Полу-интелектуалци из полу-отвореног полу-круга јединице

Постојање  "интеклекуталне бижутерије" је потпуно легитимна ствар. Идеологија заснована на једином начелу "ко да више" представња уплив финансијских имепратива у лукративну филозовску мисао XXI века. Профил људи којима медији дају највише простора и сценарио да покушају да се остваре у улогама интелектуалаца се најбоље може осликати у једном мисоаном експерименту где можемо  предпоставити да родољубива Србија омогућава веће грантове од колонијалиста. Ја сам сигуран да би ови садашњи експоненти  профитократије тада  били највећи четници без обзира на своје комунистичко породично порекло. Уосталом, добар део каријериста се тако и кандидовао.

Колонијалисти су утицајне људе у Србији поделили у два табора. За потребе овог текста, а по основу екслузивнио додељених привилегија,  зваћемо их екипа  Грант vs екипа Тендер.  Ми остали, пасивни посматрачи из публике никако да провалимо да ли је само резултат намештен или је цела лига нерегуларна. Понекад изгледа да ови што играју за Грант екипу желе да имају и привилегије овог другог буџетског тима, а и обрнуто. Тада власник оба бренда, како би сачувао визелну различитост, ангажује амбасадоре да из ложе са западне трибине прати дешавања на терну и спречава монопол на његове колонијалне приходе. То јест, да би утакмица трајала морају бити два тима, без обзира што нема неизвесности око резултата. Но, понекда изгледа да су ови наши домаћи играчи успели да преваре глобалну организацију и једни дургима константно намештају шансе. Таман када помислим да је власт смењива, корпоративни медији ангажују неког од подизвођача интелектуалних радова да опљује по ћирилици, Немањићима и покрене онај инаџијски део бирачког ДНК ланца који владајућем режиму омогући победу у првом кругу. Доказ ове моје тезе ћу доставити након пребрајања гласова са изборне јединице у Маринковој бари. Важи и обрнуто, таман помислиш да је неки од компромитованих политичара отишао у заборав, медији са националном фреквенцијом се ангажују око промоције истог, а сваки  маркетиншки радник  зна да је и негативна кампања добра кампања. Ова утакмица ми све више личи на тениску, не због реката, већ због пребацивања лоптице док хипнотисана публика час гледа у једно час у друго двориште, а каква је то тенис без Ђоковића!?

Рачун за права на праћење ове лиге ће накнадно бити испостављен и сигуран са да ће бити вишестуко скупљи  и од енглеске премијер лиге. Платићемо га и ми што нас та утакмица  и не занима, нешто слично  РТС прептплати, без обира што наши тимови играју бетон лигу коју нико  не преноси. Мислим, могли су  и ови наши под рефлекторе, али се нису квалификовали пре свега због сујете играча. Та Екипа  родољуба која може да  уведе неизвесност у ову досадну утакмицу болује од месијанског синдрома. Нешто попут твитер заједница, јер би свако да ради посао за који није стручан. Ја сам сугуран да када би само мали проценат почео да ради свој посао, а без месијанских испада, да би та екипа  могла све да победи једним ударцем. Нашем друштву не недостају страначки лидери, већ савесни доктори, учитењи, војници, свештеници, полицајци, предузетници, радници, програмери, банкари, директори јавних предузећа, порески контролори, судије, извршитењи, адвокати, елктричари. Они несавесни су саучесници без обзира да ли и како гласају, а поготово ако јавно критикују власт. Лако је бити запослен у странци, много је захтевно се доказати у свом послу. То не занчи  да су сви страначки лидери лоши, сигуран сам да има и добрих, на крају крајева и сам ћу МОРАТИ да гласам за неког од њих УРПКОС њему самом. 

Постоји један прост начин да се докаже који од страначких лидера служи окупационом систему. Ако смо интелектуалце прогласили за бизнисмене онда и страначке лидере морамо мерити истим предузетничким аршинима. Дакле, сваком од лидера  се мора зацртати испуњеност изборних квота, мерити им учинак као и у било ком другом послу. Онај ко их не испуни мора да  поднесе оставку на своју лидерску функцикју, иначе  или показује своје ауторитативне претензије или је и сам део намештене утакмице.

Оног тренутка када полуинтелекуталце релаксирамо улоге неког битног чиниоца, сведемо их  на ниво дворских луда ( спрам претнезија из соптвених  јавних наступа)  и када посао у странци или државној  институцији почнемо да меримо  доћи ће све на своје место. Наравно, све време треба да радимо свој посао, јер нема ко други.

PS

Страх од ширења месијанске пошасти сам добио слушањем домаћег twitter space. Оправдана потреба да вас неко саслуша, са бројем пратиоца прераста у пасивно и испразно трабуњање, па онда у месијанство, да би потенционално постало прави предзетнички подухват са јасним бизнис моделом. Тај синдром је најлакше уочити код оних твитераша који део популације без твитр налога сматра затуцаним. Нарочито је ефектно када се они који не гледају најутицајније youtube канале држе за необавеште по чему закључујем да су најобавештенији пратиоци  Задруге која има највиже прегледа,  а да су највећи медијско-информативни прегаоци Buba Corelli i Jala  brat.

Ипак, основни утисак је да уркос таквом окружењу на твитеру постоји  и дигитални профили пуни  толеранције, садржајних мотивационих порука и претензија ка организационим способности, а све у нади  да свој социјални капитал неће продати некоме за ситне паре, или још горе због потенцијалне зараде да се аутоцензуришу.