Криза становања у неким градовима Србије постаје финансијски спектакуларан феномен и добија врло драматичну грађанску одредницу, која још увек није ратна. Како право на становање још увек спада у категорију минимума грађанског достојанства, а раст цена некретнина и кирија није у сразмери са растом прихода то ће врло брзо кулминирати. Један од начина да се избегну сукоби је да се средине оптерећене високим ценама становања растерете притиска сиротиње. То се може извести или руралном политиком, или политиком пореза, или принудним расељавањем, или промоцијом емигрирања. Наша држава има доказане успехе само у овој последњој варијанти. Међутим, како и имаграционе земље имају сличне демографске проблеме поставља се питање како да се избегну масовне манифестије сиротиње неспособне да себи приушти место становања. Лако се може десити да се у случају изнудице подстанари солидарно удруже. Као знак упозорења могу да се договоре да не плаћају кирије док се не регулише правни статус подстанара и не донесу закони који штите минимум људских права. У случају да станодавац примени силу биће у ситуацији да се одлуче на одговор уз помоћ правног лека, или на одговор истом мером. По вољи и чему су склонији. Могући корак је да траже од државе потврду да су станодавци уназад редовно измиривали порезе на приходе од станарина и да ће они своје обавезе наставити да извршавају тек када се регулишу потраживања државе.
Ово би свакако довело до још једне неправде, било би и екцеса са вероватно трагичним исходима, па би у том смислу унапред требало тражити асистенцију државних органа како би држава преузема на себе одговорност, а да ти синдикати подстанара не буду оптужени за очекивано жесток одговор власника некретнина, кој би имали потпуно право да заштите сопствену својину од узурпатора. Требало би држави дати могућност да организује прикупљање доказа у ком периоду су станови били изнајмљивани и да припреми стандарде и законе за плаћање пореза уназад по том основу. Како се цена кирије не би оптеретила тим новим порезима у будућности требало би увести субвенције на издавање станова које би се прикупиле из жестоког опорезивања неиздатих некретнина, а по основу власништва на некретнину у којој власник некретнине не живи.
Све остало ће бити кап у чаши ионако великих неједнакост у којој ће разлика између оне породице која има вишка стан и оне којиј исти треба бити неколико плата подстанара што је и логичко неизводљиво.
