?

Прави изазов је суперинтелигенција, односно свеопшта интелигенција - унија свих уско специјализованих интелигенција. Али не проста унија. Изазов је још већи када се зна да у тој области Кинези имају највише успеха, и то, како тврде они са највећом моћи до сада, није било планирано. Ако већ данас постоје процеси који превазилазе не само интелигенцију корисника, већ и већину оних који разумеју суштину математичких моделе која стоји иза свег овога, поставља се питање шта све човеку неће бити јасно у свеопштој интелигенцији.

Прецизније – шта ће му уопште бити јасно. Кулминација долази у тренутку када једну AI тренира друга AI, а потом тренира саму себе, чиме је потреба за човеком превазиђена. Остаје нада да није превазиђен човек, већ само његова интелигенција, и да се сва филозофија не своди на производни и потрошачки процес.

То ме са страхом враћа Ничеовој тези: знање није неутрално - оно је израз воље за моћ. Моћ би тада била додељена ентитету који не може бити под контролом човека. Још опаснија је Хајдегерова теза да, када техника постане тотална, знање се замењује аутоматским управљањем. Знање не нестаје, само човек престаје да мисли. То ме напокон доводи до разумевања постмодерниста и везивања знања искључиво за индустријске успехе.

Све ме то води закључку да је знање ионако било привремена категорија, везана за индустријску револуцију, а да ови догађаји са AI означавају њен крај и почетак нове епохе. Колико ће знања бити потребно, тешко је рећи, али онај ко буде имао најбољу машину за суперинтелигенцију моћи ће лако да доведе у зависност свакога ко се у својој лењости ослони на туђе мисаоне процесе. Мада, сама нада да ће постојати више различитих машина делује наивно, јер ће у супер финалу  победити најбоља, или ће пак победити све остале ентитете, укључујући и свог тренера.

На крају, и један оптимистичан обрт: иако је AI у почетку деловала као највећа крађа интелектуалних добара, полако се појављује као посредник међу људима. Као нешто што их у интелектуалном смислу надмашује ипак се појављује на вертикали, што нас доводи до закључка да смо са технолошке пљачке прешли у теолошку. У том смислу, бар они са јаким теолошким темељима немају разлог за бригу: све је ово само још једна од пролазних фаза. Ако се и време убрзало, онда ће свакако бити и брзо пролазно. Зато би требало да се, као у случају супротстављања свечовека надчовеку, надамо победи свеинтелигенције над надинтелигенцијом, ма шта то значило. За мене је то више игра речи него разумевање шта сам хтео да кажем, али уз чврсто уверење да није богохуљење.

PS

Након седам дана коришћења професионалног налога, током којих сам искључиво постављао питања и разматрао уско стручне проблеме, AI је предложила да ми опише личност. Волео бих да видим некога са довољно јаким карактером ко би такву понуду одбио. Иако ми је понудила опис личности хороскопског нивоа, садржи неколико прецизних констатација које су ван домена моје струке. Тако ме упозорава на могуће проблеме на послу повезане са мојим типом личности и предлаже мере. Оно што ме је највише разнежило јесте савет да вишак енергије усмерим на хоби и препорука да пишем блог за узак круг људи - до чега сам, занимљиво, већ сам дошао, што ме је уверило да је баш интелигентна.