Обична субота ...

Суботом не радим и редовно планирам да их посветим породици. Међутим, супрузи је једна субота у месецу радна.  Те суботе док је она на послу су толико обичне да једну од њих овде морам описати. Још ако је пред причест низу обичних догађаја краја нема.

Дан почнем са врло добро вољом и то траје најкасније до доручка (не дан, него воља).  Што више себи обећавам да ћу бити смиренији, то брже попуштам. Знам да  ништа није прече од породичних и духовних вредности, знам да су материјалне ствари небитне и чим то констатујем креће резобличавање моје мистике. Данас је то изгледало, отприлике овако.

Прво је Андрија просуо сок на комплетну постељину и тек купљени душек. Флека почиње да ме провоцира, узмем да чистим гунђајући да сам милион пута рекао да се у спаваћој соби не руча. Рибам, нервирам се, пукћем како је дан тежак и деца неваспитана. Одмах имам добар изговор што сам данима нерасположен. Мало касније, зове Тамара - Покварио се телевизор. Тек сад почињем да хистеришем и вичем на децу шта су уопште имали да га гледају, јер ко још нормалан то ради. Звони телефон, зове супруга са посла и каже да се машина за веш покварила још јуче, али да није хтела да ми каже јер сам био  нервозан!  Викао бих ја и на њу, ал то баш не иде тако лако. Узмем да видим шта је, јер машина хитно треба, а данас мајстори не раде. Није битно што су јуче радили, јер јуче супруга није хтела да ме нервира. Зовем најспособнијег рођака, добијам телефонску дијагнозу , узмем да поправљам и сломим палац. Ето је и супруга са посла. Таман на време да скочим и на њу и искалим сав свој бес. Ваља ми се сутра причестити помислим,. Ресетујем се, па се извиним укућанима, али и даље нервозан јер цео дан нисам изашао из куће. Тако растројен спакујем веш машину и питам се шта је следеће. 

Епилог:

Сат-два касније супруга у рукама носи опран веш и на моје запрепашћење честита ми мајсторске вештине . Не знајући да машину нисам умео да поправим, укључила ју је са чврстим убеђењем да је исправна и машина није имала куд! Ћутим, не верујем. Зове мајку на телефон и прича јој како сам за све способан! Иако, ја и даље немам појма како машина сада ради, ташта додаје уље на ватру и каже како ћу ја и телевизор поправити.. Тек се ту изнервирам јер не разумеју окрутну стварност. У том, зовнем Андрију да се напокон играмо јер месецима то  планирамо.

- Он каже  - "Не могу, сада гледам телевизор". 

- Колко ме глас носи - "Који, бре, телевизор, кад  не ради!"  

- На то Андрија - "Ево га ради, па зар га ниси поправио."

Ко је овде луд!

(Они који ме знају са правом претпостављају да сам причу "надувао", али су и сигурни да су сви подаци истинити.)