Језик је жив и стално се мења, па самим тим и његова стандардизација како би се појмови усагласили са околностима. Ако су су појаве које језик описује нове уводе се и нови термини и грамтичка и књижевна правила, али се поставља питање шта ако су појаве раније постојале, а језик их никада није уочио. То указује на мањкавост језика и његовох правописа као и оних који га користе. Нови закон о родној равноправности је пред лингвисте поставио захтеве да исправе уграђену и злонамерну родну неисправност чиме је откривена дискриминаторска природа самог језика. У супротном би значило да је род некаква новотарија или патент законодавца, што се у складу са новим законским уредбама никако не би смело тврдти. У складу са таквим временским парадоксом, а у контексту хронологије то нас чини дискриминаторима али само у периоду пре објављивања закона у службеном гласнику којим је исправљена ова историјска неправда према роду.
Правне последице су јасне - Вук Стефановић Караџић је био неписмен, или барем недовољно стручан јер није евидентирао, нити на време уочио и увео родну терминологију. Тиме је доказано да је народна баштина била родно злонамерна и као таква се уградила у основе народног језика. Испоставља се да нам ни просветитељи нису баш били родно просвећени, а поставња се питање статуса јединог нашег нобеловца и чека се анализа његових дела са аспкета родно осетљивих елемената. За сада се само може констатовати шта је неисправно, а шта је исправно накнадно ћемо сазнати, чиме проблем прераста у временски парадокс. Ми имамо част што ћемо бити прва генерација која ће исправити ту урођену језичку ману јер просто треба да се одрекнемо тих дегенеративних наследних фактора са новим сазнањем да су нам сви преци озакоњени дискриминатори. Учитеља и родитеља је се лако одрећи, нарочито оних који су над нама спроводили репресивне васпитне мере које су тек овим новим законом стављени ван снаге и имају се кривично гонити. Но, они имају олакшавајућу околност јер су и њих васпитавали исти такви што нас опет доводи до временског парадокса.
Свако ко је пре овог закона ступио у брак очито је дискриминиасао свог партнера јер је по слову овог закона, а као корисник инкриминисаног језика, свакако морао бити дискриминатор и у том смислу било би поштено да дође до развода истог како би по овом новом исправном правном контексту сви имали равнопревне родне шансе. Сада имамо могућност да се пре ступања у брак договоримо шта су чије обавеза, ко је отац, ко је мајка, родитељ А/ 1/ Б/2 или како већ, а у сваком случају ко ће и и колико месеци носити децу у материци или родно прихватљивој отерици (очева материца). Прецима којима је на овоземањски начин онемогућено да прекину завете из предзаконског доба дискриминације остаје чињеница да им је однос био родно скрнаван што све нас чини производом конзумирања дискриминације. Што се тиче пословних и радних односа ту је ситуација, на срећу, много лакша јер је најбржи начин да се успостави једнакост прихода тако да се онима са већим примањима износи умање до нивоа оних са мањим. У новом закону нигде не пише да дисриминисаном роду плата треба да буде већа, довољно је да буде иста са недискриминисаним, па да барем послодавци буду на добитку. Са друге стране, то смањење се може компензовати ранијим одласком у пензију избором припадности роду који има такву привилегију.
Ако се и испостави да је неко/а до данас био/ла дискириминатор/ка он/она овим законом сада има оправдање у томе да су га/је погрешно образовали јер у тренутку чињења није било овог закона, тако да је прва мера анти-дискриминационих аката аболиција свих дискриминатора/ки. Друга мера би се могла односити на спортискиње јер ће сада добити исту шансу и у том смислу најтаже ће бити боксеркама да докажу своју равоправност. Трећа мера би могла да доведе до повећања природног прираштаја, јер се може десити да се затвореници почну родно осећати као затворкиње/затворенице што ће их пребацити у други блок где се могу позивати на флуентност таквог осећања и то по неколико пута на дан.
Како смо констатовали да су традиционалне вредности дискриминаторске то сваки такав појавни облик треба санкционисати. Чим филолози/киње заврше са родним терминима за професије треба у сваки елемент колективног идентитета увести равноправност. Ако временски парадокс допусти треба направити јуначкињске народне песме и увести хајдуковке у књижевну употребу и народну традицију. Водити рачина о заступљености родова, па на пример кад Марко удари на Мусу констатовати да је барем једно од то двоје женско. Косанчић Иван и Топлица Милан, опа, оба мушка имена! Или једно име прогласти женским, или барем једног од њих постхумно прекрстити, a по служби временског парадокса. Потпуно је статистички неприхватњиво да је једна мајка родила девет синова, и нек стари Југ Богдан у бој креће са четри југовићке, или пет ако ћемо по правилима позитивне дискриминације. На крају крајева, шта их мајка не би у бој водила када их је већ родила, а и чему бој када је већ све тако. Није очекивано да их је старац могао све родити јер га је споменута старост могла у томе спречити. Немањина женска деца нису имале шансе да постану владарице и архиепископиње и ту неправду одах треба исправити. Временски парадокс нас доводи до тога да би нека савремена личност женског рода заслужна за овај закон могла постати прва архиепископиња. То нас свакако доводи до дискриминације монахиња јер немају никакву шансу да у пословној каријери напредују до места епископиње, што нас опет доводи до закључка да су нам сви патријарси нелегитимни јер су изабрани на дискриминатроским саборима. Како је тешко наћи монахињу која би се кандидоавла за место патријархиње декретом би требало дозболити то министаркама. Једини проблем који се овде намеће је да ли ту професију треба именовати као патријархиња или матријархиња и то треба оставити кандидату, пардон кандидткињи на сопствени избор. Треба напоменути да и сам термин монах по родној терминологији може бити споран за случај да се неко не осећа бинарно и требало би размислити о увођењу речи дуалх - (усамљеници) њих више који стоји пред Богом. Мало већи проблем је са попадијом јер је на волшебан начин искоришћен за попову супругу. То би тек додатно закомликовалу ситуацију са партнером од женског свештеника. Такве ствари би могле да зађу у домен верских права, али црква треба да дели судбину своје пастве и не би смело да тражи било каква изузећа јер би се такав изузетак могао злоупотребити па би онда и право на ословљавање, васпитање, систем вредности и морал могао да буде у домену верских слобода што би спроводљивост овог закона онемогућило, а све то би довело да дискриминационе анархије каква је била све до јуче.
Мени ставрно не иде у главу како смо ми уопште могли и да функционишемо у таквом лудилу пре овог закона. Страх да ме неко по овом закону не оптужи за дискриминацију и огромна обазривост по том питању је учинило текст оваквим и унапред се одричем било какве могућности да се тумачи на ироничан и подругљив начин.
