Дан је започео непланираном провокацијом — стигла ми је порука са видео-снимком телевизије коју од милоште зовем "нова СС теле-дивизија". Не бих ни насео на такву провокацију да порука није била од ћерке. На снимку — њено гостовање уживо на истој, па још и презентује став пленума чачанских матураната. Шта све човека може да снађе!?
Мој став према пленумима је крајње јасан — док је човек млад и зелен, глупирање је понекад једини начин да нешто научи. Једино правило је да то глупирање не донесу у моју кућу, где влада демократско уређење са принципом реципроцитета: чим се деца одуже онолико дуго колико су родитењи у њих улагали, добиће припадајуће право гласа.
Моментално је зовем да проверим ко ју је инструисао. Пита ме како то мислим. Прецизирам и питам ко је све саветовао шта да каже. Одговара — нико. То у преводу значи: само је под утицајем канала комуникације и страха од вршњачког насиља. Како се интервју завршава ироничном констатацијом водитеља да ће од ње бити добар дипломата, тешим се мишљу да окупаторима није одала ниједног јатака.
Ко себе не држи за идиота, могао је да бира на који ће митинг отићи: један у престоници, други у Новом Пазару. Одлучујем се за овај други, јер ће се на првом обраћати они исти који се стално обраћају. Ко год је бар једном чуо Шојића, нема потребе да се оптерећује новим садржајем. Они мало старији су се на време припремили за потоње догађаје пратећи информативни програм "Топ листе надреалиста".
Нови Пазар се наметнуо као користан избор, јер пружа прилику да се чују искуства људи који већ дуже време живе без државе. Мој основни циљ био је да сазнам како изгледа живот у околностима где се не плаћају порези матичној држави — и то држави која не само да у томе не види проблем, већ у својим режимским редовима има и њихове представнике. Искуствено закључујем да су и њихови представници бирани по критеријумима за најгоре.
Крећем са провереном екипом, способном да упореди своја искуства са протестних тура из Новог Сада, Крагујевца, Ниша и Београда. На путу се нижу уобичајене слике пејзажа и неуобичајене слике људи.
Први шок: на сваком проширењу — људи у флуоресцентним прслуцима чисте смеће. Већ трећи за редом нас разувери да није у питању скривена камера. Дође ми да се зауставим и проверим да нису какве утваре, али страх да ме не запосле — надјачава. Машемо им у неверици, сами коментаришући да би било ефектније да им помогнемо. Примећујемо да су у питању млади људи, насмејани и са новијим аутомобилима. Њихови транпсаренти нас позивају на скуп студената 16.4.2025. у Краљаву. Смењују се више класе брендова аутомобила са пртњажницима пуних кеса за смеће. Враг је заиста однео шалу: млади су схватили да је Европа прсла, да тамо више није могуће пристојно живети, и да им преостаје само да среде своје двориште — јер ће ту морати да живе.
Нешто пре Ушћа — колона. Настављамо милећи, али у пријатној атмосфери, јер људи масовно излазе поред пута и поздрављају нас са три прста — било скупљена, било раширена. Одговарамо у истом стилу. Српске заставе се виоре из скоро сваког аутомобила, без обзира на регистрацију. У колону упада и неки са словеначким таблицама, али по саобраћајним навикама закључујемо — наш је.
У другом смеру исто колона, али овога пута аутобуси. И они носе српске заставе, али са свеже-признатим косовским таблицама и натписима на албанском. Иду ка срспкој престоници. Поздрављају и њих, али са два прста мање. У аутомобилу почиње негодовање, јер од силине утисака више не умемо да разазнамо с колико прстију кога треба поздравити.
На промпт моје омиљене вештачке интелигенције укључујем снимање наших разговора. После неколико минута за добијање контекста, тражим резиме. Добијам:
У Рашкој гужва. У једном смеру десетак аутобуса са ознакама такозваног Косова, у другом – колона од 56 километара. Једни на буџету, други самофинансирајући. Сусрет две визије, уз пригодне поздраве шаком – са различитим бројем подигнутих прстију.
Напокон стижем у Нови Пазар. Полиција љубазна, а домаћин, стилом који је својствен Пазарцима, приређује нам дочек, испуњен највећом могућом љубазношћу и пажњом. Упркос видним обавезама, посвећује нам цео дан. Очито је препознатљив у граду – суграђани га поздрављају с поштовањем. Његова гостољубивост враћа ме у детињство и подсећа на манире моје родбине, својствене добрим људима који су некада пре живели.
Његова супруга, већ после пар размењених речи, као да се одувек знамо – као неко пријатељстово из школске клупе. Након узајамне потврде да смо разбили све предрасуде по питању различитости, лагано прелазимо на теме које нас повезују. Њихово дете студира у Словенији. Заједно закључујемо да су Словенци довољно паметни да бесплатно образују најспособније од нас, а онда их системски увлаче у свој друштвено-економски механизам. И заиста – добијају од нас оно највредније, лагано као да то нама није потребно.
Град има сличне проблеме као и Чачак – неконтролисана урбанизација, претрпаност простора на рачун онога што нам је најпотребније и најлепше. Прећутана заједничка констатација: са сиротињом је најлакше манипулисати, без обзира на уверења.
Домаћин нам, без икаквих проблема, организује постан ручак у локалном ресторану са оријенталним ентеријером. У неколико реченица отварамо тему изазова верника у модерном друштву. Делим своје искуство из доба короне, када ми је у Чачку од стране локалне полиције било забрањено да се причестим. Њихова неверица и саосећање јасно говоре да би ми могли испричати и своје доживљаје, ал би за први сусрет било непотребно у то залазити.
Учестала изненађења о сличности ставова брзо се претварају у опуштен разговор о свакодневници. Управо нас ти разговори полако доводе до сазнања да наш однос према западном тоталитаризму постаје готово идентичан — али и до спознаје да смо ми сами одабрали тај пут. Успут, коментаришемо потрошачке навике, изласке, викенд излете и број кладионица у граду. У Пазару, барем, не постоји обред прославе осамнаестог рођендана, па је тиме њихова финансијска ситуација релаксиранија.
Прилазе нам три насмејана дечачића. Један од њих у руци носи српску заставу, а на лицу има исцртану палестинску. Синовац нашег домаћина. Одавно сам постао свестан да сам толико матор да сам већ и заборавио сопствене предрасуде. Упечатљива симболика страдања подсети ме на мог деду, кога су сународници убили 1945. године, само зато што га је почетак рата затекао у регуларним војним јединицама. Сетих се и једног сведочанства како су га при повлачењу из Словеније кроз Босну помагали муслимански родољуби. Такво нешто и даље звучи невероватно онима који су током школовања били толики ћаци да су веровали у све написано.
Након што смо у ћутању одали пошту свим жртвама, упутили смо се назад, са уверењем да смо богатији за искуство, али и са свешћу да увек постоји довољно ризика за поновне сукобе, поготово ако то неком трећем одговара. Једина утеха у свему томе лежи у чињеници да су нам деца постала толико размажена да смо их или ставили на пиједестал наших највиших интереса, или, пак, и када бисмо пожелели да их васпитавамо, изгубили смо тај критични део ауторитета.
Враћамо се из долине Јоргована и слушамо говор председника. Интернет веза нам је нестабилна, па нисмо у могућности да повежемо изговорено. Остаје нада да је интернет једини проблем. Разумео сам да смо победили обојену револуцију, да је РТС одиграо кључну улогу у том процесу, (не у победи, већ у покушају револције), али да је и даље непознато ко је заправо организовао револуцију и из којих разлога. Требало би замолити РТС да нас упозна са тим ко га је финансирао у тој акцији, а како председник тврди да то нису западни пријатељи, ни наша челична, ни православна браћа, остаје сумња да су се наше службе толико компромитоване да је то могла организовати било каква неозбиљна екипа. Последице су свакако озбиљне.
Разумео сам да се председник придружио студентским захтевима да тужиоци почну да раде свој посао, и сада је потпуно јасно да је одговорност на њима (тужиоцима, не студентима и председнику). Осим председниковог позива да више не плаћамо РТС претплату, остало је нејасно да ли ће просветни радници поново кренути у штрајк. Ако су обуставом подржали студентске захтеве, било би ред да истом мером подрже и председника. Колико сам разумео, универзитети би такође требало да се придруже позиву председника да се изврши притисак на тужиоце, али је барем сада јасно да сви који желе да студирају морају добити то право. Тако да је напокон укинута потреба да се купи диплома, јер сада сви имају право на образовање.
Нисам био у могућности да слушам цео говор до краја, па ми је остало непознато да ли ће председник организовати бициклистичку туру до Стразбура, али сматрам да је то одлична идеја, јер би објединила све захтеве на једном месту. У том случају, тужиоци не би имали куд и били би приморани да поступају по закону. Ова количина добре воља, по мом мишљењу, би нас увела у нову фазу самохапшења, где ће се појавити масовни случајеви оних који ће сами себе пријавити закону.
Остаје само питање ко ће у таквим околностима остати на слободи, али видим да у захтевима са обе стране предвиђене и аболиције, па би то могли да урадимо у једном даху. Тужиоци нас оптуже, сами себе похапсимо, судије донесу пресуде по закону, а председник нас аболира. Једина спорна тачка је ако и сам председник себе ухапси, али се надамо да до тога неће доћи, или барем да уведемо неки лекс специјалис који ће то спречити, или да додамо преамбулу да је строго забрањено да сам себе ухапси онај који може себе и друге да аболира.
Стижем кући, исцрпљен од свега, те сам био приморан да затражим помоћ од вештачке интелигенције како би ми рекапитулирала све данашње објаве са друштвених мрежа. Закључак је да се у Новом Пазару одржао скуп на коме се нико није обратио, да је одржан помен страдалим и да су гости све за собом почистили. У Београду је био скуп са невиђених сто хиљада људи и са четрдесет и пет хиљада осталих, од ђубрета су покупили само столице, а одржан је шеснаестоминутни ватромет.
Тек тада се сетих лекције из физике за основну школу, где сам учио да исти правац може имати два различита смера – и то је основни утисак. Као да се сви силом прилика налазимо на истом правцу, али сваки од нас је, својим избором, пошао супртоним смером. Живимо у два паралелна света, а губитак свих ауторитета може нас довести у ситуацију да на личном нивоу морамо решавати те односе, што је у ствари дефиниција сукоба. Већ сам чуо да се пријатељи и блиска родбина одричу оних који су се упутили супротним путем од оног који њима одговара, а и минимално заоштравање може довести до ескалације. Ко год, у овом тренутку, позове на такав пут, преузима велику одговорност.
Нема коментара:
Постави коментар