Претпоставимо, макар за тренутак, да живимо у уређеном и праведном друштву.
Да су нам политичари најпоштенији, да смо Косово вратили под свој суверенитет и да водимо суверену политику којој се сви диве. Да имамо највише аутопутева на свету, железнице које лете, а таксије које плове небом. Да живимо у миру и слози, у поштовању Устава и свих институција које раде беспрекорно, баш као у приручнику за демократију.
Да су нам војници, учитељи и свештеници најцењенији у друштву, да мита и корупције нема ни у траговима, да су нам плате веће него у Европи, а цене ниже него у Азији. Да нам је све потаман и да нам само још недостаје национални стадион - тај симбол просперитета и народног јединства.
Да смо се пласирали на Светско првенство у фудбалу и освојили злато у кошарци. Да су нам сељаци богати као банке, радници запослени и насмејани, дијаспора се вратила кући, а вишедетне породице добиле толике бенефиције да се деца рађају као на траци. Да деца у школи уче у складу са традицијом, да студенти не одлазе већ остају да граде своју земљу
Да власт у сваком тренутку може да окупи чак 47.000 искрених присталица, а опозиција једва да скупи пола од тога. Да је за све то заслужна мудра и непогрешива политика председника „седања на четири столице“, човека кога сви светски лидери поштују, који седи у првом реду на свим обележавањима и који је примљен у Овалној соби као да је код куће.
Да околне земље желе да се уједине с нама и спремне су да испуне наше услове.
А онда, чисто хипотетички, замислимо да смо се, не његовом грешком наравно, нашли у ситуацији у којој та политика више не даје резултате. Да столице почињу да шкрипе, а под ногама остаје само празан подијум.
Претпоставимо и да председник опет има генијалну идеју како да неоштећени изађемо из глобалног сукоба. Тада би нам били потребни избори - да се кандидује та нова, генијална политика која уме да стоји усправно, без столице и без страха.
У супротном, остаје нам да живимо у вечитом страху шта све будалама може пасти на памет и да се само молимо да се не појави неки још већи лудак. Јер, ако је већ све тако добро онда увек „Може и горе.“
Нема коментара:
Постави коментар