Добро дошли у Србију, једину лабораторију на свету у којој закони физике и даље раде беспрекорно, док сваки колективни закон пуца чим неко покуша да га инсталира.
Гравитација нас држи на земљи. Све остало вуче свако на своју страну.
Ми смо народ генијалних солиста. Свако има неотуђиво право на first voice, чак и кад не зна песму. Проблем настаје кад нас саставе у хор. Тада престанемо да певамо и почнемо да једни другима отимамо микрофон. Бас ради за страну обавештајну службу. Сопран је издајник јер дише у другом ритму. Тенор је неутралан све док му не обећају соло деоницу.
Диригент, наравно, уместо палице држи батину.
Одсуство такта је једино што нам је заједничко
У духу тог хипериндивидуализма, и мене је ухватио порив да изведем закључке и испрозивам главне актере. Свестан сам да немам алтернативу, али имам потребу да сутра и сам кажем: „Е, ја сам добро рекао.“
Остаје ми једина нада да они којима се обраћам нису спали на тај ниво да чекају савет од мене.
То није карактерна мана. То је национални оперативни систем. Они који озбиљно приступају техници већ су нам оставили потпуну документацију, и то из прве руке.
Атест на сујету: упутство произвођача
Нисмо ми од јуче овакви. Наша неспособност да направимо функционалну групу има озбиљан родослов. Класици су грешку евидентирали много пре него што смо ми стигли да је прогласимо националном особеношћу.
Ако Винаверова запажања о Немцима преведемо на данашњи језик, добијамо једноставну формулу: код Немаца бројност рађа дисциплину, код нас оснивачки одбор. Стигне трећи Србин, а с њим стижу трећа, четврта и пета политичка опција, свака са програмом чија је главна тачка - против прве две.
У Дучићевом маниру, народе бисмо могли посматрати по ономе што их држи на окупу. Немца систем. Енглеза традиција. Нас углавном непријатељ, упркос систему и у нескладу с традицијом.
Док траје рат, Србин постаје легенда. Кад дође мир, постаје председник кућног савета који неће да преда мандат јер једини зна где је кључ од котларнице.
Домановић је већ спровео клиничко испитивање. Вођа не види пут, народ га прати, а сумњив први постаје онај ко пита куда се иде. Данас смо модел технолошки унапредили: вођа више не мора да буде слеп. Довољно је да је мрачно.
А Рајс нам није оставио књигу него корисничко упутство. Писао је о везивању за вође, страначким свађама, љубомори интелигенције и трци за положајима. Ми смо, као и са сваким упутством, садржај летимично погледали и радили на своју руку.
Ми смо, дакле, нација хиперсолиста. Појединачно светионици, колективно потпуни мрак, јер сва енергија одлази на гашење туђе светлости. У најбољем случају смо откачена диско-кугла: много зрака, ниједан правац, а интезитет толики да увек неко ослепи.
Као просечан пример данашњег хипериндивидуализма издвојио бих познаника који себе доживљава као родољуба, али не баш толико глупог да се сврста међу аутентичну десницу. Неће да гласа за Студентску листу јер је, каже, она под превеликим утицајем Руса, па ће гласати за ЕУ коалицију!
Статистички гледано, можда таквих има и више, али је ваљда хипериндивидуалиста по дефиницији такав да их нема више од једног.
Једини смислен одговор на такву констатацију јесте да Путин ради за Трампа, Трамп за неког локалног рабина, који је члан неке ложе у којој главни масон контролише ресурсе под централном управом неког вишег ентитета.
Ко ми не верује, нека на интернету покуша да провери било коју од ових теза. За сваку ће добити сасвим довољно поузданих података.
Студентска листа: операција на здравој глави
Узмимо најсвежији пример: Студентску листу.
У тренутку док ово пишем, јавност има наводе о предлозима за вето на Мила Ломпара, незваничну информацију да је ректор Владан Ђокић тесном већином ветиран, уз напомену да одлука још није коначна, и много више тумача него званичних објашњења. Студенти своје унутрашње поступке не коментаришу.
Изгледа да је неко унутра читао Домановића и толико се уплашио нашег политичког генетског кода да је решио да га хируршки одстрани. Логика је отприлике ова: ако немамо истакнуту личност, нећемо имати око кога да се поделимо.
Дивна теорија.
Проблем је што су, лечећи мигрену, можда ампутирали главу. Тело још хода, што нам је тренутно једина утеха. Надамо се да ће по инерцији стићи тамо куда се упутило.
Одсуство једног вође штити покрет од једног ударца. Истовремено га лишава лица које преузима одговорност, потписује одлуку, објашњава грешку и брани резултат. Бестелесну масу тешко је обезглавити.
Колико су студенти научили од немачке дисциплине, биће јасно по броју контролора на бирачким местима, броју резервних сервера и оперативности плана за дан после победе. Немци су нам више пута показали да дисциплина није морална категорија. Организовано се може стићи и у цивилизацију и у катастрофу.
Као што сам већ написао у тексту „План Б побеђује“, гласаћу за студенте. Не зато што су прва варијанта, него зато што се прва и даље није појавила. Њихова енергија је искрена и неопходна, а алтернатива је расподела фотеља коју смо гледали толико пута да и статисти знају текст.
Али нећу глумити да не разумем оне који одбијају да изађу на изборе. Апатија затечене Србије није лењост него талог изневерених нада. Људи су толико пута позивани да спасу државу да су почели да сумњају да ли је уопште реч о дављенику.
Срећом, одговорних родољуба нема много, па штета не мора бити велика. Осим ако резултат буде неизвестан. Тада ће нам, као и увек, недостајати баш они који нису хтели да се мешају.
Када од њих тражиш најскупљи политички кредит (поверење са непотпуном документацијом) преузимаш и обавезу да објасниш за шта ће бити потрошен. Ако разочарани остану код куће, пасивност ће бити њихов избор. Политичка одговорност за то што нису покренути неће моћи накнадно да им се фактурише.
Студенти играју игру са највишим улогом. На њиховим плећима је исход, укључујући и поверење оних који су већ превише пута преварени.
То је превелико бреме за плећа која тек уче да носе терет.
Још горе: нико други није хтео да га подигне.
Теорија игара: персонализована неслога
У теорији игара проблем се не зове „систем нулте сарадње“. Проблем настаје када нема поузданог механизма координације, па сваки играч бира најсигурнији потез за себе, а сви заједно производе исход гори за све.
Режим у таквој игри не мора да убеди већину. Довољно је да сваком појединцу учини неповерење рационалним. Он контролише ресурсе, медијску буку, време и цену непослушности. Грађанин контролише свој страх и понеку лозинку.
Доскоро је изгледало да је немогуће масовно манипулисати друштвом које се распало до нивоа појединачне личности. Развој технологије, а пре свега напредак човечанства у лагању, решио је и тај инжењерски проблем.
За масовну манипулацију више није потребна маса.
Потребан је LLM модел.
Микротаргетирање не мора да сломи целу групу одједном. Довољно је да сваком појединцу испоручи тачно ону дозу параноје, сујете или полуинформације која му лично прија, у боји коју је сам изабрао.
Једноме се пошаље доказ да су студенти превише десно. Другоме да су превише лево. Трећем да немају никакав став. Четвртом да иза сваког става стоји амбасада. Петом да су деца. Шестом да више нису деца чим су ушла у политику.
Успех микротаргетирања најчешће се препознаје по томе што његова жртва реченицу почиње речима: „Дошао сам до информација...“ Убеђена у сопствену ексклузивност, несвесна је да није она дошла до информација, информације су дошле до ње.
Истина више не мора бити заједничка. Довољно је да сумња буде персонализована.
Успех студената ионако се делом заснива на личној представи сваког присталице о томе шта они заступају. Док су имена и програм недоречени, листа је празно платно на које свако пројектује своју последњу наду. Проблем настаје када се упале светла и испостави се да су сви гледали различит филм.
Свако рушење те приватне представе носи ризик разочарања. Режиму није потребно да понуди бољи филм. Довољно је да поквари пројектор.
Постоји и добра вест, ако баш инсистирамо на оптимизму. Када алгоритам исецка циљну групу на сувише ситне делове, може почети да производи противречности и шум уместо контроле. Ту наша урођена сумњичавост према сваком наметнутом тренду престаје да буде само мана и постаје имунска реакција.
Не баш имунитет. Више температура.
Организам зна да нешто није у реду, али још не зна да ли ће уништити вирус или себе.
Парадоксално, долази наше време. Потребно је само да наш појединачни имунски систем прежваће индустријски произведено микротаргетирање. Ако томе нисмо дорасли, хиљаде година припрема за дигитално доба падају у воду.
Исти тај спорни алат може радити и у нашу корист. Не морамо се стезати у круту организацију по немачком узору. Довољно је умрежити хиперсолисте у децентрализоване, аутономне јединице које поштују закон, проверавају информације и раде за заједнички циљ, а да им нико не одузме соло деоницу.
Не треба нам немачки хор. Довољна је мрежа српских солиста који су се бар договорили око текста песме. Ноте ћемо успут усагласити.
Да бисмо техником победили технику, морамо јој додати нешто аутентично наше. Макар то био индивидуализам. Непријатељ може да гађа сваког појединачно, али не може једним прекидачем да искључи све.
Одбрана гласа: рачун стиже после победе
Изборна победа није крајња тачка. Права математика почиње оног тренутка када треба одбранити оно што је освојено.
Шта радимо ако Запад, по старом обичају да стабилност назове демократијом кад му то одговара, прогута крађу изборне воље ради мира на Балкану?
Мира и рудника.
Шта радимо ако медијско и емотивно пумпање испразни резервоар пре финиша? Ко броји, ко чува записнике, ко проверава информације, ко обезбеђује резервне канале комуникације, ко пружа правну помоћ, а ко сноси одговорност ако се грађани позову на улицу без јасног плана?
Победа која се не може доказати остаје резултат истраживања јавног мњења.
Ако студенти изгубе одбрану изборне воље, неће уследити само још један пораз. Управо у томе је и највећи ризик ветирања оних који су доследно оличавали пркос режиму. Следиће општи друштвени слом, дубљи цинизам и режим који ће, притиснут кризом, стегнути обруч и појачати репресију. После последње наде не долази нова нада. Прво долази празнина.
Претпоставимо, оптимистички, супротно. Студенти долазе на власт. Затичу девастирану кућу, испражњену касу, урушене институције и документацију која је, сасвим случајно, изгорела у складу са прописима. Немају политичко искуство ни изграђену логистику потребну да се носе са екстремистима с леве и десне стране који већ чекају свој ред у ходнику.
Леве ће, барем, моћи да контролишу преко Јове Бакића.
Ломпар и професорска рука која се не пружа сама
Овде улази Мило Ломпар. Или, прецизније, остаје испред врата, ако су медијски наводи о ветирању тачни.
Он није важан само као једно име са списка. Са људима који су доследно одбијали да политичку трговину прогласе националним интересом, представља природни стожер интелектуалне линије отпора. Свој јавни ауторитет градио је на доследности. Управо зато би његово уклањање било политички слојевитије од обичне кадровске одлуке.
Најлакше је рачунати да ће човек његовог формата, повређен, поносно заћутати. Високоинтелектуална сујета идеалан је механизам пасивизације: довољно је човека увредити тако прецизно да му повлачење почне да личи на достојанство.
Ломпар је јасно говорио да је примарни циљ смена оваквог режима. Ако је циљ заиста примаран, лични вето морао би бити споредан. У супротном, редослед приоритета утврдила је повређеност. И сада се само од њега очекује доследност, што је, ето, још једна рационална одлука студената.
Мисаони експеримент је једноставан. Ломпар и круг око њега могу изградити структуру која ће споља подржати Студентску листу, а истовремено се јасно одвојити од њених заблуда. Већ постоје странке које су успеле да задрже своје симпатизере, подрже студенте и притом стекну симпатије дела људи окупљених око Студентске листе. Дакле, могуће је остати доследан, а не затрти сопствене политичке симпатије.
Ломпар се природно намеће и као могући председнички кандидат, фигура која би могла да повеже разбијене атоме без претварања да су одједном постали исти елемент. Ризик је реалан: може добити само утешну награду у виду статуса моралног победника. Хоће ли на то пристати? А и ако пристане, колико тиме постаје отворена мета?
То је медаља коју режим радо додељује противницима. Направљена је од материјала који не утиче ни на једну полугу власти.
Српски интелектуалци морају изаћи из зоне комфора. Ако Ломпар и људи његовог формата одбију да уђу у блато под изговором да су изнад ситуације, постаће оно чега већ имамо вишак: незаинтересовани баба-мудраци који све знају, свакоме су нашли ману и достојанствено се чешљају док кућа гори.
Могуће је да Ломпар заиста нема капацитет за страначко деловање. Не мора свако да оснива странку. Може да окупи људе, дефинише минимум, позајми свој ауторитет заједничкој ствари и повуче се када структура стане на ноге.
Ако ни то није могуће, питање остаје отворено за сваког српског интелектуалца.
У сваком случају, моћи ће да солирају.
Режим за солисте никада није укинуо аудицију.
П. С.
Ако се на крају ипак покаже да су три Србина и пет партија непроменљив закон природе, предлажем да Домановића прогласимо за врховног AI бота и пустимо да систем сам себе угаси.
Уштедећемо бар на штампању гласачких листића док у расејању будемо бирали председнике кућних савета.
Живели, свако у својој верзији истине, како нам алгоритам појединачно одреди.
