Збиром несрећних околности, ето нас у завршници трећег светског купа - ни кривих ни дужних, али зато традиционално неспремних. Ситуацију смо могли решити и пре финала и мирно отићи кући, али су пасивни одлучили да се прену баш кад су сви рефлектори упаљени и то не да заиграју, него да направе живи зид. Стратегија да се правимо мртви је неочекивано дала резултате. Нажалост не постоји могућност повлачења, а ни намештања резултата, а није да нисмо покушали.
Цео турнир, кажу, организован је у част славног средњег века - времена кад се није знало ко на кога удара, али се знало да ће син збацити оца. Само сада то иде цивилизовано, после дужег рекламног блока.
Судија гледа у сат као у спас, а ми не знамо ни против кога играмо. Договор из свалчионице је да навучемо камелеонску гарнитуру дресова и стопимо се с противником тако добро да ни VAR не може да нас разликује.
Стратегија да главни играчи истовремено седе на четири различите клупе изгледала је прихватљиво све док утакмица није ушла у продужетке. Сад нико не зна ко кога маркира, само се наивни истрчавају, док они искусни имају по пар резервних положаја. Повучени су сви резервни играчи.
Ситуација је узаврела до те мере да се национални стадион, онај под хипотеком свих већих светских повериоца, распада по шавовима и то не само симболично. Док бетон пуца, ми и даље расправљамо о односу левог и десног крила, храбро настојећи да се ујединимо у потпуном тактичком неразумевању.
Тренер, иначе, ради за противника. Не за једног, већ за сваког ко плати дневницу и обећа донаторску вечеру у некој амбасади. То до сада ником није представљало проблем, а сада одједном свима смета. Нико не зна шта се заправо дешава, док репортери свих медија уверљиво читају текст спремљен још пре почетка утакмице. Из изговореног се може сазнати само са којих се фреквенција одашиљу поруке.
Стручни штаб је заставом и транспарентима прекрио семафор, што тренеру пружа могућност да присутнима објасни резултат речима. Нико му, наравно, не верује, али то нимало не смета онима у VIP ложи који, у заносу, скандирају: „Победа!“. Остали, са јефтиним картама, узвраћају: „Пумпај!“, док се играчи осврћу и погледом питају где је лопта.
Лопта је одавно у ауту. Као и ми. Само што ми и даље стојимо на терену - чисто из навике.
П.С.
Ни раније нисмо имали ни план ни срећу, али смо побеђивали, јер кад је све изгубљено, онда је све и могуће. Не знам како ћемо победити овог пута, али знам да нико није упорније тренирао за тешка времена од нас
Нема коментара:
Постави коментар