Пре него што пређемо на постреалну политику, довољно је констатовати да смо тренутно у надреалној политичкој ситуацији. Све што је лепо кратко траје, али бих у вишем интересу успостављања институција продужио медени месец на шест месеци.
Шест месеци академске заједнице
Тих шест месеци, свакако, припада академској заједници. Њена политика биће утопистичка по циљевима, егалитарна по расподели и стабилизациона по закону. Даће све од себе да обнови средњу класу. Ако ниже класе не буду могле да се попну, више ће морати да сиђу. Социолошки, то је и даље вертикална мобилност. Само ће први пут у Србији лифт бити пун у силаску.
Економију бих овде прескочио кад би она пристала да прескочи нас. У овој слици Србије до крупног капитала водила су углавном два пута. Један преко криминала, други преко послова с државом. На појединим деоницама путеви су се спајали. За анализу новчаног тока државе довољно је ставити доспеле рате које дугујемо повериоцима поред буџетског дефицита и пазити да се трендови не додирну.
Програм економског спаса имао би три тачке. Судски одузету имовину усмерити у социјална давања, клекнути пред повериоцима и страним инвеститорима, а дијаспори објаснити да је коначно време да у Србију, поред девиза за свадбе и фасаде, донесе и високу технологију. Ако као мерило узмемо најуспешније светске примере, двадесет одсто повраћене имовине славили бисмо као успех, а тридесет би било горња граница оптимизма. Оно што је већ изнето из земље испада из модела. Озбиљна мафија то наплаћује својим методама. О њима нема стручне литературе јер се узорак сведока осипа пре објављивања резултата.
Крај меденог месеца препознаћемо по томе што ће академска заједница предложити јавну расправу, а повериоци питати ког датума леже рата.
Шта се догоди са четири и по милиона бирача
Узмимо за потребе огледа четири и по милиона бирача са задњих избора. Истраживачки дизајн је лонгитудиналан. Исте људе посматрамо пре и после промене власти. Упитник има једно питање. „Од чега живите?“
Првих пола милиона више никада неће изаћи на изборе. И сами се чуде како су их и овог пута нахватали. Та појава се у методологији зове осипање панела. У сленгу се зове угасио телефон.
Петсто хиљада назваћемо — „трауматизовани“. Већина њих поново ће гласати чим схвате шта су себи дозволили. Толике године државничког искуства, толико телевизија, директора и теренских возила, па да их победе деца која су на састанке долазила пешке.
Двеста хиљада остаје ретроидеолошким странкама. Гласаће за левицу и десницу са истим поверењем с којим људи долазе на железничку станицу по реду вожње из 1987. Пруга је у међувремену укинута, али се и даље зна на ком перону ко треба да стоји.
Остаје нам 3,3 милиона. У почетној расподели два милиона гласало је за Студентску листу, а 1,3 милиона за СНС. После шест месеци укрстићемо претходни глас са садашњим понашањем. Тако добијамо три групе и један разлог да престанемо да се чудимо.
Опортуниста је 1,8 милиона. По деветсто хиљада стиже са обе стране. Једни су промену чекали да би коначно дошли на ред, други да би проверили да ли им се признаје минули рад. Они једини без стида кажу да гледају свој интерес. Уједно једини баштине тоталитарну традицију у целини. Кад год једна странка добије сву власт, код ње се затекну и једни и други.
Суверениста је пола милиона. Држе до начела и верују да Србија мора да води самосталну политику, чак и кад је то скупо. Претходни режим је имао довољно времена да покаже има ли таквих на својој страни. У нашој расподели свих пола милиона долази са Студентске листе. У анкети су спремни на жртву. Кад се анкетар врати и пита ко ће конкретно да је поднесе, испитаник предложи да се истраживање прошири на комшије.
Прагматичара је милион. Шестсто хиљада гласало је за Студентску листу, а четиристо хиљада за СНС. Они виде ширу слику, укључујући и онај део слике на којем доспевају рате. Спремни су да преговарају о свему до црвене линије, а њу повлаче тамо где би преговори од њих тражили да се одрекну Косова или сопствене традиције. Са суверенистима се слажу око тога шта треба сачувати. Разиђу се кад треба одлучити колико још има простора за преговоре.
Коалициони капацитет
Ако сваки од 3,8 милиона преосталих бирача изађе на изборе, опортунисти имају нешто више од 47 одсто. Највећи су блок, а за већину гласова треба им партнер или нешто мања излазност осталих. У анализи осетљивости то значи да њихов резултат зависи од тога колико ће се људи с друге стране увредити једни на друге.
Опортунисти ће у овом тренутку отићи ономе ко више нуди. У овом сценарију то је Запад. Њихова предност је у томе што на преговоре стижу са једним питањем. „Колико?“ Суверенисти и прагматичари могли би да се профилишу као две довољно јаке политичке групе да ниједна не мора да пристане на понижење ради коалиције. Под условом да се претходно не поделе на седам странака, од којих свака има председника, два потпредседника и истих тридесет људи на слави.
Ако преживе сопствене сујете, могу да сачекају тренутак кад опортунисти у коалицији с њима препознају свој интерес. Знаћемо да је тај тренутак дошао кад људи из невладиних организација сами, без питања, почну да нам објашњавају да су одувек били четници.
То свакако неће бити скоро. Тренутно им је у току пројекат по конурсу за бесповратна средства.
П. С.
Довољно је да само мало скренете из Господара Вучића да бисте се нашли у Хајату. Не у том Хајату, већ у оном који затвореници са највишим титулама добијају бесплатно, и то са пуним пансионом, без могућности отказа. Уједно им је то једина шанса да се нађу раме уз раме са Синђелићем. Не тим Синђелићем, већ оним ФК.






