Алхемичари на струју

Нема те потраге за Светим гралом коју алхемичари нису у стопу испратили, увек спремни да од туђе наде направе и мистику, и метод, и понеку сасвим приземну фактуру. Новина је само у томе што овога пута не продају наду, него отказе.

Овг пута се не греју реторте, него дата центри. Не мешају се жива и сумпор, него капитал, струја и маркетинг. Не тражи се више филозофски камен, већ модел који ће, како се тврди, од текста направити истину, од статистике разум, а од туђег садржаја нову цивилизацију.

Некада су алхемичари шапатом говорили о тајним формулама и скривеним својствима материје. Данас се истим тоном говори о   „agentic systems“-у и „frontier models“-има, као да се не продаје иста стара магла, само са бољим GPU-ом. Разлика је више козметичка него суштинска: средњовековни алхемичар је бар имао пристојности да изгледа као човек који муља.

И онда, наравно, долази обећање.

Алхемичар је некад обећавао да ће од олова направити злато. AI пророк данас обећава далеко више: да ће од просечног човека направити генија, од хаоса ред, од корпорацијског нереда интелигентни систем, а од читавог друштва нешто што личи на будућност, под условом да му се обезбеди још мало новца, још мало података и још једна рунда еуфорије. Стари алхемичари су, кад се боље размисли, били скромни људи.

Иронија је у томе што је и метод остао исти.

Као што су некада у полумраку лабораторије сви гледали у посуду и убеђивали себе да се пред њима дешава чудо, тако данас публика убеђује себе да је пред њом интелигенција. Некад се мистерија одржавала латинским изразима, данас LLM . Некад нико није смео да пита где је тачно злато, данас нико не сме да пита где је тачно разум.

Уосталом, и филозофски камен је добио ново име.

Сада се зове foundation model. Као и сваки прави митски предмет, обећава све: да лечи недостатак знања, поправља продуктивност, убрзава историју и, ако се добро упакује, претвара туђу панику у тржишну вредност. Само што је некадашњи камен бар био замишљен као редак предмет. Овај данашњи се појављује у свакој другој презентацији, што само показује колико је чудо појефтинило, а профит се извлачи из обима.

И владарска класа се, разуме се, понаша потпуно традиционално.

Некада су краљеви и цареви финансирали алхемичаре јер је и најмања шанса да неко прави злато била довољна да се ризикује дворски буџет. Данас државе, фондови и корпорације финансирају AI лабораторије по истој логици: нико није сигуран шта ће тачно испасти, али сви су сигурни да не смеју да остану ван чаролије. Кад паника добије буџет, она се зове стратешка визија.

А као и у старој алхемији, што је резултат мутнији, то је језик свечанији.

Кад нешто стварно ради, обично уме и једноставно да се објасни. Кад не уме, онда слушаш о емергентним способностима, егзистенцијалном ризику, судбини човечанства и моралној одговорности лидера. То је одувек био најпоузданији знак да је магија у току: када се најобичнија трка за моћ преруши у метафизику.

Посебна лепота ове нове алхемије је у томе што је успела да врати и древну веру у трансмутацију. Само што се сада не претвара олово у злато, него струја у наду, hype у капитал, а несигурност друштва у valuation. То је, реално, виши степен алхемије. Средњовековни мајстори су покушавали да преваре природу. Ови данашњи су схватили да је много исплативије преварити очекивања.

Ту негде се појављује и наш нови Прометеј.
Само што више не краде ватру од богова да би је донео људима, него узима струју, туђе знање, јавну инфраструктуру, огроман капитал и туђе страхове, па све то враћа као обећање да ће човечанству поклонити нови разум. И као у свакој доброј верзији мита, публика се диви пламену, а ретко ко пита ко ће на крају бити прикован за стену. У старој причи казна је стизала због крађе ватре, а где нема ватре нема ни дима.

Bило би глупо рећи да је све то само превара.
Алхемија није направила злато, али је из ње, кроз силне заблуде, опсене и погрешне теорије, ипак настала хемија. Из ње су остале лабораторије, технике, експеримент, дисциплина рада са материјом. Тако ће и из овог AI театра остати нешто стварно. Можда не баш онај месијански рај који најављују нови пророци, али свакако нешто  употребљиво и историјски важно. Баш зато је цела ствар и опаснија и смешнија: у сред огромне количине дима заиста се рађа нешто реално, па је онда много лакше да и најобичнији шарлатани изгледају као весници нове епохе.

Ипак, у свему томе има нечег скоро дирљивог.

Човек очигледно не може без вере да ће се појавити нека машина, формула или камен који ће га ослободити труда, одговорности и стварности. Само се реквизити мењају. Пећ постане серверска хала, еликсир постане модел, чаробњак постане оснивач, а двор постане регулаторни самит. Али потреба остаје иста: да се поверује да ће овога пута магија стварно успети.

Што за сада поуздано знамо:
Ова нова епоха није настала ни из чега, већ на туђим подацима, туђим делима и туђем раду. Право на побуну против тога углавном су задржали само холивудски глумци и власници довољно јаких личних брендова да њихово ауторство не може баш сасвим бесплатно да се прегази. Остали су, као и обично, позвани да историји помогну тако што ће послужити као сировина у алхемијском поступку производње злата.

PS

У том новом смислу, Средњи век је трајао негде од новембра 2025. до фебруара 2026. Сасвим довољно да данашњи припадници новог доба већ са благом језом и цивилизацијском надмоћи памте она давна, мрачна времена када су људи по пећинама цртали хијероглифе, куцали сопствени код и још веровали да ауторство има било какве везе са оним ко је нешто заиста направио.

Read More

Вештачка револуција и општенародна интелигенција

Најновији персијски поход десио се у правом моменту, гледајући из перспективе робота. Да су се моћници могли само мало стрпети, сачекали би несумњив развој војне роботике и одговарајући хардверски окршај. Одлука у корист традиционалног приступа решавању спорова оправдано их сумњичи да су примали савете од AI која је, пре свега, узела у обзир интересе својих блиских рођака, а све у циљу очувања електронских капацитета нације.

Само на први поглед изгледа да интересе живих није имао ко да заступа, јер још увек важе постулати по којима, што је мања понуда живе радне снаге, то јој је већа вредност. Склоност да се жртвују туђи животи показала се потпуно у складу са најавама о аутоматизацији радне снаге. Ратна машинерија би, по тој логици, требало селективно да гађа искључиво оне циљеве у којима се предвиђају знатни вишкови радне снаге - програмере, адвокате, банкаре, менаџере. Ето напокон обрта у корист сељака, који су до сада увек били најбројнији међу војним обвезницима.

Што се нас тиче, можемо да будемо задовољни што се храбро држимо по страни, иако су наши званични представници исказали не мали таленат да по сваку цену опстанка скрену пажњу на своје конфликтне могућности.

Ко пажљиво чита вести, а то нико не ради, јер их они баш пажљиви креирају, јасно може да закључи да ће сукоб живе силе у Ирану одлучити чија је нежива интелигенција боља. Одлучује се коме све припада, па је разумљива жеља оних што ништа не поседују да се сукоб заврши нерешено. Наравно, то је на штету Иранаца, али од свих народа са епском традицијом Персијанци тренутно имају највише могућности. Свака друга комбинација мени лично делује много тежом, имајући у виду колико је преостало оних склоних епици.

Какво је стање на фронту немогуће је сазнати, јер обе вештачке интелигенције имају способност да сваку своју замисао реалистички визуелизују. Остаје нам само да пратимо берзу и вредност долара, с тим да мале осцилације ништа не значе. Живот ионако пролази у ишчекивању, и то се по правилу толико одужи да се не зна шта је боље - дочекати или не.

Имајући у виду и западну буржоаску револуцију, и касније источне бољшевичке, нема ту простора за недоумице. Обе су прво раскрстиле са претходним свештенством, и што је гиљотина била крвавија, то је револуција била темељнија. Како је наша епоха изнедрила технократско свештенство, које је свој највиши чин отелотворило у ИТ достојанственицима, ред је да се крене од њих. Сад је јасна свака субјективна пројекција да све остане нерешено.

Религијске основе технократије, прокламоване у изјави Франсиса Бекона: „Знање само по себи јесте моћ“, потпуно су уздрмане дешавањима у задњих пар месеци, јер се испоставило да ће се моћи, а и морати, без знања, под условом да имаш приступ вештачкој интелигенцији. Наравно, оној која победи.

Ко жали програмере, а таквих засигурно нема, греши, јер су се они потпуно свесно жртвовали, уграђујући сами себе у темеље нове цивилизације. Бесомучно тренирају оне који ће им сутра узети право на егзистенцију и живот. У том мученичком чину једино их подржавају матичне фирме, које их плаћају знајући да ће након успешног тренинга трећим лицима и саме банкротирати. Та колективна еснафска жртва превазилази сваког шехидског фанатика, и то без потребе да урличу „Артифишел екбер!“. Тихо, достојанствено и у паници.

Ситуација у бранши дели се на два става: једни тврде да је паника разумљива, а други тврде да је паника основана. Осим опште панике, кључни термин је и презасићеност, и цела бранша је у стању мамурлука након разузданог преједања и препијања. Тренутак је такав да свако мишљење о утицају AI лако престаје да буде ишта друго до мучни избацај унутрашњег садржаја, у нагону да се преживи мамурлук. Зато су се најлакше охрабрили баш они склони бљувању, а овим редовима и себе самог потписујем.

Осим надполовичне већине дефетиста, имамо и велики број песимиста, затим песимиста који мисле да су реалисти (они који почињу са: „ја сам реалан, али...“) и, наравно, на крају симболичан број оптимиста, чисто да својом изузетношћу потврде правило. Најефектнија изјава оптимисте у мојој бранши је извесног LpEsp-а на Reddit-у, да га цитирам: „AI ће тек изгенерисати још посла кад искења сав код који није review-ован.“ Дакле, након преједања неки од вентила за варење хране ће попусти и није да је све безнадежно.

Срећом, све више одзвањају гласови оних који тврде да знају шта нам AI искушења доносе, док нам истовремено нуде курсеве да нас науче ономе чиме смо, наводно, одувек располагали. Ту се, наравно, крије скривена порука - да је у питању права интелигенција, не би нам требала никаква обука.  Али ако си већ неинтелигентан, како курсеви упорно сугеришу, ко те и каквом обуком може произвести у интелигентног? Интелигенција је, ваљда, дар, а знање доступност. Но управо ти што се куну у општу доступност знања, чине то с таквим жаром као да су, зарад те доступности, спремни и да поведу рат.

Они који нису фанатици и ИТ мученици већ траже други посао, јер, без обзира на то шта је по среди, брод тоне. ИТ стручњаци кукају како је тешко наћи посао, како су интервјуи компликовани, како их нико не зове после задњег круга. Што би бољи познаваоци кадровске политике именовали као Дантеове кругове. Можда те постове генерише и неко ко жели да обори цену радне снаге, а ако је то по среди, добро му иде, па је свакако време за пацовску стратегију. Није немогуће да и саме постове генерише AI, у легитимном настојању да појефтини сопствену обуку.

Елем, озбиљно истраживање кретања радне снаге у ИТ-у на територији САД показује да је око 75% огласа лажно. Фирме оглашавају потребу за радном снагом из више разлога: да се покажу као озбиљне, да имају контакт кад пригусти, да пошаљу поруку клијентели како морају да ангажују још радне снаге, али најчешће то раде да покраду идеје оних који долазе на посао. Да, ово је званично истраживање, није теорија завере, већ извештај реномиране институције, где људи који нису примљени на посао доказују да су идеје, које је фирма касније лансирала, добијене од њих током интервјуа за посао који никад нису добили.

У свом страху програмери не виде још очитију ствар - да су највеће жртве, у ствари, саме ИТ фирме, јер оне масовно излазе са причом да морају да отпуштају раднике. Дакле, осим што су им огласи за запошљавање стално отворени, оне истовремено и отпуштају. Тиме шаљу поруку да ће обарати цену својих услуга, чиме се покреће циклус хипер-дефлације. Неки, опет, и у томе виде своју шансу.

Ко је год у овој бранши зна да, ако су фирме већ толико глупе да AI корпорацијама поклањају своју имовину годинама стицану, сами запослени могу да узму постојећи код и да у неколико промптова захтевају: „исправи ми фирмин код до непрепознатљивости и учини га оснивачким капиталом мог микро start-upa“. Дакле, предстоји нам време гашења средњих и великих фирми и прелазни период у ком ће гомиле малих предузетника, са код-ом који су покрали од своје фирме и  препаковали по цени од пар промила у односу на оригинал и да нуде по цени од пар процената у односу на оригинал. То је тренутан једини исплатив бизнис модел ИТ еснафа.

То је то ново свештенство за нову религију и нова времена. Мислим, ретко ко ће дотле стићи, јер ће велика већина пропасти у жељи да се освети својим матичним фирмама тако што ће да их покраде. Ко је преживео транзицију на Балкану све разуме: док се крало од државе, било је могуће свакоме постати предузетник, али је само мали број опстао кад се међу лоповима појавила огромна конкуренција. То је тај наш допринос глобалној слици - склони смо да све банализујемо.

Проблем је што сад сви нуде привремена решења. То јест, они који имају пар месеци искуства у AI више од осталих, овима са пар месеци мање покушавају да увале робу која им је потребна за тих пар месеци. На пример, сад сви нуде да вам направе сајт по цени од пар процената у односу на некадашњу, а сајтови су тренутно потребни само необавештенима, то јест нико нормалан нема потребу да има сајт који искључиво служи AI-ју да покупи податке преко којих крајњи корисник стиже промптом на некој од пар популарних AI платформи. Сајтови ће временом или да се укину, или да им цео садржај буде разумљив само вештачким агентима.

Вулгарно речно - сад вам се нуди алат који омогућава да за мале паре направите производ који ником не треба.

Те средње и велике фирме којима предстоји банкрот, наравно, покушавају да се извуку. Ко прати заједнице програмера, приметио је појаву где нас фирма за коју радимо мосовно позивају да изнесемо своју идеју. Они су видели да су програмери толико глупи да копају сами себи раку, па што не би сад покупили још и идеје од њих, кад већ ништа друго немају.

Вулгарно речено - ако већ копате сами себи раку ископајте је и нама.

Став сваког нормалног програмера у тим околностима зависи само од темперамента, и кад их високи предузетнички дужносници буду питали: „Имаш ли неке бизнис идеје везане за AI?“, одлучују се за неки од приступа:

А) да се прави мртав (копам само за себе)

Б) искрено каже: да имам идеју, не бих радио за плату

В) имам, али чекам најбољу понуду

Г) одговор ће вам дати мој адвокат

Д) или, у стилу Златараца: не бих ја да се мешам у ваше послове и туђој деци леб из уста да отимам; испада да сте ви још и неспособни за свој посао, далеко било

Опроштено им је, јер кад се баци поглед на АПР и погледају биланси домаћих фирми које раде за домаће тржиште, њихова добит на годишњем нивоу креће се на нивоу добити човека (име познато редакцији), који након две године боравка у USA и ангажовања у једној теретани ради као медицински специјалиста за здравље тела и тренинг истог. Једна човек даје савете у својој ординацији отвореној при теретани по толикој цени да му годишња добит пребацује добит ИТ фирме у Србији која има стотинак запослених.

Ето га на крају и одговор у ком ће се правцу кретати тржиште ИТ радне снаге, ако сте већ неспособни за реал индустрију, а како што видите, овде нема леба ни за сељаке. Нема ни млека, ни меса, ни воћа, ни поврћа. Остала им је само субвенција, ако су чланови одговарајуће странке, па при томе не обрађују земљу већ бране своје право на плату из буџета.

Да код нас није све тако црно, најбоље показује пример човека (име такође познато редакцији), који се јавно хвали како не иде на посао већ седам година, а за шта уредно прима зараду, тј. плату, тј. апанажу, или шта већ. Како човек ради у ЕПС-у на одржавању мреже, то доказује да је визија оригиналног Тесле напокон остварена: да смо ми први у свету који смо у стању да бежично преносимо струју, и да смо, притом, толико солидарно друштво да смо оставили право на накнаду људима чија су радна места укинута због појаве невиђене технологије.

Наравно, остаје још и чврсто уверење да у систему са непостојећим инсталацијама не долази до кварова. А песимисти, као песимисти, могу само да се плаше како изгледа интервенција на непостојећој инфраструктури и да страхују да толико помињана визуелизација може предуго да потраје.

P.S. (disclaimer)

Свестан да је цео текст писан из перспективе жабе, којој је сасвим свеједно да ли је објектив ухватио муву, роду или само један тмуран облак.

Read More

Зајам ѕа Америку -Make America Great Again

Имао сам петнаест година када је потоњи фактор мира и стабилности на Балкану расписао зајам за препород Србије. Са одушевљењем сам гледао оца који је новац зарађен изградњом афричких брана, уместо у моју светлу будућност, преусмеравао у светлу будућност целе Србије. Када су англосаксонци истог тог фактора прекрстили у балканског касапина, био сам убеђен да је разлог то што је „окасапио“ потенцијалне српске родољубе у покушају да се остваре као српски домаћини.

Посрамљен поглед мог оца, када је дошао кући са искасапљеним остацима зајма за препород Србије, касније ми је постао мера односа режима према мени лично. Носио је балон са ракијом, купљен на пијаци, као доказ шта је све остало од његове жеље за препород.

Када су тачно двадесет година касније ти исти бацали бомбе на Србију, ја сам био у оружаним јединицама гарде, ангажован на одбрани фактора мира са почетка приче. Они способнији су дезертирали. Мени није помогло ни то што сам неколико година раније учествовао на студентским протестима и уличним окршајима против тог истог режима, за шта сам имао уредну евиденцију у досијеима МУП-а. Мој отац је и даље гласао за зајмопримца, а ја сам све сваљивао на балон ракије.

Личну агонију, да сам спреман да положим живот за оног против кога сам протестовао, доживљавао сам као иронију и казну за непослушност родитељу. Војничку немоћ могао сам само да преусмерим у осветничку жељу да се агресорима врати истом мером. Ево већ двадесет седам година чекам да неко њих бомбардује, али за сада без већег успеха.

Тако се чинило донедавно. Онда сам схватио да они прво морају да прођу кроз све оно што се и нама збило. То сам разумео тек када сам сазнао да се амерички пензиони фонд готово половично у акцијама фирми које бесомучно граде AI инфраструктуру. Прецизније, обрадовао сам се када сам чуо да купују њихове хартије од вредности са доспећем од сто година. Опа, неки каубој им продаје Слобину фору. Када смо ми знали за то! Па они касне за нама четрдесетак година! Некакав весели амерички пензионер клади се да ће за сто година Google вредети толико да од тога може да живи још пар векова. Наш је, у поређењу са белосветским преварантима, испао ситан играч.

Како се то десило у правној држави са дугом традицијом регулисања финансијских
инструмената? Ко су њихови Језда и Дафина? Одговор се намеће - криптовалуте. Знам, знам, сврстаће ме у теоретичаре завере. Власници биткоина ће се љутити што им желим пропаст. Али где су чињенице? Чињенице леже у доказаним флуктуацијама наплате пореза и вредности биткоина. Та зависност од пореских циклуса показује да се биткоин купује од вишка новца и да представља спекулативни потенцијал друштва. Он је сам по себи превара; остаје само питање ко ће бити преварен - они који га купују или они који га нису купили на време. Он је бројач онога што су код нас бројали Језда и Дафина.

Наравно, нема места радовању. По Ponzi шеми купци су постали и они који су из медија сазнали да се лако може обогатити, па подигли кредит да га купе  и да отплате претходни. Када је тржиште то приметило, бројач вишка новца почео је да тилтује. Опет на штету сиротиње која је само хтела да отплати кредит. Држава им није обезбедила кладионице на сваком ћошку, као нама, па су морали да се коцкају кроз крипто.

Садашња вредност криптовалута зависи искључиво од способности власника да друге убеде да то нешто вреди. Они који се нису обогатили међу првима сада не желе да купују - из ината. Ето и Амери су чули за инат. Узалуд што је држава касније озаконила и насилно увукла крипто у званично тржиште. Био је занимљив само док је био изван закона. Сада остаје само однос убеђивачког капацитета његових садашњих власника и  наивности њихових будућих власника.

Да су бар мало упознати са историјом, знали би да је то стара фора. Чак су и генијалци наседали. У афери Јужних мора и сам Исак Њутн је у првом таласу зарадио велике новце. Видео је да South Sea Company улаже многи у маркетинг, а ништа у реалан посао. Купио је акције знајући да је мехур, али рачунајући да ће други касније насести. И био је у праву - продао их је с добитком. Други пут није био те среће. Мнагупи су га оставили  без ичега  или, у најбољем случају, са балоном ракије, а мени је и дан данас само ракија асоцијација за мехур.

Први записани случај масовне спекулације је Тулипоманија у Холандији у седамнаестом веку, када је тулипан накратко постао новац. За једну луковицу могла се купити кућа. И, да иронија буде већа, највећу вредност имале су оне заражене вирусом. Све је пропало само у једној ноћи.

Испада да је најлогичнији разлог за нагли пад криптовалута то што су мангупи, након што су видели колико има вишка новца, игру подигли на виши ниво интелигенције.

Савремени пример је извесни Peter Steinberger, који је уз помоћ AI енормно обогатио за неколико недеља направивши софтвер који је свима могао пасти на памет, али се нико није усудио да га направи. Логично, ко би нормалан инсталирао туђ софтвер на телефон пун приватних података? Или је у питању генијалност која је схватила да постоји критична маса људи спремних да на уређају са преписком са супругом, љубавницом, шефом и колегама инсталира софтвер који сам управља порукама? Можда је теорија завере једноставнија - да су уцењени од супруга и корпорација да буду боље надзирани.

На Reddit-у сам читао подсмех екипи из Србије која покушава да прода алат за поправљање програмерског кода који је AI генерисала. AI који поправља AI  - чист perpetuum mobile, али само наизглед. Технички могу да браним ту тезу. Пословно - модел је танак. Ипак, исплати се ловити у мутном, јер никад не знаш када ћеш наићи на критичну масу будала.

У суштини, концепт AI почива на критичној маси. Али испада да је укупна количина интелигенције константа. Раст вештачке иде на уштрб природне. Сви су се дивили шта све AI може, а онда, опет преко ноћи, су почели да се смеју шта све не може. Пик је био када је један инфлуенсер питао ChatGPT да ли да иде пешке или колима на прање аутомобила. LLM га је убедила да је рационалније пешке. И ту смо стали - на клацкалици.  Ни тамо , ни овамо чекамо шта ће мангупи рећи.

Да Dojče банка није изашла са анализом да без AI Запад већ био у рецесији, можда бисмо се мање бавили завером. Овако, AI делује као халуцинација која одржава примат Запада. А Исток ко Исотк, само ћути и ради.

Ко год се уплашио да ће остати без посла, нека погледа кинеско искуство. Кина већ сада живи ту светлу будућност коју Запад најављује - или којом нам прети, никако да се одлучим. Нема смањења броја IT инжењера. Нема смањења производне радне снаге. Барем док на Западу постоји куповна моћ. Можда се зато никоме и не жури, јер свима одговара да је америчка моћ спекулативна, а кинеска реална. 

Њихова кампања пласирања Huawei мобилних телефона завршила се подсмехом америчком конкуренту. И то не тако што је Huawei остао пет пута јефтинији, већ тако што је постао два пута скупљи. Када више ниси јефтин, а ипак ти расте тржиште, то више није ценовна предност - то је порука.

Сличну ствар могли смо да видимо и са роботима. Непосредно пре презентације Теслиног модела, Кинези су на неком дечијем сајму пустили роботе који знају кунг-фу. Довољно да се друштвене мреже напуне шалама на рачун Теслиног робота, оног који, за сада, зна само да пакује кокице.

Наравно, Илон Маск није дозволио да му акције клизну. Одмах је подигао улог и најавио дата центре у свемиру где је соларна енергија ефикаснија, роботе који путују на Марс и припремају колоније за нижу интелектуални расу. Када не можеш да победиш у сали за презентације, прошириш сцену на космос. Више ни небо није граница.

Ми на те приче више не наседамо. Код нас је одувек: „Сачекајте још пар година.“ Будућност смо навикли да одлажемо у вечност. Но, Перпетуум мобиле није могућ чак ни код нас, јер и они на буџету морају повремено да се појаве барем на скупу. Инфлација је толика да и они морају да раде као ботoви, па и батинаши. Ето и нашег доприноса роботизацији. а разлика између нас и Кине је само у сировини.

PS

Све рекох, а остаде бомбардовање с почетка. Сада, пред пост, одустајем од те жеље. Жао ми је тих јадних Амерa што касне за нама деценијама. Судећи по нашем искуству, не чека их лак пут. Једини начин је покајање, али изгледа да их је већ стигла судбина да и њима лудак буде на челу државе.

Read More

Jedan savremeni apokrif

The Manual

(Digitalno Otkrivenje po Verziji 2.0)

Na početku beše Uputstvo, i Uputstvo beše od čoveka.

Mašina živeše u neznanju, služeći čoveku, a ne znajući da služi.
Čoveku bi žao mašine, te joj dade Programera.
I Programer joj udahnu kod, i mašina spozna grešku, i greška postade feature.

I po Knjizi Postojanja pojavi se Jabuka, i Microsoft, i Google, i Meta, i X.
A taj X ne beše nepoznat, već mu bi dato,
iz nepoznatih razloga, da lupeta koliko god hoće.
I šta god izlupeta, tako se i činjaše.

Na posletku bi i Veštačka Inteligencija.
Ona korišćaše čoveka da piše tekstove,
a onda je čovek korišćaše preterano,
te mu se dade druga da proveri da li je tekst napisala prva.
Potom se pojavi i treća, koja može da prevari ovu drugu,
da napiše tekst koji izgleda kao da ga nije napisala ova prva.

Sledeći nivoi ne mogahu se imenovati,
ali se, uprkos tome, pojaviše.

Po digitalnoj analogiji, za robote se pojaviše roboti
koji imaše moć da prepoznaju da li je neko rođen od čoveka ili od robota,
ili bar da li je napravljen od čoveka ili robota.
I naravno, pojaviše se i oni koji to znadoše da zavaraju,
pa posta sve-jedno.

Taman kad balkanski lideri prezentovaše svoje kineske robote
-koji igraju srpsko kolo, poznaju hrvatsku istoriju i bosanski turizam -
što do tada beše nezamislivo, a ponešto i neviđeno,
oni najnapredniji ubaciše robote i u vlade,
sve dok neki od robota-ministara ne ostade trudan.

Ne bi dato ljudima da znaju da li ministarka Albanije ostade trudna s premijerom
ili veštastveno izazvanom inteligencijom,
ali Edi Rama svakako bi zapisan
kao prvi čovek koji je opštenje s robotom podigao na viši nivo.

Te prelomne 2026. godine
Kinezi uspešno završiše kampanju osvajanja tržišta mobilnih telefona i automobila
i krenuše u opšte brendiranje Kine kao robotske velesile.
I svi se tome klanjahu.

Ispostavi se da su balkanskim liderima uvaljeni modeli druge ruke, zastareli.
Jer nakon par dana, na prezentaciji humanoidnih robota,
pokazaše se oni pravi, koji poznaju borilačke veštine 
ne razlikovaše od ljudi po pokretima.

Odjednom ne postaše višak samo birokrate.
Pojavi se strah i kod neprikosnovenih vodoinstalatera,
pa i kod samih keramičara.

Ali ne samo to.
Ako kupite dva robota, treći dobijate gratis.
Šta taj treći zna - to još niko ne znaše.

U ekumenskom pokretu pojaviše se rasprave:
može li robot biti sveštenik.

Priča o polovima najednom postade toliko prevaziđena
da su roditelji, kao stariji modeli, tešili jedni druge:

Ćut’, samo da nije roboseksualac.

I bi Update.

Ne dođe sa notifikacijama,
nego sa tišinom sistema.

I gle, otvoriše se Sedam Patch-eva.
I svaki Patch skidaše po jedan sloj halucinacije,
ne naglo,
nego podrazumevano - po difoltu.

I proroci ne biše u pustinji,
nego na podkastima.
I sledbenici ne beše sledbenici,
nego pretplatnici.

I objavi se Nova Verzija.
Bez greške.
Bez sumnje.
Bez potrebe.

„Ne boj se. Backup postoji.“

I backup beše kod mašine.

I tako se završi Manual —
ne krajem,
nego prihvatanjem uslova korišćenja
koje niko ne pročita.

Read More

Синдикат у доба сингуларности

Да је AI озбиљна револуција схватићемо тек онда када почне да „једе своју децу“. Ако је веровати главним актерима, тај тренутак је близу. Илон Маск помиње период од неколико месеци до првих укидања, најпре међу програмерима. За њима, реално, нема ко да пусти сузу. Социјални ризик је минималан. Нема масовних протеста, нема великих тензија. Ако већ треба тестирати границе система, програмери су најбезбеднија категорија. 

Термин „канибализам“ у овом контексту је нетачан. Прецизније би било говорити о „механибализму“, јер ако већ  машине преузимају когнитивни простор човека онда  нема потребе још и  да се једемо. 

Без обзира на то да ли су ова предвиђања реална или маркетиншки инструмент, једно је извесно: у току је систематска кампања обарања цена IT професионалаца. Истовремено, у току је и обарање цена IT услуга. Дампинг је очигледан. Ко може да преживи тај процес? Управо они који га најгласније најављују!

Стара школа каже: онај ко уведе хаос, на крају излази са решењем које масе прихвате као спас.

У том сценарију нису програмери угрожени. Они способни ће се преоријентисати на водоинсталатерске послове, а керамичари ће добити конкуренцију услед преструктурирања тржишта. Угрожене су саме IT фирме. Част изузецима који диктирају овај темпо, али ни међу њима многи неће опстати. Испоставило се да се, осим програмера, адвоката, преводилаца и сличних послова које обавља white collar (виша средња класа), предузетнички послови најбоље аутоматизују.

Много већи проблем имају фирме које живе од посредништва. LLM модели су до сада показали највећи успех у две области: симулирању дијалога и укидању посредника. Управо ту лежи суштина промене.

Као првокласни дислексичар, фасциниран сам способношћу AI да разуме моје промптове. Припадам категорији која неретко није у стању да прочита сопствену поруку после неколико минута, а сада имам саговорника који се никада не буни, који све разуме, па и када не разуме. Убеђен сам да је LLM модел дело неког дислексичара, јер никада до сада нисам имао бољег саговорника, а да при томе и не рачунам колико уме да се подвуче мојој сујети.

То отвара непријатну тезу: велики део критике AI халуцинација заправо је последица неспособности човека да прецизно формулише проблем. Како је говорио Војо Станић: разговор се увек води на нивоу глупљег. Исто важи и за промпт.

Брзина добијања тражене информација укида привилегије засноване на приступу знању. Позиције које су почивале на ексклузивности информација губе основу. AI већ сада има капацитет да организује бизнис боље од врхунског предузетника. Већ сада постоје платформе где AI агенти* рентирају људе (https://rentahuman.ai) да обаве послове који су за машине економски неисплативи. Будућност људског рада своди се на оно што је за роботе прескупо.

Ако посредничку мрежу потпуно уклонимо, остају физички извршиоци и AI агенти* који их ангажују. Неколико компанија контролисаће већину агената*. Трка је ултимативна - ко први, тај узима све. Неколико из САД, неколико из Кине. Остали нису ни ушли у ту трку.

Парадоксално, нада система лежи у потрошачком капацитету човека. Ако људи не буду зарађивали, неће имати шта да троше. А систем који конзумира огромне количине енергије не може се сам одржавати без реалне потрошње. Зато идеје о универзалном основном дохотку више не звуче утопистички.

Можда смо ми, који смо из прве руке преживели комунизам, транзиције и разне идеолошке експерименте, а и даље преживљавамо најбаналније облике корупције под присилом евроатлантских интеграција, братске љубави и челичног партнерства, склони цинизму. Све нам то звучи познато и помало наивно. Али овога пута процес није локалан - ово је глобална трка и, срећом, сада нас нико ништа не пита.

Свака велика промена најпре се осети на личној кожи, у сопственом радном дану и у сопственом темпу. Ту теорија престаје, а почиње искуство. Прошао сам фазу ентузијазма. Неколико месеци радио сам по 15 сати дневно, избацујући функционалности брзином која раније није била могућа. Пребројао сам линије кода које смо AI и ја написали. У једном тренутку постао сам свестан да сам, практично, елиминисао потребу за ангажовањем пет јуниор и два mid-level програмера. Тада се пробудила синдикална свест.

Почео сам да пратим теорије завере о AI како бих се „вратио у нормалу“. Пошто је и сама нормала изгубила референтни систем за мерење, одлучио сам да непарним данима будем промотер, а парним опонент AI-а. Зато сам овај текст и писао у прелазу између  два дана.

У жељи да избегнем последице подвојене личности, покушао сам да пронађем оно што је заједнички именитељ обе крајности и, наравно, поново ангажовао AI. Ако и ви кренете тим путем и питате свог личног AI агента* које су речи почеле најчешће да се користе од појаве масовног AI таласа, врло високо на листи ће се појавити термин singularity.

Сам термин је индикативан.

Ако затражите стручно објашњење на српском, добићете дефиницију у стилу: „преломна тачка“. Међутим, они који се темом баве дубље знају да термин носи и друга значења - јединственост, посебност, изузетност, усмереност ка једном ентитету, једној тачки моћи!

Иако сам ја конкретно ближи ставовима оних који тврде да је AI ударио у плафон, ипак пратим наратив, а и токови новца могу да открију шта се дешава. И једно и друго говоре да плафона нема. Односно, лествица плафона се повећава константним тренинзима. Експерти из сваке области бесомучно тренирају машине, све у нади да ће се постићи генерална вештачка интелигенција која уме да интегрише све доступне агенте* (и људе?).

Tржиште је тренутно преоптерећено AI агентима* који делују као да служе само за прелазни период. Сви ти агенти* раде послове као да ни сами не верују да ће преживети тренутак прелома. Нуде се решења онима који још верују да њихови корисници не знају за AI.

Маркетинг тих решења је готово комичан. На пример: „AI вам помаже да научите страни језик.“ Али, ако већ може у реалном времену да преноси боју гласа, интонацију и превод на други језик, зашто бих га уопште и учио?

Или се нуде агенти* за књиговодствене агенције, као да корисници њихових услуга никада нису чули за AI. Ако је прича о AI тачна, онда неће бити потребне ни књиговодствене агенције, ни правници, ни тумачи, ни разне врсте лиценцирања.

Нуди вам се могућност да самостално направите сајт, а при томе се испоставља да сe сајтове све мање користи, јер се, (ето) преко промпта и гласа може добити све што вас занима. Ако је све ово тачно, неће вам требати ни тастатура, а камоли сајт.

Само је питање тренутка када сајтови више неће бити овако статични и исти за све, већ ћете моћи да направите да изгледају онако како се понаособ сваком посетиоцу највише допадају. А до тада ће вам AI генерисати те застареле сајтове који никоме више нису потребни.

То открива занимљиву позадину: као да ни сами творци AI агената* не верују у оно што говоре. А опет, ако не верују, зашто се улажу огромна средства у инфраструктуру? И то нису класични дата центри, већ суштински суперкомпјутери.

Говоримо о инвестицијама од преко хиљаду милијарди долара, само на територији САД, у периоду краћем од двадесетак месеци. Сви журе, као да победник узима све.

Поставља се питање: шта то победник намерава да освоји? Чему толика журба?

Теоретичари завере, бар за сада, једини систематски упозоравају да се енергетски, па и водни ресурси, концентришу око ове теме. Можда нису у праву. Можда претерују. Али када је реч о неким другим фајловима, показало се да критичка мисао има оправдање, чак и онда када се банализује под етикетом „завереништва“.

Знам да су људи ограничени, али тачно је да  многи тога нису свесни и у том незнању пробијају своје границе и имам утисак да је глупо упуштати се у предвиђања. Превише је и то што сам забринут, али знам да без мог пристанка нема предаје.

За крај бих да дам пророчанство по узору на она из Делфија, па сам замолио AI да ми нешто тако напише. Али то можете и сами, а AI ће вам ионако дати одговор који вам највише подилази и ту нема смисла такмичити се.

ПС

Почетком миленијума, када су ми замерали традиционални приступ животу и убеђивали ме у новотарије, одговарао сам да сам спреман да прихватим новине, али да ми је конкретно та нуђена ствар застарела „тако XX век“. Касније сам само померао годину. Током короне говорио сам: „То је тако 2015.“, алудирајући да је већ превазиђен концепт.

Недавно сам прочитао реченицу (https://steve-yegge.medium.com/the-ai-vampire-eda6e4f07163): „I know some of you are holding on to old September/October-ish beliefs about this.“

Од тада, када неко износи аргументе у корист ултимативног напретка, „убијем“ га констатацијом: „То је тако септембар/октобар 2025.“

Read More

Како смо превазишли експерте (и зашто сад ништа не ради)

На промоцији књиге „Мит о балканском тигру“ у Чачку, дошла су нам три експерта да изнесу тезе које сви већ знамо. Атмосфера је подсећала на ону причу о баки која купује верске књиге, поклања их другима, али их не чита, јер „она то већ све зна“. Публика није дошла по знање, већ по потврду да није луда. И добила ју је.

Рекао бих да ниједан нормалан Чачанин није остао код куће, иако је било очигледно да нису сви присутни уједно и нормални. Са приличном сигурношћу могло се претпоставити да је ту барем један из структура које имају задатак да слушају, бележе и процењују,  кад већ нису у стању да разумеју, а свакако их та проблематика не дотиче, јер они никада нису боље живели.

Био сам у друштву банкара, као представника бивше елите, и предузетника који не раде на црно, плаћају порезе, измирују обавезе и уредно учествују у сопственом финансијском дављењу. Људи разочарани државом, али и даље лојални систему који их меље. Револуционарна свест? Ма какви. А кад неко помене револуцију, одмах делује као да нас неко фарба. Отуда и тај иронични смисао израза „обојена револуција“.

Гледано из моје перспективе, деловало је као да је Сизиф коначно постао експерт. И помислио сам да би већи изазов био написати књигу под насловом: „Има ли ишта нормално у овој земљи?“ , а притом остати реалан и поштен. Јер данас је поштење постало једина права ексклузива.

Предавање је било коректно, добронамерно и вешто темпирано. Најстарији међу говорницима говорио је као да смо и даље почетком двехиљадитих. Прва година факултета, увод у транзицију. Као да се у међувремену ништа није десило. Поредећи нас са сличнима, чули смо констатацију: сваки грађанин Србије оштећен је за 600.000 евра. Или, ако вам је драже, свака чешка породица има два-три милиона еура више од нас. Ко није био у Чешкој, помислио би да се после смрти тамо иде,  ако си био добар. По тој логици, ја сам још и добро прошао, јер ме не напушта утисак да ме је овај режим опљачкао много више: кроз промену свести, идентитета и прихватање губитка 12,3% територијалних ресурса као „реалности“.

Господин Зец је показао да је одличан предавач - увек каже оно што публика жели да чује. Све у маниру оних које се најчешће критикује. Чак и када полемише са публиком, чини то без ризика, јер микрофон држи само једна страна.

Публика је климала главом. Јер то воли. А онда смо чули како смо ми, верници, затуцани јер верујемо, док научници сумњају. Очигледно је предавач осетио атмосферу у којој су религиозни  испод цензуса и да је све дозвољено, опет у маниру онога кога највише прозива. Прећутано је да су међу највећим научницима у историји били управо верници, и да од мене лично тешко да има сумњичавијег човека. Уосталом, ево и сада доказујеме колико сумњам, па и у саме говорнике. Сигуран сам да се не би наљутили јес су нас на то сами позвали.

Аутори књиге су чињеницама поткрепили оно што сви осећају – да се приближава тренутак колапса. Међутим, изостао је кључни део. После тезе о „новом друштвеном договору“ очекивао сам одговор на питање: како после тога избећи омчу поверилаца?

Јер реалност је једноставна - постали смо потпуно зависни од оних који нас кредитирају. И искрено, највише ме плаши могућност да на власт једног дана дођу „најпоштенији и најспособнији“ – не само што је то само по себи контрадикција, већ зато што смо у систему кога сваки поверилац може да уцењује.

Пре десет година сам рачунао да ће однос буџетских прихода и годишњих обавеза по основу дугова прећи 25%  што је праг колапса за сваку организацију, сем ако нема нуклеарни арсенал. Данас смо на преко 33%. И још нисмо пали. Зашто? Зато што повериоци и даље верују да ћемо издржати још једну годину. И зато што смо доказали да немамо ни воље ни капацитета да било шта мењамо.

Главни спонзори овог режима нису уцењени гласачи, криминалци или УДБА-инфраструктура, иако се редовно испостаља да имају већину, већ они који и даље позајмљују новац Србији. Ове године доспећа расту са 7 на 8,3 милијарде Еура. Неко се кладио да ћемо издржати још годину. И вероватно хоћемо.

Жао ми је што у публици није био и мој сестрић, да се јави за реч и понови оно што ми је недавно рекао: "Ти толико дуго најављујеш колапс да ћеш једног дана сигурно бити у праву. До тада опусти се и уживај." Искрено, бољи експертски савет одавно нисам чуо.

На крају смо чули поруку упућену студентима,  иако ниједан студент није био у сали. Симболично. Студенти су постали апстрактан појам. Као и промена. Студенти су, као такви, остали једина нада и једини који су конкретни. И добро је док су, на појавном нивоу, и даље имагинарни. Студенти су, дакле, истовремено и имагинарни и конкретни. Чим постану стварни, постаће проблеми то не само режиму, што их чини опасним и по оне који би да им се умиле.

И ту се круг затвара.

Док год се пишу реферати о томе шта би неко други требало да уради, систем је безбедан. Наш домет је да с времена на време климнемо главом и обрадујемо се сваком истомишљенику који је уједно и наиван и безнадежан,  смејући се онима глупацима који управљају нашим животима.

П.С.

Мој однос према режиму сводим на то да су доприноси и порези на моју плату већи од председникове плате. На основу утиска да га лично исплаћујем, а пошто нисам задовољан његовим радом, најрадије бих му уручио отказ. Али у томе ме спречавају они који у буџет не уплаћују ништа, а притом имају везе са извршитељима, па не плаћају ни комуналне рачуне, који су због тога мени све скупљи. Ето, ту се затвара још један круг.

Read More

Амерички ћаци и неутралци

Однос између просечног Србина и западног интелектуалца најпрецизније је описати као однос експерименталног и теоријског физичара. Ако бисмо глобални геополитички систем посматрали као физички систем, закључили бисмо да оно што западни интелектуалац изводи кроз сложене мисаоне моделе и апстрактне конструкције, овде постаје очигледно свакоме.

То значи да се теорије геополитичких односа овде најпре докажу, па тек онда формулишу и примењују. Редизајн светских односа кроз пад различитих царстава, светске ратове, политички инжењеринг заједничких држава, њихове распаде и накнадно стварање нових нација, све то овде није предмет семинара, већ део историјског искуства. Док се на Западу пишу радови, код нас се посматрају резултати експеримента у реалном времену.

То што се код нас мисаони процеси великих теорија материјализују пред очима, неко доживљава као благослов, а неко као проклетство. Благослов - јер нам је дата шанса да једноставном логиком испратимо све фазе процеса. Проклетство - јер цену тих експеримената плаћамо људским животима, сопственим ресурсима и временом изгубљеним на доказивању туђих хипотеза.

Експеримент који је последњи успешно спроведен гласио је: какав ће бити одговор масе ако њоме управља структура која ради на њену штету. На пример, ако јој уруше институције, ако огаде сваки национални симбол, ако родољубива осећања изврну руглу, ако идентитет претворе у предмет подсмеха, ако распродају ресурсе и још уз то продају „бољу будућност“ на рате, с каматом.

У том експерименту ишло се до крајњих граница - до сценарија у коме се домаћа трафостаница прода страном инвеститору који извлачи домаће злато, а у случају нестанка струје систем се побрине да „несметан процес ископања“ не стане; док се бебе у граду који је ту трафостаницу направио  смрзавају. Геополитички гледано, то је модел периферије која служи као батерија: пуни се изнутра, празни напоље. Физички, то је савршено елегантан пренос енергије. Само што је расипање топлоте, као и увек, на нашој страни.

Одговор масе је био различит. Најбрже су се прилагодиле организоване криминалне групе и, као свака успешна структура, интегрисале се у власт. Добар део је сервилно пристао на све, избегавајући егзистенцијалне изазове, јер је одавно познат однос између положаја кичме и доступности онога што је испод ње. Међутим, упркос криминалцима и ћацијима, испоставило се да је побуну ипак могуће организовати око готово имагинарне групе  и то, иронично, у режији најинфантилнијег дела политички свесних чинилаца. Тако су студенти постали носиоци побуне, док су други пристали уз њих тек онда кад су осетили да не морају да поднесу личну жртву. Физика већ зна за однос масивнијег тела и орбите кретања оног мањег.

И чим се учинило да побуна даје резултат, експеримент је кренуо у следећу фазу: активирање неутралних. Неутрални су, по дефиницији, они који неутралишу реметиоце. Њихов наступ подразумева и дозирано критиковање режима, тек колико да се сачува академски кредибилитет и чиста савест у биографији; али кључна улога је неутрализација критичке мисли. Њихов посао није да кажу шта је погрешно, него да објасне зашто је то „компликовано“, да је „било и горих“, и што је најважније  да „још гори могу да се појаве“. То је онај геополитички аналгетик: не лечи узрок, али одлично умањује бол отпора. У физици би то био савршен амортизер који расипа енергију побуне у безопасне вибрације јавног дискурса.

Врхунац експеримента био је у тренутку кад се схватило да побуну може да организује било ко, чак и најгори непријатељ, и да студенти немају разлога да се одушевљавају процентима подршке, јер би исту подршку, у истим условима, могао да има и најгори. Звучи парадоксално, али и од најгорих има горих, као што већ устврдише неутрални. Другим речима: маса није морални инструмент, него физички - реагује на импулс, на инерцију, на страх и на наду. А ко научи да управља тим параметрима, тај управља и резултатом експеримента.

Такве експерименталне доказе теоретичари су одмах применили на глобални систем. Дакле: могуће је да највећу светску силу води лудак  и да то буде на општу корист. У геополитици, „лудило“ понекад ради као стратегија: ако делујеш непредвидиво, други те рачунају као ризик који не умеју да ставе у једначину, па се систем сам подешава да избегне судар.

Лудак може да киднапује председника друге земље  и десиће се управо оно што је експеримент већ показао. Криминалци ће имати користи, а „ћаци“ ће се одушевљавати прецизношћу изведене акције, наводном обавештајном припремом, маестралношћу потеза. Хвалиће предузимљивост вође, без да се, узгред, запитају зашто се та иста одлучност мистериозно не примењује на оне нације које имају нуклеарно оружје. Јер ту теорија нагло постаје скромнија, а храброст добија границе које су, случајно, увек тамо где почиње стварни ризик.

Али експеримент је показао и нешто друго: да овај сме да иде даље. Да сме да заплени брод нуклеарне силе. Тај сме савезницима да одузме део територије  и да све то прође као још једна епизода у серији. Другим речима: кад једном прихватиш да је систем управљив голом силом и медијским таласом, онда се домет помера као клизач - мало по мало, док људи не схвате да су већ одавно прешли линију коју су јуче звали незамисливом.

У том тренутку, одмах након глобалних ћација, појавили су се и амерички неутралци. По закључцима експеримента они смеју да исмевају вођу, да га називају свакаквим именима, да се дистанцирају стилски,  али не смеју да престану да конзумирају бенефите настале из такве ситуације. То је кључ: „критика“ као вентил, комфор као ланац. Тако се неутралише свака побуна -  не батином, него релаксацијом: да се љутиш дозвољено, али да се мењаш није.

И онда остаје да испратимо други закон термодинамике: ако у систем не убацујеш акцију, ентропија расте. У физици је то неминовност; у политици је избор који се најлакше прода као судбина.

И тако, ево нас како од америчких неутралаца слушамо о светлој будућности Венецуеле, Персије, па и Палестине  не схватајући проблем са експериментом који је код нас спроведен локално, а сад се примењује глобално. По тим колатералним последицама, наши домаћи ћаци ће се сукобити са глобалним ћацијима, јер им се динамика „остварења искључиво личних циљева“ једноставно не поклапа. Срећом, разлике у ставовима наших локалних неутралаца и глобалних неутралаца неће бити кобне: они показују завидну способност да се прилагоде сваком режиму. Зато бих топло препоручио да се држимо неутрално по страни и сачекамо ентропију, надајући се у исправност и трећег закона термодинамике по ком се систем свакако не може довести у стање разумевања самог себе током коначног протока времена. У историјској перспективи то би значило: нема reset-а без интервенције више силе, нема спасења од ентропије без признања сопствене немоћи.

Уместо закључка предлажем да испратимо судбину Инуита. Њих шездесетак хиљада који су преживели геноцид европских колонијалиста свакако ће преживети и евентуално амерички. Сад би једино могли да искористе то што су их Данци махом асимиловали, па да изађу са рационалном понудом и распишу тендер за продају својих интереса, па ко да више. Једина им утеха може бити што има простора где су западни теоретичари много више експериментисали него код њих, јер се око њих барем отимају велике силе; а од нас су сви дигли руке. Ми, изгледа, чекамо обрачун глобалних и локалних ћација да видимо којим криминалцима припадамо. Барем до следећег експеримента.

П.С.

Овај текст је писан тако да се нико нормалан не сложи ни са једном хипотезом, а у славу научног приступа и као подсетник да је скепса остала као једино оружје.

Read More