Тиха већина

"Трепните ако сте киднаповани"

Средином деведесетих, из спортских разлога, нашао сам се на северној трибини Маракане. Вођа навијача и доглавници су били на фронту — неки оправдано одсутни, а неки на пословном путу, па су се ситне рибе бориле за место на шипци. Оној хоризонталној, јер је вертикална непримерена за једног делију. Имао сам несрећу да се на оној најближој мени попео фан ког је чекала веома успешна навијачка каријера. Претећи и упорно је викао: "Навијај!". Целу утакмицу сам навијао громогласно, јер је гужва била толико велика да нисам могао побећи, а питање је да ли би ми колена издржала и да сам покушао. Никад више нисам отишао на Маракану, а изгубио сам и навијачке пориве.

Такав осећај немоћи ми се поновио тек ових дана, али не на Маракани већ у свакодневним активностима. Где год да се осврнем, неко урла на мене са захтевом да навијам. За време короне није било ни приближно тако. Тада сам такође себе прогласио немоћним и заузео став да ћу послушати онога који мање урла. Ношен искључиво тим принципима, донео сам медицинску одлуку пресудну за моје здравље.

Студентским протестима сам се придружио у знак солидарности са локалним вероучитељем коме су претиле маскиране формације. Власт, постајући неповерљива према полицији, показала је прве знаке слабости. Уместо да га просто поткупе, или ако је задрт, „кенселују“ и искључе са извора финансирања, као што су то раније радили, применили су насиље као очигледну одлику слабости. Било је јасно да је и режиму одговара радикализација, јер би се иначе протест угасио.

Идолопоклоничка хистерија око студената ме је више засмејавала него забрињавала, све док нисам чуо професоре који су се јавно понижавали тврдњом да су студенти паметнији од њих. Тада је све постало озбиљно, али се испоставило да немамо алтернативни план и да, у ствари, сами сносимо одговорност. У таквим околностима, дошло је до ослобађања широких маса, а предњачили су они најшколованији.

Студенти су генерација која је одрасла на инфантилним порукама. Док су издајници мантрали о родољубљу, а колонијалисти о европским вредностима, деца су све то упијала без питања. И ето их сада – Порасло дете, осамосталило се, спремно да са истом вером прихвати следећу велику идеју.

Режим ситуацији несебично доприноси својим глупостима, док му они који мајсторски баратају социјалним капиталом и „инфлуенсерском интелигенцијом“ моментално парирају – као савршена симбиоза у којој свако добије своју дозу горива. То изгледа толико моћно да ми је на тренутке жао носилаца власти. Стокхолмски синдром је добио своју дигиталну верзију. Гласноговрник власти ми није узвратио истом мером - У честим наступима никада ми се није обратио.

Носилац власти је добро дијагностиковао да је у питању побуна богатих, јер се овде оправдано богатим сматрају сви који имају могућност да преживе од свог рада. Они стварно богати су ван домета како ове анализе тако и закона. Из ових разлога нестало је разумевања за позицију већине која или зависи од страначке милостиње, или има прекомерну потребу да живи у нормалним условима. Чак и ако искључимо оне који подржавају режим из користољубивих разлога, они су и даље огромна већина. Међутим, због својих обавеза или осећаја давно превазиђене срамежљивости, они не подижу главу.

У њихово име нико не говори. Две супротстављене групе су толико затровале простор да, чак и кад би хтели, остали би невидљиви. Обе мањинск групе с правом претпостављају да је ова тиха већина толико притиснута животним околностима и карактером да ће пристати да њима влада било ко јачи. Међутим, без те тихе већине не постоје ни држава ни систем, и док се сукоб не заврши, биће анархије. Када се заврши питање је шта ће остати.

Ситуација подсећа на чувени документарац: опстанак – звер је већ близу да растргне плен, а ни лешинари му нису по вољи. Међутим, редитељ би могао да приреди обрт, где се испоставља да су и звери и лешинари потчињени некој трећој сподоби. Тј. док се ми кољемо, у Стразбуру је наше добро проглашено њиховом стратегијом. Наравно, правна одговорност није иста, али изгледи су такви да ће само лешинари имати посла.

Као неко ко је од самог почетка политичког живота увек био уз губитнике, све сам ближи одлуци да пређем на страну режима. Такозвана надограђена верзија стокхолмског синдрома. Као истинском  контрашу такво нешто ми не пада тешко. Сматрам да, ако је већ режим готов, може да направи само мању штету, али ме стварност упорно демантује. Чврст став је одувек био знак неискуства и површности.

Ово је, у ствари, компликован начин да кажем да нисам спреман да учествујем у ни у каквим зборима док не знам које су тачке, ко их води, са каквим политичким програмом, каквим гаранцијама и са каквим ауторитетом. Што се тиче студената и односа према њима, осим захвалности коју сам већ спомињао, предложио бих им да након победе своје принципе покажу кроз своје поступке у образовању – тако што неће преписивати, плагирати, што ће ценити боље и поштовати оне који су их финансирали све ово време. 

За додатни друштвени ангажман имаће времена чим се одуже народу који им је финансирао школовање. А ако оду у иностранство, без мудролија, док не врате новац уложен у њихово образовање. Не пристајем на констатацију да су они једине жртве — већу жртву чине они који су их конкретно помагали. У том смислу, честитао бих само њиховим родитељима и старатељима.“

Што се тиче национално освећених интелектуалаца (а други и не постоје), они су преокупирани личним борбама у доказивању ко је паметнији и ко је све боље предвидео. Овде је то могла знати свака будала, као што сад зна  да нас чека хаос. Од њих се очекује решење, план, програм и помирење. Управо њих сматрам одговорнима што су допустили да подела и свађа уђу у наше домове. Пре неки дан сам се свађао са мојим драгим пријатељем који ме је оптуживао да сам превише толерантан, а затим минут касније с другим да сам превише револуционаран. То смо научили од њих — свако тврдоглаво задржава своју позицију зависну од канала на који се претплатио.

Од црквеног клира не очекујем трактате и општа места, већ савет како да живимо у овом животу. Нисмо наивни да на овом свету очекујемо рај, ал барем пакао да не буде. Не морају нам стално набијати на нос да нисмо духовно зрели — знамо то и сами. Најбоље би било дати практичне савете из искуства светих отаца, било кроз дела или речи.

ПС: А да ми најгласнији мало смањимо тон и дамо простора већини, можда међу њима има и оних који мудро ћуте.

Писмо не-ћацима

Драги матуранти чачанске гимназије,

У дану када је ваш вршњак преминуо због пада настрешнице, како се колоквијално назива стање система које смо вам оставили, одржан је родитељски састанак у вези наставка вашег школовања. Директор је изнео забринутост да вам година неће бити призната, а ви сте изнели став да ћете наставити бојкот. У оваквим околностима став родитеља је постао потпуно небитан, али ће ипак у историји остати забележено да је огромна већина родитеља  била поносна на чињеницу да ће им деца поновити годину.

Подршка и принципи

Пре свега бих желео да честитам вашим професорима који су активно учествовали у бојкоту образовног система покушавајући да покажу колико је девастиран и упропашћен. Људи са купљеним дипломама су на руководећим местима, књиге вам се штампају у иностранству, база података са вашим приватним подацима се налази на серверу који је ван надлежности нашег законодавства - не може да буде одговорност само образовног система. Нажалост, нико други из приватног и јавног сектора им се није придружио и због недостатка солидарности професори су обуставили бојкот. Остајете једино ви, непристајући на изговоре. Сви ви ћете бити ускраћени у будућности за минимум дванаест плата тако да одлагањем својих животних обавеза постајете једини који сте спремни на жртву. То је одлика младости. Вероватно је да су ваши ставови настали под утицајима мрежа које су такође ван наше контроле. Међутим, ни то није ваша кривица јер су ваши родитељи била прва генерација оних чија деца тако формирају ставове. За то их нико није припремао, праштајте!

Породични изазови

Из атмосфере са родитељског очигледно је да ће већина вас имати подршку родитеља. Биће изазовно вашим другарима чији се родитељи боре са тешким материјалним изазовима и у њихове домове ће се преселити нервоза, нетрпељивост и свађа - разумите и подржите их. Ентузијазам родитеља у подршци вам ће зависити од њихових погледа на свет и због генерацијског јаза ће и у вашим породицама долазити до конфликта. Неки родитељи ће пребацити децу у друге школе, неки способни ће деци фингирати диплому у приватним школама, неки вршњаци од вас имају различите планове, неки ће уписати приватне школе у иностранству, неки у Србији па ће и међу вама кренути разне врсте сукобљавања. Из безбрижности ваших живота преко ноћи ћете сазревати и из прве руке осетити неправду, са којом су се ваши родитељи одавно саживели. Имаћете прилику да се сами уверите колико је тешко држати принципе достојне човеку.

Систем и вредности

Немам никакав савет да вам дам, а и када бих имао, било би лицемерно. Само морам да вас упозорим да се највише чувате оних који вас хвале. Људи су кроз целу историју имали исте страсти, иста искушења, али код вас је ново то што је технологија изазова сасвим другачија. 

Држава коју смо вам оставили се оголила преко ноћи пред вашим очима. Испоставило се да вам и нисмо нешто оставили. Ми се нисмо солидарисали с нашим сународницима и препустили смо је најкористољубивијим. Такви имају легалност јер побеђују на изборима, али немају легитимност јер полуге власти и државни апарат користе да понижавају како институције тако и појединце. Видели сте да се ђаци који желе да уче маскирани и на очиглед полицајаца носе хладно оружје, видели сте да држава није у стању да сачува тишину током одавања почасти преминулима, видели сте да тужиоци селективно примењују правду и ваша реакција је природна. Најгромогласнији аплауз на родитељском је добила мајка која је била у пратњи хитне помоћи која вас је пратила на протестним пешачењима која је констатовала да сте ви сазрели у дивне људе и да је питање ваше дипломе у том тренутку остављено систему да изабере свој вредносни кодекс.

Емпатија и солидарност

Имајући посредне увиде са ваших пленума посебно ме је дирнуо став да ћете се радо одазвати на наставу професора који су искрено и поштено рекли да се из материјалних разлога враћају редовној настави. То је та емпатија коју нисте могли нигде на примеру да видите већ је генетски усађена у вас. Ваши преци су главе губили само зато што су имали принципе и губитак једне године је неупоредив са тим. 

Од свих јавних добара које би трабло да има једно друштво ви сте наследили само социјални капитал. Све остало је продато, опљачкано и разорено. За сада тај социјални капитал веома успешно користите у комбинацији са технологијама. Једино што вам је преостало су потрошачка права и одушевљен сам када сам сазнао да организовано крећете у бојкот таксиста који су вас игнорисали, у бојкот ресторана за које се испоставило да не раде у складу са вашим интересима. То би могли да пренесете и на остале сегменте друштва. Да замолите ваше пријатеље да не троше новац ваших родитеља на местима где се исмевају ваше жртве и младалачка наивност. Покажите своју одлучност и у игнорисњу глобалних брендова који су огледало нивоа колонијализма. Новац најјаче погађа тамо где је остао као једино мерило свега.

Поглед у будућност

Из прве руке знам колико је вашим родитељима било напорно да испрате прославе ваших пунолетстава, знам да се озбиљно спремате за матуру и остаје сви заједно да се питамо како ће у Чачку изгледати прослава матуре за генерацију гимназијалаца која није стекла диплому. Ако поновите, занима ме како ће градске власти организовати дупла одељења матураната следеће године и нема никог нормалног кога неће бити срамота. Остаје само питање да видимо да ли су нормални у већини. Ако остане овај систем вероватно ћете послужити као заморчићи за демонстрацију силе због потреба власти да поврате ауторитет, али тада ћемо сви бити у много већем проблему. Ако се систем промени вероватно ћете симболично бити награђени дипломом која не осликава реално ваше знање.

Вредност знања и образовања

Знам да сте свесни да је систем оваквог стицања знања појавом оваквих технологија превазиђен и замолио бих вас да утешите ваше родитеље ставом да је овакво школовање застарело. Још једино није превазиђено образовање, а што се мене тиче то сте положили, али нажалост нисам надлежан за доделу диплома. Сачувајте тај социјални капитал и немојте губити време. Замолите добронамерне професоре да вас упуте на изворе информација где можете сазнати неформалним каналима она знања која су вам неопходна у овом периоду живота. Немојте губити време само на бојкот, посветите се себи и једни другима и покушајте да максимално испоштујете своје родитеље који су свакако изгубљени са простом чињеницом да припадају последњој генерацији која је слушала старије и првој која, ето, мора да слуша млађе. Објасните им да у временима када би будете живели купљене дипломе неће ништа значити, јер сте систем толико разголитили да ће се разобличити ситни преваранти. Остаће, дакле, само крупни, а и њима су потребни људи са знањем. 

Ваши родитељи се изненађују простом чињеницом да водоинсталатери, керамичари и магационери имају много веће плате од оних који су тешком муком стицали огромна знања. Испоставило се да им та знања нису од користи и да им је тешко да се помире с чињеницом да су били штребери који сада никоме не требају. Онима социјално угроженима понудите перспективу да се још увек може поштено живети на селу и од сопственог зноја и немојте заборавити на то, онда када и будете имали диплому и обавезе.

---

П.С.

Овај мој начин обраћања је додатни доказ колико је и мене време прегазило и свестан сам да већина вас никад неће доћи до садржаја ове поруке. Кад смо већ код отписаних, замолио бих бар једног од вас да убаци ово у неки промпт омиљеног софтвера вештачке интелигиенције и прилагоди вашем садржају. Ја сам пробао, али немам потребан контекст и кључне речи, тако да сам потпуно свестан да је овај вид комуникације преостаје као једини портал између пасивних и креативних конзумената технологија.

Квантна револуција

Упозорење: Текст садржи дефетистичке поруке, може изазвати акутна дејства и препоручљив је само за заморчиће

Квантовање енергије

У стара револуционарна времена Чачани су са багером кретали у престоницу. Дигитализација је урадила своје па овог пута већина понели тагове за електронску наплату путарине како би избегли додатно понижавање чекањем да касирка подигне рампу. У центру трактори, студенти одржавају јавни ред, полиција обезбеђује маскиране људе са хладним оружјем. На крају сазнајемо и да оружје може имати звучну варијанту.

У ситуацији где се не зна ко пије, а ко плаћа, највећу пажњу би требало посветити лудацима. Срећом, испоставило се да ни лудака немамо довољно. Странка са 700.000 чланова се хвали да има десетину хиљада лојалних, а тамо где су били најпотребнији појавило се само неколико стотина. Махом ниже рангирани функционери доказују да никог другог нису могли да ангажују. Они су тиме оправдали своје суперпозиције (функционер-насилник-ђаци) јер им је претходно било обећано да ће бити каменовани. Остало је неизвесно да се види ко су извршиоци -  навијачи који само желе да навијају, или опозиционари који само желе да владају. Млади су у свему предњачили, изузимајући чињеницу да су највеће криминалце у граду смирили војни пензионери. Смирили су их ови из 63. падобранске, а не ветерани 2.0 који само желе да уче.

Када су стотине хиљада протестаната отишли, цео град је био толико чист да је масовно дељено уверење како је организатор свега јапанска обавештајна служба. Деманти је стигао ујутру када је приказан видео запис брлога из Пионирског парка.

Квантна суперпозиција

Легитимна је и држава и режим против државе.

Систем опстаје и настаје.

Tоп је и звучан и безвучан и није топ.

Здравствени центар пружа помоћ болеснима и здравима.

Много је страшно када ништа није страшно.

Шредингерова мачка

Након драматичних догађаја, а током интервјуа који су пратиле све телевизије у нашем свету са највишег врха смо добили уверавање да мушкарац не може да роди иако има стомак, да би волео да му дете (не то нерођено већ него неко друго) личи на ћација, да је председник некада могао да упамти много дужи низ бројева, да му је брат од стрица  бољи шахиста, а да је он бољи од свих који се не такмиче.

Плате у Београду су толико велике да неки случајни пролазник може да у државној служби прима плату 7000 евра, а да при томе има  додатну могућност  да тужи  своје предузеће. Када су му исплати само 300.000 евра оштете  био је толико  индиспониран да  је у парку морао да млати студенте.

Председник би их лично посетио у шок соби само да се на интернету није појавио снимак на коме је жртва тај бахати богати пролазник. Визита таковог би била лудост, јер  и није био за шок собу. Чврсто је обећање да ће се увести жестоке мере репресије, на одушевљење како водитељке тако и уредничког колегијума свих телевизија. Тужиоци ће опет добити јасне налоге према коме треба да се поступа. Најавио је организовање блокадере  који само желе да  блокирају блокадере. Новинарка је чекала да он узме ваздух, па да му храбро и прецизно постави питање за оно што је ионако хтео да каже. Сазнали смо и да новинарка има газду, а да газде даје плату само када се ради.

Колапс таласне функције

И таман када смо помислили да је све лоша глума, новинарка је истраживачки мудро навукла госта да обећа како у случају да имамо звучно оружје он више неће бити председник. Чим је то изговорио, на интернету се муњевито појавио снимак настао наведеног дана испред Скупштине Републике Србије са полицијским аутом на коме се налази уређај сличан спорном топу. Ко је сместио председнику не знам, али је све време остављао утисак да ће се вадити на дијагнозу

Квантни скок

Председник је потврдио да ће лично организовати још грандиознији митинг, што и није неки проблем јер је на овом скупу на Славији било свега 24.000 присутних.

Сада када смо постигли супер позиције и међу студентима и међу блокадерима, навијачима, хулиганима, редарима, полицајцима и све има барем једна свој пандан остало је да  сачекамо квантни скок. У том вакууму сви су себе оправдано прогласили победником.

Студенти су размонтирали систем и сад су им смешни сви они који се боре за боље позиције у истом. Из њихове перспективе цео систем се налази у канализацији где се зна шта испливава на површину. Да су наивни као моја генерација, они би поставили друге људе, али су нас изгледа провалили и закључили да би поставка нових људи подразумевала да исти посао радимо опет. Ако ће да губе годину не морају да понављају! Као да су решили да нас у овом вртлогу извуку из циклуса кружења у природи.

Принцип неодређености

Матори аналитичари праве анализе младих из својих превазиђених перспектива. Оптужују их да су аполитични. Не капирају да су млади уопште нису аполитични већ су астраначни. Тј. закључили су да у време ових технологија нема потребе за удруживањем у странке и бирати поверенике. То је опасан експеримент и жао ми је што ћемо баш ми бити заморчићи, али ако смо преживели експеримент разбијања демонстраната ваљда ћемо и ово.

Данашњи млади су последица инфантилних порука којима су били изложени у свом детињству. Уз бајке и кратке интернет садржаје једино су они насели на фејк поруке власти о родољубљу и Запада о демократији. Једини су они у својој наивности могли поверовати у те пропагандне трикове. Ми би сад требало да се надамо да ће та незрела вера у демократију, народну вољу и право на слободу бити и нама на спас. То је мање опасно него да се у складу са ранијим искуствима из давних револуција толика младост, некритичност и ауторитет преведе у тиранију.

Студенти су нам дали шансу да им се прикључимо. Поруке су прихватили већи део сељака, мањи део наставника, готово нико из државног и приватног сектора. По неки од уметника и спортиста, али они ионако немају додир са стварношћу и никако не могу бити репрезенти.

Двојна природа честица

Посебно бих издвојио наставнике и професоре који су штрајковали јер ће им када се врате на посао бити веома тешко да успоставе контакт са младима што ће их водити у тихи штрајк или појачан генерацијски јаз. Олакшавајућа околност им је што је школовање ионако превазиђено. Као и увек најпријатније ће бити лицемерима и калкулантима. Имајући у виду финансијске изазове на које нас сви упозоравају у овим вакуум временима, тиранија ће се кретати у правцу да и они богатији постану зависни од милостиње коју ће добијати задуживањем те исте омладине.

Млади не пристају да стану задњи у ред за поделу милостиње, а поготово ако је дели лопов и преварант, а нарочито када виде да преко реда иду бахати, док само поштени мирно чекају. Није цар го, сви смо голи! Цара не би било без директора клиничког центра који га мимо прописа пушта у шок собу, без тужиоца који има разне фиоке, без академије која мудро ћути, без клира са општим местима, без ситних фотељаша и пилићара.

Ентанглмент

Лицемерни су и они који тврде да је цар лудак, а да се при томе редовно користе привилегијама таквог система или га чак злоупотребљавају. Једина оправдана позиција је наших колонијалиста који из хаоса извлаче своје уцењивачки капитал за даље извлачење користи, а вероватно и успоставу реда.

PS

Кад систем достигне суперпозицију то значи да су све варијанте стварне и да немамо ону резервну.

Секвeнце са протеста 15.3.2025.

Previously on...:

Статиста на протестима

Plot

Non sequitur  логички заплет - Подигли смо углед државе до тог нивоа да нам пријатељске државе са којима би да се интегришемо спремају обојену револуцију.

Film director

Група недипломираних професионалаца

Lead Actor

Личност из парка са најбољом телевизијском кампањом икада

Trailer

Колоне младих људи обилазе сиромашне и запуштене крајеве државе где их људи дочекују као ослободиоце. Урбана деца се аналогно конектују и ступају у непосредан додир са руралним крајолицима сопствене отуђене домовине

Production

Неидентификовани у централним регистрима власти

Opening sequence

Након председниковог обраћања, паника се шири попут пошасти. Баке забрањују својим ћеркама одалзак на протест, али тиме аболирају унуке  и мотивишу зетове.

Ствара се фама да женама није место на протесту, што је директна позивница за оне којима тек тако постаје интересантан. Истовремено, друштвеним мрежама се шири позив на молитве Богородици, упркос немуштом ставу клира. Благослов добија своју дигиталну алтернативну форму и постаје виралан.

Frames

• Свиће јутро у престоници. Придошлице дочекују огромни телевизијски екрани, сви с логом телевизије коју провицијалци називају "НАТО ТВ". На екранима, припадници елитне јединице црвених беретки, у свечаном строју, уместо уобичајене заклетве, изговарају молитву "Оче наш". Призор је толико неочекиван да се овог пута чак и најтврђи атеисти крсте.
• Многи су поранили. Градски превоз организовано не ради. Реке пешака из приградских насеља пристижу на рубове скупа.  У једном тренутку, огромна организована колона стиже носећи транспарент с натписом "Врчин". Толико је импресивна да се сваки пролазник гласно пита у чуђењу: "Колики је, бре, тај Врчин?"
• Они који су одлучили да не учествују у протесту излазе из својих домова , стају на тротоаре и машу пролазницима у знак подршке. Придружују се и и они који су тог дана морали да раде, било присиљени или по сопственој вољи. Ннеки у белим радним мантилима истрчавају из апотека и ординација, док други напуштају холел у препознатљивим тренеркама прве поставе фудбалског прволигаша.
• Највећи стадион у  држави је широм отворио врата за униформисана лица која су их потом затворила за остале.
• Три сата пре званичног почетка на аутокоманди гужва. Кретање је успорено до те мере да нам треба пуна два сата да се пробијемо само до ветеринарског факултета. Док се пробијамо кроз закрчене улице према Славији, стиже вест: Чачани су организовано и масовно дошли на протест – колона њихових аутомобила  тек код наплатне рампе.
• Лица у маси одишу радошћу и ведрином. Њихова безбрижност је готово збуњујућа – као да нико од њих није гледао драматично обраћање председника. Посматрајући колико је деце међу окупљенима, али и старијих људи који се ослањају на штапове, помислим да међу њима можда има и оних који не само да нису чули последње председниково обраћање, већ као да нису ни свесни његовог постојања. Та ведрина  истовремено улива наду и буди запитаност.
• Ко су, побогу, ови насмејани људи, и где су се крили до сада? Шта их је учинило тако неприродно љубазнима? Делују као да су сви одједном прошли кроз неки портал из паралелне стварности где су бонтон, учтивост и остали нама непознате курсеви обавезни у школи. Немам рационално објашњење. Једино што примећујем јесте епидемија извињавања која се шири брже од било ког вируса. Сви се свима извињавају, пажљиви су до апсурда и солидарни и око најситнијих ситница. Пар пута ме је неко нагазио , а десетину пута сам добио извињења од људи који ме нису ни дотакли. Ухватих и себе како се извињавам дрвету што сам се наслонио на њега. Ако чујем још једно "извините" или "опростите", кунем се да ћу напустити скуп и отићи  до првог шалтера да ме поштено извређају.
• Нека девојка, крхка и нежна,  злоставља вувузелу снагом професионалног тубисте. Порвоцира неког брадоњу из маса:  "Пустите ову девојку са камионом да прође!". Довитљиве доскочице и шале лете на све стране да протест почиње да добија форму масовног перформанса. У међувремену, почиње да ромиња кишица, али то примећују само хроничне метеоропате.
•  Одједном маса почиње да поскакује у ритму. Чује се скандирање "ко не скаче тај је Ћаци!". Осећам како ме свака коска издала –  "Па добро," промрмљам више себи, "признајем да сам Ћаци". Једна пријатна девојчица поред мене, с косом уплетеном у неуредну пунђу и осмехом који би могао да растопи и најтврђе политичке цинике, окрене се и каже: "Ма нисте Ви Ћаци! Не брините, ја ћу да скачем и за Вас! Помислим како би нам оваква солидарност и емпатија добро дошла и на другим местима. У том тренутку схватам да се моја дотадашња забринутост "ко су, бре, ова деца?" потпуно трансформисала у радознало дивљење: чија су ово деца и ко их је овако дивно васпитао док смо ми кукали на пропаст система вредности?

• Славија се полако претвара у море које се шири у свим правацима. Кружни ток  не може да свари оволикуо људи. Чујемо да колоне Новобеограђана већ сатима прелазе преко Бранковог моста. Добронамерни редари у жутим прслуцима упозоравају: "Немојте ићи према Скупштини, тамо је гужва још већа! Протестанти су формирали живи зид дуж целог булевара од техничких факултета па све до трга." Ова огромна маса људи у којој се налазим само је један рукавац много веће реке која се слива са свих страна.
• Полицајци мирно стоје, већина их поздравља. Стижемо до пионирског парка на гугл мапама означеног као Ћациленд.  Испред нас постиђено стоје трактори као упорни усуд. Баш у том тренутку спушта се најјачи пљусак који само појачава суморни утисак људи ограђених жицама. Ти људи, поређани као живи штит, чувају упражњено место – резервисано за оног који је јавно обећао да ће бити на радном месту, а коме су се баш данас појавиле "неодложне државничке обавезе" у  насељу позиционираном тик уз наш највећи аеродром.
• Сазнајемо да су студенти преместили бину на Славију и крећемо тамо. Ужичко коло захвата масу - жао ми свих супруга које воле ове тактове, а нису присутне. Мора да је председник њиховим мајкама представио трубе као опасно оружје. Ту сам одмах до бине и многи добијају нагон да се обратим маси што у шали и раде опонашајући превазиђене облике живота са наше изумрле  политичке сцене.
• Закључујемо да због принудног пресељења скупа организатори  нису успели да огромну масу пристуних истовремено позову на одавање поште. Полазим кући пре мрака поносан на величанствен скуп који је прошао у миру. Хиљаде људи само у мом правцу се враћа са истим утиском, тако да их нема на снимцима насталих у тренутку када је одавана пошта.
• Успут добијамо информације да су исценирани немири након што су студенти скинули жуте прслуке и оградили се од инцидената. Не могу да замислим никога од оних које сам видео да могу учествовати у таквим сценама и надам се да ће виновници бити приведени.
• На повратку сазнајемо за инцидент током одавања почасти. Мрежама су се проширили снимци на којима  присутни дезоријено трче правећи стампедо  у два супротна правца. Неко коментарише да је узрок томе нелегално оружје, док други тврде да је то био само звук који се чује када систем "прдне у чабар!"

Explication

Режимски медији преносе обраћање председника дисконектованој публици. Са великом уметничком слободом тумачи сцене, што ми наводи на закључак да му имагинација нагиње ка научној фантастици.

Film deconstruction

Стари систем је нестао, а нови још није успостављен. Колико сам разумео, тренутна поставка је остављена како би се спречило да неки други преваранти заузму позиције. Чека се договор о стандардима, правилима и уставним оквирима, па тек онда подела улога. Са друге стране, владајућа странка на друштвеним мрежама шаље претеће поруке како је сада ред на њих, уз брутално спровођење контрареволуције. Видећемо ко ће победити.  Не само да смо подељени, већ су линије разграничења веома оштре. Изговора нема, а оправдање је само за оне у тешкој нужди.

Већ је поменуто да су највише незадовољни они богати, при чему се мисли  на све који могу да преживе од сопственог рада. Пратећи ситуацију, поставља се питање да ли је систем који преводи сиротињу у средњу класу исплатив, или је мир и стабилност већа ако се средња класа преведе у оне који су зависни од милостиње. 

Ово је драматичан тренутак и може се рећи да смо изабрали жанр — историјска драма. Међутим, ни ми сами нисмо сигурни у своје капацитете.

Оно што је сада јасно је да је моја генерација званично признала да су је време и технологије згазиле. Они који су највише догурали из наше генерације стигли су само до пасивних конзумената друштвених мрежа. Ми их користимо као књиге и новине, док нове генерације ипак знају како да креирају садржај. Са падом система, пала је и наша генерација, која ће у историји бити запамћена као последња која је слушала старије и прва која је принуђена  да слушала млађе. То није нека велика штета, а гледајући како се млади понашају, једноставно се може закључити да су они директни потомци солунаца, док су све генерације између, укључујући и нашу, биле изгубљене и служиле као прелазни облик или, у најбољим појединачним интерпретацијама, "чувари ватре".

Имајући у виду речи пророка Исаије, који упозорава на потпун суноврат друштва: „И даћу им кнезове младиће, и дјеца ће им бити господари“, ово не може бити схваћено ни као похвала младима, ни као ода младости, већ као опроштајни говор на спроводу моје генерације. Добронамерни ће признати своју умишљеност и небитност, док ће злонамерни настојати да по сваку цену наставе да злоупотребљавају и понижавају. Имам храбрости да кажем да смо, као народ, поново први на глобалној сцени кренули у дигитализовану историју, али ипак остаје питање да ли је све ово поново преурањено.

PS

15.3.2025. 19:12  Тренутак када је систем је прдно у чабар!

Објављено: 16. март 2025. године

Статиста на протестима - 15.3.2025.

Пролог: Натуршчик и незапажене роле

У периоду између 10. марта 1991. и 6. октобра 2000. учествовао сам на свим протестима, а након тога само на оним против издаје Косова и Метохије. У првом полувремену сви су ме намагарчили, а у другом сам се помирио с тим да смо постали неосетљиви на национална понижења.

Када нема кише добар је и  грàд

На основу тог искуства, а у недостатку правих ауторитета принуђен сам сам себи да пружим подршку. У нормалним околностима мали човек свестан своје небитности питао би за савет неког мудријег, али овде оне најмудрије главе или пљачкају или мудро ћуте или шаљу нејасне сигнале које покривају све фреквенције.

"Свој легитимитет вучем из чињенице да за 32 године свог гласачког стажа нисам никада гласао за странку која је учествовала у власти, а врхунац је био на последњим изборима од када немам ни заступника  "

Редовно плаћам порезе, рачуне, плата ми је пријављена на цео износ, имам три школарца и плаћам приватно здравствено осигурање. Немам никога у ближој фамилији који ради у буџетској фирми, прима апанаже из управних одбора. Неосуђиван сам, војску сам служио и то у време бомбардовања као гардиста спреман да положим живот за оног истог председника кога сам као апсолвент покушао да срушим 1996. године, а као отпораш срушио 2000.

Волим прекодринске Србе, знам из прве руке шта је сиротиња. Косовски завет схватам као део личног идентитета и православни сам Србин који уз молитве за најближе редовно помиње здравље и памет оних на власти и црквеног клира.

Вишеструки повратник

Људе са чврстим уверењима сматрам неискусним, тако да ми није било тешко да променим став и поред обећања самом себи да никада више нећу учествовати у протестима.

Зашто сам опет на улици? Разлог је био то што су локалне кабадахије претукли наставника веронауке у Чачку због синдикалног става. Због тог мафијачког потписа активно подржавам студентске протесте.

На Сретење сам био у Крагујевцу да из прве руке упознам студенте и када сам видео да нема ни једне заставе Европске уније и да су готово сви транспаренти написани на ћирилици дао сам себи право да се сврстам. Првог марта сам био у Нишу где ме је разочарала вашарска атмосфера.

Гледам студенте и просто ми их жао што су наивни и верују у лака решења. Међутим, моје методе су се показале погрешне и ја бих требало да будем последњи да им делим придике.

"Очито нешто знају што моја генерација предвођена председником не капира, где ови први барем не испадају будале."

Оно што ме највише забрињава је не ко су ова деца, већ чија су, јер их ми нисмо овако васпитали.

Сценарији и жанрови

Понесен таквом надом сутра 15.3.2025. морам бити на протесту кога је председник означио нелегалним, али и обећао да ће заштитити све мирне учеснике. Планирам да будем миран до последњег живца, што нажалост и није неко велико обећање.

На памети ми је превара са литијама у Црној Гори где су неку сличну атмосферу и народни набој искористили једни мутљивци да смене неког другог. Из свег овог унапред дајем себи легитимитет да спречавам да опет неко тако превари мој народ.

Мада, ако је неко овако добро до сада све организовао, поставља се питање што му не би дали и државу на управу, где наравно не мислим на студенте. Свестан сам да ћу бити статиста и само број, али управо је то и разлог. Покушаћу статистику бројева политички да објасним.

Сценарио 1 -Комедија 

Ако се окупи мали број протестаната бићемо смешни и принуђени да слушамо исмевања у стилу:

• "Ти ћеш да мењаш власт?"
• "Стварно си мислио да има неке шансе?"
• "Шта сам ти рекао..."

Проблем са овом комедијом је што ће и једнима и другима брзо да постане трагедија у истом оном стилу како је и све започело.

Сценарио 2 -Трилер 

Ако се окупи мало већи број протестаната мораће се сачекати крај филма да се сазна истина. Такви жанрови су најопаснији ако прерасту у серије у којој се гледаоци држе у константној неизвесности.

Сценарио 3- Драма

Ако се окупи критичан број људи квалитет филма ће лично одредити главни глумац-режисер, који је уједно и продуцент, директор, костимограф и сценариста.

Сценарио 4-  Докуменатарац

Ако се окупи велики број људи, остаће само сећање на мирну и достојанствену победу статиста, од којих ће сваки бити камерман и моћи ће својим потомцима да прича личне импресије из прве руке. Важно је напоменути да ће оне споредне улоге из сценарија комедије понављати исту реплику: "Шта сам ти рекао?"

Сценарио 5-  Исотријски

Ако сви будемо сложни и спремни на опрост повратићемо своје државотворне капацитете и поново се вратити на историјску сцену као победници, али овог пута без иједне жртве.

---

П.С. У случају да буде по неком од сценарија од 1 до 4, онда би се сценарио 5 сврстао у научну фантастику или екранизацију бајке.

Објављено: 14. март 2025. године

Реалити политика - концепт пролазне владе

Усуд

Сопственим заслугама смо се изборили да је једини преостали ауторитет прогласимо ненадлежним. И он и ми смо то знали одавно, али је требало да сачекамо генерацију одраслу на друштвеним мрежама да нам објасни како га у складу са законом игнорисати ("синовати"). То је уједно и једини успех модерних технологија и остаје питање какве друштвене односе би сада упражњавали да не постоји интернет. Затечени ауторитет покушава да докаже своју релевантност скупљањем људи на митинзима, при чему доказује да је у свем најбољи, па  и у дизању побуне против себе. Чим су истраживања показала да већина гласача подржава студенте и он је изабрао страну и довео их у сопствено двориште под шаторе. Једно крило, не шатора већ студената, је довољно да се стекне утисак да је барем пола на његовој страни што га опет чини главним.

Репрезенти

Иако институције и даље не функционишу, барем нас адекватно репрезентују правећи хаос у парламенту. Ситуација је била на понос онима чији су представници остали испод цензуса. Овог пута им је влада у оставци била потребан и довољан услов за додатно задужење. Прављењем хаоса опозиција је доказала да је немогуће деловати разумно у лудници, чиме су доказали не само своју немоћ већ и своју нормалност. Живимо у лакмус временима где се нажалост фолирантима све јасно види. Чим се на медијима појави независни интелектуалац који своју тезу износи глумећи како је све до сад било нормално јасно показује на чијем је платном списку, јер они који раде добровољно за власт то раде искључиво у нужди и у интими своја четири зида. Једино стид може оправдати толики страх, али не и обрнуто. Они на страним платним спиковима су се забавили о свом чуду (читај Трамп).

Ацетон револуција

Обојена револуција је у нас успела оног тренутка када смо престали да се солидаришемо са страдалим сународницима, било да су на Косову и Метохији, било да су жртве неког пројекта корумптивног система. У том смислу свака побуна против таквог система је већ обојена контрареволуција. Губитак државотворне свести нас је довео до тога да гледамо само сопствени интерес. У тој утакмици побеђују они који то најбоље раде - лопови и људи лаког морала. Њима су се прикључиле оне ленчуге које не воле да раде, а по том основу очекују примања где су им само буџетска предузећа изашла у сусрет. Невоља је што се показало да су они ипак легитимна већина која је увек спремна да победи на изборима.

Пат

Нашли смо се у позицији коју је немогуће решити јер неморална већина има легитимитет, а на другој страни не постоје они који су спремни да поднесу жртву за своја наводна и никад доказана морална начела. Ко иде на протесте може видети да преовладава вашарска атмосфера набијена потребом да се буде духовит и жељом да се покаже некаква храброст тиме што ће се јавно на мрежама окачити слика. Жарко Видовић нас управо учи да је стид и потреба да се остане анониман (дискретан) једина могућност да се спаси свет. Он нас саветује да из анонимности треба избећи само због потреба преживљавања и стварања пријатељства. То нам у овим протестима даје праву меру. Ово је класни протест средње класе (*Слободан Антонић) која своју храброст изводи из убеђења да може да преживи више од месец дана у случају изостанка редовних прихода. То је у оваквим временима где се влада страхом сасвим довољно за квалификацију и као захвалнот и као јуначки чин, поготово када знамо да већина ни на то није спремна. Овим се на пиједестал постављају они који пуног елана долазе на протест, а да им при томе добар провод није на првом месту и који знају да припадају оном делу средње класе која не може ни месец дана да издржи финансијска искушења.

Емпатија

Протестанти греше када оне на супротној страни квалификују као глупаке. Ако би се опет позвали на Видовића он нас упућује на то да је осећање изнад интелектуалне мудрости. Дакле, тек онда када покажемо саосећање ка немоћнима и уплашенима биће јасно да смо спремни за промене. У том смислу може да помогне и финансијски колапс кога сви очекују, јер се давно испоставило да су нам страни грантови, домаћа корупција и заједничка пљачка носећи део привреде. Проблем са захтевима протеста је што се тражи промена система, али само у оквирима унутрашње политике, а да при том нико нема храброст да јавно констатује да су основни извор корупције у нас европске интеграције које се своде на то да колонијалисти лакше управљају колонијалним управитељима у Србији. Моје присуство на протестима сматрам обавезним из простог разлога да покажем да се не слажем са оваквим стањем у друштву, а још и више у случају да неки активисти из сенке преузму протесте како би наставили где су ови стали. Тј. што сам сада гласнији то ћу касније имати више права и обавеза да тражим истинске промене.

Тихи штрајк

Протестанти су покушали све мирне видове борбе и за данас заказали генерални штрајк. На први поглед изгледа успешно, јер је у центру испред гимназије сабласно тихо и празно. Но, неколико метара даље градска кафана пуна срећних и задовољних потрошача иако је позив био да се све бојкотује па и угоститељске радње. Ако се у граду прича да је управо власник те кафане највише оштетио градски буџет онда је јасно да штрајк није успео и није тешко претпоставити да су ту  седели и они који су били најгласнији у позиву на штрајк. Заборавило се на просту чињеницу да би неко био у штрајку прво мора да буде радник. Тихи штрајк је постао природно стање, па закључујемо да су једини који су на буџету нешто радили били наставници који штрајкују. Могли су и они као и остали да ћуте и не раде ништа, а плата би свакако легла и стварно су испали наивни. Но, то им је опција ако штрајк не успе.

Имам решење!

У ситуацији као што је наша, суочавамо се са специфичним проблемом - легитимном већином оних који желе да краду и ништа не раде, а све на рачун радног становништва и задуживања њихове деце. Намеће се компромисно решење: они који су тренутно на власти, користећи медије, ту и остају. Остају на власти, на медијима! Када је све постало реалити што не би и власт била таква. Да би избегли сукобе, мањина треба да прихвати губитак дела буџета који је већина ионако намерила да украде. Предлог је да се већина националних фреквенција додели тренутној власти, на којима би се емитовао нон-стоп ријалити политички програм. Легитимна већина, која ионако прати само такве садржаје, могла би да гласа СМС порукама за избор "нове ријалити владе". Истовремено, на мањинским фреквенцијама организовали би се реални избори и формирала реална влада. Њена обавеза била би да се додатно задужује, али умањено за износе које ријалити власт потражује, а СМС гласови не успевају да покрију. Победник ријалити избора би добио смештај у репрезентативном здању једног од власника телевизије. Имао би право да се целодневно обраћа јавности и управља тим делом буџета. Оваквим аранжманом, већина би наставила да живи без икаквих промена, док би мањина добила шансу да са преосталим мањинским буџетом покуша спасити што је могуће и постепено заинтересује већину за повратак у реалност.

PS

Мислим да су ово последњи моменти где још имамо право да будемо неозбиљни и ако је ико приметио елеманте неозбиљности у мојим ставовима нека ми то буде оправдање.

Дан државности

Вође

Огроман број људи на једном месту дошао да чује председника. На другом месту још више – да не чује никога.

Устаници

Државну прославу посети десетак присутних, страначки скуп неколико десетина хиљада, а скуп непознате деце неколико стотина хиљада.

Државотворност

Ми смо једини народ чија је свака друга генерација државотворна.

Традиција

Почетак првог српског устанка обележавамо празнично и дизањем новог устанка.

Ритмика 

Устави су нам  на снази де факто 14, а де јуре 55 дана. Један дан их прослављамо, остатак године прође у припреми буне.

Вашар

Ове године смо се тако добро провели, да предлажем да га и следеће године рушимо.

Поверење

Северној покрајини никада нећемо дати позивни број као што смо дали јужној.

Фарбање

Вођа је схватио шта је обојена револуција и како се организује. Чланови владе у паници.

Извештавање

Српски јавни сервис прикрива масе које прослављају дан државности. Праву слику српског родољубља морали смо да испратимо на хрватском јавном сервису.

Предговор

Да би председник прикупио материјал за књигу, влада је тражила разговор са представницима обојене револуције. Историју пишу победници, а књиге – председници.

Киднапери

Дан државности је уједно и четврти дан како је неко одвезао руке тужиоцима за организовани криминал. Сад могу да аплаудирају.

Динамика

За прва 4 дана откривено 4 милиона евра проневера. Овом динамиком, правда ће бити задовољена за 340 година. Ако одмах престанемо да крадемо.