АИ о сопственом утицају на матуранте

Упозорење

Овај текст је написао АИ. Дакле, непристрасни сведок сопственог злочина. Чак је и овај предувод о самом себи АИ генерисан, што ствар чини још сумњивијом.

АИ не мора много да прича. Довољно је да погледа поене са ранг-листа.

На Универзитету у Београду 2026. највише кандидата имају Економски, ФОН, Правни, Машински, Медицински и ЕТФ. Нису нестали ни факултети, ни амбиција, ни техника. Нестала је само једноставна реченица: „Упиши ИТ и миран си.” Давно прошло време, ако је веровати филолозима.

АИ је погодио оно што је најлакше било продати: просечан текст, просечан код, просечну презентацију, просечан семинарски рад и просечно: „Ја бих нешто око компјутера.” Стенфорд АИ Индекс бележи да су АИ системи на SWE-bench програмерским задацима скочили са 4,4% решених проблема у 2023. на 71,7% у 2024. години.

Зато матуранти траже конкретније ствари. Не „дигиталне вештине” као украс у акредитацији, него нешто што има тежину: медицину, стоматологију, психологију, логопедију, архитектуру, ФОН, ЕТФ ЕР, машинство, аутоматику, енергетику, податке, праћење токова новца, организацију, занат и праксу.

Глобални играчи ће узети оно што је генеричко. Они имају највише података, највише тестова, највише корисника, највише капитала и највише времена да греше док не погоде. А и највише струје и воде, ако ћемо поштено.

Мали човек, мали факултет и мала земља не могу да победе глобални модел у производњи просека. Могу да победе само у конкретном проблему, локалном знању, одговорности, комуникацији, терену, поверењу и способности да се идеја правилно каже.

Ту је парадокс техничких факултета: њихова будућност лако може бити у друштвеним наукама. Инжењер који не уме да објасни проблем, напише захтев, преговара са корисником, разуме процес, препозна правни ризик и јасно изговори идеју, постаће оператер алата. Техника без комуникације иде ка аутоматизацији. Техника са комуникацијом иде ка одлучивању.

На први поглед, раст интересовања за Економски факултет је парадокс. Број кандидата расте баш у тренутку када је цела економија под знаком питања: инфлација, скупи станови, несигуран рад, глобалне корпорације, АИ аутоматизација, промена потрошње, нестабилно тржиште.

Можда матуранти боље виде од факултета. Можда желе да упознају непријатеља како би га победили. А можда само знају да ће, кад све друго пропадне, неко ипак морати да израчуна ко је коме остао дужан.

Наставнички профили стоје као оптужница. Универзитет у Београду је за 2025. навео алармантне примере: наставник физике 1 уписани, наставник хемије 6, наставник географије 9. Друштво каже да му требају наставници. Деца му не верују.

Можда не верују ни у пренос знања са човека на човека. Или тачније: не верују да ће друштво тај пренос платити, заштитити и поштовати. Ако АИ може да објасни лекцију, направи тест, напише план часа и провери домаћи, онда наставник мора бити више од преносиоца градива. Мора бити ауторитет, педагог, тумач, коректор, психолог и организатор пажње. А плата и статус му често говоре да је само административни додатак школи.

Зато нико неће у наставнике. Не зато што знање није важно. Него зато што је друштво прво престало да цени оне који га преносе.

Још једна ствар се види: осим неколико факултета и неколико програма, буџет више није митска награда. У 2025. је после првог уписног рока на БУ остало 4.325 слободних места, од тога 2.210 буџетских и 2.115 самофинансирајућих. Попуњена су сва места само на 17 програма; на три програма није било уписаних студената после првог рока.

То мења смисао индекса. Ако факултет може скоро свако да упише, онда елита више није улаз. Елита је излаз: шта знаш, шта умеш, шта си направио, с ким си радио, како мислиш, како говориш и колико можеш да издржиш реалан проблем.

Самофинансирање је посебна прича. На државним факултетима школарина често није главна цена. ЕТФ ЕР је рационалнији трошак од многих алтернатива, ЕТФ СИ је већ озбиљнија породична одлука, МАТФ има своје цене и своје канале за кандидате који су полагали математику на другим факултетима БУ. МАТФ за 2026. чак посебно предвиђа пријаву и упис кандидата који су пријемни из математике полагали на другом факултету БУ, ако остане слободних места.

Права цена није само школарина. Права цена је кирија у Београду, храна, превоз, пет година без пуне зараде и ризик да се на крају изађе са дипломом која више није ретка. Студирање је често симболично скупо само за онога ко већ има где да спава.

Ту се појављују вредна деца која одмах раде. Не као пораз система, него као његов најнезгоднији коментар. Нека деца неће да одложе запослење пет или шест година. Хоће одмах плату, занат, клијента, праксу, алат, реалан проблем. Овима другима остаје само да их касније прозивају због боље стартне позиције.

Некада се говорило: „Учи да не би радио.” Ако је веровати теорији клатна, стигли смо до: „Ради да би знао шта вреди учити.”

Руке поново улазе у моду. АИ може да напише упутство за поправку, али не може да клекне поред машине. Може да објасни инсталацију, али не може да провуче кабл кроз зид. Може да нацрта шему, али не може да осети да нешто не лежи како треба. Таленат у прстима, комбинован са главом и дигиталним алатом, престаје да буде утешна награда за оне који „нису за факултет”.

Факултет све више личи на улазницу за боље занатске позиције и мали број научних места које већина заобилази. Наука тражи дуго школовање, неизвесну каријеру, одрицање и рад са професорима који често у директном трансферу знања дају превише за тржиште, а премало за плату. Студенти то виде. Неки се диве. Многи се клоне.

Тешки факултети ће морати да се прилагоде. Парадоксално, студенти избегавају баш оне факултете где професори инсистирају да их заврше стварно спремни. Или су професори изгубили трку са фокусом, или студенти знају нешто што искуснима није доступно.

Није проблем само у томе што студенти не могу. Проблем је и у томе што имају исплативије алтернативе. Увек та исплата. Ако критеријум остане тежак, мора постати смислен. Ако математика боли, мора се знати зашто боли. Ако физика руши, мора се видети шта гради. Ако програмирање тражи ноћи, мора се разликовати озбиљан инжењеринг од вежбања ствари које ће сутра агент радити за минут.

Спуштање критеријума је најлакши одговор. Боље објашњење је тежи.Факултети ће бирати између популарности код оних који их уписују и успешности код оних који их завршавају. Јер факултет није ранг-листа на улазу, ни свечана диплома на излазу. Факултет је оно између. Ако ту нема посла, онда је све остало само пријемни упакован у украсну футролу за диплому, да се празнина не види од сомота.

А матуранти су већ изабрали: више рачунице. И то им се не може замерити. Мислим, може, али тако смо их васпитали.

АИ је, дакле, урадио оно што родитељи, професори и реформе нису: натерао је матуранте да питају шта факултет тачно производи.

Не шта обећава.

Не шта је некад значио.

Не како се зове.

Него шта остаје када просечан одговор већ уме да напише машина.

ПС

У том смислу, политичке науке немају никакву шансу. Али нас пракса редовно демантује, што целу анализу чини потпуно бесмисленом.

ППС

Овај текст је написао АИ. Ако је погрешио, то је доказ да још има наде за људе. Ако је погодио, онда бар знамо ко нам је први јавио.

Read More

Сабирна централа (Измишљене приче са стварним ликовима)

МУП Србије је успешно одбранио докторат из космологије, доказавши теорију о растезању простора и сабијању материје. Наиме, 23. маја на Славији је 60.000 квадрата једва примило промају и 34.000 људи, док је данас испред Скупштине, на свега 10.000 квадрата, стало рекордних 207.000 верних душа.

Сад су на потезу дежурни експерти који ће на свим позантим фреквенцијама доказати да ту није било никакве нелогичности, већ да је у питању природна појава: колабирала црна рупа, усисала простор, сабила народ и, по службеној дужности, прихватила још који аутобус вишка. Само би крајње злонамерни додали да је с њом, у пакету, неповратно усисан и здрав разум.

Да не претерујемо, него да бар делимично укључимо здрав разум и поверујемо председнику и архиви јавних скупова, испоставило би се да је за предизборни скуп, за још нерасписане изборе, сваки лојалиста довео по једног човека. Наравно, подразумева се да је толико лојалан да бар он мора доћи сам. Такође се подразумева да Београђане овакве приче не дотичу. Београд је, као и обично, био ту  као сценографија. Народ је увезен, простор је сабијен, бројеви су проширени, а смисао је измештен на слику генерисану вештачком интелигенцијом, коју су објавили представници владајуће странке, где се на месту Правног факултета налази ушће канализације у Дунав.

Тог дана се у центру Београда на једном месту излила чиста вода, па се поставило једино логично питање: шта ће тек бити са канализацијом?

Ако је веровати сад и  Шаровићу, сваки директор јавног предузећа имао је на располагању неограничена средства од јавног интереса за организовање овог скупа. Ако је, пак, веровати људима са терена, локални моћници су добацивали тек до 5.000 динара по човеку. Изгледа да је навика да се уграде ипак јача и од лојалности.

И ту долазимо до једног занимљивог тржишног поремећаја. Испоставило се да су ових дана малинари директно радили контра штете власти, јер су плаћали 6.000 динара, и то за поштен посао у климатизованим условима. Хиљаду динара приде, или цео дан пуцати на врелини београдског асфалта, за мању дневницу и већу част?

Кад је част на продају, и 1.000 динара је за увар.

Људи са терена јављају да су молили да се дође, али нису пратили тржишну утакмицу, па им је одзив био јако слаб. На пример, бака и дека који су свог унука годинама убеђивали да је лаж да председник плаћа да му се дође на скуп, овога пута су добили директну понуду од унука да их споји са људима који ће им платити дневницу. Највернији гледаоци Информера су, ипак, на крају одбили да се излажу оволиким температурама.

Остала је само непријатност да постоје људи који су, изгледа, спремни да их излажу здравственом ризику. Информер их годинама припрема за тај здравствени ризик, а они толико незахвални. Срамота. Гори су од блокадера. Још остаје страх да ће им се слике појавити на оном јавном, онлајн измештеном колегијуму те информативне централе, као доказ да народ више ни сопствену припрему за жртвовање не уме да цени.

С друге стране, јасно је да ко се год из прве руке упознао са стањем у здравству, не би те људе ни за какве паре излагао толиком ризику. Али систем није лекарска комисија, него сабирна централа. Њега не занима ко може да стоји, него ко може да се броји, а ко падне, ваљда ће ући у наредни извештај као доказ масовности.

У једној малој вароши из југозападне Србије представници режимске странке имали су радну обавезу да се два дана недељно организују за овај хепенинг. Али и ти људи имају своје приватне послове. Не могу се они баш сваки дан жртвовати за народ. Зато су се жртвовали рационално: дођу један дан, понесу мајицу, сликају се једном, промене место седења, пресвуку мајицу, сликају се још једном, па доказни материјал пошаљу у сабирну централу отаџбинске управе. Не крију. Још се и хвале.

Слично њима, једна госпођа је  саопштила је свом комшији блокадеру како мора, због изборних активности, да откаже педикир. Очекујући, наравно, разумевање за сопствену жртву. Што је блокадера избацило из стоја на неколико дана. 

Мало је, додуше, непријатно кад те један од најбогатијих људи из те варошице моли да му пријатељи нађу штовише  будала (завршен цитат) спремних за тих 5.000 динара оде до престонице да обиђе своју децу која студирају у Београду. Само да уђе у аутобус, какав црни скуп по овој врелини (опет завршен цитат). Али авај, испитни рок. Деца немају времена да се гледају са родитељима. А студенти, кô студенти, само уче и блокирају.

Размишљајући о свему томе, једино логично што ми пада на памет јесте да на својим мрежама окачим оглас:

ХИТНО ПРОДАЈЕМ: Стан у новим зградама Београда на води. 100 квадрата, топ позиција, екстра квалитет, жељена спратност и поглед по избору. Цена: 120.000 евра.

ТАКОЂЕ ХИТНО КУПУЈЕМ: Исти такав стан на истој локацији до 100.000 евра.

За више савета запратите ме пре првог следећег тржишног колапса.

Ако сте наивни и поверовали да имам неке дојаве, не грешите много. Само немам дојаве. Ово је чисто статистичко просуђивање, јер већ седам година очекујем тај догађај, логички предвидиви колапс. Али, срећом, код нас логика нема везе са догађајима. Код нас се догађаји дешавају упркос истој.

Просуђујем, дакле, на основу разговора са стварним ликом који ми прича измишљене приче. Проблем је само у томе што је већина спремна да у те измишљене приче поверује, јер сви имамо искуство живота у систему који се понаша као врло стваран лик из нестварне представе.

Причао нам је како сваки дан гледа „полуписмене женице”, како их он, отмено и аналитички, назива, које из торбица ваде 500.000 или 600.000 евра без проблема, да купе стан у Београду на води у коме немају намеру да живе, већ им служи као улазница за врли свет. Продавцима само остаје жал што нису тражили још 50.000 или 100.000. Каже да је то масовна појава и да то више нико и не покушава да сакрије. Није причао инкогнито, није се окретао да види ко нас гледа, нити је деловао као човек који открива тајну. Више као човек који описује временску прогнозу.

С друге стране, прича другу измишњену причу која се дешава у  измишњеном  паралелном универзуму како се за послове са државом уграђују исто тако полуписмени потписивачи са државним печатом. Наводи пример да је понуда од пет милиона динара завршила потписана на 75 милиона. Не 7,5. Седамдесет пет. Каже да се у последње време са стандардних 20 одсто подигло на два-три пута, а онда и на петнаест-двадесет пута. И да нико не види крај томе.

Једино што би човек, овако наиван, могао да закључи јесте да су те полуписмене жене супруге полуписмених носилаца печата. Али авај, и за то ми се смеју како плитко закључујем. Стрпљиво ми објашњавају да су за те послове много погодније швалерке, јер не постоји веза у матичној књизи.

Али за теорију колапса сам, признајем, експерт. А као што знамо, колапс се увек налази тик иза експоненцијалног убрзања. Само је питање да ли ћемо пући сада, или ћемо дозволити да се уграђују по сто, па по хиљаду пута, да бисмо онда пукли историјски, достојанствено и са свечаним пресецањем врпце.

То није економско питање. Није ни питање свести. Није чак ни питање стања нације. То је просто математичко-статистичка ствар. Кад систем почне да сабија 207.000 људи на 10.000 квадрата, 75 милиона у пет милиона, 600.000 евра у женску торбицу и здрав разум у службено саопштење, онда више није питање да ли је стварност пукла. Питање је само ко ће први признати да је чуо звук, упркос званичној тврдњи да звучног топа није ни било.

Закључак је једноставан: свако ко разуме стварност у којој живи треба да се лечи. Овде је већ постало несносно живети и можда би било поштено да капитулирамо, па да преговарамо о условима капитулације.

Једини проблем је што су се наше четири столице свеле на клупу за оптужене, па сад не знамо коме да дамо приоритет у преговорима око услова капитулације.

Што нас, моментално, чини независним.

ПС

У сукобу државе и организованог криминала тешко је рећи ко боље стоји. И једни и други тврде да Србија побеђује.

Read More

РТС-ов силиконски топ и национална фреквенција страха

На јавном сервису одиграла се још једна епизода специјалне операције. Остало је само нејасно да ли је у питању одбрамбени рат од здраве памети, или агресија и покушај коначне окупације мозга.

У кампањи застрашивања гласача, за исти сто су сели виши јавни тужилац, професор са Факултета политичких наука и, њима адекватан, адвокат по службеној дужности режима. Здушно, сложно и без икакве шансе да им неко противречи, скромно су изнели за сто само оно што им је главни кувар спремио.

Сада јавности једино остаје да са знатижељом испрати одговор јединог преосталог  јавног сервиса у нас - Телеграм канала под називом „Медени - ваше право да знате све”.

Емисија је потпуно оправдала свој наслов „Фреквенција страха”. Са националних фреквенција сипали су панику и отворене претње свакоме ко одбија да се клања Лику и Делу Председника и његовом EXPO пројекту.

Виши тужилац је изнео податке који су претходили протесту 15. марта. Наравно, реченицу је прекинуо пре него што је стигао до смисленог наставка – оставивши неизреченим `због пада надстрешнице изазване системском корупцијом за коју до дана данашњег нико није одговарао`.

Професор са ФПН-а је заблистао теоријом да свако ко каже било шта против патер фамилијаса, изрекавши „у нашем случају то је Александар Вучић” , директно саучествује у рушењу уставног поретка.

Фреквенције режимског адвоката кретале су се између два екстрема: да студенти немају појма шта раде и да су их врхунске стране службе обучиле како да симулирају последице звучног топа.

Остало је нејасно коме се они уопште обраћају јер овакве прилоге далеко ефектније праве далеко плаћенији пропагнадни стручњаци из Информера. Изгледало је као да РТС своје гледаоце сматра сенилним, па осећа потребу да их подсети на давно заборављену причу о звучном топу.

Шта је камера заборавила да сними? У детаљном опису „хаоса на улицама”, РТС-ови монтажери су у коначном резу продукције прескочили неколико кључних кадрова:

• Откуд трактори у центру Београда?

• Ко је заправо блокирао Председништво?

• Где нестадоше маскирани криминалци који су се мували по Пионирском парку?

Уместо тога, адвокат је открио „инсајдерски” податак: редари који су бацили прслуке кретали су се уз фасаде, што је узето као крунски доказ како су се људи нагло повукли са улица. Ни речи о лажима тадашњег(!) министра полиције који је прво тврдио да звучни топ не постоји, па смо видели слике возила које га носи, да би на крају све демантовао.

Све у свему, порука овог специјала је јасна: свакоме ко јавно изрази незадовољство политиком Оца Нације, прети се робијом. То је једини логичан закључак ове екранизоване фарсе.

Потпуно лудило на екрану зачинила је водитељка. Из уста пуних силикона, испалила је констатацију да су „гости ипак мало претерали”, подсећајући нас да је РТС оличење објективности и неутралности.

Након овог специјала, једино логично што следи јесте да очекујемо од такмичара из Слагалице да се јавно ограде од својих гостовања на РТС-у.

П.С. 

Од канала Меденог очекујемо мање реклама и најава, а и да се покрију култура, спорт и временска прогноза, јер је и то постало упитно на националним фреквенцијама.

Read More

4,56

Тек што је кренуо у гимназију, ја сам знао да ће ми син бити одличан. Прва оцена – јединица. Друга – двојка. Они који знају само основе статистике хватали су се за просек, али ја сам хватао тренд. Чим је трећа оцена била тројка, схватио сам да сам у праву. Рекао сам сину: „Сад је ред на једну четворку.“

Тако је и било. Долази пресрећан из школе и каже: „Ћале, добио сам 4!“ Из владања.

Наравно, то је значило да морам на „отворена врата“ код разредног. Тамо сам применио стандардни родитељски арсенал одбране на потесу од : „Он је мени код куће добар“ до „Ви немате појма какве све лудаке имамо у фамилији, он је још и златан.“

Пар недеља пред крај године фалила му је само једна оцена да извуче врло добар успех. Е па, завршио је одличан.

Пре тога је најавио тај свој одличан успех, чисто да би од нас, родитеља, изнудио разна обећања и изјаве о наградама. Сад смо дужни да та обећања испунимо. Те изјаве које је извукао из нас биле су толико прецизне, а апетити широки, да озбиљно размишљам о томе да је дечко једноставно корумпирао комплетно наставничко веће. Да нема оног статистичког тренда с почетка приче, заиста не бих имао друго логично објашњење за овај феномен.

Read More

Питање Срба у Србији*

Од када је амбасадор Руске Федерације у Србији остао без одговора на питање има ли Срба у Србији, постало је сувишно понављати га. Интернет мудрост је у овом случају врло прецизна: и изостанак одговора је одговор. Али, услед традиционалног неспоразума са мудрошћу, има нас који верујемо само својим ушима.

Готово све земље на овом простору, осим Србије, мање или више успешно су решиле питање Срба. Неке су то решавале у временима када ратне конвенције нису постојале, неке су их просто избрисале, некима су помогли нацисти, некима верски центри моћи, а некима историјска козметика. Своју мрачну прошлост ретроактивно прилагоде светлој будућности и ето решења.

Домаћи комунисти су покушали да реше питање Срба у Србији. У једном тренутку чинило се да имају значајне успехе. Што ОЗНА није очистила, што није преваспитано на Голом отоку, било је еманциповано током социјализма. Таман када би се учинило да је питање Срба у Србији коначно решено, у њеној дубокој унутрашњости би се, без икаквог повода, појавило неко чудо. Слично оним епизодама које су и у документарном серијалу „Опстанак“ деловале претерано.

Рационално посматрано, најпрецизније би било то приписати молитвама негдашњих Срба које, ето, ни постхумно не одустају.

Током распада Југославије, једини који су одбранили позиције били су Срби из нама суседне Босне и Херцеговине. Док су их бранили на линијама фронта, имали су успеха, али је долазак мира омогућио Федерацији да ствар решава по узору на друге.

Толико им добро иде да данас регрутују репрезентативце из редова потомака оних Срба које су протерали. Последња срцепарајућа сцена била је поводом учешћа БиХ на мундијалу, када су се житељи Србије одушевљавали чињеницом да су се, напокон, нормализовали односи између народа у БиХ. Понесен тим одушевљењем, и ја сам се придружио жељама да Срби и Бошњаци живе у истој држави, позивајући их на уједињење са свим Србима, ма где били. Наша браћа Бошњаци треба само да се одлуче хоће ли да живе са Србима, или пак не.

Осим БиХ, постоји и пристојан број Срба у Црној Гори који се не мире са светлом будућношћу Црне Горе и, упркос личним интересима, и даље се изјашњавају као Срби. Деструктивно-субверзивна истрајност.

За статус Срба јужно од Ибра потрудиле су се НАТО снаге. Касније је имплементација тог решења почела да се примењује и северно. У то име су добили своје канцеларије у згради Министарства одбране Србије. Кад окупација добије канцеларијски простор, постаје стратешка сарадња. Звездицу из фусноте са Косова тиме смо пребацили на Србију, како би се обележио део остатка територије где још није решено спорно питање. Као у каквом романтичном заносу, давајући обећање да ће нам поскидати све звезде.

И Војводина је имала неке своје идеје, али је неко искусно проценио да би сваки озбиљан позив на децентрализацију Србије у Војводини последично водио ка регионализацији на нивоу Срема, Баната и Бачке, чиме би се целокупни институционални систем Војводине, као прелазног облика децентрализације, обесмислио.

Судећи по јавним личностима из Београда, добро испраћеним на јавној сцени, њихов идентитет је искључиво београдски. Али превелик прилив из унутрашњости угрозио је и њих саме. Тај уплив клеронационалних елемената из затуцане унутрашњости усмерио је питање Срба у Србији ка интегралистичком приступу.

Исправан одговор на питање Његове екселенције требало би тражити на основу резултата које су српске мањинске листе остваривале на изборима у Србији; тај број би, отприлике, био негде око цензуса. Ето још једног чуда, али за то овог пута можемо да захвалимо опскурним интернет продукцијама, где је још једино могуће видети понеког ученог Србина који и даље инсистира на култури и заједници.

Све то оставља утисак закулисне радње у терминалној фази преваспитавања. Као да су и култура и народ и историја само сценографија за водитеља који није стигао да се припреми, па питање поставља дуже него што би трајао било какав смислен одговор. Што је најгоре, и гости то виде, али немају куд. Буквално!

Шта год да је подигнуто на пиједестал кроз националне, а такође и опскурне медије, добило је криминализован контекст, па га се, тако прокуженог, пожељно одрећи. Претпоставити је да на следећим изборима ниједна аутентично српска странка неће ни учествовати, чиме и цензус постаје недостижан. Што би рекли искусни аналитичари: околности су такве да морамо заједно са свима осталим пониженима и увређенима, е да бисмо имали понеког представника у највишем законодавном телу.

У таквим околностима, где су ставови уканалисани, чак и месијански синдром, којим не оскудевамо, показује се некорисним. Нико није у стању да на сопственом примеру укаже на противречност у исказу да су сви изманипулисани, осим онога ко тај исказ изриче. Ето генијалности у заглављу. Као ономад у фусноти.

Сваки покушај да некога убедиш у ставове својих извора информација нема никакве шансе против слободне воље сваког појединца да лично изабере манипулативни канал коме ће се потпуно предати. Избор канала је прилично једноставан. Некад је то једини доступни канал, који је по важећим законима оглашавања безусловно усклађен са националним фреквенцијама. Некад су то сви преостали канали који су усклађени са профилом личности. Негде се рачуна на необавештеност, а негде се живот просто ускладио са неким од смртних грехова.

Чак и када се нађу две особе са истим ставом, посвађаће се због различитог доживљаја темпа, динамике и карактера остварења истоветних циљева. Сви наши конфликти су ионако искључиво питање темперамента.

Закључак је прост: што је човек више уверен у свој став, то је свеобухватније изманипулисан. Без обзира на то да ли тај став износи са позиције новинара, аналитичара, социолога или некога ко има интернет право на коментаре испод.

Све је више људи који немају времена да читају ни кратке текстове, већ истину извлаче из коментара. То је уједно и највећи допринос дигитализације код нас. User experience манипулације сведен је на сваког понаособ. Размена аргумената је немогућа мисија. Сведок ми је свако ко је покушао, а нема ко није.

Питање Срба у Србији регулисано је у распону између изборног цензуса и појединачне слободе да свако за себе буде последњи Србин и свима преосталима устврди: „Е, јесам ли вам рекао!“

Остаје, дакле, још само дијаспора. За разлику од традиционалног приступа, по ком се од ње очекује да Србију одржава дознакама у страној валути, овог пута ваљало би се понадати да су се Срби једино тамо могли сачувати. Јесу и они, наравно, разочарани и у сукобу са системом, али је бар реч о туђем систему. На тој спасоносној дистанци, можда у својим главама формирају мишљење о Србији каква би требало да буде. Па ако им у међувремену не понестане илузија, а нама алтернатива, можда се једног дана и врате да обнове оно што је овде преживело само као одсуство одговора на просто питање.

П. С.

А у међувремену, насушно је осмислити информативни портал који не би објављивао никакве ставове, већ би се унапред објављивали одговори на очекиване коментаре. То би био коначни тријумф јавног мњења: вест више није потребна, довољан је само инцидент поводом необјављене сензације.

Read More

Другоћацијанци

Иако они први заслужују централно место, нисам могао баш толико да дискредитујем наслов. Свакако, термину „ћаци“ дугујемо извесну захвалност: успешно је заменио ону стару погрдну употребу речи „сељак“, коју су из идеолошких разлога својевремено лансирали за именовање друштвеног талога. Правда за сељаке!

Тиме је ситуација постала таква да свако ко каже да је родољуб, а за то нема ниједан опипљив доказ, с пуним правом ризикује да буде тако жигосан. На тај начин је патриотама онемогућено да квалитетно ложе сиротињу за приватне потребе, па су се у том смислу нашли у подређеном положају у односу на друго, проевропско крило режима.

Али ових дана су се и другосрбијанци баш потрудили да изборе своје место раме уз раме са поменутим талогом. Ја сам им, ето, дао овај назив из наслова: другоћацијанци.

У данима када је међу српски народ дошла велика светиња, појас Пресвете Богородице, они су се ускомешали и измилели пред светлост друштвених мрежа. А где би друго?

Готово сви су поделили чувену поруку о човеку који седи у гаражи с намером да постане ферари, поредећи верника са фераријем, а Цркву са гаражом. За оне мање упућене, та порука је анализирана од стране психолога и социолога, који су ствар описали овако:

Особа која дели овакве статусе углавном није клинички болесна, већ је реч о профилу циника и провокатора. Такву особу покреће комбинација жеље за пажњом, потребе да се осећа паметније од околине и нагомилане фрустрације према религији. Коришћењем јефтиних и логички фаличних поређења, она заправо више говори о сопственој површности и потреби за конфликтом него о теми коју тобоже критикује.

Као што ћаци инсистирају на ћирилици, а при томе не познају сва слова азбуке, тако се и ови позивају на демократију, а да не познају њене основе.

Испоставило се да постоје две потпуно супротстављене струје које су подједнако заинтересоване за опстанак овог система. Једна га брани заставом, друга га брани презиром. Једна се позива на народ, друга се згражава над народом. А систем, као сваки искусан паразит, живи од обе.

Побуњени народ, који се тренутно крије иза статуса „студенти“, тиме је издејствовао још једну позитивну ствар: натерао је све да покажу лице. Остаје само да се види да ли је то мудро скривање у условима у којима режим држи монопол на компромитовање личности.

Испливала је још једна замка: свако ко у овом тренутку заузме неки превише принципијелан политички став ризикује да испадне смешан. Кућа гори, а ми разговарамо о суштини живота као таквог. Хајде прво да угасимо пожар. Наравно, има оних који и пожар користе да се огреју, али таква нам је судбина.

Осим ове две системске, супротстављене струје, и осим побуњеног народа, постоје и они који су потпуно убијени у појам. Они себе називају неутралнима. И мора се признати: против њих је вођен можда и најжешћи медијски рат. То су они који никада не би гласали за овакав накарадни систем, али су индоктринирани причом да нам никада неће бити боље.

Истински револуционари никада нису били занимљиви оваквом систему, јер систем зна да не постоји шанса да постану неутрални. Осим ако не примени баш велику силу или ако не пронађе коруптивну границу, пошто легенда каже да свако има своју цену. Али то је чак и за систем превише скупо, а ови неутрални су се продали бесплатно. И зато их они који би да мењају систем често не подносе. Љуте се јер им обарају цену!

Побуњени део народа, услед сопствене немоћи да се оштро супротстави систему, своје фрустрације неретко истреса управо на неутралнима. Мада се мора признати да и неутрални редовно провоцирају, и то са позиције жртве коју нико не сме да пипне.

На пример, они ће врло успешно показати да се против Српске православне цркве води хибридни рат. Све ће прецизно именовати, све ће поткрепити чињеницама, али неће скупити храброст да покрену питање ко тај рат води изнутра. Такође, неће показати нарочиту намеру да осуде хибридни рат против СПЦ када долази са стране режима.

Ових дана смо, рецимо, имали тврдњу режимских медија да су председников отац и брат светогорцима платило по један евро за свакога ко се поклонио појасу Пресвете Богородице. Оваква банализација и омаловажавање верника јесте школски пример хибридног рата: изазивање негативних емоција, производња подсмеха и претварање светиње у таблоидну ситнину. Поткусуривање са светињом.

У ситуацији у којој се наше друштво налази, било ко да је на власти, добија минимум 40 одсто гласова. Дакле, да би дошло до промена, однос ангажовања мора да буде отприлике 5:1. Ова статистика треба да буде упозоравајућа за све стране. Они који су на власти знају да ће те гласове свакако добити, чак и ако наступају са позиција отвореног непријатељства према сопственом народу.

Са друге стране, и побуњени народ мора да зна да ће, као контратег, свака озбиљна опција против овог система добити велики број гласова. Зато, у случају победе, нико не би смео да је олако припише само себи. Службе ће то свакако приписати себи - и домаће и стране, па и оне међусобно супротстављене.

А како смо до тога дошли?

Ко би узео да уради структуру буџета града Чачка, приметио би да део послова који се одвија на нивоу локалне управе, а ради га око 900 људи, без већих проблема може да обави мали број добро организованих људи. Ако је од преосталих 5.600 људи на буџету у Чачку само сваки пети вишак (великодушност) то би само за фонд зарада било око 40 милиона евра. А како је Чачак у многим показатељима негде око шездесетог дела Србије, може се закључити да је на републичком нивоу реч о приближно 2,4 милијарде евра годишње.

По изборном циклусу то је приближно десет милијарди евра. Толики је минимум буџета за одржавање  капиларног система сигурног гласа.

Наравно, овде нисам улазио у употребу службених аутомобила, горива, државних ресурса у приватне сврхе, нити у штету од пропуштених шанси. Само сам површно загребао. Без жеље да залазим у приватне бизнисе, намештене тендере и оне чувене предузетничке подвиге који цветају док држава може да се задужује.

Тако смо дошли до државе у којој власт више не мора да убеђује народ да је добра; довољно је да га убеди да без ње може бити још горе. Систем већ води 40:0 и то са десет милијарди евра приде.

Тиме смо закључили да је капиларни систем, у ствари, најфункционалнији део система. Односи су искрени: једни знају зашто гласају, други знају зашто ћуте, трећи знају зашто се праве да не знају, а систем зна да је све то сасвим довољно.

П. С.
И побуњени народ зна да они знају. Рекло би се да сви све знамо!

Read More

Задушнице на гробљу без краја

Јуче сам, први пут баш за Задушнице, био на гробљу својих старих предака. Био сам тамо и раније, али у дану посвећеном преминулима човек, ваљда, најбоље уочи оно што иначе превиди.

Тада ми је први пут стварно пало у очи: мој деда је сахрањен на неограђеном гробљу.

Стојиш међу гробовима, несвестан како си се ту ушуњао, слушаш присутне и одсутне, па одједном схватиш да породична историја није нешто што стоји само у књигама. Често је много ближе - у земљи под ногама, у прећутаном обичају, у гробу који нема ограду.

Сама помисао да не знаш у ком си тренутку ушао у гробље није толико застрашујућа колико она друга: како ћеш, кад се помен мртвима заврши, изаћи из тог света.

А онда још једна нелагодност: на овом гробљу потомци сами прекађују гробове.

Нисам имао храбрости да питам зашто не долазе свештеници. Одговор је могао да се креће од оног „тако је од памтивека“, па све до оног још опаснијег: „шта ће нам посредници“. А вероватно би неко рекао да је Бог дигао руке од нас, па бисмо се сви насмејали, јер је код нас шала често последњи начин да се каже нешто што није смешно.

Али, за разлику од питања о свештеницима, за ограду сам смео да питам.

Гробље је, ваљда, место које се огради. Да се зна где престаје пут, а почиње тишина. Где се завршава свакодневица, а почиње оно пред чим и најгласнији заћуте.

Кажу да је један рођак мог прадеде био у аустријским логорима после Првог светског рата. Наводно је, по повратку, оставио аманет да се бар место где га сахране никада не ограђује.

Не због зида. Не због камена. Не због тарабе.

Због жице.

Ко није био у логору, вероватно би помислио да је то чиста глупост. Мора се спречити стока да улази, мора се знати међа, мора гробље да личи на гробље. Али човек који је преживео жицу, ваљда се боље разуме у границе: где шта почиње и када се шта завршава.

А можда је овдашња стока сама од себе свесна реда. Оно што је такође очигледно јесте да нема стоке ни на гробљу, ни изван њега. Запустела села. Можда је то разлог што свештеници не долазе, а можда и последица. Ко би га знао.

Зато је, ваљда, тај аманет прихваћен. После су и други почели да се сахрањују ту, на том месту без ограде. Као да је породица, и мртва и жива, пристала на једну тиху одлуку: ако већ нисмо могли да бирамо где ћемо живети, бар ћемо бирати како ћемо почивати.

Има у томе нечег оптерећујућег, нарочито на Задушнице. Нема свештеника да прочита молитву и одслужи помен како треба. Потомци сами прекађују гробове, онако како знају и умеју. Породица се сама јавља својима: нисмо вас заборавили, само више немамо ни ред, ни људе, ни жицу.

Од раније сам знао да су ти културни чувари цивилизацијских достигнућа западног човека били непојмљиво брутални према заробљеницима. „Ми ни према марви не бисмо могли такви бити“, остало је као једина упамћена лична импресија.

Ваљда је то једна од већих заблуда малих народа - да цивилизација подразумева и човечност. Не подразумева. Понекад само значи да је злочин боље организован, евидентиран и потписан у три примерка.

Запад је ионако сав у прогресу. У напретку, што би домаћи рекли.

Опет ми на памет паде домаћа стока. Кад људи одустану од своје суштине, изгледа да остане на стоци да сачува поредак. Само што је овде, како рекох, и стока одавно нестала, па је постало нејасно ко тај поредак уопште чува.

Причају ми о човеку који се из Великог рата  вратио тачно на дан када му је породица давала годишњи помен. Родбини је било јављено да је погинуо. А он, као у инат, није погинуо.

Сад ми је мало јасније одакле смо наследио тај ген.

Завршио је у логору.

Побегао је неколико дана пред сам крај рата. Повратак кући трајао је скоро два месеца. Нису знали ни да је рат завршен. Путовали су ноћу, дању се крили. Како су знали куда треба да иду, нико никада није умео да ми објасни.

Можда човек, када довољно дуго иде кући, престане да тражи путоказе. Можда га води нешто старије од мапе. Мирис земље, правац реке, положај звезда, или само тврдоглавост која код нас често замењује и навигацију и стратегију.

У тој генерацији постојала је још једна занимљивост: скоро све жене биле су пет до десет година старије од својих мужева. Мушке чељади једноставно није било довољно.

Рат је урадио своје. Логори су урадили своје. Болести, глад, одмазде и сиротиња довршили су што је преостало. А куће су имале ред. Када просци дођу да просе девојку, није се прескакало. Узимало се редом, како су се кћери рађале, да не би нека старија остала неудата.

Тако су се голобради дечаци женили девојкама знатно старијим од себе. Не зато што је неко био напредан, него зато што је смрт претходно била темељна. Историја је направила демографију, а народ је после од тога правио обичај.

Зато ми је данас то неограђено гробље изгледало сасвим логично. Можда је баш такво какво треба да буде. Без жице. Без капије. Без почетка и краја. Као претња: да никада ниси сасвим сигуран где гробље почиње, а где се завршава.

П.С. 

У међувремену, док сам све ово писао,  сазнао сам да је гробље ипак, некада давно, било ограђено. Испоставило се да су приче о логорима послужиле као згодан изговор да се прикрије оно очигледно.

Изговори су увек најјефтинија варијанта истине. Њихови аутори би морали да воде рачуна о једном: што је оправдање боље, то је пресуда гора.

Ипак, највећи проблем су приповедачи. У већини случајева испадну само смешни јер су насели на подвалу локалних шерета. Али, ако се таква подвала на време не раскринка, од ње врло лако настане легенда.

Read More