Nekada sam se smejao ćelavima, pa onda onima koje su pustili stomak, tolko mi dobro ide da sam rešio da opletem i po bogatima".
Lako je u Parizu bogat biti, sve dok ima toliko ovaca. Bogatsvo se nekada prikazivalo po grlu govedi, a u moderno doba i po grlu turista. Parižani na taj način zaslužuju status kulturne i umetničke elite, jer turisti sami donose dovoljno novca da im verovatno ostaje vremena za pravo obrazovanje. Nažalost ostala većina mora da uči zanate, radi i bori se za opstanak i sa vremena na vreme da se ubroji medju turiste, a sve kako bi ovi prvi mogli i dalje da budu to što jesu. Ne zavidim im, svako ima svoje mesto pod nebeskim svodom, ali ne mogu ni da im se divim. Zaista je bilo mesta, predmeta i trenutaka od kojih dah zastaje, toliko da se oseti i sram od rupa u obrazovanju. Onda vidiš druge tursite (sve te milione) i zaključiš da nisi ništa gori od ostalih i nastaviš po planu koji su ti servirali turistički brendovi. Svaka čast bogatim Parižanima, uspeli su da naprave, sačuvaju, izlože, organizuju i dovedu, ali oni nisu tema. Tema nisu ni siromašni francuzi, niti pariski silni beskućnici, tema nije ni srpska elita. Nažalost na ovakvim putovanjima se vidi da mi nemamo elitu. Kod nas je kulturna, nacionalna, emancipovana i finasijska eltia na sve četri strane sveta, jedno drugom okrenuli ledja. Oni koji imaju novac nemaju kulturu, oni koji su kultuni nisu nacionalni, oni koji su nacionalni nisu emancipovani,,, a što bi i bili. Izgleda da mora da prodje nekoliko genarcija bogatih kako bi se stvorila elita, a nama to nikako ne polazi za rukom. Svako malo padne po neka revolucija, gde se prethodnicima seče glava. Jedino su komunisti uspeli da naprave treću generaciju, ali to izgleda nije dovoljno.
Turisti su, zaista čudna roba - svega tu ima, ali sam ja najviše zatečen srpskim turistima. Imao sam sreće da sam samo malo vreme proveo u grupi, inače mislim da bi mi putovanje skroz propalo. Iz bezbedonosnih razloga sam pošao sa agencijom, umesto sve sam da organizujem i to je bila loša odluka. Od agencije nisam imao nikave koristi. Vodiča nikada nije bilo, a pariski vodič je bio Srbin na privremenom radu u Parizu koji je više pokupšavao da bude beogradski duhovit nego što je imao šta da kaže. Pričao je o Rumunima, gradjevincima, Kinezima koji jedu pse, o teškom životu prosečnog francuza i o tome kako se Srbi i dalje uspešno snalaze na foru, kako srpski turisti prave sendviče (nije rekao kradu hranu) u hotelima. Kasnije sam video da to radi i Španci, Kinezi, Englezi i ostali. Baš kad je bio primoran pomenuo je i Pariz. Samo supruga i ja izadjosmo u Parizu, svi ostali pravac u Diznilend. Prvi put sam osetio žal što i decu ne vodimo sa sobom na ovakvim putovanjima, a onda kada je počelo plakanje dece, povlačenje noši, nasilno vaspitanje, razuverih se. Pomislio sam da im je ovo ko zna koji put da su u Parizu, a onda mi vodič objasni da ljudi obično dodju do Diznilenda i skoče do Pariza na bus turu i da se slikaju. Posle mojih nekoliko dana u Parizu shvatio sam da su u pravu. Pariz se ionako ne može doživeti na nekoliko dana. Kada sam video Mona Lizu imao sam utisak da sam i ja na vrtešci. Ustvari, i sve atrakcije u Parizu su pretvorene u malo bolji vašar (čitaj Disneyland show). Sve je kao na traci, roller coaster obrazovanje. Nema tu ni umetnosti ni kulute, jedino što može da se vidi je da su Kinezi pod čvrstom oragnizacijom i da su svi naviknuti na redove.
Sledeći put kada čujem da su Nemci disiplinovani, Francuzi kulturni, zapadnjaci organizovani i radni bar ću se slatko nasmejati. Pešaci ne poštuju semafore, motociklisti svima uleću, video sam nekoliko puta i automobile da prolaze na crvneo, ma kao u Čačku pre nego što su pooštrili kazne. Jedino što se niko ne ljuti i što nema dobacivanja i provocirajućih auto-sirena. Svi su svesni da i drugi znaju za foru i poštuju se. E, tu sam im zavideo jer u nas samo prilivegovani misle da znaju za foru, a sve ostale drže za budale. To se najbolje videlu u grupi u kojoj sam bio. Toliko su likovi bili providni da sam supruzi napravio biznis profile i kod većine ih pogodio. Ko je dete vlasnika firme, ko je žena vlasnika firme, ko je lako stigao do love, ko ide na kurseve asertivnosti, ko se potupno posvetio deci i trudi se da im sve priušti bez obzira na okolnosti. Naravno, svi glasno pričaju o sebi i za pola sata se znalo ko je ko. Srpske novopečene biznismene je najlakše prepoznati po bahatosti. Oni su toliko navikli da iskorišćavaju sve oko sebe da se to prenosi na njihovo ponašanje i genetski kod. Ovde moram izdvojiti nekoliko preduzetnika u Srbiji koje sam upoznao koji stvarno ne odgovaraju ovom opisu, ali oni nisu tema. Ma, nisu tema ni ovi koji se štekaju u ekonomskoj klasi, sa jeftinijim kartama, rasparenim sedištima, a ubedjeni da su uspeli u životu i čim se vrate iz Pariza ima svima da pokažu mesto. Ovi zadnji su toliko navikli na robovlasnički odnost da čim stignu u Pariz zauzimaju poziciju roba jer su Parižani očito robovlasnici. Nažalost se primećuje i beogradski provincijalizam. Žao mi je što na ovakvim putovanjima ne mogu da upoznam prave Beogradjane za koje sam siguran da mogu da se nose sa Parizom jedan na jedan, ali ovi nabedjeni iz ekonomske klase (gde sam naravno i ja bio) su bili baš za žaljene. Nekoliko anegdota. U jednom trenutku čujem beogradski akcenat koji gužvu na periferik autoputu poredi sa Autokomandom u Beogradu. Dok vodič objašnjava srazmeru odnosa izgleda smešno kao Piroćanac na dorćolskoj žurci. Ima još jedna anegdota sa tog autoputa i tu sam nažalost ja jedan od aktera. Vozimo se već sat vremena i sve vrema se čuje jedna ista pesma koju kao da ju je aranžirao čuveni Južni vetar i kasnije na tu traku neki klinac dodao ritam mašinu. Pomislim da je muzika iz autobusa i ljubazno pitao vodiča o čemu se radi. Vodič kaže da to nije muzika iz autobusa i da se sam čudi odakle dolazi. Ispostavi se da neka klinka sluša svoju plej listu od jedne pesme i ima loše sluške. Medjutim , majka se uključuje i ne znajući da je bila zabuna napada mene provokacijom, "a da nećete možda Baju da slušate". U prvom trenutku nisam mogao da verujem šta kaže pa je opet ljubazno zamolim da ponovi. Povišenim tonom kaže DA NEĆETE BAJU BAJIĆA , TO NE DRŽIMO. Obično u ovakvim situacijama planem i znam svašta da kažem, ali ovog puta reagujem na fenomenalan način - prasnem u smeh. Htedoh nešto doskočiti ali sam prasnuo još nekoliko puta i smirih se. Kako je bilo samo nepriatno ovoj majci, a stvarno mi to nije bila želja. Jadno dete, majka mu je ubedjena da Šemsa na struju ima kvalitet još nerodjenog Betovena, jer je Bah savremenik, a Baja još nedoratsao. Još jedna anegdota i neću više - vodič, očigledno naviknut na svakakve likove i osmehom spreman na svaku situaciju, onako usput pita jednu gospodju za utiske o Parizu. Odgovor - "toliko je bilo lepo da sam potrošila 500 eura samo u Diznilendu i da ima toliko novih stvari da je trebala da ponese još tri kofera". Uvek sam se divio ljudima koji su obične emocije mogli da prevedu u brojke i mislim da u poslu kojim se ja bavim nedostaje takvih talenata.
Ma , tema nije ni poznati bivši srpski političar koji je na aerodromu hranio bebu dok mu je supruga... me neći ni o njegovoj supruzi koja je uspela da ukroti ovoliku zverku koja je jedno vreme bila na vrhu lanca ishrane u srpskoj politici, samo da konstaujem da se nije bunila što je u ekonomskoj klasi dok mužić "doji" bebu u biznis klasi. Još, da se pohvalim da je u avionu sedela u istom redu kao i ja da sam uspešno predvidio da će odbiti da uzme avionsku hranu. Ma, neću ni o zbunjenoj stjuardesi koja je bezuspešno molila da uzme sendvič na koji ima pravo. Ma, neću ni o drugoj stjuardesi koja mi je dala podršku dok sam se preksrtio pred put, jer je se po tradiciji i logici ljudi krste samo ironično i u frci..
Nije tema ni obrazovni sistem u Srbiji koji je u mene uložio deset godina učenja francuskog. Ispostavilo se da Francuzi perfekrno razumeju moj engleski. Ma svi su ga razumeli osim nekih engleza i amerikanaca. Nisam se setio da sa njima probam francuski.
Nisu tema ni Čačanke ni ostlale Srpkinje kojima konstantno uspeva da u Čačku, Beogradu i gde god sam ih video izgledaju bolje nego svi turisti i velika većina Parižanki koje sam video. Stvarno ne znam kako im to polazi za rukom. Jedino što je prednost Pariza je to što nigde nisam video brendove ispisane velikim slovima i to mi jedino smeta u narodnoj nošnji Srpkinja. Par puta sam naleteo na autentične Parižane (onako kao ih prikazuju filmovi i literatura) i zaista su bili prijatni za slušati i gledati. Jedna starija dama u oblaku prijatnog parfema je samoinicijativno prišla i pitala za pomoć, u trenutku kada mi je stvarno bila neophodna, objasnila šta treba i poželela dobrodošnicu. Neverovatno prijatan gest nekoga ko je potpuno svetan da udobnost sopstvenog života zavisi od turizma. Odmah sam stvorio sliku kako izdaje stan na Champs Élysées gde se kvadratni metar mesečno izdaje za 1000 Eura. Ako joj je tetka ostavila dvosoban stan ima dobre šane da od njega godičnje zaradi milion eura. Kad smo već kod brojki ulaznice sa Ajfelovog tornja godišnje naprave toliku društvenu vrednost koja je ekvivalent vrednosti koju milion Srba stvori za godinu dana. Jedan od nalepših prizora je bio pozdrav Parižanki u Bulonjskoj šumi, onako opušteno dok se mimoilaze u laganom kasu svojih konja. Par minuta vožne biciklom odatle je bila poslovna četvrt Pariza sa bankarima koji su u odelima jeli ispred pokretne menze neku brzu hranu. Imao sam sreće da se tu pojavim u vreme pauze za ručak i osetim taj duh banakara koji su mi izgledali kao i čačanski bankari iz vremena dok je Čačak imao sopstvenu banku. Jedina razlika je bila u broju spratova. Naravno, krupni menadžeri su u tom trenutku bili na drugim lokacijama. Imao sam sreće i kada sam prošao ispred velelepne zgrada gde se organizovao prijem na crvenom tepihu, skupim automobilima i zaista dugim nogama. Nekoliko minuta kasnije u toj istoj ulicia Petra Srpskog smo suruga i ja naleteli na tri tamnoputa momka koji su vikali i urlali. Kako je bila duboka noć i mi jedina na ulici bilo je zaista zastrašujuće. Očito su nama nešto dobacivali i nisam mogao da verujem da mi se ovo dešava u centru Pariza. Izgledali su kao srpski sitni delikventi sve dok nisu ušli u svoj najnoviji model Mercedesa visoke klase. Ova scena će mi ostati urezana u sećanje o Parizu i Mercedesu, jer sam bio ubedjen da na zapadu samo gospoda vozi Mercedes.
Nije tema ni tašta, koju kad ostaviš šest dana samu u stanu (deca se ne računaju) zatekneš nekoliko desetine miljea ravnomerno rasporedjenih po celom stanu. Neću ni o supruzi, koja ne dozoljava da se ista miljea uklone bar neko vreme iz pijeteta prema svojoj majci, u ovom slučaju bebi siterki.
Tema je trebala da bude moj umetnički dojam Pariza, ali očigledno još nisam dorastao tom zadatku, što ne znači da tome ne treba stremiti. Za sada je umetnost ostavila toliko veliki utisak na mene da će mi tabani trneti još nekoliko dana.
