Чим сам стигао са журке исповраћао сам се. Мучнина од самог присуства.
Имао сам 11 година и професор физичког ме је месецима спремао за ту журку. Користећи школску инфраструктуру спремо је цело моје одељење.
Још тада су напредне снаге водиле рачуна и о родој равноправности, па је сваки малолетник из мог одељења имао исту улогу. Добили смо сви по мало већу мотку и вежбали колико дуго можемо да издржимо са њом у рукама, а да при томе не направимо никакав гест. Онима који су први одустајали било је прећено том истом мотком, па у очима злоставњане деце и није могла имати другу улогу. Они који су могли најдуже да издрже јавно су похваљивани и постајали су све поноснији. Тек касније је дефинисан термин Стокхолмскии синдром. Ми смо то тада дечијим речником формулисали - ил ћеш се усрати од страха, или од поноса. Трећег није било,
На сам дан журке обукли су нас у беле трегер поткошуље и уске шортсеве. Запрепастио када сам видео да је цела школа била ангажована и да је све то рађено у договору са свим наставницима. Није само наставник физичког био насилник. Чак шта више, сви родитељи/старатељи су дали прећутну сагласност. У ствари, она се подразумевала и није било потребно као сада да се потписују разни формулари. Наравно да се подразумевало да и опрему сами родитељи треба да донирају. Уместо мотке дали су нам некакве заставе и тачно у подне све нас извели на градски стадион. Рекли су нам да је улога нас најмлађих била незаменљива и поставили у нас равномерно међусобно удаљене што уз аут, што уз корнер линију. Мене је запало место поред рупе где је некад била статива. Запрепастио сам се сазнању да су и голови настрадали. Морали смо да више од сат времена стојимо непомични и држимо заставу. Само да напоменем да је то било много пре Тик-Тока и разних глупих изазова. Мене је запала застава неке државе која ће то постати годинама касније, па сам и дан данас запрепашћен чињеницом да сам пронео ту заставу са елементима фашистичке хералдике кроз мој антифашистички крај. Било је и оних који су морали да проносе црвену петократку кроз некада анти-комунистички и поштен крај. На самом стадиону много зајапурене деце која задихано журе у разним правцима да би када стану ови из публике (који су уједно били и организатори те журке) задовоњно аплаудирали. Израз лица тих малолетника из саме унутрашњости стадиона као да ми је поручивао да треба да будем задовоњан јер сам и сам могао тако да прођем. Нису ни могли знати да ни нама није било лако. Сунце пржи, а ни дан данас нисам сигуран да ли је ико у том граду тада чуо за УВ зрачење и заштитни фактор. Данашње приче о промени климе, глобалном загревању и ефекту стаклене баште ми изгледају смешно када се сетим тог дана. Једино чему сам се надамо је да ће се бар неко пре мене срушити, јер сам од почетка зацртао циљ да будем други. Само да напоменем да је то било много пре него што су наши спортски коментатори склепали тужбалицу да сребро сија много јаче него злато. Завршило се а да нико није пао, а тек касније смо сазнали да се лик, за чији смо рођендан спремали овај малолетнички перформанс, није ни појавио. Такође смо тек касније сазнали да су постојале много занимњивије журке са малолетницима и ова моја жалопољка није покушај да релативитујем те жртве. Моја једина жртва су биле опекотине другог степена на деловима тела које трегеруша није покрила, сунчаница и каснија свест о срамоти што сам морао да присуствујем на журци лика који се није појавио. То је уједно и једини разлог што се добро завршило јер су идолопоклоничке жртве на журкама где се он појављивао биле адекватне.
На срећу моја прва Бунга-Бунга журка је била и последња и надам се да никада ником више неће пасти на памет да злоупотребљава малолетна лица. На несрећу методе злоупотребе малетника су све екстремније и као што сваки напредак налаже жртва мора да буде све спектакуларнија.
Временска одредница - припадам генерацији која је била први разред када само остали без главног актера ових журки. Тај дан смо упамтили по томе што су нам је кући претећи саопштено да се ни по коју цену не смемо насмејати до даљњег. Опет да напоменем да је то било пре Тик ток изазова. У самој школи нам је саопштено - "Друг Тито је умро, ал ће заувек живети у нашим срцима". Тај најтежи школски тест смо сви положили осим једног мог другара који је збуњено питао - па је`л` он умро или није!? Касније је то детаљније објашњавано његовим родитељима у редовним школским и ваншколским активностима, а он и није толико лоше прошао јер сам га годинама после тога виђао вазда спремног да све око себе забави, иако свестан да му прва школска фора била дечије невина.
PS
Посвећемо свима онима који лајкују слике са прослава дана младости уз носталгично подсећање на добра и лепа времена, свестан да јe многима у то време било добро, ал` искључиво на рачун већине која је морала да плати тај рачун, што уживаоце ових времена треба да учини барем срамежљивим.
