"Tata možemo li u muzej?"
Kada sam to čuo niko srećniji od mene. Počeh da objašnjavam da muzej nije radio godinama, da je to za jednu veliku naciju kao što je naša bilo sramota, ali eto napokon njihova želja da ga posete govori o pravim prioritetima, kontinuitetu razlikovanja od životinja i kulturnom identitetu kao najbitnijoj stvari u životu svakog pojedinca pa i deteta. Pričao bih ja još ko zna kolko, ali mi pomen reči iluzija razbi sve iluzije!
"Kakav, bre muzej iluzija, jeste li vi normalni?"
Deca se pozvaše na najveći auteritet u našoj porodici, naravno ne na njihovu majku, već na moju ženu i uputismo se u svet iluzionista koji me je nestrpljivo čekao, eto, više od 4 decenije.
Red napolju, čeka se vrlo disciplinovano. Prvo što mi je palo na pamet gde je ova disciplina u drugim redovnim redovima - aha eto iluzije. Bravo! - pomislih. Kada mi rekoše koliko košta ulaznica pomislio sam da ću unutra videti sva čuda moderene tehnike i Koperfilda lično. Nakon obilaska postavke jedini utisak je bio da je Koperfild (lično) vlasnik biznisa. Kako je u ceo biznis uključen samo blagajnik i postavka skinuta pre par godina sa interneta htedoh naći (lično) vlasnika ove ideje i da mu čestitam na real ekonomiji. Prvo sam se ljutio na internet kako je ubio svu draž, jer više ništa ne izgleda zanimljivo, a onda - oko sebe videh samo zadovoljne ljude, pa kao i uvek zaključih da je (kao i uvek) problem do mene. Naravno, postavka sada nije bitna i počeh da posmatram sreću drugih ljudi ne bih li je i ja napokon naučio konzumirati. Ma kakvi - sve obrnuto. Što duže gledam to sam nervozniji, nezadovoljniji. Ništa meni nije jasno. Na jednoj postavci treba da se slika barem dvoje i to sa određene tačke kako bi se napravio efekat da jedno od njih drži stolicu, a ostali sede u toj stolici i izgledaju vrlo sitno u odnosu na ovog prvog. Posmatram ljude. Ljudi slikaju, ali po mojoj statistici vrlo veliki procenat slika ili samo jednu osobu ili sa pogrešnog mesta tako da nema te iluzije. Čemu slika, počeh se nervirati. Neizdrž me natera da jednom prijatnom paru sa detetom objasnim o čemu je reč. Obično u ovakvim situacijama onaj nametljivac sa strane dobija (i treba da dobija) po nosu, ali u muzeju iluzija to se završava na obostrano zadovoljstvo. Slikah ih, kad najednom počeše i drugi da prilaze. Očito je ovom biznis modelu nedostajao kustos i ja se prihvatih te uloge, čisto radi real ekonomije. Kad odjednom - "startova me" neka vrlo naočita obožavatelja muzejskih postavki ( ponadah se i tajna obožavateljka kustosa muzeja). Aha - eto napokon iluzije, dobih i ja moju iluziju i to za sve pare. Ovakvo ljubipitljivu i dvosmislenu razmenu odgovora za pitanje nikad ne bih dobio u realnom muzeju, ma ni u relanom svetu.
Izađosmo u realni svet, ispred i dalje veliki red. Htedoh da se disciplinovnim članovima istog obratim prigodnim govorom - Zahvalite se vi onoj zgodnoj, inače bih vas sve sada ovcama nazvao, ali (zaključih) možda ipak svako od njih i dobije svoju iluziju. Ako je mogao namćor kao ja - sve je moguće. Ali ako i ne dobiju vredeo je ovaj biznis - ako ništa barem za njegovog vlasnika i za moje srednje godine.
Нема коментара:
Постави коментар