14 август 2025

Штанд блокадери

Ако сте којим случајем јуче у Чачку хтели да се учланите у нови владајући покрет или пак у стару партију на власти, полицајци би вас у томе спречили, о чему постоје материјални докази. Након судија и тужилаца блокадера, добили смо и полицајце блокадере. Чланови СНС су јуче организовали промоцију свог новог покрета, изнели штандове, а полицајци су их спречили да раде посао од којег имају намеру да живе. Резултати свега тога били су невиђена  маркетиншка акција.

Раније су студенти позвали на миран протест у 20 часова, а нека неформална група позвала је у 19 на протест испред канцеларије СНС у Чачку. Како су ови други за мој укус превише неформални, ја сам одлучио да се одазовем позиву студената и дођем сат времена раније. Имало се шта видети – четири кордона полиције распоређена на све четири стране света спречавала су промоцију владајуће странке. У обручу, стотинак активиста махало је српским заставама, а са слободне стране кордона 300 случајних пролазника махало је српским заставама.

Питам полицајца како знају ко су њихови, а ко наши. Ови на источном кордону, маскирани и нервозни, неће да одговоре. Не пуштају ни четврту госпођу која их убеђује да је дошла да се учлани. Већ пети пут се помињу четници и четрдесет пета.

Прозивају полицајце што су маскирани, док један из побуњене гомиле констатује да то није ништа. Прича нам о свом познанику који са фантомком на глави шета градом већ неколико дана. Нико га не зауставља, а раније су га само због тетоважа легитимисали барем три пута дневно. Ни то му није било довољно, па је  у пореску службу ушао маскиран. Прошао је поред обезбеђења, легитимисао се и добио оно што је тражио – не батине, већ пореско решење. На крају је ипак морао да скине фантомку. Било несносно вруће.

У недостатку критичне масе покушавам барем насмејати полицајце. Не иде! Вадим се на фантомке, па се оправдавам тиме да им уста нису видљива, а очи им ионако уморне. Унутра скандирају „Ацо Србина“, споља „Ацо лопове“ – ништа ново. Одлучујем да кренем на северну линију разграничења.

На десетак метара од узавреле масе, џез концерт. Опа, има и оних који инсистирају да је све нормално. Раније сам мислио да су ови неутрални кривци за потенцијалне сукобе јер представљају већину која неће да све мирно решава, па одлуке препушта екстремним мањинама. Но, њих је тек педесетак, и закључујем да су и неутрални мањина. Пружен нам је толики избор могућности да смо сви постали мањине. На њиховим лицима се види потреба да побегну од стварности, али какофонија и лоше озвучење спречавају прецизан увид колико им то полази за руком. Бенд од три члана би можда и добро звучао да је, уместо инсистирања на нормалности, инсистирао на квалитетној опреми и простору.

Стижем до другог кордона, постављеног на пролазу код хотела „Београд“. Овде је већ пријатна атмосфера. Један од полицајаца не носи панцир ни фантомку, има чак значку са именом и љубазно одговара на сва питања. Почињемо дружење. Питам га, „Колега, каква је ситуација и да ли је све под контролом? “  Само за тренутак се збунио, ипак је очигледно да је навикнут на лоше форе. То ме инспирише на даље дружење.

Објашњавам му мој проблем са лактом и како врхунски ортопеди нису могли да помогну, па предлажем да један од његових колега помогне третманом са пендреком. Покажем на униформисног делију од два ипо метра и констатујем да је штета да ова снага остане неискоришћена. Додајем да сам толико нервозан око рокова на послу и да имам сву ту снагу и опрему да бих сам растерао ове протестанте. Штавише, само овај кордон ми је потребан да решим све своје проблеме – и то не само оне личне.

Питам да ли види неког ко је спреман на отпор. Тек смо се сложили да таквих нема, када се однекуд појављују три жене у најбољим годинама са жељом да седну на клупу тик иза кордона. Оне тако изгледају и наступају  да се кордон сам од себе и добровољно криви, како би им направио места. Изнервиран поступком зовем командира који је ту у близини. Опет вичем „колега“ и питам какво је ово понижавање полиције и како је могуће да се толико понижење дозвољава пред групом од стотинак људи. Шта би радили да нас је триста и да смо одлучнији, барем као ове жене? Сигурно би дошли у посед пропагандних летака на штандовима испред.

Почиње химна. Они унутра који су је пустили ћуте, а ови око певају. На крају, ови споља скандирају „Србија“, а унутра одговарају „усташе“. Сад кад смо се представили, ситуација се мало релаксирала. Добих и флашицу воде намењену полицији – не у главу, већ у руке. Љубазно ми је уморан полицајац уступио. Не знам шта им сипају у ту воду, али мене покрену адреналин толико да сам започео скандирање – „Са оне стране улице станују девојчице“, што раздагана маса прихвати. Покушао сам и запевао „У бој, краните јунаци!“ Не иде! Изгледа да  сам само ја  добио ту адреналинску флашицу.

Разгор је ишао у правцу да је непоштено да полицајци једнима окрену леђа, а нама увек другима окрену противударни штит. Нису прихватили мој предлог о парним и непарним сатима ротације.

Замолио сам неког од новинара да ме слика са кордоном. И баш када смо кренули да се загрлимо, настаде нека гужва, а главни полицајац у кордону доби забринут израз лица. Кажем му: „Не брините, ако крене фрка, само се држите мене“, јер сам у руци имао уграђену шипку тврђу од пендрека.

Пријатељ ми рече да ме никад није видео толико узбуђеног. То није толико депримирајуће колико потврда те констатације од моје супруге, што ме натера да се повучем. Кренусмо на западни фронт.

Тамо све исто, осим што полиција брани улаз у кафић који се налази у тампон зони. Унутра седе виђенији чланови владајуће странке. Ето прилике да поразговарамо о мојој немоћи да видим њихов пропагандни материјал на штандовима које су изнели. Питам полицајце да ми дозволе, али они одбијају. Жалим се виђенијима, али нема користи. Они се међусобно храбре, усрдно тапшу по раменима и са висине коментаришу нас, сиромашне и обичне грађане. То ме позива на провокацију. Знајући да је кафић у власништву најбогатијег суграђанина, кажем им: „Јој, кад Коле сазна да сте муштеријама бранили улаз!“ Мислим да им је то био најстрашнији тренутак вечери, јер је било очигледно да квалитет и квантитет демонстраната није заслужио пажњу.

На јужном крилу коридора било је најпријатније. Полицајци из Ивањице скинули су фантомке и љубазно ћаскају са нама. Једном од млађих припала је нека лепушката девојчица, а овом најстаријем ја. Сложисмо се да је баксуз и испричасмо се као род рођени; сазнадох да живи на селу и да му нису плаћени сви прековремени сати. Понудио сам се да му организујем додатна дежурства. То је једино што могу да учиним за њега.

Питам и њега  га да ли види међу присутнима неког спремног да се побије. Каже да не види, што изазива бурну реакцију на лицима пар мушкараца у цивилу. Контам да ли су то полицајци у цивилу или провокатори, јер исти кренуше да прозивају полицајце. Занима их лични доживљај срамоте, да ли имају икаквог живог од родбине и пријатеља, нуде им боље плаћене послове. Све познат арсенал.

Овај мој се мени тихо правда да је сва власт иста, да ће опет доћи неки лопови и да не вреди да се сукобљавамо. Опет познат арсенал. Таман кад дођосмо до обостране намере да бисмо се требали звати на славу из унутрашњости обруча појавише се четири госпође са намером да изађу. Ми, најбунтовнији до тада, уредно се склонисмо, али из позадинских редова излетеше жене са поруком – „Даље неће моћи“ и „Где бежите!“. Опет познат арсенал. На запрепашћене оних које су хтеле да изађу дође и до физичког обрачуна. Полицајац их је, као да је био на обукама за мировне мисије, упозорио да то није лепо, и четири госпође остадоше заробљене.

Част Чачка те вечери бранило је неколико жена – оне три које су помериле кордон да седну на клупу, оне четири које су хтеле да изађу и још пет-шест које су их вратиле на почетне положаје.

Гледам са полицајцем снимке из других градова – тамо није било толико мирно. То је отворило нови панел разговора са унифрмисаним пријатељем. Држећи, незаинтересовано, непотребну опрему за разбијање демонстрација, он је исказао забринутост да су сви ресурси унутрашњих послова ангажовани на овакве глупости, и да сада криминалци могу да вршљају колико хоће. Рекао сам му да је управо то доказ да криминалаца готово и да нема ван њиховог обруча, и растасмо се са констатацијом да само неко са стране може да искористи овако лоше управљање безбедносним ризицима.

Морао сам додати да имам утисак да је и сам председник разочаран колико смо килави, слаби, неорганиѕовани и како то да се још нисмо почели бијемо кад нам је све обезбеђено. Као доказ ови заробљени у полицијском обручу пустише џингл: „Српска се труба са Косова чује!“

П.С.
Након свега остаје само сећање на то да сам о оволико озбиљним стварима имао оволико неозбиљне утиске.


05 август 2025

03 август 2025

Аутопсија тишине

О тишини све најбоље!

(наставак текста – тиха већина)

Ево сад, кад су напокон и неодлучни проговорили, а тишина коначно отпутовала у царство joj, време је за обдукцију. Није лако, али неко мора да пререже ову друштвену лешину и види шта је унутра.

Док се две мањине цепају– једни урлају „издаја!“, други „победа!“ – на одру лежи бивша тиха већина. Сад више није тиха, ал` је и даље већина.

Њихови гласноговорници – а испоставило се да и они који ћуте имају своје мегафоне –  тврде да су ћутали из чисте проницљивости и обазривости. Они упозоравају нас обичне смртнике да смо насели на пропаганду. И да је истина, наравно, у њиховој неодлучности. Неизбежни Грунф ми паде на памет и питам АИ шта би он на све то рекао:

„Интелигенција се мери по броју послова које си успео да избегнеш.“

Онда, онако, узгред, оптуже побуњене да ће баш њихова наивност изазвати сукобе. Ови им враћају истом мером, тврдећи да су управо неодлучни криви за ескалацију, јер – да су и они мирни изашли на улицу – створила би се довољна маса за уобичајену смену власти.

Групе бивше „тихе већине“

1. Портпарол

Ову групу чине гласноговорници тишине који немају храбрости да отворено пљуну по студентима, већ би нежно и неутрално. Ово није ништа омаловажавајуће – нити иронично – јер управо они тврде да у случају фрке ипак треба стати уз режим, као крајње средство нужне одбране државе. Да сам добронамеран, назвао бих их легалистима, али им онда постављам питање:

„Шта бисте урадили када би какав екстремни лудак насилно преузео власт револуционарним методама?“

Ако кажу „ништа“,  – „ онда ништа“. Ако кажу да би се тад побунили ја им кажем:

„Па ја то већ сада радим – мени је овај сад управо онај којим вас овај плаши.“


2. Способни

Ову групу чине они који немају политичке импресије и свесно, па чак и поносно, тврде да их не занима ко је на власти – они својим леђима и/или са својих десет прстију, свакако могу и умеју сами себи да обезбеде достојанствену егзистенцију. То су они ретки и прави домаћини којима је дато довољно талената да себе издигну изнад поробљене масе, док иста таласа.

Кад их питам имају ли потребу за солидарношћу, грубо ми одговоре да се ни они сами не осећају подржано. А када објасним да мислим на очекивање да се други са њима солидаришу  у случају непредвиђених околности – здравствених, социјалних, правних, образовних – обично застану. И ништа. 

Њихово мишљење је немогуће променити,  а и непотребно је. Они ће свакако изаћи на на гласање и гласаће против власти, само зато што им је мука да гледају неспособне који се хвале да су „најспособнији“, што  врло лично доживљавају.

3. Непобедиви

Ово су рационални, неоптерећени емпатијом, који чекају да се ситуација преломи у нечију корист. На време су се омрсили , а сада су се дистанцирали јер је ситуација нејасна. Једини предуслов им је да су на време прикупили довољно средстава како би сачекали финалну одлуку.

Ово је опрезнија верзија оних који су се већ прешалтали у антирежимске групе, али калкулишући са истом логиком добијају непоуздан резултат.


4. Хроничари

Интелектуалци који детаљно познају нашу историју и подложност манипулацијама. Они имају најјаче аргументе – црпе их из артефаката, ДНК-а и онтологије. Ако томе додају и могућност раскола  па све појачају искреном и страхом од националних искушења – њих је тешко разуверити.

Али и зашто би их неко разуверио? Ако су истински  отворено и без калкулисања стали уз истину– све им је већ опроштено. Ако пак нису, онда су лажњаци па се поствља питање чему све то, или још прецизније коме све то.


5. Спавачи

Ово су спавачи ма које службе, па таман и свих - домаћих и страних. Остаје нада да и ми овде имамо и нашу службу којој је у интересу да опстане наша држава, ма колико то тешко било замислити. Али, реално, времена су таква да су сви спавачи пробуђени да је ова прича више теоретисање него било шта што можемо да видимо у пракси.


6. Навијачи

Закулисне групе блиске теоријама завера. Кафански експерти којима је дојављено да, шта год ми радили, свакако ћемо бити  подкусур у некој глобалној нагодби.

Имају три подгрупе: Трамписти, Еврофанатици и Путинофили. Било би их више, ал челични брат Си не улаже у брендирање култа личности  на нашем тржишту.


Завршни налаз

Напомена: Из анализе су искључени узорци лица код којих се одсуство ангажовања могло у потпуности оправдати личним разлозима, друштвеним хендикепом или социјалном инвалидношћу.

Обдукциони налаз сматра се потпуним тек када патолози утврде постојање група које су комбинација две или више других група, па и свих поменутих. Мени није тешко да замислим неког  професионалног навијача , филозофа на терену и летаргичног шампиона живота. Све види, све зна, али не мрда прстом. То је човек који би се и у највећем скандалу дремнуо, а при томе се представио као мудрац који је достигао нирвану на трибини, баш у тренутку кад је пао одлучујући погодак.

Омаловажавање, притискање или прозивање било које од ових група у већини случајева је контрапродуктивно. Али је отрежњујуће што, докле год су овакви, управо они одлучују о победнику – и само они могу да дају легитимитет свакој будућој власти, која би искуствено да опет спроводи самовољу.


П.С.

Конзилијум лекара је потпуно сигуран да би обдукција мањинских и сврстаних група донела  теже дијагнозе и квалификације. За режимске групе би било најлековитије да се пребаце на судску медицину, како би се ове антивладине држали на превенцији.

То нас доводи до инкогнито седме групе – бивших припадника власти, који чекају да испреговарају статус сведока сарадника како би легализовали добар део стеченог богатства. Иако најмања, ова група је  пресудна за коначну дијагнозу.

Назваћемо их: Ексери.


Остаје још само да се види ко и када ће закуцати последњи ексер и у чији сандук.

02 август 2025

Друго стање

Гледам јуче у Чачку, лице по лице, свих 394 који су дошли да одају пошту страдалима пре тачно девет месеци под настрешницом.
Ни у једном лицу нисам видео спремност за обичан, а камоли оружани сукоб.

То су углавном исти они људи које свакодневно срећем. Њихова лица носе трагове животних неправди. Личе ми на оне који су свесни да су остали испод црте због некога са везом.


Кад се шетња завршила, сели смо у кафић на градском шеталишту.
Гледам оне који излазе из просторија повереништва странке на власти. Не знам зашто их пребројавам, али негде око стоте особе схватам – то је неки други свет.

Значајна већина одудара од изгледа грађана које обично виђам: у тим лицима види се нешто притиснуто, трагови присиле и пораза у борби за егзистенцију.
Други  део су, по свему судећи, људи с криминалом у лицу и кретањи.
Сваки десети изгледа уобичајено, као нормални људи који су се случајно обрели међу њима.


Они што делују као криминалци прелазе улицу и бахато улазе у хотел „Београд“, који чува полиција.
Очигледно им је ту обезбеђен мир, стабилност, смештај и храна.

У мени нема мржње, само жал за оном већином која живи под страхом, и страх од ових са црним качкетима којима други обезбеђену храну и кревет. Сетих се још једне установе која то исто обезбеђује на рачун буџета.
А за оне што изгледају нормално остаје само једна мисао: истраживање порекла њихове имовине, иако су то очито нижи ешалони естаблишмента. Они виши су одувек били ван домаћих домета .


П. С.
Бројеви су објективни, а осећаји субјективни и под утиском константног остајања испод црте.
Једину наду ми даје студент који је пре неки дан, иако је стекао право да студира на буџету престижног домаћег факултета, уписао самофинансирајуће – само да би померио ту црту о којој сви причамо.

06 јул 2025

Губитник о победницима

Да би човек што лакше прихватио статус губитника, најважније је да се навикне на поразе – иначе би полудео. На пример, кад неко нема новца, у крајњој нужди се укључује одбрамбени механизам који се најпрецизније огледа у реченици: „Шта је Бог мислио о новцу најбоље се види по томе коме га је дао.“

Испада да су победници уствари они губитници који су у међувремену полудели и узели ствар у своје руке. Међутим, и код таквих успеха потребан је одбрамбени механизам, јер и лудило има своје стадијуме. У овом случају – хиподроме.

Јуче се у Европској престоници, уз нацистичке поздраве, прослављала победа која се на крају Другог светског рата испоставила само као привремени пораз. Више од пола милиона људи кличе нацистичким поздравом, праћено лаким нотама које су приређене за тешке злочине. Поштеном човеку може само да буде жао што су се Руси забавили о свом чуду и што немају снаге да решавају бело-светске неправде. Остали, пак, немају шансу да се супротставе оваквој сили. А сила је несумњива, иако су неонацисти уз гитару очигледно софистициранији од својих славних предака на које су поносни. Србима остаје само да се питају – како ли изгледа модерна верзија србосјека? Колико справа може да се софистицира, кад већ човек не може?

Јадни Хрвати. Они нормални преко ноћи су проглашени за екстремисте. Од данас, кад ми неко спомене „хрватског екстремисту“, знаћу да мисли на нормалног човека из Хрватске. Око трећина радно способног становништва дошла је да поздрави победнике. Остали или нису имали новца, времена, или су имали паметније послове, или су једноставно одлучили да игноришу јавни позив римокатоличке цркве, која је била саорганизатор овог пира. Ови други Хрвати су поносно клицали како би запалили крајину, чиме су подвукли да је иста окупирана, јер нико нормалан не би палио своју земљу. Немогућност да замислите неку српску песму која позива на паљење Косова и Метохије је евидентан доказ.

Одувек сам се питао како је неко могао физички да спроведе клање 800.000 људи на једном месту и искључиво сам тој проблематици приступао статистички, јер би сваки други приступ нормалног човека довео до лудила. Мислио сам да једна мала група људи не може месецима да коље без премора. Али, нови доказ од 500.000 људи који по сопственом признању кажу да су за такво дело спремни – говори да би то могло да се заврши и за пар минут, уз добру организацију. Испоставило се да римокатоличка црква има капацитете  да организује масовне скупове. Локални свештеник у виду певача окупио је овог пута дупло мање људи него врховни поглавар пре тридесетак година, али ко прати статистику зна да су губици становништва слични и у том периоду.

Што се тиче статистике, питао сам ВИ о броју жртава у логорима Независне Државе Хрватске, јер као што рекох, сваки други приступ здравом уму је непојмљив. ВИ процењује укупан број страдалих Срба у логорима на „свега“ 250.000–300.000. Међутим, уз пар питања, ВИ се слаже да је нејасно шта је са недостатком од око милион Срба између 1931. и 1948. Ако претпоставимо да је страдање Срба и Хрвата у НОБ било пропорционално броју становника, уз додавање 200.000 Срба страдалих ван територије НДХ, као и око 50.000 биће погинулих четника од усташа, те укључимо природни прираштај од око 2.5% годишње, закључујемо да би без рата 1948. године у Југославији требало да буде 10,3 милиона Срба, а 5,2 милиона Хрвата. Како је било око 3,77 милиона Хрвата, коефицијент је 1.4, што значи да уз исте ратне губитке Срба као код Хрвата, Срба би требало да има 7,4 милиона, а било их је 6,5 милиона. Када сам питао како ВИ процењује број жртава на 250.000- 300.000, питање шта је са недостатком од 600.000, ВИ је признала сопствени логички пропуст. Бранила се ставом да међу званичним и незваничним подацима нема таквих процена, нити је ико обрађивао ту тему на такав демографски и научно прихватљив начин.

Имајући све ово у виду, закључак је јасан: шта је Бог мислио о победницима најбоље се види по томе какве се победе прослављају. Од данас ми је лакше да прихватим стару губитничку навику. Као искусном губитнику, остаје ми само да се помолим за оне хрватске „екстремисте“ који нису пали на ову пропаганду и још увек опстају као нормални људи. Нама је лакше јер је крвава граница повучена између две државе, два народа и две вере, али замислите како је живети у истој држави, међу истим народом и исповедати исту веру.

П.С. Колико год их било – опет их је мање него оних које су оставили под својом лепом земљом. Гледајући тај масиван скуп, не могу ни да замислим већу гомилу костију коју су оставили иза себе у једној од својих „победа“ које величају.

04 јул 2025

Мала захвалица уплашеног човека

Због здравственог стања и осећаја страха, данас нисам изашао на протесте. Није ме срамота да јавно  признам да ме је страх — страх од маскираних униформисаних лица, од извртања руку. Али ме је срамота да останем по страни. Зато отворено подржавам право народа на протест — миран, без хушкања и без насиља.

Страх да брат удари на брата и даље постоји. Али док већина ћути и стоји по страни, простор се препушта "револуционарима" да све преузму — насилно, јер виде да је већина спремна да се помири са било чим.

Овај безизлаз се може лако решити — једноставним расписивањем избора. Али изгледа да је сукоб некоме приоритет.

Уз све то, западн и прозападни медији и њихова гласила данас прозивају  студенте да су превше родољубиви!!?? , док опозиција скреће пажњу на споредне теме и даје замајац режимској пропаганди. Но, најстрашније је то што родољуби нису ни спремни, ни способни да се организују.

Зато — честитке сваком ко данас има храбрости да превазиђе страх, конфузију и манипулације. Поклон до земље сваком појединцу који, без мржње, брани интерес целог народа.

29 јун 2025

Неодлучни одлучују

За разлику од 15. марта 2025. године, када сам у Београд ишао са два ситуацији сасвим примерена сапутника, овог пута сам кренуо са две матуранткиње чачанске Гимназије — мојом ћерком и њеном пријатељицом, ћерком једног од оних способних људи с којима сам био 15. марта.

Искрено, нисам ни хтео да идем. Али након што сам погледао „специјал“ приватно-режимских медија на националним фреквенцијама, набијеног јефтиним манипулацијама и ширењем страха, схватио сам да не могу себи да опростим ако останем по страни.

Да сам у ствари отишао потпуно неспреман, постало ми је јасно тек кад нас је на Бранковом мосту зауставио један Београђанин и конспиративно тихо приупитао питао где ћемо са тим беџевима. Био је очигледно пријатељски настројен, па сам помислио да се шали или да нешто нисам разумео. Онда ми је објаснио да смо, не знајући, ушли у групу људи која иде ка „Ћаћиленд“, и да су њему, када је горе на Зеленом венцу узвикивао „Пумпај!“, претили.

Тек тада сам схватио колико је био у праву. Мост, препуштен само пешацима, није одисао протестном енергијом — више је подсећао на  поворку, него на скуп грађана који се боре за своја права.

Уплашио сам се и замолио матуранткиње да скину беџеве. Оне су то одлучно одбиле. Уместо ка Зеленом венцу, упутили смо се ка Косанчићевом , уз образложење да нам је потребно освежење. У башти једног локалног кафића групице добацују: „Ови су наши!“

Две жене, у најбољим годинама, прилазе и препричавају непријатност коју су доживеле када су им два набилдована мушкарца пришла и, уз напомену да беџеве које носе доживљавају као провокацију уз додатно објашњење да им се као таквима не може гарантовати безбедност. Матуранткиње и даље одбијају да скину беџеве. Саборкињама из кафића обећавам да ће се наћи на мом блогу као „две даме у касним двадесетим“, што им, судећи по осмеху, прија – иако по том истом осмеху схватам да су ипак старије.

У Кнез Михаиловој углавном странци, равнодушни према порукама на беџевима.

Крећемо ка Славији. На потезу између Старог и Новог двора, неколико старијих људи шири транспарент на којем пише: „Србија није геноцидна.“ Изгледа као да је то једина истина коју су у стању да саопште. Са озвучења се чује песма истих тих – „Кап воде у океану“. Утврђује осећај изолованости. Унутра, у парку, друштво им праве аутомобили. По старости и изгледу, рекло би се да припадају управо њима – што ме изненађује, јер сам мислио да је такав посао много боље плаћен.

Сетих се Радована Трећег и његове чувене реплике, док пролазимо у мимоходу. Стижемо да чујемо само још Мирослава Илића и стих:

„Ти си жена мог живота.“

Ствара се утисак сличан ономе када спортисти пред меч певају химну. Размишљам – о каквој је то књижевној вечери реч, јер ми први пут стихови једне кафанске песме звуче као давање заклетве.

Свакодневну београдску гужву овог пута ремети строј људи са зеленим береткама и мајицама на којима пише да су ратни ветерани. Има их пар стотина. Крећу се тихо, са погнутим главама, у пратњи полиције. На први поглед делују као нека поворка, али не разумем одмах ко су.

Мистерију решавају пролазници који махом коментаришу: по атмосфери и држању лако је препознати „ветеране 1“ и „ветеране 2“.

Онда — изненађење вечери: Београђанке нуде храну!
Тако нешто сам до сада примећивао искључиво по провинцијама и нисам желео да пропустим моменат. Тражим нешто посно. Упркос очигледној збуњености терминологијом, коју преводим на вегански језик, даме остају љубазне. Врло брзо налазе „експерта за ту специјалност“. Једна домаћица ми самоуверено покаже посне кифлице. Једем је са поносом, рачунајући да ће сир којим је пуњена бити на опрост — и мени и њима — због једног личног момента превазилази сам историјски тренутак.

Изненађујуће мало људи на Славији, сат времена пре почетка скупа. Крећемо ка Храму на Врачару. У кратким сам панталонама, па се испред храма помолим за миран и достојанствен скуп, какав овај дан заслужује.

Кафићи испред — пуни. Надам се да грешим, али непогрешив осећај ми говори да нас ти насмејани и безбрижни људи посматрају отприлике као што човек, у пролазу, погледа уличног свирача: кратко, с благом симпатијом, али без намере да се задржи.

На улици испред Храма пристижу две групе људи са береткама. По мојој процени, ових са црвеним има неколико стотина, а са зеленим — нешто више. По натписима на мајицама закључујем да су и они ветерани. За разлику од оних претходних, ове народ поздравља с поштовањем. Држе главе високо, став им је достојанствен.

Крећемо назад ка Славији. Први утисак: далеко мање људи него 15. марта 2025. године. Али врло брзо — гужва почиње да расте. Налазим се на месту где је више од троје људи по квадратном метру. Мотоциклисти пролазе у колони више од 45 минута. Када су коначно прошли, чини се да је гужва постала толика да нико више не може да мрдне.

Али варам се — јер кроз ту масу пробија се очигледно неки Азијат на бициклу, са огромним Glovo ранцем. Сви му се смеју, он збуњен, али демонстрира радну дисциплину коју многи од овде окупљених надајмо се неће никад достићи. Размишљам: како ли је у његовој матичној земљи, кад је овде дошао да „боље живи“? Закључујем: има места и за већи пад.

Почињу минуте ћутања. Ремети их сирена Хитне помоћи која се пробија кроз гомилу. Људи испред се скрањују и праве пролаз. Они са стране довикују вулгарности, указујући на „провокацију“, јер — ето — има и околних улица. Најгласнији је лик поред мене. Скреће пажњу, неки га игноришу, неки покушавају да га смире. Ја га држим на оку. Одједном креће да се удаљава, тешко се пробијајући кроз све гушћу масу. И тек тада — мирис сличан петарди и бакљама. Уочавам ранац на месту где је стајао. Уплашено питам људе: „Чији је ово ранац?“ Наступа тишина. Када се најзад јавио власник, осетим како сам постао смешан — и себи и другима.

Утом се завршава минута ћутања и почињу говори. Студент са шајкачом на глави отвара обраћање цитатима из Светог писма, а завршава речима светог владике Николаја. Потпуно примерен говор једној видовданској прослави. У том тону наставља и Србин са Косова, а потом и др Мило Ломпар. Очигледно је — говори су промишљени, видовдански, родољубиви. Студенти су сасвим јасно исказали свој став: према Косову, према Завету, према окупаторима, распродаји националних добара.

Говори су толико набијени родољубљем да ми чак и грађанисти падају на памет — размишљам о њиховим реакцијама и смејем се сам себи.

Борац са Кошара нас подсећа да су га, осим студената, сви остали углавном игнорисали. Држи кратак „курс“ о војничком поздраву и односу према отаџбини, који присутни успешно демонстрирају троструким одзивом на помен „Србија!“ — ЖИВЕЛА!

Ко за ове људе каже да су терористи — или је лудак, или је тешки смутљивац.

Остатак говорника јасно позиционира став студената. Захвалили су се на подршци радним људима и поручили да им је циљ демонтажа корумпираног система и спречавање могућности да се икада више такав систем понови. Јасно, прецизно и аргументовано изнели су тачке програма за успостављање праведнијег система. И што је најважније — бранили су тезу да су политички сазрели. Ко дели исте вредности — може с њима. Ко не дели — не мора.

Осврнули су се и на протест од 15. марта 2025. године, када су их оптуживали да је енергија потрошена узалуд. Сада поручују: „Наш протест се завршава у 21 час. Па ко зна боље — широко му поље.“

Што се мене тиче — скуп је завршен. Крећем кући. Спуштамо се низ Немањину. Кордон полиције стоји опуштено испред зграде Владе, све протиче мирно.

Одлазим са утиском да са једне стране имамо људе који не наседају на манипулације страхом, који јасно говоре шта желе — уређену, поштену и достојанствену Србију. Са друге стране — власт која свим државним капацитетима брани личне позиције, и свакога ко другачије мисли, назива издајником.

Мој лични утисак: ова власт је огрезла у корупцију и криминал. Издала је све националне интересе. Мој избор је, самим тим, једноставан. Такође, моје године и бол у леђима након пет сати шетње и стајања оправдавају моје опрдељење за мирно решавање кофликта.

Мирим се са чињеницом да постоји велики број неопредељених. Тренутно то иде у корист онима који желе да задрже позиције. Сетих се и текста мог омиљеног аналитичара, Антонића, који је у једном од својих последњих текстова бранио право на неутралност. Одлично је поставио тезу о праву на несврставање. Једино што бих му замерио јесте то што је у исту раван ставио издајнике са обе стране — реторички заобилазећи чињеницу да су једни на власти и носиоци државних функција, а други — небитна страшила, без било какве институционалне тежине.

Превладава утисак да власт неће пристати на изборе. Али што дуже неопредељени буду одлагали свој став — то ћемо све више упадати у ситуацију у којој ће најреволуционарнији добијати простор за своје револуционарне пориве. Свесно прихватам истину да у свакој револуцији побеђује најбунтовнија мањина — а да највише страдају недужни. Са тим осећајем стижем кући.

Ту сазнајем да је било сукоба са полицијом, и да је председник — у свом препознатљивом стилу — прогласио победу. После толико пораза, победа нам  је, изгледа, постала императив.

Сазнајем и да се на Косову и Метохији, узурпатори власти понашају слично према окупљеним Србима на Газиместану. Ето, почесмо да делимо исту судбину. Можда је баш то та "победа" о којој говори.

Данас слушам обраћање председника, у којем је — без трептаја — и мене и моју матуранткињу сврстао у групу оних који „не желе добро Србији“. Овим путем бих желео да га демантујем. Не очекујем фер борбу. Не очекујем ни да ће сви медији који су пренели његово обраћање посветити исто толико пажње и мени. Оно што ми заиста тешко пада — јесте чињеница да је председник, на поменутој конференцији, јавно признао кривично дело. У присуству два службена лица изјавио је да је неког „лика“ запослио за три пута већу плату од своје, и да је од њега очекивао послушност и одсуство са протеста — о чему га је, како рече, и телефоном обавестио.

Министар полиције је на то прво одбио наредбу „да буде духовит“, па је по стоти пут поновио виц како воли да буде на власти. Али зато нас је све утешио — рекавши да ће чувати државу док се наш председник не врати са аудијенције код шпанског краља.

Још један бајат виц из 1945.

П.С.

Како се други присутни униформисани службеник није јавио за реч, овај први је изјавио да је на скупу било 36.000 људи. Мени остаје питање: зашто је слагао?

Простом калкулацијом може се израчунати да је површина коју су заузели људи на протесту била близу 60.000 квадратних метара, а просек по квадрату најмање 2 човека. Моја рачуница иде свакако преко 100.000 присутних.

Ипак, слажем се са полицијом у једном: и та бројка је недовољна да се изврши притисак на овакву власт.

Одговорност за даљи развој ситуације тиме преузимају — неодлучни.

Ако неодлучни буду одлучили да се сврстају тек након што стекну лично искуство, онда нам остаје само трпељивост — да ће се у овом друштву питања власти и подаништва решавати на врло великом броју, врло малог броја заиста заинтересованих.





Штанд блокадери

Ако сте којим случајем јуче у Чачку хтели да се учланите у нови владајући покрет или пак у стару партију на власти, полицајци би вас у томе ...