Ако сте којим случајем јуче у Чачку хтели да се учланите у нови владајући покрет или пак у стару партију на власти, полицајци би вас у томе спречили, о чему постоје материјални докази. Након судија и тужилаца блокадера, добили смо и полицајце блокадере. Чланови СНС су јуче организовали промоцију свог новог покрета, изнели штандове, а полицајци су их спречили да раде посао од којег имају намеру да живе. Резултати свега тога били су невиђена маркетиншка акција.
Раније су студенти позвали на миран протест у 20 часова, а нека неформална група позвала је у 19 на протест испред канцеларије СНС у Чачку. Како су ови други за мој укус превише неформални, ја сам одлучио да се одазовем позиву студената и дођем сат времена раније. Имало се шта видети – четири кордона полиције распоређена на све четири стране света спречавала су промоцију владајуће странке. У обручу, стотинак активиста махало је српским заставама, а са слободне стране кордона 300 случајних пролазника махало је српским заставама.
Питам полицајца како знају ко су њихови, а ко наши. Ови на источном кордону, маскирани и нервозни, неће да одговоре. Не пуштају ни четврту госпођу која их убеђује да је дошла да се учлани. Већ пети пут се помињу четници и четрдесет пета.
Прозивају полицајце што су маскирани, док један из побуњене гомиле констатује да то није ништа. Прича нам о свом познанику који са фантомком на глави шета градом већ неколико дана. Нико га не зауставља, а раније су га само због тетоважа легитимисали барем три пута дневно. Ни то му није било довољно, па је у пореску службу ушао маскиран. Прошао је поред обезбеђења, легитимисао се и добио оно што је тражио – не батине, већ пореско решење. На крају је ипак морао да скине фантомку. Било несносно вруће.
У недостатку критичне масе покушавам барем насмејати полицајце. Не иде! Вадим се на фантомке, па се оправдавам тиме да им уста нису видљива, а очи им ионако уморне. Унутра скандирају „Ацо Србина“, споља „Ацо лопове“ – ништа ново. Одлучујем да кренем на северну линију разграничења.
На десетак метара од узавреле масе, џез концерт. Опа, има и оних који инсистирају да је све нормално. Раније сам мислио да су ови неутрални кривци за потенцијалне сукобе јер представљају већину која неће да све мирно решава, па одлуке препушта екстремним мањинама. Но, њих је тек педесетак, и закључујем да су и неутрални мањина. Пружен нам је толики избор могућности да смо сви постали мањине. На њиховим лицима се види потреба да побегну од стварности, али какофонија и лоше озвучење спречавају прецизан увид колико им то полази за руком. Бенд од три члана би можда и добро звучао да је, уместо инсистирања на нормалности, инсистирао на квалитетној опреми и простору.
Стижем до другог кордона, постављеног на пролазу код хотела „Београд“. Овде је већ пријатна атмосфера. Један од полицајаца не носи панцир ни фантомку, има чак значку са именом и љубазно одговара на сва питања. Почињемо дружење. Питам га, „Колега, каква је ситуација и да ли је све под контролом? “ Само за тренутак се збунио, ипак је очигледно да је навикнут на лоше форе. То ме инспирише на даље дружење.
Објашњавам му мој проблем са лактом и како врхунски ортопеди нису могли да помогну, па предлажем да један од његових колега помогне третманом са пендреком. Покажем на униформисног делију од два ипо метра и констатујем да је штета да ова снага остане неискоришћена. Додајем да сам толико нервозан око рокова на послу и да имам сву ту снагу и опрему да бих сам растерао ове протестанте. Штавише, само овај кордон ми је потребан да решим све своје проблеме – и то не само оне личне.
Питам да ли види неког ко је спреман на отпор. Тек смо се сложили да таквих нема, када се однекуд појављују три жене у најбољим годинама са жељом да седну на клупу тик иза кордона. Оне тако изгледају и наступају да се кордон сам од себе и добровољно криви, како би им направио места. Изнервиран поступком зовем командира који је ту у близини. Опет вичем „колега“ и питам какво је ово понижавање полиције и како је могуће да се толико понижење дозвољава пред групом од стотинак људи. Шта би радили да нас је триста и да смо одлучнији, барем као ове жене? Сигурно би дошли у посед пропагандних летака на штандовима испред.
Почиње химна. Они унутра који су је пустили ћуте, а ови око певају. На крају, ови споља скандирају „Србија“, а унутра одговарају „усташе“. Сад кад смо се представили, ситуација се мало релаксирала. Добих и флашицу воде намењену полицији – не у главу, већ у руке. Љубазно ми је уморан полицајац уступио. Не знам шта им сипају у ту воду, али мене покрену адреналин толико да сам започео скандирање – „Са оне стране улице станују девојчице“, што раздагана маса прихвати. Покушао сам и запевао „У бој, краните јунаци!“ Не иде! Изгледа да сам само ја добио ту адреналинску флашицу.
Разгор је ишао у правцу да је непоштено да полицајци једнима окрену леђа, а нама увек другима окрену противударни штит. Нису прихватили мој предлог о парним и непарним сатима ротације.
Замолио сам неког од новинара да ме слика са кордоном. И баш када смо кренули да се загрлимо, настаде нека гужва, а главни полицајац у кордону доби забринут израз лица. Кажем му: „Не брините, ако крене фрка, само се држите мене“, јер сам у руци имао уграђену шипку тврђу од пендрека.
Пријатељ ми рече да ме никад није видео толико узбуђеног. То није толико депримирајуће колико потврда те констатације од моје супруге, што ме натера да се повучем. Кренусмо на западни фронт.
Тамо све исто, осим што полиција брани улаз у кафић који се налази у тампон зони. Унутра седе виђенији чланови владајуће странке. Ето прилике да поразговарамо о мојој немоћи да видим њихов пропагандни материјал на штандовима које су изнели. Питам полицајце да ми дозволе, али они одбијају. Жалим се виђенијима, али нема користи. Они се међусобно храбре, усрдно тапшу по раменима и са висине коментаришу нас, сиромашне и обичне грађане. То ме позива на провокацију. Знајући да је кафић у власништву најбогатијег суграђанина, кажем им: „Јој, кад Коле сазна да сте муштеријама бранили улаз!“ Мислим да им је то био најстрашнији тренутак вечери, јер је било очигледно да квалитет и квантитет демонстраната није заслужио пажњу.
На јужном крилу коридора било је најпријатније. Полицајци из Ивањице скинули су фантомке и љубазно ћаскају са нама. Једном од млађих припала је нека лепушката девојчица, а овом најстаријем ја. Сложисмо се да је баксуз и испричасмо се као род рођени; сазнадох да живи на селу и да му нису плаћени сви прековремени сати. Понудио сам се да му организујем додатна дежурства. То је једино што могу да учиним за њега.
Питам и њега га да ли види међу присутнима неког спремног да се побије. Каже да не види, што изазива бурну реакцију на лицима пар мушкараца у цивилу. Контам да ли су то полицајци у цивилу или провокатори, јер исти кренуше да прозивају полицајце. Занима их лични доживљај срамоте, да ли имају икаквог живог од родбине и пријатеља, нуде им боље плаћене послове. Све познат арсенал.
Овај мој се мени тихо правда да је сва власт иста, да ће опет доћи неки лопови и да не вреди да се сукобљавамо. Опет познат арсенал. Таман кад дођосмо до обостране намере да бисмо се требали звати на славу из унутрашњости обруча појавише се четири госпође са намером да изађу. Ми, најбунтовнији до тада, уредно се склонисмо, али из позадинских редова излетеше жене са поруком – „Даље неће моћи“ и „Где бежите!“. Опет познат арсенал. На запрепашћене оних које су хтеле да изађу дође и до физичког обрачуна. Полицајац их је, као да је био на обукама за мировне мисије, упозорио да то није лепо, и четири госпође остадоше заробљене.
Част Чачка те вечери бранило је неколико жена – оне три које су помериле кордон да седну на клупу, оне четири које су хтеле да изађу и још пет-шест које су их вратиле на почетне положаје.
Гледам са полицајцем снимке из других градова – тамо није било толико мирно. То је отворило нови панел разговора са унифрмисаним пријатељем. Држећи, незаинтересовано, непотребну опрему за разбијање демонстрација, он је исказао забринутост да су сви ресурси унутрашњих послова ангажовани на овакве глупости, и да сада криминалци могу да вршљају колико хоће. Рекао сам му да је управо то доказ да криминалаца готово и да нема ван њиховог обруча, и растасмо се са констатацијом да само неко са стране може да искористи овако лоше управљање безбедносним ризицима.
Морао сам додати да имам утисак да је и сам председник разочаран колико смо килави, слаби, неорганиѕовани и како то да се још нисмо почели бијемо кад нам је све обезбеђено. Као доказ ови заробљени у полицијском обручу пустише џингл: „Српска се труба са Косова чује!“
