Према званичној статистици, да би у Србији добили позивницу за свадбу, потребно је претходно испратити бар четири особе „на боље место“. Са таквим сазнањем, свака позивница мора се примити са извесним страхопоштовањем.
Најчешће ћете се, по закону просечности, наћи за столом где су сви „у зрелим годинама“, а при томе неожењени, неудате или у најбољем случају разведени. Љубав, чини се, данас цвета најчешће у одсуству брака.
Има и оних који тврде да су позивницу добили са линком ка ресторану који води до странице где је преко целог екрана приказана цена по столици. Тада породица сабира и одузима: ко ће све отпасти, да се не би носио поклон већи од кумовог. На свадби се, разуме се, не штеди: цигаре су скупе, јела богата и јака, а музика гласна.
Музичари су посебна прича. Недавно сам разговарао са власником бенда: његова тарифа је као да пева победница „Еуро сонга“ лично. За сиромашније постоји економска варијанта у комје случају цена као да гостује победник „Звезда Гранда“. Младенци касније отплаћују музички кредит, гости поклонски, а сви заједно верују у љубав на одложено плаћање.
И тако, све је весело, све по протоколу. Сви се сликају, сви се смеју и надају да ће баш ова љубав трајати дуже од исплате кредита.
Није ни чудо што су најпредузимљивији уметници направили оркестар и за свадбе и за сахране.
У паузама између свадби и сахрана бавимо се својим послом. Живимо у култури и цивилизацији где је строго забрањено мешати се у туђе послове. Некада су такви људи, који гледају само себе, називани идиотима, јер нису били способни да препознају заједнички интерес. Нажалост, солидарност смо срозали до тог нивоа да ни након годину дана не можемо да се сложимо да није нормално да људи масовно гину због корупције. Они који спречавају власт да преузме одговорност морали би да знају да је то ненормално, чак и ако би режим био онакав каквим се представља.
Ствара се утисак да су подела, сукоби и мржња једина шанса да се одржи мир и стабилност.
У таквим околностима најгласнији су они који имају лични интерес. Њихова бахатост превазилази границе лудила, тако да пристају да на друштвеним мрежама објављују нетачне описе догађаја које сви могу да виде из прве руке. Коме се жели обратити, није јасно.
Сасвим је логично да то раде на својим телевизијама, где људе мајмунишу, под условом да никад нису чули за интернет, а испоставља се да таквих и даље има. Или имају интернет и налоге чији су алгоритми затровани оним бесмисланим порукама што нас доводи до објашњења горње мистерије.
Новинари на јавном сервису одавно су се помирили са улогом саучесника у удруженом криминалном подухвату, али још и успевају да се крећу испод граница достојних човека својим полуистинама, које праве више штете од приватних медија, који су пронашли свој таргет - будале.
С` једне стране публика су без интернета и зуба, а са друге без емпатије. Ови други виде свој лични интерес у евроатланским интеграцијама и инсистирају да их сви подрже, да само њима буде боље. У ствари, најбоље би било да они наставе своје корпорацијске обавезе, док сиротиња, којој је свеједно у ком ће систему живети, не реши њихов проблем у њихову корист. Просто су љути што други не раде как би њима било боље. Куну се у демократију, а само би им тоталитаризам помогао да им буде боље.
Дакле, осим тоталитаризма власти, у нас се јавио и тоталитаризам оних који би да их руше. Посматрачу са стране то изгледа као борба два крила КПЈ у ком се одлучује- ко треба да нас даље води. Да ли оно крило које се одлучило да глуми националисте или оно које глуми грађанисте? Остала већина насела је на пропаганду оба крила и стоји пасивно са стране, чекајући ко ће победити, промовишући свој пасивизам као неутралност.
Постоји огромна могућност да нека екстремна мањина остане или преузме власт, јер постаје очигледно да већина није способна да се солидарише око минималног људског достојанства. О националним интересима нема смисла ни причати, јер се налазимо у могућности да нас окупирају они који су нас бомбардовали и поробљавали, а испоставило се да је једина глобална сила која им се може супротставити у нас изабрала за своје представнике највећи шљам. Једина гора варијанта по нас од НАТО-а била би да нам вођа југословенске левице брани колективне интересе. То стварно изгледа као капитулација,
У мору спинова са мрежа која су нас задесила ипак бих издвојио ону слику на којој патријарх СПЦ благослови помирење КПСС и КПЈ при отварању руског историјског друштва у Србији. Као да је самим именом неко желео да поручи да Руси у Србији могу полако да иду у историју, а када се на све то дода контекст пустања снимка на ком наш патријарх снисходљиво прича са председником Русије о цветној револуцији у Србији, а знајући да тај материјал могу да пусте имају руске службе и да су га оне послале као поруку. Остаје питање да ли смо све добро разумели, а за себе могу рећи да се надам да нисам ништа исправно укапирао!
Тако су студентима остали једина нада, и то је заиста обесхрабрујуће, али друга могућност не постоји. Зависимо од добре воље младих, а надамо се у њихову наивност, јер заиста нико нормалан не би помислио да преузме вођење државе са оваквим наслеђем.
Међу тим студентима је и моја ћерка, која се упутила на протестно-комеморативно пешачење од Чачка до Новог Сада. Испратио сам је са свим саветима на које имам право - ћутке.
На самом факултету имао сам прилику да видим како су организовани, и нисам имао никакве замерке. Оставили су утисак младих који знају шта хоће, иако лично никада не бих насео на пропаганду да сам је чуо од неког другог. Сценографија је била мала, али шарена: од икона, шубара, кокарди, беџева, худија, ланчића, Snapback капа, беретки, па до египатских застава. Било је занимљиво видети брадатог младића који са шубаром и кокардом цупка уз мелодију партизанске песме Bella Ciao.
Кренули су по киши, а испретиле су их увредљиве коментари са обе стране тоталитаристичког крила КПЈ. Јадни су тврдили да су усташе, а други да су љотићевци и клеро-фашисти, компромитујући само своје друштвене налоге. Нису сви налози били плаћени јер било је и оних који очито нису могли да схвате да млади негују прво на различитост. Касније сам желео да јој објасним термине које други користе за њих, али после кратког разговора схватио сам да то њима није важно, па тиме ни мени.
Пропустили смо шансу да сами решимо своје проблеме, и сада смо у ишчекивању страних понуда, са потпуно јасним сазнањем која страна има веће шансе. Ако опстанемо као народ, неће бити разлога да захваљујемо било којој земаљској сили или појави, јер безнађе друштвених околности у које смо упали постало очигледно.
ПС
Што се мене тиче, мој интерес је да се изборим за статус опозиције, али већ видим да ће и то бити врло тешко. Бојим се да ћу постати онај несрећни посматрач који аплаудира и једнима и другима, или, још горе, онај који аплаудира само онима на власти. Бити инаџија као досад је постало апсолутно бесмислено.
