Са изазовима познавања програмских језика сам се сусрео у нижим разредима основне школе. Када сам прочитао причу немушти језик одмах ми је било јасно да је змија човеку увалила непотребна знања и довео у везу са народном интерпретацијом изгнанства из раја. Дакле, рај је тамо где не мораш да умреш ако жени кажеш истину да разумеш друго живо биће.
Наравно да лажем - требало ми је 40 година и много непотребног искуства и застарелих знања.
Када сам се одлучивао који факултет да упишем почао сам од психологије. Гледајући друштво у коме одрастам мислио сам да је то занимање будућности и да ће пацијената увек бити. Међутим, послушао сам сават да ће лудака бити толико много да ће то постати нова нормалност. Пресудио је мој статус који је био око званичне границе сиромаштва и одлучио се за занат. Знајући да су моје вештине и спретности оскудне, најлогичније је било да постанем програмер. То је било време када је једини услов да посташ добар програмер био да си чудак, а на томе је било и најлакше порадити чак и када немаш талента. Чим посумњају да не умеш са људима добио си титулу доброг програмера, а да при томе нема ко да те провали да лоше радиш свој посао.
Наравно да лажем - био сам тако наложен на прогрес и напредак.
Рано сaм почео да зарађујем, па сам касно укапирао колико ме кошта то што у слободно време учим нове технологије како бих имао шансу да радим дуже од 8 сати дневно. Најтеже ми је пало то што сам лишен могућности да постанем интелектулац. У мојој бранши је јако просто - што си више уложио времена у учење алата то си имао мање могућности да разумеш стварност коју треба да дигитализујеш. Овај парадокс се налази у основи сваког виртуелног искуства за спознају реалности, а и у вештачкој инетлигенцији, па и у најобичнијим апликацијама. Можда још чешће и у чињеници колико сам пута похваљен зато што сам био принуђен да кодирам неку глупост и обрнуто. Ако и има генијалаца који стижу да испрате обе правца, поставља се питање каква је то генијалност који се троши на овакве тривијалности.
Наравно да лажем - да сам успео у намери да постанем интелектулац вратио бих се на горе споменуту доњу границу сиромаштва.
Најбоља ствар у мојој бранши је што се јуниоре лако препознати. Они неискусни, са мање од две године рада, имају смелости да прозивају старије колеге. Јавно их таргетирају превазиђеним, врше мобинг, називају диносаурусима и најблажи увредљиви појам је "традиционални приступ". Они познају најмодерније алате и гнушају се свега што у коду није ново, а то је готово све (ако раде за озбиљну фирму). Ако си и испостави да јуниор у некој фирми у праву онда је то довољан доказ да је фирма неозбиљна, или како се данас то каже старт-ап. У озбиљним компанијама тренутак када јуниори сазревају и постају сениори наступа врло брзо када морају да почну стварно да раде и кад стигне нова генерација алата које нису испратили од количине обавеза. Прецизније, тачан тренутак је када их сада неки нови јуниор прозове добро познатим аргуметима. Трајало је тако кратко, али имају срећу да брзо сазревају. Мећутим, то исто значи да је сениоре, људе са знањем, тешко провалити, па се појавио још један парадокс. Најтеже је бити неискусан, док искусан може бити свако, па је сасвим логично да се на високим позицијама највећа веероватноћа да се налази незналица која пак форсира своју екипу.
Наравно да лажем - свако би волео да ради у стартап компанији, поготово ако је неозбиљна и упсешна.
Трансфера знања и ИТ компанијама готова да и нема, а и кад га има испостави се да је штетно. Нема ни образовног система када сви занју да се лова узима сад и одмах и сви трче право у индустрију. То је једина индустрија где је бољее бити у пракси него у теорији и зато нам је свима овако. Разлог за то лежи у чињеници колико се брзо технологије мењају. Они необавештени то сматрају прогресом, а они са критичким ставом то сматрају лутањима јер да је претходна теорија била добра не би имало потребе да се тако брзо мења. Да ствар буде још гора то важи и за тренутну теорију, али готово нико то не види иако се циклуси упорно понављају и то у све краћим временским размацима.
Наравно да лажем - трансфера знања има, али искључиво од удањених ауторитета, јер ови присутни да су нешто вредели не би овде радили.
Посебно задовољсто је постојање агенција за проналажење талената. Они своје аутоматски генерисане поруке шаљу свима редом тако да се сваки прималац који се нашао у њиховоој бази а без алгоритма одједном осећа телентом што је уједно и највећи ефекат раста зарада. У ствари, има једана већи, а то је зато што ове агенције узимају провизију само од прве трансакција па постоји цела наука како натерати људе да буду незадовоњни како би што чешће мењали посао. Има и других приступа где су старије колеге свесне да је до раста њихове плате дошло само зато што је ИТ тржиште пуно професионалних преговарача. Урбана легенда каже да преко 20 % информатичара барем једном недељно разговара за нови посао за који није уопште заинтересована. Ем испреговарају већу плату, ем неће да раде оно што су рекли да знају тако да је двострук утицај.
Наравно да лажем - ова легенда уопште није урбана.
Ја сам имао каријерну срећу да више пута интервјуишем него што сам био интервјуисан. Успех не лежи у томе што сам много пута интерјуисао, већ што сам избегавао ситације да ме интервјуишу. Када сам и бивао интерјуисан било је толико срећних околности да сам морао да упозоравам. Једном сам добио питање на које сам знао одговор јер сам цитирао нешто што ни сам нисам разумео, а сасвим случајно дан пре разговора прочитао. Изгледа да све муче исти проблеми, толико велики да од других траже одговоре. Ни дан данас га не разумем иако сам добио овације и то током преговора за плату. Било је разговора за посао где сам се само тако избламирао. Толико много да ми је та иста фирма недуго касније понудила посао, а да нису имали свест о томе, а ни инфорамције од преходног разговора. Ја сам их подсетио на тај разговор и став да одбијам да радим за толико неорганизовану фирму
Наравно да лажем - није моје да упозоравам, нити има било каквих овација током преговора о финасијама.
Са друге стране када сам и био у ретким ситуацијијам да постављам питња то сам избегавао јер сам био свестан да су околности таква да морамо запослити одмах човека, и да се тај сасвим сигурно неће дуго задржати, па чему траћење времена. Било је случајева када се инсистрало на мом мишљењу. Први пут сам погрешио што сам похвалио човека, јер ми је тадашњи послодавац рекао да га неће примити јер му се не свиђа да у фирми има још једног попут мене, а за моје добро! Други пут сам требао да прокоментаришем једана идеалан CV. Рекоа сам ако већ све зна најбоље би било да нам препоручи некога ко ништа не разуме јер нам такав управо и треба. После више нису инсистирали на мом мишљењу.Можда сам требао прецизирати да је најефикаснији рад са колегом који не зна ама баш све. Једном сам самоиницијатвно изнео алгоритам који на основу прва три питања новог колеге предвиђање колико ће дуго остати у фирми, но срећом није било заинтересованих да чују.
Наравно да лажем - Свима треба неко ко се не разуме у све, ал нико неће да призна, а и нема таквих конкурса.
Није све тако црно јер се сасвим довољна сатисфакација то што су ИТ занимања добро плаћена у сиромашним земљама. То што је та зарада на рачун ИТ радника из богатих земаља никога не дотиче све док су западне компаније ликвидне. Но и поред тога огроман је број ајтијеваца који су по прилично депримирани платама водинсталатера, керамичеар и аутомеханичара.
Наравно да лажем - заиста би било патетично узети себи за право да се једнима поредиш, а да при томе никад не поменеш мале плате оних који раде друштвено одговорне послове.
На крају су сви живели срећно и задовоњно и поред чињенице да се и на немуштом језику може лагати.
Наравно да лажем - нити сам лагао нити сада слагах. Будите уверени у потпуну искреност, а по основу сопствених искустава са змијом на почетка друге бајке.
Disclaimer - само у случају да мој тренутни послодавац дође у посед ових информација.
Нема коментара:
Постави коментар