Посланици су људима који живе у шаторима испред Скупштине показивали своје скупоцене аутомобиле, које мењају сваких пар година, иако би за један такав требало штедети целу плату барем три пуна мандата.
Пре него што је надстрешница пала на главу онима који су испод ње тражили заштиту, било је сасвим уобичајено да на улици сретнете ситног чиновника који се хвали како му је, поред плате из буџета, странка обезбедила и додатне послове за које нема никакве квалификације. Оба посла су у образовању, где полазници плаћају само изгубљеним временом и надом да ће једног дана и сами доћи у такву позицију. Без устручавања, гласно прича како лако може да добије посао на тендеру, и баш кад се подразумева да ће и вама понудити коју мрвицу, испостави се да све то прича не да би вас убацио у шему, већ да би стекао ауторитет. Запрепастила би вас ноншалантност изнетог, сећајући се давних времена када су људи све то исто радили, али у тајности и сраму.
Одмах након пада надстрешнице, међу првима који су се побунили били су људи који су се жалили да им представници државне траже већи мито него што су спремни да плате.
Навикнути да шумара потплате на ситно истичу колико им не одговара организовани систем рекетирања. Захтевају да се врате стара добра времена, када су са шумарима били у непосредном контакту.
Јавни функционери са поносом приказују своје богатство, које је немогуће оправдати сопственим приходима. Већина им указује поштовање, многи им се диве, а ако их неко и прозове, они одговоре: „Живела Србија!“ и наставе свој уносан посао. Далеко од тога да је то појава својствена само нама — ми смо то стање само оголили и банализовали у складу са потребама колонијалних механизама.
Велики петак нас подсећа на најпознатији пример корупције.
Пре него што је узео мито од тридесет сребрњака, Јуда је својим рационалним поступцима већ указао на корен тог греха. На време је упозоравао да није логично трошити скупоцен мирис које би се могло продати и новац дати сиротињи. Корупција је одувек повезана са сиротињом и имају однос сличан оном између кокошке и јајета. Ако на власт дође неко ко зна да се најлакше управља сиромашнима, онда ће најефикаснији начин опстанка на власти бити — системско осиромашивање друштва и промовисање корупције као пожељног механизма.
Врхунац би био избор премијера који ради у државној служби, а притом има и сопствену приватну.
У случају да је квалитет услуга исти то било најбољи доказ да није могућа злоупотреба јавне функције. Власт, ма ко је чинио, увек је одраз онога што као друштво јесмо — или бар пристајемо да будемо.
Колико је ова болест уништила наше друштво, најбоље показују разлози људи који нас напуштају.
Они се у једној речи своде на — понижење. Разлози понижења су у објективним околностима, које најбоље можемо разумети кроз неједнакост у расподели богатства. По свим тим параметрима, ми спадамо у друштва са екстремном неједнакошћу, која уједно носи и велики конфликтни потенцијал. Остаје да се сами запитамо зашто је то тако, поготово имајући у виду да у свом комшилуку имамо пример Словеније, која спада у једно од најправеднијих друштава на свету.
Невезано за научне методе, наш субјективни доживљај неправде и корупције је још снажнији.
Што само потврђује да смо сви свесни у каквом друштву живимо. Разликујемо се једино по томе колико нам карактер дозвољава да:
-
промовишемо,
пристанемо,
-
помиримо се,
-
побунимо се.
Промоција је више него очигледна.
На овакву ситуацију пристају они који живе у стању нужде што их уједно и оправдава.
У контексту хришћанских врлина, они који би да се са оваквим стањем помире често цитирају Нови завет: „Цару царево, Богу Божије“.
У томе заиста има много смисла — јер да нема, не би ни било у Светом писму. Тачно је да Христос никада није подржао револуције усмерене против државне власти. Контекст је сличан данашњем — онолико колико се може сматрати да је и садашња држава окупирана и да је режим наметнут силом. Не желим да правим паралелу са тим да је данас црквени клир фарисејски у смислу лицемерја, али желим да укажем на њихову обавезу — да нам укажу шта припада цару, а шта Богу. Јасно је кад је реч о порезима, царини, јавним пословима... али мора нам се прецизно указати на ситуације у којима цар од нас захтева нешто што му не припада. Да повучемо ту границу људског достојанства.
Они који имају потребу да се побуне ризикују не само сукоб са другима, већ и међусобно, јер ни њихови капацитети ни интереси нису исти.
Свака успешна власт управо инсистира на тим поделама. Једни би овако, други онако — неки би без странака, неки без студената, неки без утицаја Запада, без Истока... и тако се ствара утисак опште папазјаније. Да је власт пала, многи од побуњеника не би ни знали да се то десило, јер позицие моћи нису заузели они које сматрају адекватним.
Код нас је ситуација таква да све политичке странке заједно имају мањинску подршку.
Једини преостали ауторитет своју легалност црпи из чињенице да је вишеструко утицајнији од било ког другог политичара. То је тачно, исто као што је тачно да би, када би се данас одржали избори и на њима се кандидовала чак и непозната особа са слоганом „Недостојан“ — та би особа победила.То је, нажалост, опасна ситуација – док ми и даље размишљамо шта нам се догодило, други врло успешно користе моменат. Одузимају нам природна богатства, потписујемо срамне уговоре о реадмисији миграната, распродајемо успешне фирме, а купујемо авионе које ни не смемо користити у сврху за коју смо их папрено платили. Они који су се корупцијом обогатили не оптерећују се чињеницом да је и Јудино богатство на крају послужило странцима – и то као место за њихову сахрану.
Тренутно је највећи бунт усмерен против јавног медијског сервиса.
Свима нам је јасно колико је тај бунт оправдан – због начина извештавања и промоције нашег пропадања у сваком смислу. Да, оправдано је критиковати њихов рад, али та критика мора да укључи и све оне који раде у другим системима који разарају наше друштво – у кладионцама, у корпорацијама које свој профит граде на штети заједнице, или у компанијама које наше делове територије третирају као независне државе, кршећи при томе наш устав.
Нису само спикери и уредници јавног сервиса учесници у рушењу друштва. Многи траже њихове оставке, а при том настављају свој посао без икаквг преиспитивања и спремности да сами дају отказ. Зато су студенти најгласнији и најконкретнији у овој побуни, јер изгледа да једино они немају шта да изгубе. Велика подршка коју уживају само је доказ да смо ми остали свесни – прећутно, али јасно – свог лицемерја.
Србија је распета и то је пут ка васкрсу.
Било би богохулно поредити нашу судбину са страдањем Онога који нас је својом крвљу искупио. Међутим, било би сасвим прикладно да се упоредимо са разбојником који је, иако на крсту, добио шансу да истог дана са Спаситељем уђе у Рај. Оптимизам је оптерећен чињеницом да је на још једном крсту био још један разбојник, који је својевољно одбио исту ту прилику.
PS
Пароле су толико излизане да је потребно вратити им прави смисао увођењем пореза на родољубиве налете.
Када неко ускликне "Живела Србија!", требало би да плати додатни порез на сву своју имовину као гаранцију искрености. Ако се предомисли морао би узвикнути "Умрла Србија", па да добије одговарајућу робију која би је ослободила плаћања припадајућег пореза.
