Трагедија, узроци и последице
Сразмере трагедије, њени узроци и последица су ми непојмљиве и на самом почетку одричем се било каквог покушаја да изнесем свој суд, а комоли осуду. Ово су моја запажања настала из потребе да их поделим са врло ограниченим бројем људи са којима отворено комуницирам. У овим данима жалости они најгласнији се питају шта би било да се неко њихов најмилији нађе на мети злочина, а они најтиши шта ако је неко њима најмилији злочинац.
Елитно образовање
У државном образовном систему Србије постоји елитна школа?! Ето га први проблем, јер би државно образовање требало да пружи свима једнаке шансе. Наравно да је једнакост неједнаких највећа неједнакост, али је јасно да талент никако не иде под руку са геогфрафском одредницом адресе родитеља, па макар она била и на Врачару. Школа на тој адреси не може да буде елитна из очигледне чињенице по којој наставнику треба цела година да ради како би себи купио квадратни метар некретнине на локацији где предаје. Дакле, елита очекује да долазе наставници из удаљених саобраћајних зона. Никада није било да се елита образује са периферије. Да су нека елита они бу децу слали у приватне школе, ал` ето га и други проблем. Приватну школу могу да приуште и они са чијом децом елита не би хтела да им се деца мешају. Гледано споља изгледа као да су навикнути да се на сваком месту огребу о државу, па би да искористе јефтину радну снагу и касније ће митом и корупцијом да решавају све текуће проблеме у одгоју деце. Трећи и највећи проблем лежи у покушају да сву одговорност пребацимо на оне родитеље и децу која живе у елитним квартовима и све свалимо на социјалну неједнакост. Сви заједно смо само последица система који нам се инсталира и на који смо добровољно пристали. Не може дете да буде криво само због кварта где живи, па ни онда када то дете касније постане родитељ, сем ако му то није индокринација и разлог за искључивост.
Од куд` штребер у елитној школи
Медији нам данима сервирају да је уобичајен разлог за вршњачко насиље то што је неко штребер. Тамо где су најбољи бирани по образовним критеријумима сви су штребери и ако се већ тиме не поносе, то никако није разлог за дисквалификацију. Каква је то онда елита?
Да одговорност не лежи само на финасијској елити најбоље говори чињеница да се у једном српском граду може купити фалш роба. Није нама корпорацијска култура највећи проблем јер се испоставља да заједница из Новог Пазара може да се на врло организован начин супростави великим корпорацијама и да њихов заштићени жиг штанцају где год пожелите. Проблем је управо у овоме што смо пожелели да га штанцамо и каква нас сила тера да облачимо крадени бренд када је та гардероба ионако довољно квалитетна да је свуда са собом носимо. Што не бисмо ставили бренд Заједно за бољу Србију и платили порез који би био у складу са исписаним слоганом?
Остатак народа
Наши савременици представљају само остатке једног народа. Група која је остала без својих најбољих - због оправдане жеље за слободом, највреднијих -због претеране потребе да живе у организованим систимима, нерођених - због себичне жеље са самоугађањем, а и због одрицања од својих сународника који живе на окупираној територији. Оног тренутка када смо пристали да спроведемо план за капитулацију и престали да се солидаришемо са децом на коју се пуца на окупираној територији било је за очекивати да се тај талас злочина пресели и на остатак Србије.
Тик-ток генерација
Петиција против Пинка и Хепија
Што само против њих? Што не и против РТС, Нове и Н1? Они нормални ни до сада нису имали стомак ни за један од ових промотера насилног калемљења стране идеологије на домаћу сиротињу. Ово му доће ко аболиција стварне одговорности, прецизније - ово је обрачун у оквиру саме елите. Један део елите је толико вулгаран и бахат да другом делу елите квари промоцију изузетности успеха. Они не желе да сопствен успех буде упоредив са неким простаком са естраде кога подржава крезуба Србија. Можда је чак и горе, јер елита која и не гледа ове вулгарне садржаје сматра да је сиротиња исувише изложена промоцији насиља па би да им ускрате та задовоњства како би заштитили своје животе и имовину.
Антиваспитање
Услед субјективне брзоплетости и објективних околности био сам принуђен да свом детету купим скупи телефон. Што је најгоре то је требало да буде награда. Са једне стране дете је показало огроман успех, а са друге стране ја сам наивно обећао награду као да је тај успех у мом интересу. Потпуни пораз у васпитној методологији је уследио кад сам сазнао да је искажана жеља материјализована у облику ајфона. Било је касно да повучем понуду, ал сам се тешио да сам богатији за непотребно искуство васпитавања родитеља од стране деце. Васпитни процес се састојао у томе да је лакше да се помучим на послу и зарадим те паре него да покушам детету да објасним приоритете и смисао живота. Моје дете је богатије за искуство да само несигурна и исфрустрирана деца имају такве телефоне, али то није ни мало утицало на коначну одлуку о куповини. Оног тренутка кад пристанемо да будемо у равни са децом , било да је у питању жеља да им будемо пријатељи или неки други начин занемаривања родитељских обавеза покреће се аутоматизам антиваспитавања по коме, не само да ће деца трпети последице, већ ће и родитељи пристати да себе мењају на горе.
Цинкарош или одговорни граћанин
У Србији се одомаћио највећи лоповски шљам у виду крађе од заједнице. Пре пар година у мом граду се појави списак предузећа и појединаца које не плаћају струју и махом су то били најугледнији појединци или власници фирми. Тај списак нимало није утицао на њихову репутацију, сем ако је није подигао на већи ниво. Западне земље имају институцију одговорних грађана које овакве криминалне радње пријављују државним органима. Како је код нас доживљај државе непријатељски, а ти органи корумпирани, такав чин би се подвео под цинкарење. У међувремену нисмо ни сачували морални кодекс па је остало само да се дивимо свим онима који лако долазе до зараде. Одувек је најлакши начин богаћења био повезан са криминалом, и закидањем радној снази, а ми смо то допунили и тендерским акцијама отимачине од државе.
Вероватноћа узима свој данак
О онима који малтретирају обичне људе подмићивањем здравствених радника, безобзирним заобилажењем сваког реда, нема смилса ни причати. Остаје само да се питамо шта у случају када се два иста таква нађу један другом на путу. На примеру саобраћаја један бахати возач није толики проблем као у случају да два таква иду један другом у сусрет. У том тренутку није ни мало пожењно бити у друштву једног од тих моћника, а вероватно ни у друштву оног другог, јер сви зависимо од модела аутомобила који у њиховим рукама постаје оружје. Најбоље их се клонити, али из перспективе тлаченог они постају жељени узор понашања и све их је више, па вероватноћа њиховог сусрета узима свој данак.
Само да рата не буде
Колективна дијагноза
У обраћању нацији, председник је рекао да дозволу за ношење ватреног оружја има око 400.000 грађана и да ће остати свега 30.000. На овом узорку изнета дијагноза нам говори да имамо преко 90 процената неурачунљивих грађана. Да је председник квалификовани психијатар поставило би се питање ко им је до сада издавао дозволе и како мисле да им га сада одузму ако су већ толико луди да га више не смеју носити. Да, запослиће хиљаду и више полицајаца и сви наши проблеми ће бити решени, јер нећемо имати храбрости да будемо луди. Не да смо луди, већ смо и плашљивци је порука народу, а како ће реаговати појединци који се са тим не слажу остаје да се види, вероватно у црној хроници.
Стереотипи, предрасуде и злурадост
У данима највеће жалости медији и друштвене мреже, чији садржај сами креирамо, дају највећи простор оним појединцима који услед недостатка тачних информација имају смелости да празнослове само са позиције предрасуда. Остаје утисак да опет ништа нисмо научили. Никога није срамота што би трагедју да искористе за промоцију свог приватног система вредности, па у еклатантном примеру имамо државног функционера који за појаву масовних злочина окривљује увођење верске наставе.
Где индивидуализам тријумфује само је одговорност колективна. Када је Достојкевски закључио да смо сви за све криви, никако није имао на уму релативизацију исте, већ се подразумева да казнена политика треба да остане спрам личне позиције- неком придика, неком оставка, а неком робија. Можда чак и смртна казна, коју је председник понудио народу да му подиђе, ал га је влада одбила јер није у скаду са доктрином земаља у заједници којој ми не припадамо.
