Секвeнце са протеста 15.3.2025.

Previously on...:

Статиста на протестима

Plot

Non sequitur  логички заплет - Подигли смо углед државе до тог нивоа да нам пријатељске државе са којима би да се интегришемо спремају обојену револуцију.

Film director

Група недипломираних професионалаца

Lead Actor

Личност из парка са најбољом телевизијском кампањом икада

Trailer

Колоне младих људи обилазе сиромашне и запуштене крајеве државе где их људи дочекују као ослободиоце. Урбана деца се аналогно конектују и ступају у непосредан додир са руралним крајолицима сопствене отуђене домовине

Production

Неидентификовани у централним регистрима власти

Opening sequence

Након председниковог обраћања, паника се шири попут пошасти. Баке забрањују својим ћеркама одалзак на протест, али тиме аболирају унуке  и мотивишу зетове.

Ствара се фама да женама није место на протесту, што је директна позивница за оне којима тек тако постаје интересантан. Истовремено, друштвеним мрежама се шири позив на молитве Богородици, упркос немуштом ставу клира. Благослов добија своју дигиталну алтернативну форму и постаје виралан.

Frames

• Свиће јутро у престоници. Придошлице дочекују огромни телевизијски екрани, сви с логом телевизије коју провицијалци називају "НАТО ТВ". На екранима, припадници елитне јединице црвених беретки, у свечаном строју, уместо уобичајене заклетве, изговарају молитву "Оче наш". Призор је толико неочекиван да се овог пута чак и најтврђи атеисти крсте.
• Многи су поранили. Градски превоз организовано не ради. Реке пешака из приградских насеља пристижу на рубове скупа.  У једном тренутку, огромна организована колона стиже носећи транспарент с натписом "Врчин". Толико је импресивна да се сваки пролазник гласно пита у чуђењу: "Колики је, бре, тај Врчин?"
• Они који су одлучили да не учествују у протесту излазе из својих домова , стају на тротоаре и машу пролазницима у знак подршке. Придружују се и и они који су тог дана морали да раде, било присиљени или по сопственој вољи. Ннеки у белим радним мантилима истрчавају из апотека и ординација, док други напуштају холел у препознатљивим тренеркама прве поставе фудбалског прволигаша.
• Највећи стадион у  држави је широм отворио врата за униформисана лица која су их потом затворила за остале.
• Три сата пре званичног почетка на аутокоманди гужва. Кретање је успорено до те мере да нам треба пуна два сата да се пробијемо само до ветеринарског факултета. Док се пробијамо кроз закрчене улице према Славији, стиже вест: Чачани су организовано и масовно дошли на протест – колона њихових аутомобила  тек код наплатне рампе.
• Лица у маси одишу радошћу и ведрином. Њихова безбрижност је готово збуњујућа – као да нико од њих није гледао драматично обраћање председника. Посматрајући колико је деце међу окупљенима, али и старијих људи који се ослањају на штапове, помислим да међу њима можда има и оних који не само да нису чули последње председниково обраћање, већ као да нису ни свесни његовог постојања. Та ведрина  истовремено улива наду и буди запитаност.
• Ко су, побогу, ови насмејани људи, и где су се крили до сада? Шта их је учинило тако неприродно љубазнима? Делују као да су сви одједном прошли кроз неки портал из паралелне стварности где су бонтон, учтивост и остали нама непознате курсеви обавезни у школи. Немам рационално објашњење. Једино што примећујем јесте епидемија извињавања која се шири брже од било ког вируса. Сви се свима извињавају, пажљиви су до апсурда и солидарни и око најситнијих ситница. Пар пута ме је неко нагазио , а десетину пута сам добио извињења од људи који ме нису ни дотакли. Ухватих и себе како се извињавам дрвету што сам се наслонио на њега. Ако чујем још једно "извините" или "опростите", кунем се да ћу напустити скуп и отићи  до првог шалтера да ме поштено извређају.
• Нека девојка, крхка и нежна,  злоставља вувузелу снагом професионалног тубисте. Порвоцира неког брадоњу из маса:  "Пустите ову девојку са камионом да прође!". Довитљиве доскочице и шале лете на све стране да протест почиње да добија форму масовног перформанса. У међувремену, почиње да ромиња кишица, али то примећују само хроничне метеоропате.
•  Одједном маса почиње да поскакује у ритму. Чује се скандирање "ко не скаче тај је Ћаци!". Осећам како ме свака коска издала –  "Па добро," промрмљам више себи, "признајем да сам Ћаци". Једна пријатна девојчица поред мене, с косом уплетеном у неуредну пунђу и осмехом који би могао да растопи и најтврђе политичке цинике, окрене се и каже: "Ма нисте Ви Ћаци! Не брините, ја ћу да скачем и за Вас! Помислим како би нам оваква солидарност и емпатија добро дошла и на другим местима. У том тренутку схватам да се моја дотадашња забринутост "ко су, бре, ова деца?" потпуно трансформисала у радознало дивљење: чија су ово деца и ко их је овако дивно васпитао док смо ми кукали на пропаст система вредности?

• Славија се полако претвара у море које се шири у свим правацима. Кружни ток  не може да свари оволикуо људи. Чујемо да колоне Новобеограђана већ сатима прелазе преко Бранковог моста. Добронамерни редари у жутим прслуцима упозоравају: "Немојте ићи према Скупштини, тамо је гужва још већа! Протестанти су формирали живи зид дуж целог булевара од техничких факултета па све до трга." Ова огромна маса људи у којој се налазим само је један рукавац много веће реке која се слива са свих страна.
• Полицајци мирно стоје, већина их поздравља. Стижемо до пионирског парка на гугл мапама означеног као Ћациленд.  Испред нас постиђено стоје трактори као упорни усуд. Баш у том тренутку спушта се најјачи пљусак који само појачава суморни утисак људи ограђених жицама. Ти људи, поређани као живи штит, чувају упражњено место – резервисано за оног који је јавно обећао да ће бити на радном месту, а коме су се баш данас појавиле "неодложне државничке обавезе" у  насељу позиционираном тик уз наш највећи аеродром.
• Сазнајемо да су студенти преместили бину на Славију и крећемо тамо. Ужичко коло захвата масу - жао ми свих супруга које воле ове тактове, а нису присутне. Мора да је председник њиховим мајкама представио трубе као опасно оружје. Ту сам одмах до бине и многи добијају нагон да се обратим маси што у шали и раде опонашајући превазиђене облике живота са наше изумрле  политичке сцене.
• Закључујемо да због принудног пресељења скупа организатори  нису успели да огромну масу пристуних истовремено позову на одавање поште. Полазим кући пре мрака поносан на величанствен скуп који је прошао у миру. Хиљаде људи само у мом правцу се враћа са истим утиском, тако да их нема на снимцима насталих у тренутку када је одавана пошта.
• Успут добијамо информације да су исценирани немири након што су студенти скинули жуте прслуке и оградили се од инцидената. Не могу да замислим никога од оних које сам видео да могу учествовати у таквим сценама и надам се да ће виновници бити приведени.
• На повратку сазнајемо за инцидент током одавања почасти. Мрежама су се проширили снимци на којима  присутни дезоријено трче правећи стампедо  у два супротна правца. Неко коментарише да је узрок томе нелегално оружје, док други тврде да је то био само звук који се чује када систем "прдне у чабар!"

Explication

Режимски медији преносе обраћање председника дисконектованој публици. Са великом уметничком слободом тумачи сцене, што ми наводи на закључак да му имагинација нагиње ка научној фантастици.

Film deconstruction

Стари систем је нестао, а нови још није успостављен. Колико сам разумео, тренутна поставка је остављена како би се спречило да неки други преваранти заузму позиције. Чека се договор о стандардима, правилима и уставним оквирима, па тек онда подела улога. Са друге стране, владајућа странка на друштвеним мрежама шаље претеће поруке како је сада ред на њих, уз брутално спровођење контрареволуције. Видећемо ко ће победити.  Не само да смо подељени, већ су линије разграничења веома оштре. Изговора нема, а оправдање је само за оне у тешкој нужди.

Већ је поменуто да су највише незадовољни они богати, при чему се мисли  на све који могу да преживе од сопственог рада. Пратећи ситуацију, поставља се питање да ли је систем који преводи сиротињу у средњу класу исплатив, или је мир и стабилност већа ако се средња класа преведе у оне који су зависни од милостиње. 

Ово је драматичан тренутак и може се рећи да смо изабрали жанр — историјска драма. Међутим, ни ми сами нисмо сигурни у своје капацитете.

Оно што је сада јасно је да је моја генерација званично признала да су је време и технологије згазиле. Они који су највише догурали из наше генерације стигли су само до пасивних конзумената друштвених мрежа. Ми их користимо као књиге и новине, док нове генерације ипак знају како да креирају садржај. Са падом система, пала је и наша генерација, која ће у историји бити запамћена као последња која је слушала старије и прва која је принуђена  да слушала млађе. То није нека велика штета, а гледајући како се млади понашају, једноставно се може закључити да су они директни потомци солунаца, док су све генерације између, укључујући и нашу, биле изгубљене и служиле као прелазни облик или, у најбољим појединачним интерпретацијама, "чувари ватре".

Имајући у виду речи пророка Исаије, који упозорава на потпун суноврат друштва: „И даћу им кнезове младиће, и дјеца ће им бити господари“, ово не може бити схваћено ни као похвала младима, ни као ода младости, већ као опроштајни говор на спроводу моје генерације. Добронамерни ће признати своју умишљеност и небитност, док ће злонамерни настојати да по сваку цену наставе да злоупотребљавају и понижавају. Имам храбрости да кажем да смо, као народ, поново први на глобалној сцени кренули у дигитализовану историју, али ипак остаје питање да ли је све ово поново преурањено.

PS

15.3.2025. 19:12  Тренутак када је систем је прдно у чабар!

Објављено: 16. март 2025. године