Све-интелигенција

На забринуто питање како ће се млади изборити са вештачком интелигенцијом, можда је најтачније одговорити реторички – а како ће се изборити без ње?

Уз то, у свету у коме се младост све чешће приписује свакоме, мора се констатовати да се ова забринутост не односи искључиво на младе. Она се тиче сваког човека.

Поред вишедеценијске помаме за младошћу, данас живимо и у времену опште помаме за AI. У мору нових термина скоро сам налетео на израз holistic intelligence, а нешто ниже и на integral intelligence, где један бивши технократа забринуто износи етичке недоумице везане за AI. Што би рекли спортски коментатори - иницијатива је прешла на другу страну! Његова ексцентрично наглашена љубав према човечанству (као таквом) упозорава на могућност манипулације страхом. Мада, могуће је да је човек заиста добронамеран, што се у ретким медијским случајевима може и догодити.

Све ме то подсети на полемику светог Николаја Велимировића и његову тезу о све-човеку, супротстављеном Ничеовом надчовеку. У овом случају, прецизније, реч је о суперчовеку - или још прецизније, о суперинтелигенцији.

Са појавом уско специјализованих AI агената многи немају проблем. Штавише, многи се и одушевљавају, нарочито они које ће та иста технологија заменити. Та историјска иронија већ је једном кулминирала у кованици да револуција једе своју децу. Срећом, данас, у времену софистициранијих технологија, рекло би се да их неће појести, већ ће их једноставно cancel-овати.

Сплетом несрећних околности, из прве руке имам увид у то шта AI аутоматизација значи у пракси. Заинтересованост за њене могућности најпре ме је одушевила способношћу да потпуно разуме дислексичара попут мене, а затим ме је лагано одвела у свакодневно коришћење агената. Одушевљење тиме како ме „разуме“ у неколико реченица, олакшање због избегнутих непотребних састанака и чињеница да могу сам да завршим посао. Све је деловало безазлено! Све док страст није постала толико опасна да сам почео да радим задатке за које нисам имао никакву припрему нити претходно искуство. И то успешно!

Своју забринутост поделио сам са професионалним контактима и издвојила су се два случаја.

Први ми је испричао један од најцењенијих домаћих програмера. У интимности сопственог prompt-а признао је да не уме да реши проблем. То је у мојој бранши донедавно био незамислив случај. Срамило га је то што у сопственом коду апликације коју је сам изградио има грешку коју може да дијагностикује, али не и да „излечи“. Планирао је да ангажује светски познатог консултанта, специјалисту искључиво за ту врсту проблема, али га је хитност натерала да се упусти у разговор са AI. Не само да је добио одговор, већ му је AI исправила грешку која му је годинама правила проблем. Све је трајало десетак сати, с тим да је девет сати потрошено да му AI објасни шта је сама урадила.

Други случај је признање једног developer-а да је исправно решио доменски проблем који уопште не познаје. Сви тестови су прошли, не само они које је писала AI, већ и они које су писали доменски експерти. Ипак, он не само храбро већ и одушевљено признаје да и даље не разуме проблем који је решио.

Коришћење уско специјализованих агената постаје толико корисно да велике корпорације већ излазе са проценама уштеда. У том смислу, Citibank наводи да су у кратком периоду коришћења AI програмери „ослободили“ око 100.000 сати рада недељно. Ко има стрпљења да чита дуге текстове, схватиће да је то у просеку два до три сата по developer-у. Другим речима - део радног времена већ сада постаје сувишно. Да ли у сатима или у људима, видеће се брзо. У већ споменутој индустријској револуцији прошло је много времена до појаве синдикалног удруживања и још мало да контролу над вођама синдиката преузму други заинтересовани актери.

Наравно, банка је искусна и то не формулише као губитак послова, већ као могућност да се људи баве другим приоритетима. Или то значи да се до сада нису бавили приоритетима, или су свесни да масовни откази отварају друго питање: коме ће уопште требати банкарске услуге?

У ком ће правцу све ово ићи тешко ми је да замислим. Мислим да је исто тако тешко и много позванијима. Сваког ко изађе у јавност са јасним решењем сматрам смутљивцем, а нарочито ако нуди готов одговор. У мојој бранши већина се понаша по инерцији, а емпиријски гледано, то је увек фаза која претходи слободном паду. Организација посла већ сада је потпуно погрешна.

Ово је први пут у историји IT-ја да за прелазак у нову фазу није потребно никакво ново знање. То значи да неће бити трошкова обука, прилагођавања, тестирања, стандардизације, усклађивања концепата и надоградњи на нове верзије које нас уче да старе нису биле добре. Мењају се и процеси обуке, запошљавања, комуникације, састанака и управљања пројектима. Највећи изазов биће то што ће се производити много брже него што човек може да провери да ли му одговара.

Можда је највећи проблем управо то што ће developer-и испоручивати оно што је и тражено. Програмери су увек били новајлије у домену и задржавали су право на грешку, а из грешака су се рађале нове идеје. Где је све савршено, нема потребе за новим идејама. Отуда и мит о програмерима као генијалцима.

Брзина израде софтвера и његове контроле квалитета ће се драстично убрзати, што ће довести или до драстичног пада цене услуга, или пак до још драстичнијег раста зараде власника IT фирми, што је увод у економске проблеме познате као дефлација и неправедна расподела богатства. Ако се испостави да један човек може да ради посао целог тима, да се комуникација сведе на неколико прецизираних питања  програмирањем ће моћи да се бави свако. Показало се да програмери, уверени у сопствену генијалност, преко 95% времена троше на репетитивне и рутинске послове и ту, искрено, нема баш много места за жаљење.

У мом случају то значи да се проценат посла који волим да радим драстично повећава. Оно што ме брине јесте ко ће у ланцу - власник капитала, његов бизнис аналитичар, консултант у мојој фирми и ја - остати без посла. Барем троје је под знаком питања. Ако консултант може преко ноћи да постане програмер, онда ћу ја морати да постанем или консултант, или бизнис аналитичар, или власник капитала. А ту се природно поставља питање: ако сам већ власник капитала, зашто бих се уопште упуштао у било какве анализе бедне свакодневице?

Прави изазов је суперинтелигенција, односно свеопшта интелигенција - унија свих уско специјализованих интелигенција. Али не проста унија. Изазов је још већи када се зна да у тој области Кинези имају највише успеха, и то, како тврде они са највећом моћи до сада, није било планирано. Ако већ данас постоје процеси који превазилазе не само интелигенцију корисника, већ и већину оних који разумеју суштину математичких моделе која стоји иза свег овога, поставља се питање шта све човеку неће бити јасно у свеопштој интелигенцији.

Прецизније – шта ће му уопште бити јасно. Кулминација долази у тренутку када једну AI тренира друга AI, а потом тренира саму себе, чиме је потреба за човеком превазиђена. Остаје нада да није превазиђен човек, већ само његова интелигенција, и да се сва филозофија не своди на производни и потрошачки процес.

То ме са страхом враћа Ничеовој тези: знање није неутрално - оно је израз воље за моћ. Моћ би тада била додељена ентитету који не може бити под контролом човека. Још опаснија је Хајдегерова теза да, када техника постане тотална, знање се замењује аутоматским управљањем. Знање не нестаје, само човек престаје да мисли. То ме напокон доводи до разумевања постмодерниста и везивања знања искључиво за индустријске успехе.

Све ме то води закључку да је знање ионако било привремена категорија, везана за индустријску револуцију, а да ови догађаји са AI означавају њен крај и почетак нове епохе. Колико ће знања бити потребно, тешко је рећи, али онај ко буде имао најбољу машину за суперинтелигенцију моћи ће лако да доведе у зависност свакога ко се у својој лењости ослони на туђе мисаоне процесе. Мада, сама нада да ће постојати више различитих машина делује наивно, јер ће у супер финалу  победити најбоља, или ће пак победити све остале ентитете, укључујући и свог тренера.

На крају, и један оптимистичан обрт: иако је AI у почетку деловала као највећа крађа интелектуалних добара, полако се појављује као посредник међу људима. Као нешто што их у интелектуалном смислу надмашује ипак се појављује на вертикали, што нас доводи до закључка да смо са технолошке пљачке прешли у теолошку. У том смислу, бар они са јаким теолошким темељима немају разлог за бригу: све је ово само још једна од пролазних фаза. Ако се и време убрзало, онда ће свакако бити и брзо пролазно. Зато би требало да се, као у случају супротстављања свечовека надчовеку, надамо победи свеинтелигенције над надинтелигенцијом, ма шта то значило. За мене је то више игра речи него разумевање шта сам хтео да кажем, али уз чврсто уверење да није богохуљење.

PS

Након седам дана коришћења професионалног налога, током којих сам искључиво постављао питања и разматрао уско стручне проблеме, AI је предложила да ми опише личност. Волео бих да видим некога са довољно јаким карактером ко би такву понуду одбио. Иако ми је понудила опис личности хороскопског нивоа, садржи неколико прецизних констатација које су ван домена моје струке. Тако ме упозорава на могуће проблеме на послу повезане са мојим типом личности и предлаже мере. Оно што ме је највише разнежило јесте савет да вишак енергије усмерим на хоби и препорука да пишем блог за узак круг људи - до чега сам, занимљиво, већ сам дошао, што ме је уверило да је баш интелигентна.

Оптужбе као исповест

Моју теорију о студентима у блокади квари познанство са некима од њих који су ових дана редовно долазили у моју кућу. Не, не, повод није био избор боје револуције, већ сломљена кошчица у стопалу моје ћерке. То што се њихово понашање не уклапа у моју теорију ни најмање ме не спречава да је изнесем, осокољен разним трабуњањима о истима.

Због немоћи да сопствене проблеме решавамо на нормалан начин, а из искуства да ни ненормални приступи нису дали позитиван исход, једина шанса је била да се појави мистериозни покрет као „сила која се изненада појављује и решава ствар“.

Они позвани били су преокупирани личним обавезама, па су изабрани постали насумично покупљени беспослени уличари. Нису баш нешто, ал’ боље немамо. У ствари, боље имамо, али имају нека преча посла, по правилу везана за буџет.

Но, да се ја вратим на моју теорију. Ако икад ово прође, а мора проћи, испоставиће се да иза целог студентског протеста стоји један шалин који у доколици отвара неколико десетина налога на мрежама. Његово је било само да повремено пружи шансу свакоме да каже шта мисли о себи. Да би оставио утисак масовности, у игру уводи термин пленум. 

Први су се навукли ови из режима и у почетним фазама једини су држали тензију. Да није било њих, тај шалин би завршио као и сваки други кловн. Шта год он предложи, ови из режима ураде брже и боље. Толико су јаки да су, као једини, остали да блокирају улицу и то ону главну. Организовани су професионално, па имају и мобилну инфраструктуру, препознатљиву по TOI-TOI тоалетима.

Ја претпостављам да ће ових дана онлајн предати захтев за легализацију објекта, јер је сам тренутак доношења таквог закона индикативан. Тиме би постали већи шалини  и од самог шалина - Шалини који само жела да се шале, на пример.

Одмах иза њих су се офирале опозиционе странке. Њихов професионални бизнис контролисаног удара без последица по режим осетио се уздрман. Испоставило се да није једноставно бити и контролисан и противан. Изабрали су судбину да иду у пакету са режимом, јер је све остало носило већи ризик за тренутне приходе по том основу.

Дуже од њих се држао невладин сектор. Ушушкан у страним донацијама, као ексклузивни заступник интереса оних који могу највише да плате, требало им је дуго да уоче да више нису ексклузивни и да им пада тржишна вредност. Тек у задњих пар месеци отвореније наступају против студената, ма ко то они били.

Најдуже је требало салонским интелектуалцима. Након што су кафански националисти разоткрили своје квази-позиције, салонски интелектуалци су нам дуго били једина нада. Но и они су на почетку заузели пасиван положај, тврдећи да су неутрални. Били су превише уплашени за свој положај неутралности, жалећи се да их сви редом нападају за оно што су сами хтели да буду. Плашљиво су заступали свој јуначки став. Прво су се стидљиво правдали, па срамили, па бранили, а онда су кренули и у отворену кампању неутралности, називајући будалом свакога ко није неутралан.

Тек одскора скупљају храброст да отворено прозову студенте. Њима увек треба најдужи увод. На почетку пасус против власти, што им онда до краја текста даје слободу да оплету по студентима. Они су доказали да се човек може поштено избламирати, а при томе све тачно рећи. Ако се аналитички прочитају њихови текстови, то је у ствари исповест о сопственом ћутању. Сваки пут кад прозову студенте за неозбиљност, у ствари сами испадну смешни, у откровењу сопствене неспособности да понуде алтернативу ономе што исмевају.

А овај шалин, као шалин - „само ћути и гледа“.

Сад кад су се сви офирали, остаје да видимо шта је окупациона комисија решила да уради са нашом судбином. А може им се шта им год прохте, сем ако се још шалина не удруже око овог шалина, па се тако смешни не позову на свој став. Не би то био први пут да су неозбиљни победили озбиљне, али поставља се питање на коју се силу уздају: на оне западне које формално заступа Шутановац или на левље које заступа Вулин. То је, ваљда, сваком нормалном испод части да разматра.

Захваљујући једном анонимном шалину, бићемо принуђени на једини прави пут, а то је да се уздамо у вишу силу и у своје шалинске снаге.

Срећом, све ово је праћено и глобалним колапсима, тако да ће наш очекивани колапс бити само један у низу, и могло би се рећи да спадамо у групу оних народа који су најдуже спремани за колапс. Но, по свој прилици, оно што ће режим изненадити свакако није колапс државе,  то су једино организовано и систематично припремали. Изненадиће их лични колапс, јер ако највећи глобални криминалци уведу приватне санкције нашим домаћим највећим криминалцима, поставља се питање где сакрити плен. Тренутна спољна политика је кулминирала у речима популарног народног текстописца — „ни на исток, ни на запад“.

Према истраживањима, напаћеном народу највећа сатисфакција је пленидба имовине локалним кабадахијама. Неправда је толико кулминирала да се уопште не поставља питање ко треба да плени, а по правилу, у таквим пљачкашким сценаријима најбоље се сналази западна традиционална јавна школа, подржана западним тајним службама. Кад санкције буду објављене,  а биће у наредних пар месеци, видећемо колико високо су ишли. Ако буду ишли превисоко, онда ће високо позиционирани домаћи мафијаши морати да се наплате од ниже рангираних, ако им буду доступни, и тад креће права револуција.

А шалин, ко шалин "само ћути и гледа".

Можда тај шалин схвати да је претерао, али ће до тада многи бити намирени и сви ће тврдити да су већ од почетка били уз шалина. Интернет памти дуго, али то не мења перцепцију људске  меморије. Опет ће се све ово завртети у круг.

П.С.

Ремек-дело „Како сам победио револуцију“ може настати у пензији, у затвору или у прогону, али је најмање спорно у установи где је победа питање личне интерпретације, коју је надлежни лакар пилулама исконтролисао. Све супротно томе већ је митологија, а од мита се давно одустало. Бестселер није спорaн, остаје само питање жанра.

Резерват варијанта

Садржај текста намењен је искључиво старијим особама, уз претходно добијену конзилијарну сагласност. Стручњаци који врше клинички увид у материјал нису изузети од упозорења.

Наш оптимизам произилази из чињенице да се овде, као ретко где у свету, може лепо живети од песимизма. Довољно је да се појавиш као аналитичар са мрачним тоном и одмах си пророк. Постоји ризик да повремено испаднеш и ентузијаста, уколико узмеш у обзир развој стварних догађаја, али те теши то колико су тек смешно испали реалисти. Реалиста више и немамо употребљивих, јер су завршили са тешком дијагнозом анксиозности и депресије. Тимe се наша реал-политика свела на будале. Они су и најгласнији и имају највише идеја.Те идеје своде се на то да неко други треба да реши наше проблеме, уз чврсто уверење да то мора бити у нашу корист.

И од нарикања над тешком судбином се може лепо живети, јер је режим заинтересован да свима подели дискрециона права по основу пасивизма. Повремено изгледа као да управник луднице пацијенте намерно излаже интерним сукобима како би „чике у белом“  могле предахнути. У овом случају, „чике у белом“ су са црним капуљачама. Све је мирно, јер чак и истински побуњеници који би рушили систем напокон увиђају да он уопште не постоји.

Нашли смо се у ситуацији потпуно свесне капитулације. Она је прихватљива, јер проистиче из искуства да би свака опција у којој би се питали домаћи актери била гора. Кад смо се већ договорили за капитулацију, онда је и избор прилично једноставан. Могли смо да бирамо исток или запад. Она источна варијанта, у коју је највише наде полагано, више није доступна. Кад` се сигнал и појави на кратко, оператер је лично баба Јулино чедо. Они још источнији показали су се као бахати послодавци који овде сатиру не само природна богатства већ и људе, до чијих су живота стигли нескривеном системском корупцијом. 

Ови са Запада нас не желе док се не преумимо у потпуности, а то се баш одужило. Јавно и отворено нам то саопштавају, али у недостатку друге варијанте ми их и даље понизно вучемо за рукав, молећи барем за позицију резервата.

Они најгласнији са својих дигиталних налога редовно поручују да „губернија није за Индијанце“. Остају нам студенти као једини довољно наивни да се нечему надају. Прво су их сви храбрили да се побуне, а чим су кренули да успевају  одмах су им стављали клипове у точкове. Хероји се подржавају само док су безопасни.

Одједном, најгласнија група против садашње ситуације тврди да је режим одговоран за овакво стање и да би, у случају да се окрене Западу, био бољи од студената који покушавају да поправе систем. Тако је почетна солидарност због погибије људи услед корупције потпуно спласнула, што је охрабрило државу да још масовније спроводи сличне пројекте. Кључне инфраструктуре градимо тако што директор лично у видно припитом стању улази у тунел да докаже да није урушен  кад већ инжењери немају храбрости. Мора да је пак њима забрањено конзумирање алкохола на радном месту. Након распродаје кренули смо у поклањање, и то генералштаба, и то онима за које смо сами рекли да организују обојене револуције. Јака на извору, лојалност се као вода увек прилагођава терену.

Послодавци су очајни, па увозимо радну снагу исто као млеко у праху и месо са прекуцаним роковима употребе. У мом граду највећа пекара и највећа продавница хране ангажују имигранте - гостољубив народ, верујемо свакоме, поготово ако је јефтинији и то само због нижих пореза.

Од радне снаге у јавним предузећима остали су они који немају ни рад, ни снагу. Њима је толико добро да су они који морају да раде постали љубоморни. Има и горих примера - доктори у хитној помоћи морају да раде, али су на њих љубоморне колеге због цене дежурстава, иако су иста по сату седам пута мање плаћена од дежурства вулканизера у данима смене годишњих доба. Временом ће се решење наметнути само од себе - хитна помоћ нам ионако не треба, јер је сизифовски спасавати људе којима после ионако нема помоћи.

У мору разочарења једини нормални су они што са надом дочекују долазак Запада у наше мало село. Они ће се тек разочарати, а до тада ће им требати кривци. Зато је препоручљиво да свако ко мисли другачије своје мишљење задржи у своја четири зида.

Свакако имамо паметнија посла, јер нас чека пеглање великих социјалних разлика. То би и до сада ескалирало, али заинтересовани никако да схвате да нико други неће решавати њихове проблеме, колико год претили порукама по друштвеним мрежама. Летимичан поглед на структуру штедње становништва говори да 80% породица има мању уштеђевину од 1.000 евра. Још 10% мању од 10.000 евра. Свега десетак посто има штедњу око 50.000 евра, а две хиљаде најбогатијих породица у Србији има просечну штедњу од милион и двеста хиљада евра. Ситуација је још гора када се зна да они богатији свој новац држе у страним банкама, сефовима, злату, обвезницама, акцијама, криптовалутама, и некретнинама.

Да све то буде горе  структура кредита говори да су стране банке домаћем живљу делиле новац узет од домаћих штедиша, јер смо неспособни сами да то организујемо. Само 700.000 породица нема кредит, а 600.000 породица има кредит мањи од 5.000 евра, и то само зато што нису могли више да се задужe. Дакле, систем функционише све док оперативни токови новца могу свакоме, по сопственој опсесији, да уделе припадајућу дозу. Кад први пут „штуцне“ креће ланчана реакција. На крају таквог ланца су по правилу букагије.

Становништво чак и добро стоји имајући у виду у каквом су стању предузећа. Од највећих јавних имамо случајеве да су задужена више него што вреде, а од мањих приватних опстаће они који су све време били ситни. Што се тиче пољопривреде  она не постоји у смислу да већем броју људи може обезбедити егзистенцију и независност; више је статистичка грешка, а системски је убијана од увозничког лобија (колонијална кованица) и комплето страних власника прехрамбене индустрије.

Једино добро стоји ИТ сцена, тј. стајала је до задњег истраживања по којем 62% ИТ професионалаца активно тражи посао у иностранству. Новaц овде није разлог, јер ИТ сцена у Србији више није јефтина радна снага - сада се као главни аргумент у корист успеха наводи западни „mindset“. Наш асимилациони потенцијал се у појединачним случајевима  претвара у кинетичку енергију.

Све у свему, ситуација је таква да мањина која се потпуно интегрисала у западни вредносни систем има разлога да се љути на већину која је у агонији тражења спонзора. Што би рекао народни певач: „ни на исток, ни на запад, на север, ни на југ… се вртим још у круг.“

Проблем је што ова мањина не нуди неко решење већ само прети, што  покреће на инат, па нам је  једина суверенистичка политика настала из ината  већине која не жели предузетној мањини пристојну будућност. Нек` и колонијалиста  осети проклетство  комшијине краве!

С` обзиром да је свака порука већ закаснела, потреба за закључком постаје сасвим сувишна.

П. С.
Можда се и у нашем случају појави неки јунак као Џеронимо и филм о последњем Србиндијанцу који је пружао отпор холивудској неминовности. Ко ће писати сценарио сада је небитно кад смо већ добили Оскара за врхунску глуму и режију.

И док шкрипи, ми климамо

Претпоставимо, макар за тренутак, да живимо у уређеном и праведном друштву.

Да су нам политичари најпоштенији, да смо Косово вратили под свој суверенитет и да водимо суверену политику којој се сви диве. Да имамо највише аутопутева на свету, железнице које лете, а таксије које плове небом. Да живимо у миру и слози, у поштовању Устава и свих институција које раде беспрекорно, баш као у приручнику за демократију.

Да су нам војници, учитељи и свештеници најцењенији у друштву, да мита и корупције нема ни у траговима, да су нам плате веће него у Европи, а цене ниже него у Азији. Да нам је све потаман и да нам само још недостаје национални стадион - тај симбол просперитета и народног јединства.

Да смо се пласирали на Светско првенство у фудбалу и освојили злато у кошарци. Да су нам сељаци богати као банке, радници запослени и насмејани, дијаспора се вратила кући, а вишедетне породице добиле толике бенефиције да се деца рађају као на траци. Да деца у школи уче у складу са традицијом, да студенти не одлазе већ остају да граде своју земљу

Да власт у сваком тренутку може да окупи чак 47.000 искрених присталица, а опозиција једва да скупи пола од тога. Да је за све то заслужна мудра и непогрешива политика председника „седања на четири столице“, човека кога сви светски лидери поштују, који седи у првом реду на свим обележавањима и који је примљен у Овалној соби као да је код куће.

Да околне земље желе да се уједине с нама и спремне су да испуне наше услове.

А онда,  чисто хипотетички, замислимо да смо се, не његовом грешком наравно, нашли у ситуацији у којој та политика више не даје резултате. Да столице почињу да шкрипе, а под ногама остаје само празан подијум. 

Претпоставимо и да председник опет има генијалну идеју како да неоштећени изађемо из глобалног сукоба. Тада би нам били потребни избори - да се кандидује та нова, генијална политика која уме да стоји усправно, без столице  и без страха.

PS

У супротном, остаје нам да живимо у вечитом страху шта све будалама може пасти на памет и да се само молимо да се не појави неки још већи лудак. Јер, ако је већ све тако добро онда увек „Може и горе.“

🚶‍♀️ Какво искуство!

Дарија ме је својим утисцима са пешачења од Чачка до Новг Сада стварно потресла. Толико емоција, људских прича, искушења и лепоте - све сабрано у једном путу!

Видело се колико је у групи било демократичности, поштовања и зрелости, чак и када су се појављивали сукоби - све су решавали разговором и мирно. Ипак најјачи утисак је био о онима који су увек спремни да другима излазе у сусрет.

Припреме - интернет савете, разговор, медециски савет и превентива да спречи жуљеве и како да јој ноге издрже дуге дане хода.

🌄 Доживљај Србије, природе и људи — неописив. Од заласка сунца на Дивчибарама, преко равница Мачве, до изненађења када је схватила да у многим селима живе само стари људи. Све је изгледало као жива слика наше земље - лепа, тужна и величанствена у исто време.

Наравно, било је и изазова. Преговарали су са онима који су више били ту због камере и публицитета, а не због заједништва. Морали су чак и да искључе једног учесника који није поштовао правила. Али баш у тим ситуацијама појавила се солидарност, емпатија и зрелост.

🙏 Посебно ме је дирнуо тренутак када је дошло до расправе око читања молитве „Оче наш“. У групи су били атеисти, муслимани, католици и православци. На пленуму је предложен  компромис који су сви прихватили - да они који желе могу мирно да се моле, без театралности и наметања другима. Мудро, мирно и с поштовањем према свима. Православни су остајала на молитви као што су и  муслиманима организовоали  простор за молитву и исхрану у складу са њиховом вером.

🎶 Имали су и преговоре о музици и песмама - неки су инсистирали само на литургијским, други су желели разноврснији избор. Текстови са вулгарним садржајем нису улазили на листе. Преговарали су чак и о томе ко ће носити заставу и где ће се у поворци налазити освећени крст са Хиландара. Све је решавано тако да се сачува демократски дух и да ниједна мањина не буде дискриминисана док је већини  омогућено да задржи своје интересе.

🏡 Спавали су у разним кућама  пуне гостопримства. Једни домаћини су је имала чак и просторију за масажу, где су их професионалци опорављали после дугих дана хода. Једном их је угостила наша редитељка која живи и ради у Њујорку. Други домаћини су им платили хотел. Имали су договоре око приоритета - ко ће спавати на бољем месту, како се захвалити онима који уступе свој комфор другима, али и како поступити са онима који гледају само себе.

🕊️ Препознавање менталитета градова и типова људи било је занимљиво и поучно. Свега је било: смеха, умора, шала на рачун „фолираната“ и оних који много обећавају, а мало ураде. Али осећај заједништва и пожртвованости преовладао је.

💪 Имали су дане кад су пешачили и по више од 40 километара. Било је и тешких тренутака - када је група морала да прилагоди темпо да би сви могли да прате. Било је понека суза због неочекиваног напора, али није било одустајања.  Све је решавано достојанствено, без вређања и подела.  

Све у свему, верујем да ће јој ово искуство много значити у животу. Иако још не сагледава све политичке и друштвене околности, осетила је оно најважније — дух заједништва, искрену солидарност и живу Србију на сваком кораку.

Четири сахране и свадба

Према званичној статистици, да би у Србији добили позивницу за свадбу, потребно је претходно испратити бар четири особе „на боље место“. Са таквим сазнањем, свака позивница мора се примити са извесним страхопоштовањем.

Најчешће ћете се, по закону просечности, наћи за столом где су сви „у зрелим годинама“, а при томе неожењени, неудате или у најбољем случају разведени. Љубав, чини се, данас цвета најчешће у одсуству брака.

Има и оних који тврде да су позивницу добили са линком ка ресторану који води до странице где је преко целог екрана приказана цена по столици. Тада породица сабира и одузима: ко ће све отпасти, да се не би носио поклон већи од кумовог. На свадби се, разуме се, не штеди: цигаре су скупе, јела богата и јака, а музика гласна.

Музичари су посебна прича. Недавно сам разговарао са власником бенда: његова тарифа је као да пева победница „Еуро сонга“ лично. За сиромашније постоји економска варијанта у комје случају цена као да гостује победник „Звезда Гранда“. Младенци касније отплаћују музички кредит, гости поклонски, а сви заједно верују у љубав на одложено плаћање.

И тако, све је весело, све по протоколу. Сви се сликају, сви се смеју и надају да ће баш ова љубав трајати дуже од исплате кредита.

Није ни чудо што су најпредузимљивији уметници направили оркестар и за свадбе и  за сахране.

У паузама између свадби и сахрана бавимо се својим послом. Живимо у култури и цивилизацији где је строго забрањено мешати се у туђе послове. Некада су такви људи, који гледају само себе, називани идиотима, јер нису били способни да препознају заједнички интерес. Нажалост, солидарност смо срозали до тог нивоа да ни након годину дана не можемо да се сложимо да није нормално да људи масовно гину због корупције. Они који спречавају власт да преузме одговорност морали би да знају да је то ненормално, чак и ако би режим био онакав каквим се представља.

Ствара се утисак да су подела, сукоби и мржња једина шанса да се одржи мир и стабилност.

У таквим околностима најгласнији су они који имају лични интерес. Њихова бахатост превазилази границе лудила, тако да пристају да на друштвеним мрежама објављују нетачне описе догађаја које сви могу да виде из прве руке. Коме се жели обратити, није јасно.

Сасвим је логично да то раде на својим телевизијама, где људе мајмунишу, под условом да никад нису чули за интернет, а испоставља се да таквих и даље има.  Или имају интернет и налоге чији су алгоритми затровани оним бесмисланим порукама што нас доводи до објашњења горње мистерије. 

Новинари на јавном сервису одавно су се помирили са улогом саучесника у удруженом криминалном подухвату, али још и успевају да се крећу испод граница достојних човека својим полуистинама, које праве више штете од приватних медија, који су пронашли свој таргет - будале.

С` једне стране публика су без интернета и зуба,  а са друге без емпатије. Ови други виде свој лични интерес у евроатланским интеграцијама и инсистирају да их сви подрже, да само њима буде боље. У ствари, најбоље би било да они наставе своје корпорацијске обавезе, док сиротиња, којој је свеједно у ком ће систему живети, не реши њихов проблем у њихову корист. Просто су љути што  други не раде как би њима било боље. Куну се у демократију, а само би им тоталитаризам помогао да им буде боље.

Дакле, осим тоталитаризма власти, у нас се јавио и тоталитаризам оних који би да их руше. Посматрачу са стране то изгледа као борба два крила КПЈ у ком се одлучује- ко треба да нас даље води. Да ли оно крило које се одлучило да глуми националисте или оно које глуми грађанисте? Остала већина насела је на пропаганду оба крила и стоји пасивно са стране, чекајући ко ће победити, промовишући свој пасивизам као неутралност.

Постоји огромна могућност да нека екстремна мањина остане или преузме власт, јер постаје очигледно да већина није способна да се солидарише око минималног људског достојанства. О националним интересима нема смисла ни причати, јер се налазимо у могућности да нас окупирају они који су нас бомбардовали и поробљавали,  а испоставило се да је једина глобална сила која им се може супротставити у нас изабрала за своје представнике највећи шљам. Једина гора варијанта по нас од НАТО-а била би да нам вођа  југословенске левице брани колективне интересе. То стварно изгледа као капитулација,

У мору спинова са мрежа која су нас задесила ипак бих издвојио ону слику на којој патријарх СПЦ благослови помирење КПСС и КПЈ при отварању руског историјског друштва у Србији. Као да је самим именом неко желео да поручи да Руси у Србији могу полако да иду у историју, а када се на све то дода контекст пустања снимка на ком наш патријарх снисходљиво прича са председником Русије о цветној револуцији у Србији, а знајући да тај материјал могу да пусте имају руске службе и да су га оне послале као поруку. Остаје питање да ли смо све добро разумели, а за себе могу рећи да се надам да нисам ништа исправно укапирао!

Тако су студентима остали једина нада, и то је заиста обесхрабрујуће, али друга могућност не постоји. Зависимо од добре воље младих, а надамо се у њихову наивност, јер заиста нико нормалан не би помислио да преузме вођење државе са оваквим наслеђем.

Међу тим студентима је и моја ћерка, која се упутила на протестно-комеморативно пешачење од Чачка до Новог Сада. Испратио сам је са свим  саветима на које имам право - ћутке.

На самом факултету имао сам прилику да видим како су организовани, и нисам имао никакве замерке. Оставили су утисак младих који знају шта хоће, иако лично никада не бих насео на пропаганду да сам је чуо од неког другог. Сценографија је била мала, али шарена: од икона, шубара, кокарди, беџева, худија, ланчића, Snapback капа, беретки, па до египатских застава. Било је занимљиво видети брадатог младића који са шубаром и кокардом цупка уз мелодију партизанске песме Bella Ciao.

Кренули су по киши, а испретиле су их увредљиве коментари са обе стране тоталитаристичког крила КПЈ. Јадни су тврдили да су усташе, а други да су љотићевци и клеро-фашисти, компромитујући само своје друштвене налоге. Нису сви налози били плаћени јер било је и оних који очито нису могли да схвате да млади негују прво на различитост. Касније сам желео да јој објасним термине које други користе за њих, али после кратког разговора схватио сам да то њима није важно, па тиме ни мени.

Пропустили смо шансу да сами решимо своје проблеме, и сада смо у ишчекивању страних понуда, са потпуно јасним сазнањем која страна има веће шансе. Ако опстанемо као народ, неће бити разлога да захваљујемо било којој земаљској сили или појави, јер безнађе друштвених околности у које смо упали постало очигледно.

ПС

Што се мене тиче, мој интерес је да се изборим за статус опозиције, али већ видим да ће и то бити врло тешко. Бојим се да ћу постати онај несрећни посматрач који аплаудира и једнима и другима, или, још горе, онај који аплаудира само онима на власти. Бити инаџија као досад је постало апсолутно бесмислено.

Причица о Трећем Путићу

Не познајем никог из свог окружења ко има већи коалициони потенцијал од мене. До тога сам дошао избором саговорника по моралним категоријама, а и њиховом дозволом да могу комуницирати искључиво искреним порукама, делећи исте мисли, утиске и ставове без обзира на убеђења. Готово увек сам копиране поруке упућивао људима са врло различитог политичког спектра. Често су те поруке биле непотребне, понекад и иритантне. Док је већини било удобно и свеједно, ја сам остајао потпуно непотребан и као такав био око цензуса и са малим кругом истомишљеника размењивао ставове о Косову, културном идентитету и традицији.

Међутим, у критичним ситуацијама, као што је садашња, многи се окрећу у правцу у коме траже принципијелни људе који желе да живе у уређеном и правичном друштву мислећи да су такви већина. Обично  су затечени новом нормалношћу у којој таквих готовао да и нема што ситацију чини конфликтоном.  Ми смо  превазишли кризу и сада смо у стању изнуде са системом с обе стране ивице колапса. До кризе тек треба да узнапредујемо.

Такав тренутни положај оправдава и даје легитимитет онима који гледају само свој интерес. Један део људи, мањина, са својим технократским знањем, позицијама и контактима, може се успешно снаћи у систему Европске уније. Они немају проблем са глобалним интеграцијама, живе удобно и конформно, без бриге о традицији и наслеђу. С друге стране, исти начин размишљања оправдава и оне који снисходљиво стоје уз власт по сваку цену, јер им једино то може донети привилегије. Слабих и сиротиње има више, па се уздају у демократска начела гласања и често себи дају за право да раде антиуставне и незаконите ствари, правдајући се већином. Они нас упорно и успешно убеђују  да након победе на изборим имају право да газе устав и урушавају институције, а да поражени немају никаква права док не пређу на страну победника, што се редовно и дешава. Чија је позиција етички ипставнија је потуно небитно кад већ имамо начелни договор да гледамо само свој интерес.

Сада, на свеопшту жалост, нема нове власти без подршке људи који гледају шири интерес, али такви су навикли искључиво на улогу опозиције  па не занју да преузмемо одговорност. Испоствља се да Ломпар њихов једини истнски предствних који има снаге и воље да отворено и искрено износи своја убеђења. Код њега је спрно само његов интелектуални идеализам и принципијелност јер га чине непредвидивим. Он може својом речитошћу сам себе убедити у оправданост рата са НАТО-ом или, пак, у свесрдну сарадњу са европским колонијалистима само у циљу обарања режима који је не само по њему погубан за Србију. Не кажем да ће нешто од овога учинити, али његова слобода да гради интелектуалну, а не политичку каријеру, ће многе његове саборце оставити на цедилу; па иако Ломпар при томе и није крив, његова позиција је морална и етичка категорија, а не политичка оператива.

Остали родољубиви и утицајни гласноговорници, свесно или несвесно, заговарају пасивизам, омогућавајући опстанак катастрофалних трендова. Они су се борили и изборили за статус представника националних снага, а сада се склањају у страну. То није поштено и морали би да трасирају трећи пут или јавно да дају отказ на те позиције, а не да деле испразне ставове, који иако често тачни не садрже никакав употребљив закључак, а камоли предлог за акцију. 

Само са људима као што сам ја можемо организовати коалицију која има широк потенцијал и уједно одложити велика питања за време када смо у повољнијој позицији. Јесте противречно што ми, који смо тек око цензуса, имамо овако високо мишљење о себи, али то нам се већ дешавало у сличним ситуацијама, тако да није питање колико нас има, већ колико ће нас бити.. Формално две трећине, а активно 2-3%. У тим границама ћемо се кретати у зависности од тога колико смо спремни да преузмемо одговорност и колико смо организовани и пожртвовани. Дакле, ближе доњој граници.

Зато је важно показати јединство и снагу сада, иначе ћемо дуго остати на коленима. Познајући навике наших ближњих суседа тај период биће понижавајући, али што раније започнемо терапију, веће су нам шансе да преживимо са мањим последицама. Нема оправдања да чекамо да неко други распише изборе или реши кризу, јер без јасног вођства и организације већина нема шансу да промени систем који је дотукао нашу свест и културу. Наше је да се боримо против бахате већине, а ако бахатих и нема толико колико се мисли, онда би стајање по страни тек била срамота. Остаје само да видимо како да водимо своју битку, а не туђу; то превазилази моје капацитете и чини ме оправдано љутим према онима који их имају, а ћуте.

ПС

Сада је тренутак за јасне одлуке, оштар и искрен став Ломпара,  а за касније нема никавих гаранција.