Дружење са Ђоковићем сам прекинуo пре пар година. Разлог је био етичке природе - он није лајковао заједничку фотографију коју сам објавио на друштвеним мрежама. Штавише, својевремено сам му изнеo идеју о фотографисању и стигао да му изнесем лични став о мом личном имену. То је тада оберучке прихватио и са осмехом на лицу, а сада се тога више и не сећа.
Из те позиције познанства од пар секунди стекао сам више легитимитета да пишем о његовом случају од већине медија који се користе његовом ситуацијом како би подигли читаност својих портала, узимајући у обзир да је и мој интерес исте природе.
Његов имиграциони случај је чисто процедурално питање. Иначе, према рачнику појмова и општем утиску из штампе овај термин се користи када се жели прикрити стварни разлог, или када су исти непознати аутору. Цариници су га ухватили у покушају да прошверцује самога себе. Он је испао блесав јер је веровао у њихове законе, мантре о слободи кретања капитала и радне снаге. Колико сам испратио желе да га осуде за финасијске малверзавије којима је на волшебан начин исисао из Аустралије огроман капитал користећи се монополским положајем на тениском тржишту. Међутим, њихово законодавство има рупе које желе да покрпе коришћењем упоредног права позовајући се на сличан случај при хапшењу Ал Капона. На почетку су питање ускраћивања елементарних права прогласили борбом прорив богатих, онда су га оптужили да је провоцирао јавност тако што се сликао и написао истиниту објаву о сопственим намерама. Можда ништа од тога и не би било само да је лајковао слику са мном.
Пре свега тога, направили су опширну припрему. Под окриљем санитарне ситуације прво су увели нове законске норме, па дефинисали пожељне друштвене образце понашања, увели нову полицијску етику, појачали права органима репресије, па су људе навикли на то, а тек онда су обећали Новаку да ће поштовати медицинска изузећа. Тако су га намамили у такозавну визну клопку.
Њихова држава, њихов цариник, њихов турнир и тачка, имају право на то.
Овим су се у непријатности нашли само они који даље верују у западни модел демократије, а како је њих мало и задовољни су висином додељених гренатовима нема нежељних последица.
Сиротиња раја ће се расправљати ко је у праву и свести на причу вакцинисни/невакцинисни заузимајући још екстремније ставове у расправи око начина употребе широких овлашћења органа јавног реда и морала. Полицији остаје да ради свој посоа и само да види у чије ими ће да млати ове друге.
Новаку није потребан подршка невакцинисаних јер човек се бори за принцип, а не за сепаратне интересе. Праву подршку би требало да добије од спортиста чији би синдикати требало да бојкотује турније које организује оваква корумпиране спортске асоцијације. Можда је и најбитније питање како ће се осећати победник турнира док главни претедент гули имигрантски кромпир. Међутим, нагреде су сувише велике да би се са тим сада неко замлаћивао. Једина морална подршка би требало да дође од вакцинисаних, али солидарност вакцинисних са Новаком би била лицемерна ако није у форми солидарности са невакцинисанима као таквима.
Остао сам ја тако смућен и неутраланог мишљења све док нисам прочитао ставове домаћих медија у власништву страних корпорација. Иако су само на прво читање скривени и смутљиви ипак их је Чанак Ненад најпрецизније сублимирао осудом Ђоковића. Нико паметан не би смео да осуђује некога ко је у свом послу најбољи и то од како тај посао постоји, па се традиционално за те послове ангажују овакве дворске луде.
Тиме случај Ђоковића постаје парадигма и прераста у идентитетско питање. Нема ни једног великог човека, ни једног велике историјске личности који део свог живота није провео у затвору. Они највећи су имали ту част да се иза решетака нађу баш у најсмутљивијим временима и ето судбина је и по том питању била наклоњена Новаку. Благо њему, он остаје да сведочи на својој вертикали. Са стране, у хоризнотали ће лежати они који се приклањају стихији времена, подвијају реп сили и ломе кичму жуљајући колена. То је уједно и идентитетска судбина народа коме припада. Њему је одлично познато да они који се приклонили јечем губитак достојанства компензују мноштвом ситних интереса проистеклих из гажења по другачијима. Но, када та сила спласне и стихија прође једино им остаје да мрзе сведоке соствених понижења и остаје вечна граница. Ту је границу подвлачила и римска курија и османлије и сва немачка царства и комунистичка интенационала и НАТО колонијалисти и ево сада и глобална санитарна организација и колико год се ми трудили да будемо несврстани стално морамо да се спрам те линије опредељујемо. Увек изнова бирамо да ли смо са својим прецима или са својим потомцима јер по закону веоватноће сасасвим сигурно ће и неки од наших потомака у тим поделема изабрати другу страну.
Било како било, нека буде мирa Божијег, а међу људима добра воља било да су вакцинисани или невакцинисани, храбри или промишљени, способни или таленотвани, учени или образовани, рационални или емотивни, богати или сиромашним, ситуирани или културни, горњи или доњи, леви и десни, са нама или против нас.
PS
Једина ствар која треба да нас плаши је да нас опет не задеси судина намењена за много веће народе, ал ако нема ко други, шта ћеш.
