За сада без доброг епилога

Први чин

Поставка сцене. На подијуму глумац, шеик и командир Територијалне одбране Охаја. Да се одмах разумемо – глумац није онај који глуми да глуми шеика из Бољег живота. То је стварно глумац, стварно шеик  и све заједно као да их је на кастинг послао неки пацијент са смислом за апсурд или бар љубитељ јефтиних ријалитија.

Други чин

Војска се поставља као „тампон-зона“ – између олигархије на подијуму и жртава које је та иста олигархија већ одавно ојадила. Војска је приказана у тавом светлу да је морају чувати маскирани полицаци као да  их је тога срамота. Полицајце обезбеђују приватне агенције које ничег није срамота. У четвртом прстену обезбеђења налазе се Кобре, које ће мало доцније демонстрирати како се „ломи“ редар на протестима. И Кобре су маскиране, док је редар у традиционалној ношњи коју употпуњује сигнални прслук.

Подиже се  петобојка -  редизајн  званичне тробојке. На први поглед рекло би се да је председница скупштине шила лично. Само они  најзлобнији у тим додатним нијансама  виде симболику дубљих подела и разлаза. Као да провокативно позивају на њено цепање јер таква не спада под кривичну одредбу Закона о државним симболима. Дефилују уз паролу: „Снага јединства“. Јединства, кажете? Па да: прво јединство – сви који добровољно пристају да их опљачкају. Друго јединство – клинци који још увек верују да живот почиње после дипломе, а не после пензије.

Трећи чин

Први, организовани и са плаћеним улазницама, аплаудирају по службеној дужности. Аплауз финасиран из буџета даје им довољну легитимност. То су они који никада не пролазе никакву безбедносну проверу. Јер шта ће им безбедност, кад имају војничку дисциплину и картон са упутствима када да тапшу.

Четврти чин

Други, неорганизовани студенти. Без позивница, на параду би могли упасти само као падобранци. У својој наивности дозивају војску у помоћ и радују се и најмањем наговештају од униформисаних лица. Однос личи на ситуацију у којој чекате да вам хирург намигне током анестезије. Ако вам се то чини немогућим, онда покушајте да замислите ток операције у којој је хирург добио анестезију.

Пети чин (пародија на комедију)

У сукобу грађана и олигарха, војска формира редове као Цезарове центурије из Астерикса и Обеликса. Они што су закаснили да уђу у формацију остају иза и придружују се народу, јер шта да раде, увек је бројност на страни сиротиње. Народ, наравно, погрешно схвати да војска прелази на њихову страну, па на крилима ентузијазма односи победу. У победничком маршу носе на раменима баш те „одбачене“ војнике, док остатак војске наставља параду. Јер не може сад да пропадне толико вежбање – генерално је срамота пред НАТО (Народна Територијална одбрана Охаја) ако ниси у ритму.

Пети чин (пародија на трагедију)

Режисер закључује: једини начин да млади виде оружје јесте да се уведе обавезан војни рок. Продуцент, међутим, замишља на шта би личили студенти који су прошли оружану обуку и негодује - та варијанта би превише скратила филм. Остаја при идеји да крај буде кад пукне филм.

П.С.

Публика подељена, махом равнодушна. Они који су очекивали десант падобранаца напустили су представу разочарани. Аплауз стиже једино из ћошка, од наркомана чији су дронови послужили као сценографија стратегије одвраћања. Остаје само једно питање – откуда наркоману дронови?