Неодлучни одлучују

За разлику од 15. марта 2025. године, када сам у Београд ишао са два ситуацији сасвим примерена сапутника, овог пута сам кренуо са две матуранткиње чачанске Гимназије — мојом ћерком и њеном пријатељицом, ћерком једног од оних способних људи с којима сам био 15. марта.

Искрено, нисам ни хтео да идем. Али након што сам погледао „специјал“ приватно-режимских медија на националним фреквенцијама, набијеног јефтиним манипулацијама и ширењем страха, схватио сам да не могу себи да опростим ако останем по страни.

Да сам у ствари отишао потпуно неспреман, постало ми је јасно тек кад нас је на Бранковом мосту зауставио један Београђанин и конспиративно тихо приупитао питао где ћемо са тим беџевима. Био је очигледно пријатељски настројен, па сам помислио да се шали или да нешто нисам разумео. Онда ми је објаснио да смо, не знајући, ушли у групу људи која иде ка „Ћаћиленд“, и да су њему, када је горе на Зеленом венцу узвикивао „Пумпај!“, претили.

Тек тада сам схватио колико је био у праву. Мост, препуштен само пешацима, није одисао протестном енергијом — више је подсећао на  поворку, него на скуп грађана који се боре за своја права.

Уплашио сам се и замолио матуранткиње да скину беџеве. Оне су то одлучно одбиле. Уместо ка Зеленом венцу, упутили смо се ка Косанчићевом , уз образложење да нам је потребно освежење. У башти једног локалног кафића групице добацују: „Ови су наши!“

Две жене, у најбољим годинама, прилазе и препричавају непријатност коју су доживеле када су им два набилдована мушкарца пришла и, уз напомену да беџеве које носе доживљавају као провокацију уз додатно објашњење да им се као таквима не може гарантовати безбедност. Матуранткиње и даље одбијају да скину беџеве. Саборкињама из кафића обећавам да ће се наћи на мом блогу као „две даме у касним двадесетим“, што им, судећи по осмеху, прија – иако по том истом осмеху схватам да су ипак старије.

У Кнез Михаиловој углавном странци, равнодушни према порукама на беџевима.

Крећемо ка Славији. На потезу између Старог и Новог двора, неколико старијих људи шири транспарент на којем пише: „Србија није геноцидна.“ Изгледа као да је то једина истина коју су у стању да саопште. Са озвучења се чује песма истих тих – „Кап воде у океану“. Утврђује осећај изолованости. Унутра, у парку, друштво им праве аутомобили. По старости и изгледу, рекло би се да припадају управо њима – што ме изненађује, јер сам мислио да је такав посао много боље плаћен.

Сетих се Радована Трећег и његове чувене реплике, док пролазимо у мимоходу. Стижемо да чујемо само још Мирослава Илића и стих:

„Ти си жена мог живота.“

Ствара се утисак сличан ономе када спортисти пред меч певају химну. Размишљам – о каквој је то књижевној вечери реч, јер ми први пут стихови једне кафанске песме звуче као давање заклетве.

Свакодневну београдску гужву овог пута ремети строј људи са зеленим береткама и мајицама на којима пише да су ратни ветерани. Има их пар стотина. Крећу се тихо, са погнутим главама, у пратњи полиције. На први поглед делују као нека поворка, али не разумем одмах ко су.

Мистерију решавају пролазници који махом коментаришу: по атмосфери и држању лако је препознати „ветеране 1“ и „ветеране 2“.

Онда — изненађење вечери: Београђанке нуде храну!

Тако нешто сам до сада примећивао искључиво по провинцијама и нисам желео да пропустим моменат. Тражим нешто посно. Упркос очигледној збуњености терминологијом, коју преводим на вегански језик, даме остају љубазне. Врло брзо налазе „експерта за ту специјалност“. Једна домаћица ми самоуверено покаже посне кифлице. Једем је са поносом, рачунајући да ће сир којим је пуњена бити на опрост — и мени и њима — због једног личног момента превазилази сам историјски тренутак.

Изненађујуће мало људи на Славији, сат времена пре почетка скупа. Крећемо ка Храму на Врачару. У кратким сам панталонама, па се испред храма помолим за миран и достојанствен скуп, какав овај дан заслужује.

Кафићи испред — пуни. Надам се да грешим, али непогрешив осећај ми говори да нас ти насмејани и безбрижни људи посматрају отприлике као што човек, у пролазу, погледа уличног свирача: кратко, с благом симпатијом, али без намере да се задржи.

На улици испред Храма пристижу две групе људи са береткама. По мојој процени, ових са црвеним има неколико стотина, а са зеленим — нешто више. По натписима на мајицама закључујем да су и они ветерани. За разлику од оних претходних, ове народ поздравља с поштовањем. Држе главе високо, став им је достојанствен.

Крећемо назад ка Славији. Први утисак: далеко мање људи него 15. марта 2025. године. Али врло брзо — гужва почиње да расте. Налазим се на месту где је више од троје људи по квадратном метру. Мотоциклисти пролазе у колони више од 45 минута. Када су коначно прошли, чини се да је гужва постала толика да нико више не може да мрдне.

Али варам се — јер кроз ту масу пробија се очигледно неки Азијат на бициклу, са огромним Glovo ранцем. Сви му се смеју, он збуњен, али демонстрира радну дисциплину коју многи од овде окупљених надајмо се неће никад достићи. Размишљам: како ли је у његовој матичној земљи, кад је овде дошао да „боље живи“? Закључујем: има места и за већи пад.

Почињу минуте ћутања. Ремети их сирена Хитне помоћи која се пробија кроз гомилу. Људи испред се скрањују и праве пролаз. Они са стране довикују вулгарности, указујући на „провокацију“, јер — ето — има и околних улица. Најгласнији је лик поред мене. Скреће пажњу, неки га игноришу, неки покушавају да га смире. Ја га држим на оку. Одједном креће да се удаљава, тешко се пробијајући кроз све гушћу масу. И тек тада — мирис сличан петарди и бакљама. Уочавам ранац на месту где је стајао. Уплашено питам људе: „Чији је ово ранац?“ Наступа тишина. Када се најзад јавио власник, осетим како сам постао смешан — и себи и другима.

Утом се завршава минута ћутања и почињу говори. Студент са шајкачом на глави отвара обраћање цитатима из Светог писма, а завршава речима светог владике Николаја. Потпуно примерен говор једној видовданској прослави. У том тону наставља и Србин са Косова, а потом и др Мило Ломпар. Очигледно је — говори су промишљени, видовдански, родољубиви. Студенти су сасвим јасно исказали свој став: према Косову, према Завету, према окупаторима, распродаји националних добара.

Говори су толико набијени родољубљем да ми чак и грађанисти падају на памет — размишљам о њиховим реакцијама и смејем се сам себи.

Борац са Кошара нас подсећа да су га, осим студената, сви остали углавном игнорисали. Држи кратак „курс“ о војничком поздраву и односу према отаџбини, који присутни успешно демонстрирају троструким одзивом на помен „Србија!“ — ЖИВЕЛА!

Ко за ове људе каже да су терористи — или је лудак, или је тешки смутљивац.

Остатак говорника јасно позиционира став студената. Захвалили су се на подршци радним људима и поручили да им је циљ демонтажа корумпираног система и спречавање могућности да се икада више такав систем понови. Јасно, прецизно и аргументовано изнели су тачке програма за успостављање праведнијег система. И што је најважније — бранили су тезу да су политички сазрели. Ко дели исте вредности — може с њима. Ко не дели — не мора.

Осврнули су се и на протест од 15. марта 2025. године, када су их оптуживали да је енергија потрошена узалуд. Сада поручују: „Наш протест се завршава у 21 час. Па ко зна боље — широко му поље.“

Што се мене тиче — скуп је завршен. Крећем кући. Спуштамо се низ Немањину. Кордон полиције стоји опуштено испред зграде Владе, све протиче мирно.

Одлазим са утиском да са једне стране имамо људе који не наседају на манипулације страхом, који јасно говоре шта желе — уређену, поштену и достојанствену Србију. Са друге стране — власт која свим државним капацитетима брани личне позиције, и свакога ко другачије мисли, назива издајником.

Мој лични утисак: ова власт је огрезла у корупцију и криминал. Издала је све националне интересе. Мој избор је, самим тим, једноставан. Такође, моје године и бол у леђима након пет сати шетње и стајања оправдавају моје опрдељење за мирно решавање кофликта.

Мирим се са чињеницом да постоји велики број неопредељених. Тренутно то иде у корист онима који желе да задрже позиције. Сетих се и текста мог омиљеног аналитичара, Антонића, који је у једном од својих последњих текстова бранио право на неутралност. Одлично је поставио тезу о праву на несврставање. Једино што бих му замерио јесте то што је у исту раван ставио издајнике са обе стране — реторички заобилазећи чињеницу да су једни на власти и носиоци државних функција, а други — небитна страшила, без било какве институционалне тежине.

Превладава утисак да власт неће пристати на изборе. Али што дуже неопредељени буду одлагали свој став — то ћемо све више упадати у ситуацију у којој ће најреволуционарнији добијати простор за своје револуционарне пориве. Свесно прихватам истину да у свакој револуцији побеђује најбунтовнија мањина — а да највише страдају недужни. Са тим осећајем стижем кући.

Ту сазнајем да је било сукоба са полицијом, и да је председник — у свом препознатљивом стилу — прогласио победу. После толико пораза, победа нам  је, изгледа, постала императив.

Сазнајем и да се на Косову и Метохији, узурпатори власти понашају слично према окупљеним Србима на Газиместану. Ето, почесмо да делимо исту судбину. Можда је баш то та "победа" о којој говори.

Данас слушам обраћање председника, у којем је — без трептаја — и мене и моју матуранткињу сврстао у групу оних који „не желе добро Србији“. Овим путем бих желео да га демантујем. Не очекујем фер борбу. Не очекујем ни да ће сви медији који су пренели његово обраћање посветити исто толико пажње и мени. Оно што ми заиста тешко пада — јесте чињеница да је председник, на поменутој конференцији, јавно признао кривично дело. У присуству два службена лица изјавио је да је неког „лика“ запослио за три пута већу плату од своје, и да је од њега очекивао послушност и одсуство са протеста — о чему га је, како рече, и телефоном обавестио.

Министар полиције је на то прво одбио наредбу „да буде духовит“, па је по стоти пут поновио виц како воли да буде на власти. Али зато нас је све утешио — рекавши да ће чувати државу док се наш председник не врати са аудијенције код шпанског краља.

Још један бајат виц из 1945.

П.С.

Како се други присутни униформисани службеник није јавио за реч, овај први је изјавио да је на скупу било 36.000 људи. Мени остаје питање: зашто је слагао?

Простом калкулацијом може се израчунати да је површина коју су заузели људи на протесту била близу 60.000 квадратних метара, а просек по квадрату најмање 2 човека. Моја рачуница иде свакако преко 100.000 присутних.

Ипак, слажем се са полицијом у једном: и та бројка је недовољна да се изврши притисак на овакву власт.

Одговорност за даљи развој ситуације тиме преузимају — неодлучни.

Ако неодлучни буду одлучили да се сврстају тек након што стекну лично искуство, онда нам остаје само трпељивост — да ће се у овом друштву питања власти и подаништва решавати на врло великом броју, врло малог броја заиста заинтересованих.

Поглед у-очи Видовдана

Дан је почео како и доликује недељу дана пред Видовдан. Прво литургија, причест, а онда сам разматрао опције банкрота. Оног кућног, јер са државним је ситуација већ много јаснија. Укућани ме нису озбиљно схватили, па сам тезе морао ватрено да браним ставом да смо за месец дана потрошили на непотребне ствари онолико колико се у моје време могао направити пристојан дворац.

Током расправе сам се позвао на пример јавних функционера, који — колико знам — примају два до три пута мању плату од мене, а и у овим временима су успели да стекну поменуте некретнине, па и много више. Једина утеха била је то што смо уплатили летовање у иностранству, јер се испоставило да је овде храна толико скупа да само они најимућнији себи могу да приуште летовање у Србији.

Стижемо на прославу осамнаестог рођендана код драгих нам пријатеља. Врло брзо схватих да сам претерао, јер је женски део моје породице успешно одбранио тезу да смо скромни и сасвим просечни. Сви дотерани, сређени, лепи и насмејани — па се мирим са чињеницом да је банкрот моја лична ствар. Сад ми је јасно да су у праву они који тврде да се у Србији никад боље није живело.

Потпуно сам уверен да ћемо банкротирати само ја и држава, а да су сви остали — па и моји укућани — спашени. Домаћин нам се, у име своје свеже пунолетне ћерке, обраћа емотивним говором. Успева чак и мене да увери да сваки Србин има право на аристократско наслеђе — тезом да су нам преци такви били, да ту генетику имамо, а да смо ми то само заборавили. Тврди да странци то много боље виде од нас.

Некако баш у том тренутку мени стиже порука:

Једном приликом, неки хрватски колега је реторички, цинично, упитао Борислава Михајловића Михиза: – Какав сте ви, Срби, народ, када сте своје краљеве бацали кроз прозор? – Имали, па бацали! – одговори му Михиз.

Па, ми не само да смо аристократе, него баш оне најбахатије — ни краљеви нам нису били равни части! Сетих се Матије Бећковића, који је рекао да би сваки Србин требало да носи титулу по свецу кога слави. У том стилу, обраћам се опет самом себи: „Е, мој грофе од Светог Николе… па како си онда спао на овако ниске гране, где те свака фукара може испрепадати?“

Рођендан прекидамо одласком у чачанску Гимназију, да би ми ћерка преузела диплому и сведочанства. Опет — сви лепи и насмејани. Само неки од нас намрштених кваре атмосферу. Домаћини такође са аристократским ставом. Доминира порука да је гимназија основана 1837. године, а у питању је генерација 2025.

Свом сину, који треба да се одлучи коју средњу школу ће уписати, сугестивно указујем на то — а он, цинично, констатује да се величина и фонт броја 5 у „2025.“ разликује, и да су само прекопирали прошлогодишњу поруку. Каква су ово деца! Ја кад сам био њихових година — мене је свако могао да наложи!

Почиње химном — сви устајемо. Онда „Востани Сербије“ — сви седамо. Каква симболика! Размишљам: Која будала може ову децу да назове усташама и издајницима? Чујем да их има — ван луднице — али не верујем док не видим својим очима. Како не гледам националне фреквенције, остајем отворен за ту опцију.

По реду позивају оне најбоље — све петице, победници републичких такмичења. Оно што ме је изненадило јесте да су та деца управо она иста која су била најактивнија на матурантским пленумима. Они су, ладно, за своје представнике бирали најбоље — и размишљам: Где су то могли да науче? Што су неком дуже читали списак награда, тај је више био активан у пленуму. У моје време, такав је морао да се бори са негативним асоцијацијама — статусом „штребера“. А данас? „Штребер“ је преко ноћи постао позитиван појам. Увек је на цени оно што недостаје.

Ипак, најефектнији тренутак био је када су позвали децу која немају ниједан изостанак. Каква провокација! Не долазе целе године у школу, заврше је ванредно — и усуде се да им и даље додељују такво признање!

Знам од раније да ће многи наставити школовање у иностранству — и потпуно је јасно да велики број родитеља то својој деци може да приушти, што је до скоро било незамисливо. Опет се рестартујем на тезу да се у Србији никад није боље живело. Они мање имућни — морали су да имају неки спортски таленат. Потпуно ме изненадио велики проценат деце која су већ у иностранству управо по том основу. И опет се рестартујем на ону стару мисао: Најбољи нам овде нису потребни.

Е, сад!!! Са говорнице нам се обраћа једна од матуранткиња. Неко искусан би очекивао говор у равни тик-ток поруке, са максимално пар кратких реченица. Почиње као нека излизана тема за писмени из српског, прелази на фразе које нам деценијама причају једни те исти политичари.

А онда — обрт. „Па зар сте стварно очекивали да ће вам се моја генерација обратити неким испразним говором?“ Остатак говора, по садржини и форми, превазилази капацитете моје генерације. Већина га схвата емотивно и стаје уз поруке младих. Видим — неки и плачу. Ја покушавам да се браним цинизмом и ставом: Каква ли би нам тек предавања држали да су срушили оне против којих су се борили... Али некако и сам увиђам да сам оптуженик. Не би ме ни најбољи адвокат одбранио.

Али — матуранткиња скупља снаге да нас и оправда и охрабри. Кадија те тужи, кадија те брани. А судија... судија није ни заинтересован за случај.

Но, председник је обећао да ће он свирати крај, а испоставило се да матуранти не само што играју другу утакмицу, већ играју у потпуно другој лиги. Па коме ће онда судија свирати крај? Ако је утакмица намештена, крај ће свирати онима који играју намештене утакмице — што одједном звучи као обећавајуће обећање.

Ма, ова деца нас зезају — то је коначан утисак.

На видео-биму — промоција њихове борбе и њихових протеста. Све полако прераста у политичку трибину. Неколико најстаријих устаје и напушта скуп. Гледам их и препознајем генерације из педесет и неке — оне који су за заклетву Титу спевали први стих. У другом су се заклели Слоби. А сада су у трећој строфи — и свега им је мука. Виде да иде и четврта, и прекипело им је од заклетви. Очито остају при чврстом ставу — да ће се заклети сваком ко је на власти. А ми? Ми, негдашњи пионири, који смо Титу заклетве давали као малолетници, и даље кукавички разматрамо опције личног банкрота. Свесни смо да се налазимо у ситуацији у којој само будала може пожелети да дође на власт. Остаје да видимо: Да ли ће та будала бити неки преварант који једно прича, а друго ради, док се лично богати? Или можда неки тешки наивко који мисли да ће се све само од себе решити чим ови први оду?

Ми смо кроз ту фазу прошли — два пута. И свеједно нам је. Сем у моментима крајњег понижења — Када видиш да те будала прави будалом, па још инсистира на томе.

Уз најстарије и ми одлазимо превремено — да бисмо стигли на торту, на рођендану. Тамо сазнајемо да се домаћину спрема изненађење — јер је њему сутрадан рођендан. Знам човека и сигуран сам да га неће изненадити кад у поноћ изнесу другу торту, овога пута за њега — али знам и да ће то добро одглумити. Тако и бива.

Али — уз другу торту стиже и поклон изненађења: мајица од ћерке и њене генерације. На мајици пише: „ 2024/25 - СТРАНИ ПЛАЋЕНИК – генерација блокадер .“ Тако му и треба — кад се усудио да јавно хвали странце који су нас хвалили.

Али то није све! Стотинак пунолетних ђака чучне, па уз обраду песме италијанке Гала скандирају у ритму који прати сваку пристојну обојену револуцију. Не разумем све речи, али звуче као: „Vucic is on fire, your regime is terrified... на на нана, на нана, на нана на нa.“ Наравно, одмах затим креће: „Ко не скаче, тај је ћаци!“ И скачу сви — и ко може, и ко не може.

Домаћин, Србенда, с поносом носи мајицу на којој пише да је „страни плаћеник“. Благо њему! Ја, који сам намћор и стално причам о банкроту, вероватно бих добио ону са натписом „домаћи издајник“. Сви га сликају са поносом — да се лепо види порука на мајици. Ја му честитам и фотографишем га из профила, уз напомену: „Ако ова деца нису јака као што се представљају — постоји реална шанса да ће ти затребати профилна слика. Тамо где те пошаљу.“

Остаје ми да се надам другачијем исходу — у ком ће анфансно-профилне фотографије добити сви они што, са платама мањим од моје, имају силна богатства и још се тиме јавно хвале. Са приложеном висином — ако ништа, ради пропорције.

У сваком случају — стиже Видовдан. Без обзира на нас какви смо. А ми смо, врло прецизно, подељени у два табора. Зна се ко је главни глумац, ко статиста. Сценографија је постављена. Шатори су ту. Остаје само да се види — ко је ко.

П. С. Са националних фреквенција стиже упозорење: власт сазнала да опозиција спрема снајперисте и провокације. Једни то доживљавају као претњу. Други — као сигнал да је власт решила да „преузме одговорност“. А ако провокација буде, то је само зато што нису хапсили довољно. Према изјавама аналитичара — тачно се зна ко су „убачени елементи“. Како год да буде — ништа то неће променити у односу на оригиналну видовданску поруку у вези избора царства.