Увод:
Као што је већ познато добром делу чачанске јавности покушавам да заменим стан за већи. Како то не иде само од себе, саветовали су ме да прво продам мој стан, па да купим други. Ово сам могао и сам да се сетим, но преценио сам могућности агенција за некретнине.
Разрада:
Елем, дневно се пар пута нађем у улози и продавца и купца и напокон сам почео да схватам шта је трговина. Ово је веома добар начин да се проникне у психу како купца, тако и продавца (термина познатих широком слоју потрошачког друштва). Оне фазоне које ти "продаје" купац, мало пре си ти "продавао" , али уствари си их дан пре чуо од другога и тако после пар дан затвори се круг и нема шта ново да се чује. Тако да се већ осећам супериорно у односу на преговарача. Каква ли су тек искушења трговаца који ово раде вековима! Бог им упомоћ!
Ситуација у агенцији:
Ја- хтео бих да заменим мањи стан за већи.
Агент - то је немогуће. Боље да продаш, па да купиш.
Ја - то сам могао и сам. Мислио сам да имате неке понуде, па да урадим одједном целу трансакцију. Није хитно, па кад будете имали ви јавите.
Агент- не може то тако. Дај ми податке. Колико продајеш стан.
Ја - каква је цена реална ...
у преводу - када сам продавао стан цене су ниске, сваки дан падају, слабо се шта продаје, мој стан мало вреди, зато што је задњи спрат ( а ја рекао да није), а он каже није то битно. Када купујем (након пар минута) скроз друга прича, да сам морао да реагујем "јер ја, стварно, изгледам тако глупо" и "опростите на мом глупом изгледу, ал ја нешто не могу да схватим". Агент ме сада убеђује- Шта има везе што је задњи спрат, станови се брзо продају. Они имају своју мантру, уствари две верзије једне мантре и цепај .... Зато је у свим озбиљним трговинам позиција набавке изричито одвојена од продаје.
Ситуација од данас: долази потенцијални купац и ја морам прво да поспремим стан. Да ми је, којим случајем, нека друга, виша сила то наредила било би великих негодовања, а овако сам добровољац. Мора да се остави комерцијални утисак, нема шта. Долази купац са познатим арсеналом. Ако није заинтересован, неће ништа рећи, али ако има воље да купи почеће да налази мане стану. Ја, искусно, кажем да су ми мане познате и да их има још које ће тек касније приметити. Калкуланти, после овога напуштају даље преговоре, а остају само они заинтересовани који одмах почињу са ценкањем:
- има ли места корекцији?
Ја - познајући своју похлепу свака понуда преко изнете цене би ми била прихватљива.
После ове реченице увек иде мало мука, кисели осмех и остају само тврди преговарачи. Данас сам се први пут упустио у разговор са тврдим преговарачем.
Раније је било изношење ниже понуде с наглим устајањем и поласком ка вратима уз обавезно застајкивањем . Онда при одласку: "када будете пристали на понуђену цену јавите се". Људи не схватају да овом реченицом дозивају неку несрећу продавцу, јер поштен продавац је спреман да "коригује цену" на ниже само ако га задеси нека љута невоља и несрећа коју би купац искористио. "Из`е`м ти ћар".
Међутим, тврди преговарач и даље инсистира да изнесем нижу понуду. Мој закључак нажалост нисам смео да изговорим јер бих остао несхваћени трговац (поспрдним жаргоном филозоф или мислилац бленто). Морам га овде изнети - по мојој теорији свако обарање цене (у народу познатог као попуст, рабат, дискаунт, акција,добра воља или како већ) је признање да си имао намеру да обманеш купца - да си раније (пре попуста) хтео да му нешто продаш више него што вреди. Ја бих то законом санкционисао. Међутим, ту је сва драж: имам утисак да продавцима и није стало да продају робу него да погоде цену која у себи садржи проценат обмане (у народу познате као маржа или ти профит, вајда или ти ћар). Купац који је добио попуст се осећа срећно и усхићено само у тренутку куповине. Одмах после трансакције долази до сазнања да има посла са човеком који му је раније нудио цену са обманом, а онда остаје питање колико договорена цена има још прецењене вредности и опет разочарење, или успеш да увериш себе да је то тако морало бити. Да појачам - данас на интернету видим попуст на ауто који сам скоро купио, и баш ми било криво шта сам га купио у време када није био на попусту, акцији и обећао сам себи да ту марку аута више не купујем (ал добро, ја ионако не памтим дуго тако да та моја непотребна комликованост и није битна).
Закључак:
трговина је много комликована ствар за мене , велико искушење, ал постаје занимњиво (ово задње под условом да ти није стало до трансакције по сваку цену).
Порука:
ако си купио нешто повољно искористио си туђу несрећу, незнање и пао си у искушењу, а ако си продао нешто повољно опет иста прича. Ал`, џаба, ето мене опет у транскацијама са сазнањем да нема љутње ако ми се нешто у трансакцији неповољно догоди, јер то је само пеглање ранијих или будућих купопродаја. Ипак, ако ми се деси повољна трансакција ко ће чекати неку следећу нивелацију, нимало пријатно. Но, најгоре пролазе они ккоји нису подложни нивелацијама, њих нажалост чека отпис на великом попису.
Као што је већ познато добром делу чачанске јавности покушавам да заменим стан за већи. Како то не иде само од себе, саветовали су ме да прво продам мој стан, па да купим други. Ово сам могао и сам да се сетим, но преценио сам могућности агенција за некретнине.
Разрада:
Елем, дневно се пар пута нађем у улози и продавца и купца и напокон сам почео да схватам шта је трговина. Ово је веома добар начин да се проникне у психу како купца, тако и продавца (термина познатих широком слоју потрошачког друштва). Оне фазоне које ти "продаје" купац, мало пре си ти "продавао" , али уствари си их дан пре чуо од другога и тако после пар дан затвори се круг и нема шта ново да се чује. Тако да се већ осећам супериорно у односу на преговарача. Каква ли су тек искушења трговаца који ово раде вековима! Бог им упомоћ!
Ситуација у агенцији:
Ја- хтео бих да заменим мањи стан за већи.
Агент - то је немогуће. Боље да продаш, па да купиш.
Ја - то сам могао и сам. Мислио сам да имате неке понуде, па да урадим одједном целу трансакцију. Није хитно, па кад будете имали ви јавите.
Агент- не може то тако. Дај ми податке. Колико продајеш стан.
Ја - каква је цена реална ...
у преводу - када сам продавао стан цене су ниске, сваки дан падају, слабо се шта продаје, мој стан мало вреди, зато што је задњи спрат ( а ја рекао да није), а он каже није то битно. Када купујем (након пар минута) скроз друга прича, да сам морао да реагујем "јер ја, стварно, изгледам тако глупо" и "опростите на мом глупом изгледу, ал ја нешто не могу да схватим". Агент ме сада убеђује- Шта има везе што је задњи спрат, станови се брзо продају. Они имају своју мантру, уствари две верзије једне мантре и цепај .... Зато је у свим озбиљним трговинам позиција набавке изричито одвојена од продаје.
Ситуација од данас: долази потенцијални купац и ја морам прво да поспремим стан. Да ми је, којим случајем, нека друга, виша сила то наредила било би великих негодовања, а овако сам добровољац. Мора да се остави комерцијални утисак, нема шта. Долази купац са познатим арсеналом. Ако није заинтересован, неће ништа рећи, али ако има воље да купи почеће да налази мане стану. Ја, искусно, кажем да су ми мане познате и да их има још које ће тек касније приметити. Калкуланти, после овога напуштају даље преговоре, а остају само они заинтересовани који одмах почињу са ценкањем:
- има ли места корекцији?
Ја - познајући своју похлепу свака понуда преко изнете цене би ми била прихватљива.
После ове реченице увек иде мало мука, кисели осмех и остају само тврди преговарачи. Данас сам се први пут упустио у разговор са тврдим преговарачем.
Раније је било изношење ниже понуде с наглим устајањем и поласком ка вратима уз обавезно застајкивањем . Онда при одласку: "када будете пристали на понуђену цену јавите се". Људи не схватају да овом реченицом дозивају неку несрећу продавцу, јер поштен продавац је спреман да "коригује цену" на ниже само ако га задеси нека љута невоља и несрећа коју би купац искористио. "Из`е`м ти ћар".
Међутим, тврди преговарач и даље инсистира да изнесем нижу понуду. Мој закључак нажалост нисам смео да изговорим јер бих остао несхваћени трговац (поспрдним жаргоном филозоф или мислилац бленто). Морам га овде изнети - по мојој теорији свако обарање цене (у народу познатог као попуст, рабат, дискаунт, акција,добра воља или како већ) је признање да си имао намеру да обманеш купца - да си раније (пре попуста) хтео да му нешто продаш више него што вреди. Ја бих то законом санкционисао. Међутим, ту је сва драж: имам утисак да продавцима и није стало да продају робу него да погоде цену која у себи садржи проценат обмане (у народу познате као маржа или ти профит, вајда или ти ћар). Купац који је добио попуст се осећа срећно и усхићено само у тренутку куповине. Одмах после трансакције долази до сазнања да има посла са човеком који му је раније нудио цену са обманом, а онда остаје питање колико договорена цена има још прецењене вредности и опет разочарење, или успеш да увериш себе да је то тако морало бити. Да појачам - данас на интернету видим попуст на ауто који сам скоро купио, и баш ми било криво шта сам га купио у време када није био на попусту, акцији и обећао сам себи да ту марку аута више не купујем (ал добро, ја ионако не памтим дуго тако да та моја непотребна комликованост и није битна).
Закључак:
трговина је много комликована ствар за мене , велико искушење, ал постаје занимњиво (ово задње под условом да ти није стало до трансакције по сваку цену).
Порука:
ако си купио нешто повољно искористио си туђу несрећу, незнање и пао си у искушењу, а ако си продао нешто повољно опет иста прича. Ал`, џаба, ето мене опет у транскацијама са сазнањем да нема љутње ако ми се нешто у трансакцији неповољно догоди, јер то је само пеглање ранијих или будућих купопродаја. Ипак, ако ми се деси повољна трансакција ко ће чекати неку следећу нивелацију, нимало пријатно. Но, најгоре пролазе они ккоји нису подложни нивелацијама, њих нажалост чека отпис на великом попису.
Нема коментара:
Постави коментар