Са својих 48 лета сам већ добро зашао у други део века који ми статистички припада. Субјективно гледано сам у најплоднијим годинама, а објективно - старац, нарочито имајући у виду скорашња искуства на интервјуима за посао. У једном са добио питање "од куда ти храброст да у твојим годинама ресетујеш каријеру?", а у другом одговор "из перспективе твоје скорашњег одласка у пензију се тешко можеш уклопити у млад и динамичан тим кога треба да меље машина"!
Нисам имао времена и воље за судски поступак по питању старосне дискриминације јер сам и даље у ситуацији да могу да бирам посао. Међутим, припадност заједници не могу да бирам и управо је тај моменат кључан у процесу намћоризације. Читајући Жарка Видовића дошао сам до најбоље дефиниције испуњеног живота, јер он на једном месту каже да је ведар старац оличење правог хришћанина. Младом човеку ништа јаче не потврђује смисао живота као када види ведрог старца. Знајући да је свакако за живота морао пропатити ведрина је највећа мудрост коју можемо добити од старца. Зашто онда бити намћор?
Другу половину свога досадашњег живота сам провео трудећи се да исповедама православни поглед на свет. Наравно, није лако, много се пада и греши, али осећање благодати вере која нам је предата олакшава да остатак живота проведем у миру и покајању и у покушају да добар одговор дам на страшном суду. У том смислу сам избегавао другима да судим и било ми је као таквом лако да будем попустљив. Међутим, у случају нове и другачије стварности то је уједно и разлог намћорисања, јер није лако прилагодити јој се и живети са логичком премисом где си или до сада грешио или од сада грешиш. Можда је још горе то што се ставови попустљивих људи најмање узимају у обзир јер ради мира у кући и свету треба подмирити оне најбучније.
На простом примеру давања аутокефалности МПЦ ћу покушати да објасним. На територији данашње Северне Македоније се налазе темељи баштине народа коме припадам. Научен сам да су ту задужбине предака чију веру исповедам. Знам да као такви на тој територији нису никада могли бити окупатри већ своји на своме. Дошла је већа сила и укинула њихову државу, али није укинула нарад, веру и предање. Када смо војно ослобађали ту територију дочекани смо како и приличи ослободиоцима, али су већ постојали елементи другачијег колективног идентитета. Тај и такав идентитет је био подељен у три државе и поносан сам што га нисмо као друге две уништили и затрли. Доласком комунизма народ у тим крајевима је престао да дели идентитетске основе са нама и констатовано је постојање друге нација. Добили су ново писмо различито од нашег, стандардизован језик. Примили смо то к`знању, али ми нисмо хтели да се одрекнемо везе са заједничким прецима који су и зидали те задужбине и чије смо наслеђе и ми желели да баштинимо. Све смо прихватили осим могућности да нама мењају верски идентитет, јер се ми нисмо одрекли Немањића и Светосавља, па то нама мора да остане у наслеђе. Сасвим логичан закључак. На том простору је комунистичка партија почела да прави цркву и сматрали смо неприличним да прокламовани атисти имају право на то. Једног патријарха су нам отровали дан након што је одбио да прихвати такву могућност и било би глупо да је његова жртва узалудна. Шта се то ново десило од тада? Да ли је народ на тим просторима постао вернији, побожнији, продуховљенији толико да им се мора признати благослов? Да ли је благодат таква да су цркве пуне или се манастири као на пример светог Наума претварају у хотелске комлексе? Ко има право да погази аутономију у оквиру СПЦ коју је благословио патријарх Павле у договору са представницима МПЦ ?
Добар део моје родбине (по супругиној линији) су Македонци и као такве их у потпуности доживљавам као своје. Не правим ту разлику ни по каквом изјашњавању, већ искључиво према моралним категоријам и односу према правди. Немам никакву потребу да из моје личне перспективе другима објашњавам њихов лични осећај припадности. Ту постоји само једна граница - имамо заједничке претке и нико не може да ми каже да сам се ја тих корена одрекао. Никада ме тога није било срамота, штавише поносан сам на све оно што су ми оставили и сматрам се њиховим заветним наследником и то ми нико не може ускратити.
Поштујем црквену хијерархију и никада нисам био од оних који таласају. Избегавао сам да се мешам у сва отворена питања од начина службе, причешћивања и тврдим да припадам најумереној могућој групи лаика којима је уз подразумевано спасење на прво место стављају очување континуитета благослова од првих апостола. Такође и по питању екуменизма мој став је крање помирљив, а то је да је све дозвоњено до момента да имамо литургијско јединство са отпалом папоцентричном црквом која нам је нанела толико очигледног зла. Помало сам и уморан од тих помирљивих тонова јер је постало навика да се овакви људи низашта не питају, што ме сврстава у намћоре. Можда је било довољно само да се објасне разлози и притисци, да се укаже да имамо исте моралне погледе на заједничке претке, да се и нама остави право на историјско наслеђе. Сигуран сам да се морало водити рачуна да се у циљу свеопштег јединства не направи раскол у оквоиру СПЦ јер први утисци након оваквог чина управо и указују на то.
Није моје да пропитујем једногласан став Сабора СПЦ, ал` је моје да укажем колико сам слабашан и нејак и да имам потребу да се моја Црква и према мени односи мајчински. Треба ли и ја да постанем бучан и искључив како би и други са мном почели да праве компромисе? Не желим да будем намћор, хоћу да будем ведар као др Видовић, хоћу и ја да осетим то чудо и толику љубав за коју се тврди да је чином признања аутокефалности излила. Може ли неко објашњење и за нас који стојимо у мрачном ћошку и намћоришемо? Где су грешили наши оци који нису давали до сада аутокефалност МПЦ и шта се то ново десило? Има ли ко да чује моје питање?
