За сада без доброг епилога

Први чин

Поставка сцене. На подијуму глумац, шеик и командир Територијалне одбране Охаја. Да се одмах разумемо – глумац није онај који глуми да глуми шеика из Бољег живота. То је стварно глумац, стварно шеик  и све заједно као да их је на кастинг послао неки пацијент са смислом за апсурд или бар љубитељ јефтиних ријалитија.

Други чин

Војска се поставља као „тампон-зона“ – између олигархије на подијуму и жртава које је та иста олигархија већ одавно ојадила. Војска је приказана у тавом светлу да је морају чувати маскирани полицаци као да  их је тога срамота. Полицајце обезбеђују приватне агенције које ничег није срамота. У четвртом прстену обезбеђења налазе се Кобре, које ће мало доцније демонстрирати како се „ломи“ редар на протестима. И Кобре су маскиране, док је редар у традиционалној ношњи коју употпуњује сигнални прслук.

Подиже се  петобојка -  редизајн  званичне тробојке. На први поглед рекло би се да је председница скупштине шила лично. Само они  најзлобнији у тим додатним нијансама  виде симболику дубљих подела и разлаза. Као да провокативно позивају на њено цепање јер таква не спада под кривичну одредбу Закона о државним симболима. Дефилују уз паролу: „Снага јединства“. Јединства, кажете? Па да: прво јединство – сви који добровољно пристају да их опљачкају. Друго јединство – клинци који још увек верују да живот почиње после дипломе, а не после пензије.

Трећи чин

Први, организовани и са плаћеним улазницама, аплаудирају по службеној дужности. Аплауз финасиран из буџета даје им довољну легитимност. То су они који никада не пролазе никакву безбедносну проверу. Јер шта ће им безбедност, кад имају војничку дисциплину и картон са упутствима када да тапшу.

Четврти чин

Други, неорганизовани студенти. Без позивница, на параду би могли упасти само као падобранци. У својој наивности дозивају војску у помоћ и радују се и најмањем наговештају од униформисаних лица. Однос личи на ситуацију у којој чекате да вам хирург намигне током анестезије. Ако вам се то чини немогућим, онда покушајте да замислите ток операције у којој је хирург добио анестезију.

Пети чин (пародија на комедију)

У сукобу грађана и олигарха, војска формира редове као Цезарове центурије из Астерикса и Обеликса. Они што су закаснили да уђу у формацију остају иза и придружују се народу, јер шта да раде, увек је бројност на страни сиротиње. Народ, наравно, погрешно схвати да војска прелази на њихову страну, па на крилима ентузијазма односи победу. У победничком маршу носе на раменима баш те „одбачене“ војнике, док остатак војске наставља параду. Јер не може сад да пропадне толико вежбање – генерално је срамота пред НАТО (Народна Територијална одбрана Охаја) ако ниси у ритму.

Пети чин (пародија на трагедију)

Режисер закључује: једини начин да млади виде оружје јесте да се уведе обавезан војни рок. Продуцент, међутим, замишља на шта би личили студенти који су прошли оружану обуку и негодује - та варијанта би превише скратила филм. Остаја при идеји да крај буде кад пукне филм.

П.С.

Публика подељена, махом равнодушна. Они који су очекивали десант падобранаца напустили су представу разочарани. Аплауз стиже једино из ћошка, од наркомана чији су дронови послужили као сценографија стратегије одвраћања. Остаје само једно питање – откуда наркоману дронови?

Неутралност као алиби: од Олимпа до пензије и назад

Већина интелектуалаца који се оглашавају на суверенистичким медијима понашају се као наши путари које је снег затекао у јануару. Ситуација се ломи, а они пишу есеје за које би сваки наставник у основној школи дао чисту петицу. Нажалост, цела генерација наших родољубивих интелектуалаца овим радовима је поднела папире за прерану пензију. У том смислу и нема замерке на поруке мудраца који на животне околности гледају дислоцирани од радних обавеза и са висине Олимпа. Мораћемо да сачекамо шта нуди нова генерација, а они се и даље крију и сакривају их. Интелектуални пензионери су нас оставили у вакууму неспособне да наставимо производни циклус, па се мора поставити и питање њихове одговорности, а поготово што се може оправдано сумњати да су и лекарску комисију подмитили. Или обрнуто, свеједно је.

Њихове анализе не би биле штетне, кад они не би инсистирали на позицији гласноговорника неутралних. Позиција неутралних је потпуно легитимна, ако не и пожељна у овим историјским околностима, а по стеченим искуствима. Међутим, иза њиховог популистичког дискурса о неутралнима не добијамо јасну поруку шта нам је чинити, па је публика смућена и пасивизирана, што производи даље последице. Нарочито јер позиција пасивног у односу на неправду, издају и зло није блиска традицији и етици нашег човека, а за шта се и сами аутори залажу. Типична контрадикција празнословља.

Иако сам присутан на готово свим протестима (сем једног када се по Чачку прочуло да су стигли батинаши, а студенти повукли позив), себе сматрам неутралним и то право ми никаква баба нарикача не може одузети. Поготово ако је та баба врачара па почне да куне кугом. Ја сам активно неутралан, јер не желим да бирам између две струје истог зла које нам се сервира. Међутим, нисам у могућности да каналишем свој активизам, јер на јавној сцени не постоји политичка опција која ме представља. Наше мудре родољубиве снаге, очигледно оптерећене својом сујетом, а можда и уценама, јер овде нема интереса, нису у стању да политички артикулишу своја наглабања о тешкој ситуацији. Шаљу нам поруке као јунак из вица: лако је њима, њих је двојица, а ја и бабо сами.

У таквој констелацији снага ја бирам студенте. Они нису мој први избор, али су барем наивни, па не знају са каквима су се ухватили у коштац и шта их све чека кад преузму власт. Овде свако поштен који би да преузме власт после оваквог потопа није нормалан. Лудачка је смелости да се супротстави стихији поплавног таласа. Зато су се мудро и попели на Олимп да још мудрије сачекају да се вода повуче, како би нам објаснили где смо се све преварили и шта смо требали да урадимо.

Нек погледају другу страну интелектуалног новчића окренуту ка спољним изворима финансирања. Они су се изборили за пола, ако не и више од пола студентске листе, а чим су имена постала позната ужој публици, одмах су дали простор грађанистичким опозиционим странкама. Тј. имаће две варијанте – једну њихову и још једну добрано њихову. Ако се претпостави да они који управљају ситуацијом и у владајућој странци имају своје људе, отвара се могућност да после избора опозициона странка, пола студентске листе и побегуље из режима са опраним новцем и биографијом формирају нову већину. Родољубима остаје да се гложе где ће ови пасивни тврдити: „Јесмо вам рекли“. Ови активни ће већ полудети од поново потрошене енергије, па и није битно шта ће још причати.

Позиција иза леђа руског медведа више није толико пријатна. Званична Русија се определила да стане на страну против младих. Они који су против оних који руше режим су по таутологији за режим, и то је свима сад математички јасно. Немогуће је искрено објаснити зашто се Руси одлучују за сумњиве ликове из режима, а не за оне који би могли да трасирају трећи пут. Тих људи који су за трећи пут има већински и то сви, осим Руса, виде. Можда виде и они, али не могу да добаце. Овде, на терену, немогуће је логички оправдати избор Кремља и то овде нико неће ни покушати да објасни, већ ће у најбољем случају по руске интересе рећи: „Ја Русе не могу да разумем, али их и даље волим, а и знам да ће нам без њих бити тешко“. Бла, бла, трућ, трућ. Али то је њихов избор, није мој. Не могу ја мењати свој став како дуне ветар из Москве. Имам и ја своја суверенистичка начела, колико год да ми је драга руска култура и духовност. Па томе су ме научили управо ови свеже пензионисани интелектуалци.

Иако је очигледна потпуна медијска блокада за српске интересе, постојао је моментум када се и без тога могла профилисати јасна стратегија и оперативно спровести на терену у неки покрет који би био уз студенте, али се оштро дистанцирао од сваког трулог компромиса или поруке презира према било чему српском. И према постојећим законима сва крађа, корупција и издаја би се сасвим могла ефективно, праведно и потпуно третирати. За поделу у друштву крив је искључиво режим, он има довољно алата и моћи да спречи даљу ескалацију, али по правилу ради супротно. Наравно да и на другој страни има злонамерних, али они и не би били толико опасни да им режим не прави промоцију јавног страшила.

Могли смо и ми да се организујемо под својом заставом на студентским протестима, али нисмо и за то је одговорна политика пасивизације неутралних. Понестало је времена и могућности да се организујемо, што и није неки проблем, као овај у коме недостаје воље. Да је наш клир изашао са ставом да нам треба трећи пут у ком нема места за поделе, и да није релативизовао одговорност између оних који имају сву моћ са горе поменутим страшилима, да смо лепо позвали на мирне и поштене изборе, са ауторитетима који не дозвољавају мешетарења након проглашења резултата, да смо то затражили јасно и јавно – не би ни било места за забринутост о поделама и сукобима. Додуше, без свега тога не би било ни ових есеја.

За разлику од активних, ови немају право да себе називају неутралним. Они су пасивни, а видећемо на крају коме та пасивност одговара. Одговараће победнику, ма какав био. И ако победник буде по мојој вољи, остаје ми само да честитам и повучем све што сам овде написао. Но, ако се деси сценарио на који су сами упозоравали, то је искључиво зато што су и они саучесници својим неделовањем.

П. С.

Куга кад се једном рашири не пита за кућу и политички став, иде редом, па свако ко је изазове мора сносити одговорност.

Јавно-приватно партнерство: светли примери за још светлију будућност

Са појавом капитализма код нас се одомаћио и појам јавно-приватног партнерства. Како смо капитализам, као и све остало, разумели буквално и доживели брутално, најбоље је наше искуство дочарати „светлим“ примерима из праксе.

Рецимо, у градском музеју локални моћник усели своју породицу и почне тамо да живи. Пре појаве овог појма то би било незамисливо, а данас никоме није спорно. Овде ствар није у новцу, него у  идеји. Како некоме овако нешто уопште може пасти на памет и како су тек изгледали преговори са градским оцима - сигурно спектакл за памћење.

У капитализму је сасвим нормално да држава откупљује приватно имање за јавне инфраструктурне радове. Ако ти радови касне, једини разлог је што неки „изабрани“ приватници морају стићи да откупе земљу од оних који нису имали „част“ да сазнају да ће кроз њихово имање пролазити предметна саобраћајница чиме су пропустили прилику да постану партнери у заједничком подухвату.

Деси се и да држава, позивајући се на јавни интерес, најпре прода имовину за мале паре, а потом је од истих откупљује за огроман новац. Опет у име јавног интереса. Ништа спорно, па таман да је и за национални грађевински подухват на водоизвороишту главног града.

Могло је да се деси и да купите фирму за један динар, а да се у њеном власништву нађе пар  стотина станова за које ни сам продавац није знао. Машине, постројења и алат одавно су престали да се рачунају у капитал.

Некад се деси да приватни партнер не узврати истом мером. На пример, газда случајно купи ресторане у запуштеном делу града за багателу, а град затим случајно доведе сву инфраструктуру, среди простор и управо ту почне да организује масовне манифестације. Власнику остаје само да купи пиће и издаје рачун. Ово прво уради, а ово друго и не мора – локали су му ионако пуни, а гости у усменим рачунима не виде ништа спорно. Тј., ако порез већ иде газди, зашто и конобар не би узео нешто за себе? Па ћемо га тек онда на бруто износ частити јер је и газда имао маржу. Све је потпуно логично – у капитализму је свака „рационалност“ пажљиво калкулисана.

Или, купиш удаљени плац уз градску реку, а град ти обезбеди све што треба да се баш тамо одржавају концерти највећих регионалних звезда: доведе струју, изгради паркинг и среди прилазне путеве. Доста су се те звезде башакриле на трговима, сад ће и они морати у тржишну утакмицу. Приватник  продаје пиће, а град ради све остало. Карте се распродају до последње без обзира на то што се на приступној саобраћајници  у једној од  две трака налази кућа. Саобраћај у супротном смеру свакако иде, а у овој се формира колона од пар стотина аутомобила  и то никоме не смета. Чекаће људи пар сати, то је ионако само једном недељно. Супротно саобраћајној логици - можеш да уђеш, али нема излаза, јер у супртном не би купио карту. Једини  „кривац“ је онај паметњаковић који није хтео да прода кућу зарад јавног добра - ни приватном, ни јавном партнеру.

До истог тог објекта општина доведе и уређену пешачку стазу. Зову је „стаза амброзије“,  или "алерго тест стаза" јер ако је преживиш сигуран си да си опторан на широк спектар алергија. За разлику од уграђених бетонских коцкица, овде се никоме није исплатило да уреди околину. Не би (се) ни (у) коцкице уградили да није имало партнерског интереса, а колико је општина темељна види се кад упоредите цене: квадрат јавне површине испадне неколико пута захтевнији него да вама приватно затреба.

Читам  интервју једног таксисте који тврди да се у нашем граду уводи први „летећи такси“. Разлог? Градска власт укинула такси-станице, а ионако су биле поред ресторана где се одржавају елитне свадбе и рођендани. Тачније, њихов паркинг су партнери продали за изградњу зграде, а од зелене површине направили нови приватни паркинг. Са рампом.

На местима где су некад биле мале кућице сада ничу зграде са по неколико стотина станова. И онда мора поново да се реконструише тек реконструисана улица, да се дода канализација за све те станове. Нико у томе не види ништа спорно – станови се продају као луди. Тако је у свим капиталистичким земљама, убеђујемо се. Срећом, већина је празна, па питање канализације још увек није дошло на дневни ред. Неке будуће генерације ће морати да воде рачуна о масовним изливањима  фекалија.

Кад смо већ код канализације, ове појаве се с поносом приписују градским властима. И многи грађани су тиме „почаствовани“. Њихови аргументи су једноставни: „Никад се није боље живело.“

Ако сте присуствовали јавној расправи предузетника, могли сте да чујете и реченицу: „Овде никад није било боље - ево ја имам четрдесетак станова. Не знам шта хоће ти блокадери! “

Они задовољнији на ситно имају скромније критеријуме: довољно је да примају плату, а да при томе не морају да иду на посао. Ако још добију и бесповратна средства за куповину трактора, све је у реду - бар док се негде, пијани, не похвале комшијама да су истим тим јавним парама подигли и шталу. А комшије ко комшије, само ћуте и не протестују. Стрпљиво чекају погодан тренутак да подсете ко је коме био у четницима, а ко у партизанима, и где је ко био за време бомбардовања и пробијања солунског фронта.

Сигурно међу својим познаницима на мрежама имате неког ко неколико пута недељно објављује своје слике у увек другој, скупоценој гардероби. Ако бисте сели и израчунали колико све то кошта, видели бисте да је неколико пута веће од њене и супругове плате заједно (ако обоје раде у јавним предузећима зна се колике су зараде). То мора да је пример приватно-јавног партнерства, јер да није – они би то крили. Купили би кућу у иностранству и склонили се од ове беде. Али не, зарад неколико лајкова, по правилу од сиротиње из старог краја, они ризикују да неко погрешно протумачи то њихово „управљање“ буџетским средствима. Можда је наследство, а можда тетка из иностранства, али док ти покушаваш да објасниш, све што ћеш постићи је да је побркаш са нечијом туђом тетком.

Можда је најбољи пример јавног партнерства онај кад кладионице граде спортска игралишта за децу. Ту су сви на добитку: и коцкарнице, и „срећни добитници“, и психолози за одвикавање од коцке. А и психолози, разуме се, могу бити јавни или приватни зависно од тога колико се далеко одмакло у процесу.

Може вам се десити и да вас познаник на улици ничим изазван заустави и похвали се сопственим успехом: странка му је обезбедила посао на универзитету, иако нема докторско звање. Иста му је обезбедила и место предавача при  Националној служби за запошљавање - наравно, курсеви преквалификације које нико не похађа. Кад га питате како све то постиже, он каже: „Па радим у буџетској фирми, има се времена. Лепо, три платице. Ма није то ништа – могу да направим и по неки тендерчић. Само ситно, испод радара.“

Он је свестан да је тек мали миш, али ипак има потребу да се похвали својим приватно-јавним партнерством.

Раније су људи крали, и то  радили ноћу, кад нико не види. Данас смо, међутим, узнапредовали: ако се не похвалиш као да се успех није ни десио.

Незнатан број протестаната покушава да врати срамоту на сцену, али им не иде. По правилу, истим методама им  одговара  организована група која не би ништа да мења. А ту се увек нађе и „партнер“ који плати дневницу за такав став. Прво су их називали Ћацима, а онда су се сами почели хвалити тиме, чиме су однели победу у размени аргумената. Прогласили су и победу по том основу.

У побуњеној мањини углавном су људи који би да осталима наметну своје интересе, али притом ништа не нуде осим подсмеха. Они бивајући у мањини  из позиције „гордости“ траже већински легитимитет, и кад упадну у појмовну контрадикцију, ништа им не преостаје него да прозивају остале.

Највише се прозваним осете они пасивни који свој дефетизам правдају наводним моралним категоријама, „вишим интересом“, ширим сагледавањем стварности и, наравно, ексклузивним правом на несврстаност.

Све у свему, свако чврсто држи своју позицију по Ноел-Нојман правилима, која ако применимо на нашу праксу, могу да се тумаче овако: једни су увек уз власт, други увек уз опозицију, а трећи одлучују. Ако су ти „трећи“ незаинтересовани онда нема промене система, и самим тим они губе право да се називају неутралним. Када се неутрални једног дана активирају, десиће се промена власти у којој ће опет иста група бити уз власт (само сада неку нову), иста група ће одмах бити против оних које је сама довела, а онда се „неутрални“ питају чему уопште прозивка на њихов рачун.

У класном смислу, вишој класи је свеједно ко је на власти - она ће власт свакако прилагодити својим потребама. Исто важи и за ниже класе, које се увек прилагођавају вишим интересима. Средња класа, међутим, може да одлучује. То јест, благо режиму који нема средњу класу, оне који  могу да преживе неколико месеци без текућих примања. У том смислу сви друштвени феномени код нас постају јасни.

Већи део наше „средње класе“ у ствари чини виша класа у покушају, чији је једини циљ достизање вишег статуса. Због тога је свако заклињање у „општи интерес“ постало сумњиво.

Ипак, честитке залужују одлучни, било да су уз власт, против власти или неутрални, јер се испоставља да смо најгори ми – млаки и бљутави – који би да наставе да  слободно живе и привређују у једном културолошком образцу, али да се по евентуланој потреби духовно уздижу и васпитавају децу у нормама друге цивилизације.

Испоставило се да немамо довољно људи спремних да се солидаришу и на миран начин смене власт, па смо све то одложили. Узевши у обзир токове новца код нас и стање државног текућег рачуна који већ кумулитивно кулминирао, остаје нам уверење да ћемо те односе регулисати  празног стомака. А тада ће, наравно, све бити могуће.

ПС.

Јасно је само да спољни чиниоци на крају питају за све, док наведене дилеме готово никога не занимају. Али и ту имамо двоструки проблем. Они задојени западним парадигмама само одмахују главом пред изливима обилних транша кредита које режим држи чврсто у седлу, као да је то нека велика мистерија. Исти такви, само задојени на другој страни груди (где куца срце) затечени се питају зашто баш они нису први избор свом покровитељу, док се тамо промовишу мрачни и зли ликови из режима. Па зар не виде колико је власт губава и како свако ко се огребе о њу буде проказан? Не мора ни да се огребе, довољно је да буду у близини па је питање шта ће све отићи у пакету.

Револуција апсурда

За сада без доброг увода и закључка.

Први тим чине људи из других градова који протестују против Чачана који блокирају Чачак. На другој страни терена стотинак стандардних домаћих блокадера.

Гости су бројнији – десет према један у корист гостујућих блокадера. Изгледају професионалније, организованије, као тим. Имају и спискове и формације. Домаћи, очигледно тешки аматери, ипак први крећу  у напад  са салвама увреда.

Полиција искусно стаје на страну већине! Чувају их од мањине.

Неко од присутних констатује да у гостујућем табору има и домаћих издајника. Вапијући дозивају: „СЛОБОДА!“ Препознају раднике „Слободе“.

Појединци испадају из строја, скидају дресове и мењају страну.

– Натерали су само нас који смо на одређено – правдају се.

Кредити су њихов аргумент. Из публике стиже подршка:

– Осамдесет посто Чачана под кредитом!

Стадионски моменат: човек устаје и виче:

– Ево ти сина! 
Хистерично се понавља,  као да је видео чудо.

Упире прстом на једног са слободне стране кордона. Млађи се стиди, старији окреће главу као искусни играч који зна како се игнорише публика. Узбуњивач ипак не одустаје, па га смирују са клупе:

– ОК, јесте му син. Шта си навалио? Нормална ствар, породична традиција – то се овде преноси се са колена на колено.

Изгледа да су и полицајци гостујући. Блокирају део шеталишта тако да им је лако прићи с леђа.

Један од домаћих, из очигледног офсајда, охрабрио се, пришуњао им се и викну:

– Бу!

Полицајцима није смешно, прегруписавају се. Сада обезбеђују оближњу банку. Теоретичари из публике објашњавају:

– Све се ипак врти око новца.

Педантни прецизирају:

– Браћо, општинска зграда је поред!

Пролазник прилази банкомату уз сам кордон. Дижe новац и обраћа се обезбеђењу:

– Момци, све је под контролом. Само десет хиљада, нема потребе за оволиким мерама. Динари су, нису еври.

Након размене са банкоматом победоносно рекламира банку:

– ОТП не сме пасти!

Ситуација се преокреће: одједном на терен улази армија домаћих. Ови домаћи имају резервне играче који долазе само кад се утакмица ломи. Сад изгледа да њих има десет пута више. Стварају се предуслови за фер тучу, али уместо борбе – бежанија. Они на које се сумњало да су батинаши показали су најбољи спринт.

На пешачком прелазу пешаци пропуштају возила – али не и аутобусе.

– Није вам ово Ћацак! – довикује госпођа непожељним путницима.

Младић пружа руку кроз прозор минибуса, отима кључеве, али не бежи – само трчи. Публика скандира - у питању је победнички круг. Полицајац се смеје. Све личи на улични перформанс.

Старац довикује:

– Имам решење: нек врате дневницу у буџет и слободни су.

– Какав буџет? – негодује млађи. – Не дамо лоповима! Хајде да се нагодимо – добри они, добри ми.

Скидају се таблице са аутобуса. Полицајци окрећу главу.

– Не претерујте – виче један. – Унередиће се.

Други додаје:

– Нек им помогну полицајци – таман да напуне кациге!

На сцену ступају двојица, голи до појаса, мајице преко глава. За разлику од осталих са јајима, ови се користе каменицама. Домаћи се правдају:

– Ови нису наши!

Преко пута, у супермаркету, полицајац чува полицу са јајима. 

Купци прелазе на јогурт, на касу, па онда без журбе излазе напоље и стају у ред – за паљбу. Формира се ватрена линија. Сваки погодак у минибус публика дочекује као гол. Полицајци, равнодушни, гледају.

Домаћица додаје - Овде недостаје само брашно да би се могло констатовати како су Чачани замесили гостима.

Два домаћа носе исцепан транспарент гостију – две половине на којима пише:

„МАЛАН ЖИВОТ – ХОЋУ НОР.“

Иако личи на трофеј из уличне туче, то заправо није. Очито је да је то све што је остало од нормалног живота.

Стиже полицијско појачање. Паметнији већ одлазе кућама. Полиција одблокирава антиблокадере. 

Обе стране проглашавају победу. 

Пада завеса на још један обичан дан у Чачку.

Иза главне сцене (у бек стејџу) неколико стотина метара даље – музика, конобарица и весела група певају неразумљиво на тротоару испред кафане. Клате се, загрљени, служећи једни другима као потпора. Напокон један пример функционалне заједнце - нико не пада. Остаје само да супростављене мањине закључе да је већина  и даље под утицајем алкохола или неких јачих опијата. Јогурту је давно прошао рок.

Студио!

У Чачку, 7.9.2025. 

П.С.

Репортер је од раније  оправдано осумњичен за хиперболу, па је права штета што ће само присутни моћи да потврде потпуну аутентичност, објективност и прецизност извештаја. 

Цивилна шајкача

Tеча Велибор je сахрањен са шајкачом. Упокојио се три недеље пре самог пада Берлинског зида, као да је предосећао долазак новог света. Ко зна да чита време, већ тада му је могло бити јасно да стижу нова временима у којима нема  места за људе старог кова.

А теча је био баш то - људина, громада у сваком смислу речи. Никакав дисидент, без икаквих амблема – њему је шајкача стајала природно, као што планини стоји снег. С њом је био рођен, с њом је ходао, у њој је било усађено оно што чини црту целог једног народа.  Било га је лако волети, и сви смо га волели.

Али ја, дечак који је тек учио да гледа свет, имао сам стид. Кад бих га срео у вароши, нешто ме је у тој шајкачи плашило  и нисам умео да му се јавим онако срдачно као што сам иначе чинио. Био сам млад, превише млад да схватим апостолску исповест:

„Јер не знам шта чиним, јер не чиним оно шта хоћу, него на шта мрзим оно чиним.“

Њему, чинило се, то није сметало. Као да је кривицу пребацивао на време, а не на људе који би се постидели шајкаче. И према неправдама, било великим или ситним, опходио се с истом тихом и непоколебљивом равнодушношћу.
Тако је одувек било: „То је за сељаке.“ А шта су они друго него људи, којима је судбина исписана жуљевима по длановима.

И ту се рађало питање које није дало мира: ако је све то знао, ако је свестан да му капа носи тежину подсмеха и предрасуда – зашто је није скинуо? Зашто је, упркос свему, увек носио?

Одговор нисам дуго чекао. Био сам позван у госте код другарице. Био сам, наравно, усхићен. Биће присутан њен отац, директор колектива, човека с краватом као да је  орден!

Са својих шеснаест година ушао сам у тај простор са страхом да се не обрукам, да не покажем празнину у себи пред „ученим људима с краватом“. Веровао сам да они знају нешто недостижно, неку тајну која их уздиже изнад осталих. А ја сам, природно, био уверен да ћу једнога дана и сам постати један од њих.

Тако су ме васпитавали: да је раднички живот једнако тежак као сељачки, да је то пут који се мора напустити ако желиш да живиш боље. Тај страх од повратка, тај притисак да се не враћаш у њиву или производни погон, било је ракетно гориво за превише генерација успешних студената. Напред је било једино куда се могло – у светлу будућност, обавезно са краватом око врата и акт-ташном у којој је чекала уредно исписана будућност, страна по страна, у каландару роковника.

Испоставило се, међутим, да је тај директор био глуп. Не само глуп - већ и празан, необразован, припрост. Како је то могуће? Како, како, како?

Тек тада ми је испала последња цигла из мог Берлинског зида. Зида који сам стрпљиво годинама зидао од илузија о „ученим људима с краватом“. Срушио се у једном трептају, пред простом чињеницом: да моја фамилија, сељачка и радничка, није заостајала – напротив. Њихова поштена скромност била је разлог зашто су изгледали неснађени у свету где су лаж и подаништво били улазница.

Истина је била сурова: Врата су се отварала не кључем знања, већ кључем покорности. И тај систем је имао своју логику - логику распада. Јер, кад најгори седну за сто одлучивања, свет се претвара у казан који бесно кључа, али у њему нема хране. Само пара, само бука, само варка да се нешто спрема. А у стварности  глад.

Тада сам учинио другу грешку - закључио сам да су потребна  нова времена, и да ће једино револуција, у којој сам до коске спреман да учествујем, све то променити. 

Опет су се појавили људи са шајкачама, сада са војним обележјима. Разлика је била јасна: мој теча је у шајкачи певао о ливадама, родној груди и женској лепоти, а ови су певали јуначке песме, јер је претила нова опасност да нас покољу – као ...,  1941., 1943., 1945., 1948... Готово непогрешиво, шајкача је опет постала знак жртве.

А ја сам тек касније схватио: истински хероји нису били они који су је носили у тренуцима колективног заноса, већ људи попут тече – који су је носили тихо, у време када нико није смео, када је капа била тежа од камена. 

Једно сам, ипак, тада знао: са комунизмом се мора прекинути.

Ето мене, тридесет шест година касније (2025. лето Господње), испред канцеларије СПС у Чачку, скандирам: „Бандо црвена!“

У истом тренутку,  само тихо у себи, питам се - "јеси ли ти нормалан?"

Последњи пут када сам се предано бавио револуцијом био је октобар 2000. године. Већ у новембру сам се, разочаран, повукао из свих странака и покрета. Оставио сам их онакве какве их сада затичем – само са изгубљеним временом и питањима која боле више од било каквог пораза, а није да их није било.

Не желим да ме било ко помеша са „грађанским активистом“. Једино решење које ми се наметнуло било је опет - шајкача. Знао сам да јој нисам достојан, али морао сам на неки начин да се разликујем од оних за које су српски интелектуалци упозоравали да су глупи и наивни, што руше власт, а ми других интелектуалаца немамо.

Купио сам две, јер се у озбиљне подухвате не иде  сам. У почетку ми је било непријатно да је ставим, али кад ми је другар рекао:

„Стоји ти боље него мени, црте и израз лица сложили су се савршено сељачки, и заиста улива оно тражено страхопоштовање.“

Тек тада сам ушао у лик. Шајкача није била само капа – постала је знак, оклоп и одраз нечега што сам желео да будем.

Знам ја да нисам људина, али знам и да ће се неко, можда битан, сетити својих старих и да можемо много више од овога. Колико год да су људи увек нови, времена су упорно иста. Шајкачу су први ставили Срби у служби аустроугарске војске, поданици туђе царевине, али одлучни да никада не буду слуге, кметови, робови. Бити војник остао им је једини достојан избор. Носили су је као симбол јунаштва, спремности да живот дају само да не буду обесправљени иако поражени. 

Аустријска капа постала је део српске ношње тек ако би била у комплету са одговрајућом главом. Кад је царевина модернизовала војску, шајкаче су остале вишак у складиштима. Силници нису знали њену вредност и спустили су јој цену толико да је постала доступна сељацима. Каква грешка! Кад је отаџбина у рату тражила јунаке, сељаци су на њу стављали војна обележја, а онда касније ти исти војници скидају ратна обележја и опет постају сељаци. Слободни сељаци. Остала је капа и легенда о војнику-сељаку који нема никог другог.

Моја шајкача је цивилна, а  носи тежину свих глава које би под њу могле стати. Свесан сам да не добацујем далеко, али знам од којих сам. Знам и са којим сам јер сам уз студенте који већ десет месеци мирно протестују. Не дозвољавам да ме оптуже да је моја борба против оног најгорег у нама увод у сукобе или братоубилачки рат. Ко то хоће, може и без мене.

Зато ћу је носити као знак наде, као подсетник да можемо сами кројити своју судбину, макар се чинило немогућим. Шајкача на мојој глави није само капа; она носи причу о слободном сељаку, о ономе ко стоји усправно чак и када је све остало у хаосу. Ово није прича о глави, већ о припадајућој јој шајкачи.

П. С.

Шајкача није била само статусни, класни или еснафски симбол, већ и практична ствар. Деда је никад није скидао и  знало се, ако је гологлав, онда нам у шајкачи носи нешто слатко: шљиве, крушке, јабуке,  можда  јагоде, а можда  су и дивље.

Сећам се и мобе код деде – једном годишње, кад су му зетови долазили да помогну у кошењу. Ко није имао шајкачу, добијао је неку од дединих. Ишле су у комплету са вуненим чарапама и опанцима. Дан је био дуг и физички напоран. У његов смирај таст и зетови би обавезно запевали - некад „из-вика“ , а некад „арију“.

Још памтим како смо ми деца знали, по степену нагиба шајкаче, да прецизно одредимо промил алкохола у крви.

Сам против свих – а кад ће већ једном неко њему да помогне?

На једном од протеста присталица власти који су блокирали улицу, демонстрирајући против оних који иначе демонстрирају, посебно ме је запањила парола на транспаренту: „Вучић доживотни председник“. Ако знамо да је  уставно ограничен само на још један мандат, који траје још пар година, онда та парола звучи као отворена претња - да ће у том периоду стићи до „доживотног“ момента. Нико из безбедоносног апарата није реаговао!

Лојалисти су дефинитиовно претерали – почели су да нуде не само своје, већ и туђе животе, иако ти људи нису никоме дали адекватну заклетву. То покреће многа питања и само једну констатацију - јадан наш председник.

Он је опет морао сам да се ухвати у коштац против свих, овога пута са моћним трговачким ланцима и банкарским лобијима. Нико да му помогне. Његови лојалисти, да су му заиста толико верни колико тврде да јесу, одавно би отворили сопствене трговачке ланце и радили без марже. Србија зове! Сад је прави тренутак да докажу верност држави и народу коме припадају. Родољубиве причице без тога остају сумњиво празне.

Ако већ неће да покрену трговине, могли би бар да се организују у сељачке, радничке или предузетничке подухвате и производе бесплатну храну, да помогну најсиромашнијима – онима за које и сами признају да једини гласају за њих. Овако испада да сав бес због инфлације морамо усмерити на стране ланце, јер домаћих немамо. Странци, исти они који су признали окупацију Косова, могу се сада организовати против нас, у складу са провереном доктрином „обојених револуција“. Ако одбију да спроведу препоруке и реше да затворе радње, хаос је загарантован. То би први искористили шпекуланти, чиме наш напаћени председник добија још један доказ да му најближи раде иза леђа, и то под заклетвом. Њиховој у цркви, а његовој у скупштини.

Зашто би стране корпорације радиле против својих интереса? Њима је довољно да престану да продају робу којој је маржа ограничена, а која је за живот неопходна. Настала би паника и несташица. Школски пример сценарија обојене револуције. Исто важи и за банке – на чији ће конто пасти губици по основу кредита за сиротињу. Зашто сиротиња мора додатно да се задужује? Где је солидарност овог народа? Зашто држава не помогне "бесповратним кредитима" и социјалном политиком онима који су животно угрожени?

Иако су странци, нису толико глупи да се одрекну прихода. Они ће лако наћи модел: договориће се са добављачима или пак сачекати да мали домаћи предузетници пропадну па им преузети тржиште. Наши произвођачи свакако немају алтернативу. Договориће се и око квалитета – снизиће га, направити нове производе у новој амбалажи, тако да не могу бити праћени и неће упадати под уредбу. Паковања ће се мењати: цена мања, количина још мања – и ето новог ударца на инфлацију. Ту је и сијасет  идеја за превару  са робним маркама под брендом трговаца. А тек преваре када се цена течне робе исказује у килограмима – рачунајући на то да купац не зна физику и специфичну масу. Ако ниси научно поткован, нема шта да тражиш у трговини, а тиме ни да се љутиш ако ти нешто није јасно.

Кључно питање је: зашто су цене у Србији толико више него у региону? Разлози су, наравно, тржишни. У нашим ланцима се много више краде него у иностранству, и то мора да се урачуна у цену. Зашто би страни власник крађу покривао из свог џепа, ако је купац тај који ће платити? Други разлог је што новац троше они који су сувише лако дошли до њега – наследством, продајом дедовине, тендером или незарађеном платом у јавном сектору. Једни пљачкају у маркетима, други испред њих, а на крају све плаћа онај мали број поштених.

Срећом, поштених нема довољно да створе критичну масу, па зато мирно и без страха од сукоба пристају на ову популистичку економију у којој је маржа за лоповлук и корупцију реално висока. Решење постоји: организовати домаће произвођаче у задруге и омогућити им да праве сопствене трговине и сопствени логистички ланац. Али за то су потребне године, а ми времена немамо. Лакше је овако јер су странци већ преузели монопол. Председник редовно упозорава на опасност од обојене револуције, али нико ништа.

Други, сложенији приступ био би да чекамо да се поштени организују и створе критичну масу. Али то не иде без спремности на жртву. А пошто је у нашем менталитету већ уписано да је поштенијем лакше да се снађе и пређе у групу која краде (било у маркету, било ван њега) критична маса се никада неће створити. Главни структурни проблем је што на крају све опет плаћају поштени, а како их је све мање и полако нестају, бићемо сведоци „пинг-понг“ економије, где једни лопови пребацују терет на друге, јер осталих и нема.

Драги суграђани који подржавате председника, немојте више да мучите тог напаћеног човека. Не треба да му аплаудирате - само престаните да крадете и да лажете. Одбијте плату у јавном предузећу коју нисте зарадили, прескочите неки намештен тендер, не пристајте на корупцију и видећете да ће све бити јефтиније.

---

PS

Крајем 80-их година прошлог века мој отац је добио стан у Београду од фирме где је радио и одвајао средства за ту намену. Некако су га убедили да је тај стан већ усељен и да у њему живи неко кога су непоштено прескочили, па му предложили да сачека следећу доделу јер ће бити први на листи, а та фирма је ионако редовно делила станове.

Нажалост, није то дочекао и остали смо без стана. Недавно сам у медијима прочитао да је та иста фирма продата за 0 динара и да је у папирима било сакривено више од сто станова у Београду. Ту је вероватно био и један од станова који је требало да припадне мом оцу.

Ово наводим као пример да способни људи блиски свим властима код нас нису крали од државе, већ од конкретних људи. Мој доживљај државе у којој живим је такав да ми је данас лакше да, ради студија унуке мог оца, изнајмим стан у Београду него да покушавам да јурим недостижну правду. Борeћи се против тог осећаја немоћи, редовно сам на свим протестима.

На крају крајева, та фирма је правила брану Газиводе, коју смо такође уступили за 0 динара. Имајући целу слику у виду, решио сам да учествујем на свим протестима, па и оним  које организује и владајућа странка. Нажалост, кордони полиције и закони физике нису ми дали да присуствујем са обе стране, што у оваквим околностима сматрам својим неоствареним грађанским правом.

Бојаџијска буна

Гледајући токове новца, рекло би се да револуцију воде нижи режимски кадрови – класична породична свађа око наслеђа. Плен се сада  успешно преусмерава ка гласачима, ботовима, ћаћима, навијачима и батинашима, па ред је да бар нешто одраде за дневницу.

Већини то не смета; само их повремено опомену да не претерују и не увуку странце у чарку, јер би онда морали да отворе и фондове за пале борце и ветеране. Ипак, процена је да нас њихово „дај да се и ја огребем“ неће коштати више него иначе.