НБА - докторска дисертација

Навијачи Борца Аматери (НБА) су стара школа. Дакле, нема "Болоње", нема "мастера", нема лажних диплома,  већ јавно заказана одбрана докторског рада. 

Датум : 31.05.2018.

Време: 18:00.

Место: Хала крај Мораве.

Тема: Одбрана заједничких интереса у неповоњним околностима.

Теза: Како позитивна искуства навијача Борца применити на националном нивоу.

Ментор: српски пркос.

Огледни пример: Кошаркашки Клуб Борац.

Присутни: Кошаркаши ФМП -а, делегати и судије КСС.

Огледом се дошло до услова какве нас увек прате кроз истроију. Дакле, КК Борац се нашао у неизлазној ситуацији. Губимо на терену, велики заостатак, противник физички знатно спремнији, судије непредвидљиво наклоњене. Ушао страх у кости. Ослањање на сопствене снаге - не иде, шут за тројку - катастрофалан, не иду ни слободна бацања. Сваки улаз у рекет понижавајући, маше се зицери. Као да се сваки појединац  жели сам да докаже немогуће. То не иде. Објективно гледано терен је припремљен за предају.  Сада треба проверити да ли ово важи  и  за овај терен? 

Полувреме.

Кошаркаши одоше да оперу руке у Морави, навијачи не одустају. Има и оних рационалних који констатују неизбежни пораз и предају, но не успевају да заразе остатак. Велика већина (истраживања јавног мњења  говоре да је то више од 80%) верује да још све није изгубљено. Навијачи убеђују кошаркаше у то , ал не иде, па не иде. У експеримент се убацује стандардна константа - намерне провокације противника и недостојно понашање ових што себе већ виде као победнике. Прво бахата интервенција субјективних судија, па интервенције објективне полиције... Противнички играчи се дословно кезе, са позом ловца који стоји над лешином своје ловине. Очито, неискусни. На тренутак појединци из публике реагују непотребно бурно, остали их смирују. Атмосфера наелектрисана и доведена до усијања. За тренутак сам помислио, не дао нам Бог да нам убаце неке провокаторе са стране- побисмо с(в)е. Знамо да има оних који знају да злоупотребе овакву ситацију и да нас испровоцирају на најгоре. Срећом, овог пута, нема таквих и од нас извлачимо оно најбоље, то се "нормално" (што би Мута рекао) крунише победом. Публика задовољна одлази кућама, кошаркаши се заслужено радују. Јер у нормалним околностима то би било обрнуто - кошаркаши би били задовољни својом игром, а публика би се радовала.

Врло често чујемо професионалне спортисте како  своје победе поклањају верним навијачима. Mи смо, изгледа, једини навијачи који  су у ситуацији да своје победе поклањају верним спортиситма. 

Још увек аматери - НБА.

NBA - poslednja srpska institucija

Gotovo sve institucije u nas su urušane. Glavni alat i izgovor za takav proces je profesionalizija i sve ono što nam se pod tim pojmom uvaljuje. Dok je srpska vojska bila amaterska nizali smo istorijske i fantastične vojne pobede. Uvođenejm profesionalizma dobismo Vulina na čelu iste.  Dok su nam sveštenici bili proganjani i crkva zabranjivana nije imalo straha za vernike. Sada imamo sveštenike-dilere jer je neko i njih rešio da profesionalizuje. Profesionalizacijom umetnosti dobismo  za nagradjivanog umetnika ženu bivšeg predsednika čiji je jedini umetnički dar bio da novac dobijenih od drugih preusmeri u svoj hobi. Imamo članove srpske akademije nauka koji potpuno profesionalno brane tuđe interese, a dok nam je nauka  bila amaterko imali smo Teslu, Ruđera, Pupina, Pančića....U sportu profesionalizacija je dovela do toga da je jedna od najvećih kletvi "da Bog da ti dete bilo talentovano za fudbal". Priča se da će  vam u takvim situacijama  vrlo brzo zakucati na vrata dva krupna ćelava lika sa ugovorom u ruci i objašnjenjem da nemaš šta da čitaš ugovor jer su ga oni već pročitali. Priča se i za vrhunske košarkaše da kada su odlazili iz domaće lige nisu imali novca  za avionsku kartu. Profesionalizacijom dobismo vrhunske tenisere koji plaćaju porez drugim državama, fenomenalne košarkaše koji ne žele da igraju za reprezentaciju i publiku koja ih potpuno podržava u tome jer ko još plaća poreze i kome lični interes nije iznad svega toliko da ga ništa zajedničko ne zanima. Čak su nam i navijači profesionalni. Plaćeni su za navijanje. Sećam se kako sam krajem prošlog veka prestao da pratim sport jer nisam želeo da učetvujem u profesionalizaciji navijača. Međutim, ove godine na nagovor prijatelja počnem da odlazim da utakmice košarkaškog kluba Borac. Priznajem, na početku sam samo želeo da dođe rad i na mene da se i ja na nekoga izvičem. Nisam iz Čačka pa nisam znao kulturu gledanja utakmice. Posle odgledane seznone mogu samo reći da sam zadivljen atmosferom, ponašanjem, stručnim i mangupskim upadicama da sam ovu narodno amatersku pojavu svrstao u poslednju domaću instituciju. Ne znam kako je po drugim gradovima, ali ovo budi optimizam. Dolaze porodice, stari, na štakama, deca, našminakne devojčice, gde je velika većina ozbiljni poznavalac tradicije, statistike, taktike, strategije.. Jedan fenomenalan socio-kulturni fenomen pun pozitivnih strasti i pre svega prepoznavanje zajedničkog interesa, nečega što nam najviše nedostaje. Trenuci kada publika prepoznaje da treba podržati ekipu,  kako je podržati , kako izvršiti pritisak na protivnike, upozoriti sudije, prave neverovatno divnu atmosferu na čijim talasim košarkaši daju više od svojih mogućnosti. Mislim da je to najbolja definicija sinergije, gde ukupna sposobnost znatno prevazilazi zbir pojedniačnih mogućnosti. Navijači Borca Amateri (NBA) je publika koja je za mene trenutno najveća domaća institucija koja budi nadu da nešto zajedno možemo napraviti. Na parketu igrači koji ginu za svaku loptu, dele radost sa publikom i svesno konstatuju da uspeh nije samo do njih. Imamo igrača kome publika par minuta zasluženo skandira ime. Kako je Čačak mali znamo za koliko malu platu igra, znamo da su mu doktori zabranili igranje jer je vrlo opasno po njegovo zdravlje. Baca se po loptu i kad je god gusto ne maši. "Oprao ruke u Moravi". Nije mi teško da ga zamislim kako jednog dana jedva krpi kraj sa krajem jer to je izgleda usud koji pogađa sve zaslužne Srbe (amatere). Mislim da su i oni toga svesni pa se ne uzbuđuju. Predlažem da napravimo festival tradicoinlanog pranja ruku u Moravi, gde bi pored Morave imali prigodno obeležje sa otiscima levica i desnica Mišovića, Kićanovića, Obradovića... Marinovića . Tamo gde bi svi oni koji žele da operu ruke u Moravi imali obavezu da se tom činu i oduže. Još dok su amateri, kasnije ne možemo da garantujemo za nih. Da se razumemo postoje pokušaji da se i ova institucija uguši.Vrhunac mi je bio kada je na utakmici suđeno i dosuđeno publici za verbalni delikt. Elem,  publika je skandirala "Lopovi", a oni koji su se prepoznali su to dosudili kao namerni prekršaj, gde je protivnički igrač  bez imalo stida i blama bio egzekutor te presude. Medjutim, to je još više isprovociralo publiku da su prvo burno reagovali, pa izbacili policajce, pa izvršili pritisak na sudije da su posle toga sudili ni po babu ni po stričevima već po doživljaju objektivnog straha. Ostaje mogućnost da se ova divna atomosfera neće ponoviti jer valja sad sve ovo unovčiti, pa je pitanje šta će klubu da ostane, a navijači baš i nisu ovce da bilo koga bezuslovno podržavaju.

Najveće sportske uspehe nižemo u sportovima gde nije uplivala velika lova , dok u potuno profesionalnim sportovima bivamo samo slaba kopija nekoga drugog ko nam se bespotrebno nameće kao uzor.   Izgleda kao da sama profesionalizacija nije problem već novac koji dolazi,  a gde je novac tu nema mesta za više ciljeve jer je novac sam po sebi postao najviši cilj.  Siguran sam  da je ova profesionalizacija privremena pojava, al treba je preživeti.