Дан је почео како и доликује недељу дана пред Видовдан. Прво литургија, причест, а онда сам разматрао опције банкрота. Оног кућног, јер са државним је ситуација већ много јаснија. Укућани ме нису озбиљно схватили, па сам тезе морао ватрено да браним ставом да смо за месец дана потрошили на непотребне ствари онолико колико се у моје време могао направити пристојан дворац.
Током расправе сам се позвао на пример јавних функционера, који — колико знам — примају два до три пута мању плату од мене, а и у овим временима су успели да стекну поменуте некретнине, па и много више. Једина утеха била је то што смо уплатили летовање у иностранству, јер се испоставило да је овде храна толико скупа да само они најимућнији себи могу да приуште летовање у Србији.
Стижемо на прославу осамнаестог рођендана код драгих нам пријатеља. Врло брзо схватих да сам претерао, јер је женски део моје породице успешно одбранио тезу да смо скромни и сасвим просечни. Сви дотерани, сређени, лепи и насмејани — па се мирим са чињеницом да је банкрот моја лична ствар. Сад ми је јасно да су у праву они који тврде да се у Србији никад боље није живело.
Потпуно сам уверен да ћемо банкротирати само ја и држава, а да су сви остали — па и моји укућани — спашени. Домаћин нам се, у име своје свеже пунолетне ћерке, обраћа емотивним говором. Успева чак и мене да увери да сваки Србин има право на аристократско наслеђе — тезом да су нам преци такви били, да ту генетику имамо, а да смо ми то само заборавили. Тврди да странци то много боље виде од нас.
Некако баш у том тренутку мени стиже порука:
Једном приликом, неки хрватски колега је реторички, цинично, упитао Борислава Михајловића Михиза: – Какав сте ви, Срби, народ, када сте своје краљеве бацали кроз прозор? – Имали, па бацали! – одговори му Михиз.
Па, ми не само да смо аристократе, него баш оне најбахатије — ни краљеви нам нису били равни части! Сетих се Матије Бећковића, који је рекао да би сваки Србин требало да носи титулу по свецу кога слави. У том стилу, обраћам се опет самом себи: „Е, мој грофе од Светог Николе… па како си онда спао на овако ниске гране, где те свака фукара може испрепадати?“
Рођендан прекидамо одласком у чачанску Гимназију, да би ми ћерка преузела диплому и сведочанства. Опет — сви лепи и насмејани. Само неки од нас намрштених кваре атмосферу. Домаћини такође са аристократским ставом. Доминира порука да је гимназија основана 1837. године, а у питању је генерација 2025.
Свом сину, који треба да се одлучи коју средњу школу ће уписати, сугестивно указујем на то — а он, цинично, констатује да се величина и фонт броја 5 у „2025.“ разликује, и да су само прекопирали прошлогодишњу поруку. Каква су ово деца! Ја кад сам био њихових година — мене је свако могао да наложи!
Почиње химном — сви устајемо. Онда „Востани Сербије“ — сви седамо. Каква симболика! Размишљам: Која будала може ову децу да назове усташама и издајницима? Чујем да их има — ван луднице — али не верујем док не видим својим очима. Како не гледам националне фреквенције, остајем отворен за ту опцију.
По реду позивају оне најбоље — све петице, победници републичких такмичења. Оно што ме је изненадило јесте да су та деца управо она иста која су била најактивнија на матурантским пленумима. Они су, ладно, за своје представнике бирали најбоље — и размишљам: Где су то могли да науче? Што су неком дуже читали списак награда, тај је више био активан у пленуму. У моје време, такав је морао да се бори са негативним асоцијацијама — статусом „штребера“. А данас? „Штребер“ је преко ноћи постао позитиван појам. Увек је на цени оно што недостаје.
Ипак, најефектнији тренутак био је када су позвали децу која немају ниједан изостанак. Каква провокација! Не долазе целе године у школу, заврше је ванредно — и усуде се да им и даље додељују такво признање!
Знам од раније да ће многи наставити школовање у иностранству — и потпуно је јасно да велики број родитеља то својој деци може да приушти, што је до скоро било незамисливо. Опет се рестартујем на тезу да се у Србији никад није боље живело. Они мање имућни — морали су да имају неки спортски таленат. Потпуно ме изненадио велики проценат деце која су већ у иностранству управо по том основу. И опет се рестартујем на ону стару мисао: Најбољи нам овде нису потребни.
Е, сад!!! Са говорнице нам се обраћа једна од матуранткиња. Неко искусан би очекивао говор у равни тик-ток поруке, са максимално пар кратких реченица. Почиње као нека излизана тема за писмени из српског, прелази на фразе које нам деценијама причају једни те исти политичари.
А онда — обрт. „Па зар сте стварно очекивали да ће вам се моја генерација обратити неким испразним говором?“ Остатак говора, по садржини и форми, превазилази капацитете моје генерације. Већина га схвата емотивно и стаје уз поруке младих. Видим — неки и плачу. Ја покушавам да се браним цинизмом и ставом: Каква ли би нам тек предавања држали да су срушили оне против којих су се борили... Али некако и сам увиђам да сам оптуженик. Не би ме ни најбољи адвокат одбранио.
Али — матуранткиња скупља снаге да нас и оправда и охрабри. Кадија те тужи, кадија те брани. А судија... судија није ни заинтересован за случај.
Но, председник је обећао да ће он свирати крај, а испоставило се да матуранти не само што играју другу утакмицу, већ играју у потпуно другој лиги. Па коме ће онда судија свирати крај? Ако је утакмица намештена, крај ће свирати онима који играју намештене утакмице — што одједном звучи као обећавајуће обећање.
Ма, ова деца нас зезају — то је коначан утисак.
На видео-биму — промоција њихове борбе и њихових протеста. Све полако прераста у политичку трибину. Неколико најстаријих устаје и напушта скуп. Гледам их и препознајем генерације из педесет и неке — оне који су за заклетву Титу спевали први стих. У другом су се заклели Слоби. А сада су у трећој строфи — и свега им је мука. Виде да иде и четврта, и прекипело им је од заклетви. Очито остају при чврстом ставу — да ће се заклети сваком ко је на власти. А ми? Ми, негдашњи пионири, који смо Титу заклетве давали као малолетници, и даље кукавички разматрамо опције личног банкрота. Свесни смо да се налазимо у ситуацији у којој само будала може пожелети да дође на власт. Остаје да видимо: Да ли ће та будала бити неки преварант који једно прича, а друго ради, док се лично богати? Или можда неки тешки наивко који мисли да ће се све само од себе решити чим ови први оду?
Ми смо кроз ту фазу прошли — два пута. И свеједно нам је. Сем у моментима крајњег понижења — Када видиш да те будала прави будалом, па још инсистира на томе.
Уз најстарије и ми одлазимо превремено — да бисмо стигли на торту, на рођендану. Тамо сазнајемо да се домаћину спрема изненађење — јер је њему сутрадан рођендан. Знам човека и сигуран сам да га неће изненадити кад у поноћ изнесу другу торту, овога пута за њега — али знам и да ће то добро одглумити. Тако и бива.
Али — уз другу торту стиже и поклон изненађења: мајица од ћерке и њене генерације. На мајици пише: „ 2024/25 - СТРАНИ ПЛАЋЕНИК – генерација блокадер .“ Тако му и треба — кад се усудио да јавно хвали странце који су нас хвалили.
Али то није све! Стотинак пунолетних ђака чучне, па уз обраду песме италијанке Гала скандирају у ритму који прати сваку пристојну обојену револуцију. Не разумем све речи, али звуче као: „Vucic is on fire, your regime is terrified... на на нана, на нана, на нана на нa.“ Наравно, одмах затим креће: „Ко не скаче, тај је ћаци!“ И скачу сви — и ко може, и ко не може.
Домаћин, Србенда, с поносом носи мајицу на којој пише да је „страни плаћеник“. Благо њему! Ја, који сам намћор и стално причам о банкроту, вероватно бих добио ону са натписом „домаћи издајник“. Сви га сликају са поносом — да се лепо види порука на мајици. Ја му честитам и фотографишем га из профила, уз напомену: „Ако ова деца нису јака као што се представљају — постоји реална шанса да ће ти затребати профилна слика. Тамо где те пошаљу.“
Остаје ми да се надам другачијем исходу — у ком ће анфансно-профилне фотографије добити сви они што, са платама мањим од моје, имају силна богатства и још се тиме јавно хвале. Са приложеном висином — ако ништа, ради пропорције.
У сваком случају — стиже Видовдан. Без обзира на нас какви смо. А ми смо, врло прецизно, подељени у два табора. Зна се ко је главни глумац, ко статиста. Сценографија је постављена. Шатори су ту. Остаје само да се види — ко је ко.
П. С. Са националних фреквенција стиже упозорење: власт сазнала да опозиција спрема снајперисте и провокације. Једни то доживљавају као претњу. Други — као сигнал да је власт решила да „преузме одговорност“. А ако провокација буде, то је само зато што нису хапсили довољно. Према изјавама аналитичара — тачно се зна ко су „убачени елементи“. Како год да буде — ништа то неће променити у односу на оригиналну видовданску поруку у вези избора царства.
Нема коментара:
Постави коментар