...феудализам,капитализам/комунизам,лихварски илузионизам.

Када сам био млад неретко сам се чудио старијима како не умеју да среде косу и како сви имају сличне и уобичајено ружне фризуре. Сматрао сам то генерацијским јазом. То је трајало све док себе нисам "заогледнуо" и на мојој глави препознао разлог мојих пређашњих чуђења. Једина разлика је то што сада имам искуство - са ово мало длака на глави тешко је шта друга направити. Тога се (никако) раније нисам сетио, јер такво нешто нисам осетио на својој кожи, па сам све свалио на питање стила. Тако и сада умем да дефинишем све раније поретке у којима су људи живели. Предмет мог занимања је постало то како ће деца у школама проучавати овај садашњи период (након направљене историјске дистанце). Наравно историја ће бити и тада у служби васпитања и контролисања, али ће засигурно нови власници живота и смрти хтети да прикрију своје тренутно деловање и прогласити овај период неким научно-жаргонским термином и све ово дефинисати у једној реченици. Тадашњи живаљ, а наши потомци ће се чудити људима овог доба у истој оној мери као што се ми чудимо робовима, сељацима – закупницима и јефтином пролетеријату. Овај период ће бити проучаван у духу лихварства, а главни термини ће бити зајмодавци и зајмопримци. Без обзира што ће се прећутно знати ко су чији наследници људи неће моћи да верују како су зајмопримци били глупи и поробљени ("позајмопримани"- примили се на позајмицу). Почећу на свом примеру- скоро сам био у ситуацији да разматрам подизање кредита и слава Богу био сам у ситуацији да одустанем. Овим не осуђујем оне који су узели кредит, јер их је очито мука натерала. Хајде да занемарим шиканирања, непрецизну и нејасну регулативу. Нисам могао да нађем одговоре на проста питања, а питао сам стручне, учене људе и ником ништа није јасно "све се узима здраво за готово". Оно нашта сам наишао је невероватно просто и чудно. Прво само 3% зајмова је покривено штедњом, са тенденцијом наглог пада. Осталих 97% је поверење да су приватни власници банака поштени, несреброљубиви и успешно одолевају искушењима које доноси новац. Није фора у ситним бакама са којима ми сви послујемо, оне су увек нус продукт и прве страдају у кризама. Фора је у оним банкама које њима "позајмљују новац". Ово је тренутак илузионизма. Велике банке уопште немају новац већ дају ништа, односно гаранцију да је хипотека коју је узела мала банка уреду. Зато ове велике банке и неитересјуе исправност хипотеке, јер ионако ништа не нуде заузврат, па може да се предува балон. Када се предува балон потребна су владе држава до све ово одрже новцем порезника и то је једини разлог што владе постоје.У времену електронског новац, када се ни парип више не појављује (нема потребе за штампом) врши се само трансфер, па је илузија још ефектнија. Оног тренутка када подигнете кредит ви повећате капитал банке за јемство ваше хипотеке (непокретности), или вашег будућег рада. Једина мерљива вредност је имовина која хипотекама полако прелази у власништво илузиониста. Вишак вредности се прави само радом и природним богатством ( Божијим даровима). На овај начин и једно и друго са сада обећава банци на основу чега настаје нови новац, а банка на то узима провизију. Та провизија од нечега над чим није власник (илузија) је управо центрифугална сила. Нека је и она мала  опет је превара и колач се ломи у корист нерадника и тако у круг по круг до новог светског поретка. Ево примера: потлачени оде да подигне кредит за куповину стана. Може да обећа или свој будући рад, или дедовину. Све једно је да ли потомку одузимаш могућност или наслеђе.Тог тренутка настане новац.  Новац настаје од  овећања потлаченог. Један део иде у осигурање и обезбеђење од тренутних навала штедиша и ту не треба пуно новца ( просек је 3%). Остало је илузија. Илузија легне на рачун потлаченог, а како је кредит наменски он се одмах пребаци продавцу стана. Продавац стана је или лихвар или предузимач. Ако је предузимач није имао кеша за покретање бизниса већ је морао да узме кредит. Чим је новац легао на његов рачун он га је пребацио свом добављачу. Добављач је или лихвар или предузетник или радник. Предузетник и радник су ионако подигли кредит и дужни су лихвару. Све се  на крају заврши код лихвара овог или оног. Ко је лихвар, је главно питање.Што то не могу да буду сви становници ове кугле, питање је менталитета, васпитања, искушења, околности. Лихвара је мало и они су центар ове центрипеталне силе. Чак су и владе у систему усисавања. Логично је питање што владе нису у центру и што се оне позајмљују од приватних банака. Опште познато је да су и најбогатије државе зајмопримци (потлачени).
Владе би могле сама де контролишу новац, да буду зајмодавци и преко пореза да регулишу равнотежу. Међутим, то би било идеално друштво и не би имало места за лихваре, а они се све питају.
Уместо закуљчка ево једног мог размишљања у правцу постајања , Боже ме опрости лихвара. Сасвим је могуће да одем у банку да подигнем кредит од 10.000 Еура. Толико је максимално колико могу да их "нав`атам". Са тим новцем оснујем "Банку великог илузионисте". Овде, намерно пренебегавам законску регулативу да са тако мало пара не може да се оснује Банка, јер се само лихвари смеју ухватити у лихварско коло. Са тим новцем могу да дам кредит у висини од 100.000 Еура. Наравно дам га жени,а она као хипотеку стави новоосновану банку (Банка жене великог илузионисте) коју ће основати са тим новцем. Она већ може да да кредит од 1.000.000 и то наравно Банци великог илузионисте. БВИ сада дели 10.000.000 Еура својим комитентима по некој провизији. Остаје ми да само ангажујем сва средтва и рецимо да ми провизија буде 1%. То је 100.000 Еура на годишњем нивоу, што и није тако лош бизнис.  Oвде је само питање среће, односно ако сам баксуз да налетим на некога ко је доста зарадио и хоће да подигене новац. Ово је мало вероватно у време овакво намерно направљене неликвидности. Други начин да "пукнем" је  ако ме неки велики лихвар провали, па ти пошање рекет у виду обезбеђења гаранције, па мораш да плаћеш његово ћутање да немаш никакву имовину већ само новац. Ови задњих неколико реченица је (наравно) предувано, али само зато што сам ја у питању. Да је неко други, за кога се има опште прихваћено поверење које се подразумева све би било на свом месту.