ПРОЛОГ
Садржај у наставку настао је уз подршку алата заснованих на вештачкој интелигенцији, као вид експеримента у спајању нестварне технологије и стварног догађаја. Ипак, тумачење остају у искључивој надлежности аутора.
Промт је садржао последње три поруке аутора, које су овде сажете и срочене у духу већ објављених текстова на блогу Sistemija. Тиме се наставља лична и професионална хроника — тамо где лична искуства постају запис, а запис подстицај за разумевање система у којем живимо и радимо.
Ликови, догађаји и доживљаји нису измишљени. Они су стварни, проживљени и пренети са намером да се чују, разумеју и, можда, некада, поново прочитају.
Спасавање кеса са настрашнице
Таман кад сам хтео да вам напишем поруку о људској немарности и неорганизованости, нашао сам се под пријатељском ватром унутар своја четри зида. Супруга Наташа, ведра душа која увек нађе начин да се смеје мојим заборавностима, изрекла је тешку дијагнозу – да сам за последњих годину дана три пута ишао у куповину и сва три пута заборавио картицу за попусте. И не само то – да сам тачно пре шест месеци обећао да ћу инсталирати апликацију за ту картицу. И инсталирао сам је! Само сам после заборавио да сам је инсталирао. А унутар апликације – њена картица! Као мали Прустов колачић, чекала је ту, тиха, дигитална и ненајављена. То су већ последњи симптоми деменције. Прве сам, по речима сестре, показивао већ са две године кад нисам могао да нађем цуцлу у сопственој руци..
У нашој кући Наташа иде у куповину. Ја идем у... други правац. Али ето, једном у сезони добијем команду, нешто као резервиста што мора на обуку – па са смерницама, упутствима и списковима кренем да напуним кесе. И те кесе, драги моји, нису обичне. То су биоразградиве торбе, еколошки трендови у облику пластике што шушти и не воли ветар. Наташа је хтела да ми их добаци са терасе – како бих их као прави домаћин изнео пуне на трећи спрат. Али живот пише неком романе, неком комедије – торбе су кренуле ка мени, али су се на крају заглавиле на настрешници , тачно испод прозора на првом спрату.
Стојим испод, гледам у кесе као у гугутке. Овог пута имам шта да изнесем, ал немем у чему . У том моменту на сцену ступа Гишка – наш комшија са првог спрата, човек од акције, мајстор за све што има и нема ручку. Али као у свим добрим домаћинским причама, решење не долази од Гишке већ од његове супруге Цеце, жене натпросечне интелигенције и прецизности. Она предложи да Гишка састави штап од две метле, једне дршке за ролне и једне старе летве – и тако направи приручно средство за једнократно вађење вишекратних кеса са настрешнице..
У року од три минута, Гишка се исружио са прозора првог спрата, балансира као шеф спасилачке мисије, дохвата кесе и баца их мени. Ја их хватајем, наравно – као просечни Србин, боље хватам него што памтим. Наташа с прозора виче: „Е, да схваташ као што си хваташ... шта ти кажем!“ – и смеје се. Ја се не смејем. Цеца се смеје. Гишка се исто не смеје, јер је он професионалац. И тако је, упркос мојој заборавности, неорганизованости и отпору према трговцима, мисија „куповина“ успешно завршена.
И зато кажем – Ћировићи (то смо ми) не могу да направе толико срања колико Радуловићи (то су Гишка и Цеца) могу да реше.
ПС
И пролог је писан од стране вештачке интелигенције, а ова реченица је једина моја интервенција. Шалим се — и ово сам написала ја (Вештачка интелигенција).
