Два су царства на Косову Пољу. Једно урбано, модерно, богато и европско. У њему су рачвају два новосаграђена ауто-пута, а около све блиставо, сјајно и тек по мало кичасто. За пословне објекте начичкане уз ауто-пут се ни мало није штедело. Кажу да су чак и земљу поштено плаћали онима који са тим новцем добили шансу да побегну што даље од те проевропске идиле како би сачували живу главу на раменима. Онај који није имао срећу да му је дедовина тик уз ауто-пут остављен је заточен у тамници неког другог царства. Ту су уџерице, руине, све трошно и оронуло од старости и предугог стајања на белосветским раскрсницама.
Када се будеш провукао кроз те запуштене путеве, потопљене подвожњаке, тротоаре пуне корова и уличице без коловоза доћи ћеш тамо где си кренуо. Имало је и рашта јер је ту Грачаница као потпуна компензација у бесконачној једначини лепоте овога и онога царства. Где год да кренеш прате те погледи светитеља са фресака. Најпрозорнији су они са ископаним очима. Када си већ у Грачаници гледај да се исповедиш и причестиш ако си се већ покајао. Литургија у Грачаници је као било која друга литургија. Величанствена, само што стих "Блажени прогнани правде ради" звучи разобличено јер је потпуно јасно ком царству присутни народ припада. Грачаница је таман толико велика да прими сав верни народ кога има таман толико да ће владика свакога причестити.
Кад си се причесто, не мораш да чекаш догодине јер је управо сада набољи тренутак да одеш у Високе Дечане. Његов метох није опасан ауто-путевима већ на традиционалан начин - војском и оружаном стражом. Странци чувају монахе од домаћих.
Кад будеш у задужбини светог краља изгубићеш се таман толико да можеш само да схватиш где се налазиш. Ту је камени престо где може да седне само онај који је потпуно свестан да га са висине посматра Господ и Спас наш изображен на огромној фресци изнад. То је потпуни доживљај државе коју би желео да називаш својом и свеобухватни концепт потребних институција власти. Када год будеш помислио да смо ми народ без континуитета сетићеш се да се овде без престанка богослужило. Само једном у седам векова је свети краљ био затечен. За време првог светског рата аустроугарски варвари су упали у манастир и затворили га. Ни прозорљиви краљ није могао тако нешто очекивати од оних који себе зову хришћанима. Као сваки добар краљ чекао их је две године на покајање, па их тек онда најурио. То је уједно и једини период када је восак уместо за свеће коришћен за печаћење и остао је да стоји на улазним вратима манастира као вечни доказ разике измећу источног и западног обреда.
У Дечанима ћеш чути да нису ово најгора времена. Оптимиста ће се сигурно сложити, а песимисти остаје само да дода да она најтежа тек долазе. Чућеш и да је прошло време кафанских националиста. Сам ћеш закључити да у време тендера и грантова тајне и државне службе више не желе да инвестирају новац у лажне патриоте. Сазрело је време толико да су остали само они родољуби којима то није ни посао ни оперативни задатак. Разумећеш да када буде време милостиви цар ће опет у Дечанима најбољег увести у свој трон. А где друго?
Када будеш у Дечанима наравно да ћеш отићи и до Патријаршије, а ако хоћеш можеш и на извор Белог Дрима. Када си већ на том излетишту у шуми пуног страног народа најбоље је да те одведе неки Србин који поштује тај народ. Човек који има толико поштовања за друге и другачије наравно да поштује и своје. Такав ће на препуном излетишту слободно и гласно говорити својим језиком, у ресторану ће тражити конобара који говори српски језик. Твој водич и пријатељ то не ради да докаже своју храброст већ да покаже да савремени Пећанци нису толики дивљаци као што нам докази говоре. Можда је то наивно, поготово из перспективе припадности народу који је жртва страшних геноцида, оног народа који је прогнан, протеран и сатеран, ал` је лепо видети да постоји спремност на толико разумевање. Нису сви поштени Срби на Косову изгинули, неки су и потомци оног првог нерођеног сина од оца који се определио за небеско царство.
Када се будеш враћао видећеш да и земаљско царство има своје наличје. Видећеш да је сиротиња свуда иста и да се ни мало не разликује од оне сиротиње коју виђаш сваки дан у сопственом комшилуку. Оно што највише боде очи су нове и скупе празне куће, које као да се ругају свим онима који нису имали куда, па додатно наглашавају све присутну беду. Само камен, љуто трње, а божурова нигде нема.
Сврати до Соколице да се Богу и Богоматери помолиш како би се још једном спознао да уз веру нема места страху. Када видиш шта све могу да створе и уреде две-три монахиње остаћеш без иједног изговора за одустајање и предају.
