Dvadest pet godina je prosečnom čoveku trećina života. Period izmedju 19. i 44. godina je vreme kada smo u najvećem naponu snaga i sada odjednom završetak te faze mora da se proslavi. Prelazak u treću fazu života koja je po ovoj statistici i poslednja nije za proslavu, jer je sledeća faza uzemljenje.
Medjutim, matura se obeležava, a ne njen 25 rodjendan. Za 25 godina nećemo proslavljati 25 godina od 25 godina mature već 50 godina mature. U filmovima, romanima i narodnom predanju ovakve se proslave opisuju kao takmičenje ko je bolje prošao, ko lepše izgleda, ko je više stekao . Pominje se broj ljubavniica, letovanja, kvadrature kuća, broj priznate dece, kamioni, avioni...
Al tu niko nikome ne zavidi jer se svi mere po svojim aršinima uspeha. Ovde moram spomenuti dijalog izmedju mog šuraka i mene. Na njegovu izričitu konstataciju da svi treba da se ponašamo normalno, stiglo je moja tvrdo ubedjenje da svako ima pravo za sebe da proglasi normalnim šta mu se najviše svidja. Tako da smo se napokon složili.
Nažalost, mora se dodati i kriza srednjih godina pa je pitanje šta će sve još biti sasvim legitiman zahtev mojih vršnjaka. Medjutim, te banalnosti, moraju da padnu u senku dogadjaja koja je moja generacija zajedno prošla. Zaista smatram da svako od nas u ovakvom okruženju može da nadje opravdanja za sve svoje neuspehe, a što je bitnije i za eventualne tudje uspehe . Naravno, u Srbiji je uvek bilo stradanja, preterano drčnih junaka, jeftino potkupljivih antijunaka... Tako da je bilo generacija koje su i znatno gore prolazile, ali ja bih se osvrnuo na ovu moju genereaciju.
Ajmo redom.
1. Proslavljmo maturu u istom gradu, ali u drugoj državi. Ustvari, u trećoj od onda.
2. Devedesetih su bile sakncije, embargo, inflacija i ekonomski kolaps. Lično sam bio nekoliko puta toliko gladan da nisam mogao zaspati.
3. Rat, bombardovanje i slična društvena angažovanja. Učestvovao sam u istom i to kao gardijsko obezbedjenje predsedniku za koga nisam imao ni malo lepo mišlejnje. Trudio sam se svojski sve dok nisam završio u pritvoru jer sam saborcima objašnjavao da jedinaca u kojoj služimo ne može biti elitna čim sam ja tu. Uspeli smo da izgubimo sve ratove i to nije strašno kao činjenica da su nam protivnici bili nedostojni i sa još nemoralnijim ciljavima. Jedina pozitivna stvar rata je što sada postoji mogućnost da bahate postidiš i ismeješ. Kada god vidim nekoga ko se bahato ponaša smešan mi je, pogotovo kada mu ponudim da to isto uradi na Kosovu gde još bahatiji likova sa najbahatijim zaštitnicima vade organe bez ikakvog problema.
4. Revolucija - petooktobarska. Onog istog predsednika koga smo u ratu branili malo kasnije smo smenjivali. Pitamo se čemu sve to kada posle njega dolaze sve gori slučajevi i kao ljudi i kao dijagnoze. Ujedno se prisećam kada sam bio jedini profesor u tom istom malom gradu koji je tog 5. oktobra. izveo svoje djake na ulicu dok su me ostale kolege razapinjale. Jedan od tih koji me je razapinjao kasnije se u mom prisustvu hvalio kako je zajedno sa mnom izveo djake na ulicu, al za razilko od mene on je bio redovan profesor! Nije ga bilo sramota da laže, jer je zahvaljujući toj priči zaposlio ženu. Mene je bilo sramota da mu kažem da laže jer su moju generaciju pogrešno vaspitali da starije poštujemo po svaku cenu.
5. Kasnije sam u svojim kasnim dvadesetim putovao po Evropi i kako sam sebe smataro mladim i na baš situiranim spavao sam po hostelima. Na ovkvim putovnanjima radi upoznavanja protivničke civilizacije sretao sam Amere, Kanadjane i Engleze . Nažalost, oni su bili klinci od 18ak godina. To je bilo pravo mesto da zaključim da sam upravo izgubio minimum 10 godina, ali to nije ništa koliko ću uočiti kasnije da sam izgubio.
6. Živimo u periodu kada se mahom fukara obogatila. Tj. do love su došli oni koju su uspeli da se snadju u sistemu prvobitne akumulacije kapitala, a tu se uspeva ili gaženjem drugih ili pomoću snishodljivosti moćnicima. Ni jedno ni drugo nije na čast pa bi bilo glupo medju takve se i svrstati.
7. Radimo kod poslodavaca čiji je jedini talenat to što su bili sa finasijki pozitvne strane otimačine. Moji vršnjaci iz gimanzije su mahom ineligentni ljudi. Mislim na racio, socijalnu i emocijalnu inteligenciju, mada ima nemali broj likova koji poseduju sve tri. Oni sada rade kod poslodavaca koji se zovu gazde i koji su do novca došli neznajući da poštuju nikoga, a komoli inteligenciju i obrazovanje. Dok se nama sladilo da zaradjujemo prve pare u kasnim dvadesetim i mislili da to što imamo za stan na kredit, auto, letovanje, putovanja da je uspeh, oni su nastavili da se bogate našim radom i pre svega odgovornošću , a ponajpre strahom da ne ostanemo bez posla jer znamo kako je bez para. Većina mojih vršnjaka sada radi pod velikim stresom, bez slobodnih subota, vrlo skraćenih odmora i da nikom ne pada na pamet na pravo na osmočasnovno vreme koje je izboreno još u prošlom veku. Naložili su nas da smo odgovorni, ozbiljni, uporni. Moramo na časove asertivnosti, gnjave nas sa postizanjem nekakvih uspeha, karijerama.
8. Sa druge strane i oni koji nusu uspeli da nadju posao su potpuno legitimno uspešni kao ljudi u državi gde se do posla dolazi preko partijske knjižice i u firmama koje vode ljudi sa manje kvalifikacija, sposobnosti i znanja od čoveka koji je maturirao u gimnaziji pre 25 godina.
9. Ni oni koji su u državnim firmama nisu bolje prošli. Oni su čak i najgore prošli ako u sebi imaju imalo odgovornosti jer valja trpeti toliki javašluk.
10. Dok smo odrastali u porodicama gde se prvo uvažavaju interesi starijih sada odgajamo decu gde su najbitniji interesi mladjih. Na nas nikako da dodje red. Ne volim da slušam kako je za vreme Tita bilo bolje, nekima sigurno jeste, ali se sećam porodičnih popodneva gde niko nije pominjoa posao osim ako nije dobro ismejao šefa, napravio neku epsku doskočicu. Sada gde god odem moji vršnjaci samo pričaju o poslu, obavezama, ako da su ih oni izmislili i pre njih nisu postojali. Znam za jednog deku koji je se sa 13 godina krio od Ustaša tri dana u kaci, sa 14 sahranio celu porodicu, sa 15 ratovao, sa 17 preležao tifus... i nije znao šta je stres dok mu unuk bankar nije ispričao probleme sa svog posla
Nema potrebe dalje, osim konstatacije da se baš radujem da vidim moje sapatnike na ovom putu koji su u stanju da razumeju sve ovo. Osim toga mislim da su generacijski i po mentalitetu jedini sposobni da razumeju sledeća dva vica
1. generacijski vic - (jer ne mogu da nadjem nikoga ko se seća pevača Esada Plavog)
Kupio pevač Esad džemper žute boje. Došao kući i pokazuje ga majci. Na to ga majka pita - zašto ŽUTI CRNI PLAVI !!
2. ovaj vic pričam kada drugima objašnava mentalitet ljudi mog kraja
Ide putem seljak koji za sobom vodi crnu i belu ovcu. Naidje na lika spremnog da ga podbada. Pita ga taj lik
- gde vodiš te ovce?
Seljak - misliš na ovu crnu?
Lik - pa da!
Seljak-pošao sam da je prodam.
Lik- a tu belu?
Seljak- pa isto.
Lik- koliko su teške?
Seljak-misliš ova crna?
Lik-pa da!
Seljak-50 kg.
Lik-a ova bela?
Seljak-pa isto.
Lik-koliko ih ceniš?
Seljak-misliš ovu crnu?
Lik-pa da !
Seljak-100 eura.
Lik-a ovu belu?
Seljak-pa isto.
Lik- pa stani, što mi odvajaš crnu ovcu od bele kad je sve isto?
Seljak- pa zato što je crna ovca moja.
Lik- aha, a bela?
Seljak- PA ISTO.
Нема коментара:
Постави коментар