Jedan vozač menja sve

Sa pojavom inforamcione revolucije na globalnom tržištu radne snage sem IT stručnjaka konstantno se povećava tražnja još jedino prema vozačima kamiona i autobusa.  Oni su jedini ponikli u industrijkoj revoluciji kojima se povećala tražnja na tržištu radne snage. 

Međutim, za razliku od programera na vozače smo već navikli i od njih se ne očekuje da budu ništa više od šofera. Prema tom stavu  sa velikom verovatnoćom se pretopstavlja da će neuređene države u narednom periodu ugasiti svoje transportne kapacitete jer će vozači biti prinudjeni da prelaze da rade za veće plate koje trenutno daju samo firme iz ozbiljnih država. Dakle, ako transportna preduzeća ne povaćaju platu vozačima na približno globalni nivo ostaće bez svog biznisa. Kako tranzicioni poslodavci nisu dorasli situaciji  oni nikako da se dosete da povećaju platu i spase svoj biznic već izlaze sa političkim rešenjima. Mada, možda su se dosetili, ali nekom  to nije  u interesu. Kome?  Ako bi vozači dobili znatno veće plate, onda bi mnogi drugi prelazili u vozače - trgovci, komercijalisti, bankari, vojnici, učitelji, policajci, bravari, pravnici, glumci, pevači, medicinske sestre i doktori. Nakon  toga, zbog nestanka radne snage i povećane potražnje sa radnom snagom u svim industrijama poslodavci bi morali da povećavaju plate i svima drugima. Time bi se, napokon isplatilo biti radnik i stručnjak ,  a ostali koji su dobili posao preko stranke bi se osećali ugroženo čime bi i stranka postala neatraktivna, pa taman i da je na vlasti! 

Uvek je lakše objasniti što ne radi gradski pevoz, što nastavnici štrajkuju , doktori odlaze, pevači falširaju nego povećati platu radniku jer to dirketno utiče na smanjenje profita belosvetskim investitorima i domaćim crnoberzijancima.  

PS.

Jednom sam slušao poslodavca kako se žali da ne može da nađe radnika, a nudi mu čak celih 400 Eura platu. Pitao sam ga što nije pokušao sa 800 Eura i nisam dobio nikakav odgovor.

Не разумем!

Не разумем послодавце што кукају да не могу да нађу раднике за плату коју су сами одредили. Не разумем што не понуде већу плату. Не разумем ни раднике што кукају да им је мала плата. Не разумем што не траже већу или напусте посао. Не разумем раднике што напуштају посао када га је већ тешко наћи. Не разумем како га је тешко наћи када има много необрађене земље. Не разумем ни шта је проблем што земљу продајемо Арапима кад је сами не обрађујемо.  Не разумем ни државу која продаје странцима сву обрадиву земљу око главног града. Не разумем ни устав који то не дозвољава, ни закон који је по том уставу, а то дозвољава. Не разум ни народ који има закон који не поштује. Не разум ни што би тај закон поштовали кад друге не поштује. Не разумем ни ове што штрајкују.  Не разумем ни против кога штрајкују,  нити их разумеју ни ови против којих штрајкују ни ови за које  штрајкују.

Не разумем ни трговце што имају акције. Не разумем ни купце који су купили артикле пре акције, па поново долазе у ту радњу. Не разумем ни ту радњу што неће  да им врати новац јер су артикли сада јефтинији. Не разумем ни ове што купују на акцији јер ако је трговац једном спустио цену онда ће  спусти опет, ако опет нико не купује. Не разумем ни оне купце што се ценкају јер признају да су хтели да дају мање новца за нешто што више вреди. Не разумем ни продавце што желе да имају посла са таквим купцима. Тек не разумем ако им спусте цену јер признају да су хтели да их преваре. Не разуме ни шта их је на то натерало, нити разумем која је сада права цена  тога око чега су се варали. 

Не разумем ситне криминалце који сарађују са државом . Не разумем ни државу што сарађује са крупним криминалцима. Не разумем ни ове остале који жале што нису криминалци. Не разумем ни ове бахате по Србији што злостављају обичан народ. Не разумем што то не оду на Косово или неку другу уређену државу  и тамо пробају да се бахате. Не разумем ни политичаре који су одговорни својој странци. Не разумем ни странке што ће им такви чланови. Не разyмем чланове странке који нису добили неки посао, не разумем ни ове што су га добили,   а нису тражили још већу  плату. Не разумем колико је довољно. 

Не разумем ни гласаче, а тек не разумем ове што не гласају. Не разумем ни ове што гласају за председника, а кажу да су родољуби . Не разумем ни демократе што кажу да им председник није председник.  Не разумем ни што нам траже Косово кад су га већ узели, ни нас што га не дамо кад смо га већ изгубили. Не разумем ни разграничење, ни војску која се за то не пита. Не разумем ни друге који неће са нама да живе када им ми једини дајемо све што траже. Не разумем ни нас што им све дајемо када већ неће са нама да живе.  Не разумем шта ће нам Косово кад је толико затровано, нити разумем ко има право да га да. Не разумем коме треба да га дамо. Не разумем ни што ће им када га ми нећемо. Нити разумем ове што су га затровали. Не разумем ни Солунце што су га ослобађали када су већ оваку децу рађали. Не разумем ни  какви су то ослободиоци што су ми деду ни кривог ни дужног убили. Не разумем ни оне што пореде  антифачистичку ЈВуО  са усташама фашистима.  Не разумем ни комунисте што и даље  пристају да  владају када су већ дозволили да  комунизам падне,  нити ове  што су комунизам рушили, а све комунистичко оставили.  Не разумем ни родољубе, ни државотворце како их није срамота што су све то дозволили.

Не разумем моје колеге који тврде да су за годину дана сами могли да направе апликацију ЕДнавник коју је држава платила 1.600.000. ЕURа. Не разумем што за те паре нису купили  250 хектара земље око Београда колико су  према хектару та иста држава продала Арапима. Не разумем ни Lidl што је сличну земљу плаћао 700.000 ЕURа  по хектару. Не разумем да ли сада и са Емираћанима треба да се разграничавамо или само са Немцима. Не разумем што десетак хектара те  земље не би после конвертовали у грађевинску.  Не разумем колеге који би том конверзијом за годину дана могу да зараде   7.000.000 ЕURа   шта ће им онда остатак од 240 хектара обрадиве земље. Не разуме ни сељаке што они немају жељу да обрађују земљу у својој земљи. Не разумем ни Арапе што желе да буду српски сељаци,  нити српске сељаке што не  желе да буду богати ко Арапи.

Не разум ни себе што све ово пишем.

PS

Не разумем ни што се не разумем пише одвојено, нити разумем ове што пишу спојено кад већ мора одвојено!

Potreban ali ne i dovoljan uslov

Razlika između potrebnog i dovoljnog uslova na galsačkoj sceni Srbije- Oni koji se ubeđeni da samim tim što ne glasaju za vladajuću stranku i što te glasače drže za budale smatraju da im je to dovoljno.

Može li HIP HOP da spasi srpsko selo

Kao dobra osnova za jeftinu radničku snagu uvek je bila jeftina seljačka snaga. Dakle, seljaci se uvek imaju dati ložiti jer su sami tražili da budu na dnu lanca ishrane. Tako sam doživljavao i seoski turizam. Kao, sve je u redu, samo su naši seljaci glupi, pa ne umeju (kao tuđi seljaci) da uzmu lovu od turista. Time je sva krivica na seljacima, Bio sam u zabludi kada sam mislio  da od seoskog turizma možemo da uzmemo samo delić od onoga da srpski seljak radi svoj posao i da je  svoj na svome. Onda mi deca rekoše da u srpskom  selu Samaile ima bazen koji bi oni rado da posete. Na licu mesta seoskog turzma - više od hiljadu ljudi platilo ulaznicu od oko 3 eura i ja shvatih (iz prve) da je isplativije betonirati plodnu šumadijsku njivu u parking i iskopati par rupa i betonirati u bazen. Trava pokošena kao nigde u celom selu i umesto stoke sasvim prikladno planduju ljudi. Odličan koncept. Dnevni prihod je jednak godišnjem prihodu prosečnog radnika -  dakle 5 godina bi seljaku trebao da guli ovu obradivu njivu za ono što betoniranjem dobi za jedan dan. Odličan biznis model, samo još da je investitor strani.

Osim plodne njive na seoski deo od turizma me podseti prisustvo obližnje štale, koja je tu (izgleda) podignuta u čast autentičnom srpskom inatu.  Taman se ponadah da će biti i sve ostalo biti autentično. Osim vonja biće tu šajkača, neki rumeni brka koji ponavlja "bre" kroz nos, puno psuje, uz poželjo pominjanje Boga  i svih svetaca, neki sudski proces oko međe, i naravno sve što se da smatrati zatucanim i neizbežna baka koja nikako da se očešlja. Kad, ono, sa moderno ozvučenog razglasa se ču neka HIP HOP melodija. Opa, pomislih - Ariana Grande lično!  Međutim, obradovah se srpskim rečima pesme. Opa, pomislih baš smo urbana nacija! Moja sreća srpskim rečima je trajala sve dok te iste reči nisam povezao u rečenicu" Malo viski, malo koka koka". Na moju primetnu  nevericu ponoviše iste onoliko puta sve dok se svi prisutni ne uveriše u moje sposobnosti da ispravno razumem tekst. Ja sam (naivno) verovao da postoji neki zakon kojim je ovo regulisano, ali sa druge strane se setih  i zakona kojim su regulisani roditelji, pa odustadoh (od svojih nekada - po starim zakonima  obaveza). Dakle, nisam ti ja od onih koji bi  čak i sopstvenoj deci nametali stavove i ukuse. Tada reči pesme ponovih javno i na sav glas u svojoj izvedbi onako i onoliko puta sve dok mi deca ne rekoše - "Daj, tata ne brukaj nas!"  Misija uspela i odvratnost mog izvodjenja će uvek biti povezivana sa ovakvim rečima  i pozivom deci da konzumiranje narkotika. -Ako ćale voli ovako nešto to nije za nas- je jedini koncept sa kojim trenutno raspolažem. U sebi uzeh raditi remiks prikladan za seoski turizam  - malo pile, malo pevac, mala koka - al i meni posta odvratno. Naravno, mobilni u ruke, jer što smo uopšte imali dolaziti na bazen. Svi pregledi izvođača milionski i uzevši procenat tržišta zaključih da je uspeh znatno veći od uspeha Ariane Grande ,  a možda i od Luize Čikoni lično. Ono što je meni najteže palo je ugroženost pozicije do sad meni najomiljenijeg svetskog brenda Buba Radojke Mare Adžić Dare. Sabrah se - Ipak će  Dara za mene zauvek ostati mera uspeha modernih brednodova. Elem, kada sam kod nekog čuo da se hvali svojim poslovnim uspehom ja sam to uvek računao u jedinicama mere upseha  "Dare" , po onoj narodnoj - "prevršila Dara meru" ili po remiksu narodne " našla Dara svoju meru".
Tako će ostati, a HIP HOPu želim mnogo uspeha u seoskom turizmu i podizanju domaćeg BDPa.

Real-ekonomija, iluzija-muzej, godina srednjih- kriza

"Tata možemo li u muzej?"

Kada sam to čuo niko srećniji od mene. Počeh da objašnjavam da muzej nije radio godinama, da je to za jednu veliku naciju kao što je naša bilo sramota, ali eto napokon njihova želja da ga posete govori o pravim prioritetima, kontinuitetu razlikovanja od životinja i kulturnom identitetu kao najbitnijoj stvari u životu svakog pojedinca pa i deteta. Pričao bih ja još ko zna kolko, ali mi pomen reči iluzija razbi sve iluzije!

"Kakav, bre muzej iluzija, jeste li vi normalni?"

Deca se pozvaše na najveći auteritet u našoj porodici, naravno ne na njihovu majku, već na moju ženu i uputismo se u svet iluzionista koji me je nestrpljivo čekao, eto, više od 4 decenije.

Red napolju, čeka se vrlo disciplinovano. Prvo što mi je palo na pamet gde je ova disciplina u drugim redovnim redovima - aha eto iluzije. Bravo! - pomislih. Kada mi rekoše koliko košta ulaznica pomislio sam da ću unutra videti sva čuda moderene tehnike i  Koperfilda lično. Nakon obilaska postavke jedini utisak je bio da je Koperfild (lično) vlasnik biznisa. Kako je u ceo biznis uključen samo blagajnik i postavka skinuta pre par godina sa interneta htedoh naći (lično) vlasnika ove ideje i da mu čestitam na real ekonomiji. Prvo sam se ljutio na internet kako je ubio svu draž, jer više ništa ne izgleda zanimljivo, a onda - oko sebe videh samo zadovoljne ljude, pa kao i uvek zaključih da je (kao i uvek) problem do mene. Naravno, postavka sada nije bitna i počeh da posmatram sreću drugih ljudi ne bih li je i ja napokon naučio konzumirati. Ma kakvi -  sve obrnuto. Što duže gledam to sam nervozniji, nezadovoljniji. Ništa meni nije jasno. Na jednoj postavci treba da se slika barem dvoje i to sa određene tačke kako bi se napravio efekat da jedno od njih drži stolicu, a ostali sede u toj stolici i izgledaju vrlo sitno u odnosu na ovog prvog. Posmatram ljude. Ljudi slikaju, ali po mojoj statistici vrlo veliki procenat slika ili samo jednu osobu ili sa pogrešnog mesta tako da nema te iluzije. Čemu slika, počeh se nervirati. Neizdrž me natera da jednom prijatnom paru sa detetom objasnim o čemu je reč. Obično u ovakvim situacijama onaj nametljivac  sa strane dobija (i treba da dobija) po nosu, ali u muzeju iluzija to se završava na obostrano zadovoljstvo.  Slikah ih, kad najednom počeše i drugi da prilaze. Očito je ovom biznis modelu nedostajao kustos i ja se prihvatih te uloge, čisto radi real ekonomije. Kad odjednom  - "startova me" neka vrlo naočita obožavatelja muzejskih postavki ( ponadah se i tajna obožavateljka kustosa muzeja). Aha - eto napokon iluzije, dobih i ja moju iluziju i to za sve pare. Ovakvo ljubipitljivu i dvosmislenu razmenu odgovora za pitanje nikad ne bih dobio u realnom muzeju, ma ni u relanom svetu.

Izađosmo u realni svet, ispred i dalje veliki red. Htedoh da se disciplinovnim članovima istog obratim prigodnim govorom - Zahvalite se vi onoj zgodnoj, inače bih vas sve sada ovcama nazvao, ali (zaključih) možda ipak svako od njih i dobije svoju iluziju. Ako je mogao namćor kao ja - sve je moguće. Ali ako i ne dobiju vredeo je ovaj biznis - ako ništa barem za njegovog vlasnika i za moje srednje godine.

Pustio bih ja internet nego neće on mene iliti neuspeli pokušaj razvoda od FB

U moru nebitnih stavova na internetu evo i mog doprinosa.
Dok su mi deca bila mala letovanje sam doživljavao kao prinudni rad, sada kada su porasla doživlaj se sveo na prinudni odmor. Nažalost, ili možda na sreću, toliko sam dugo u braku da se doživljaja sa van bračno-institucionalnog letovanja  i ne sećam, samo se nadam da je barem tada imalo nekakvog smisla.  Ovo je samo kratko opravdanje što na letovanju nemam pametnija posla nego da se svađam sa internetom. Elem, dotle je došlo da je malo falilo da raskinem i sa fejsbukom, ali kako sam konzervativnih shvatanja svestan sam da zajednički żivot mora da  bude pun kompromisa, i to pre svega sa moje strane.
Evo razloga mog nezadovoljstva internetom. Prvo, fudbal me ni malo ne zanima, a FIFA tek. Gotovo svaka poruka se  ticala istih da sam čak i ja počeo da sudelujem na sram svih mojih antiglobalističkih pogleda. Dalje, zabole me ko za koga navija , čak šta  više sasvim mi je u redu da Hrvatski navijači i fudbaleri pevaju ustaške pesme. Ne da je samo legitimno već je u korist teze ovih drugih da je fašizam u korenu svake nezavisne države sa takvim nazivom. Jedini veći smor od toga su ovi u Srbiji što o tome pričaju. Dalje, Novak Đoković je ostvareni građanin sveta i njegova podrška Hrvatskoj reprezentaciji nema nikakvu skrivenu poruku onima koji nisu Hrvati. No, takođe mi je legitimna i izjava neke protuve da zbog toga osudi Đokovića. Medjutim, nije legitimno što  ta protuva vlada našim opštim dobrima, a da za to nema nikakve zasluge osim ovakvih izjava. Da i mi možemo da budemo fašisti potrudili su se da dokažu oni koji bi da zabrane toj protuvi i većinskom ostatku Srbije da drugačije misli od Đokovića. To što je Đoković vrhunski sportista, kako čujem i dobar čovek, pa i građanin sveta, ne znači ni da je firer ni vrhunsko božanstvo. I da sam navijao na Hrvatsku mene bi bilo sramota da to javno priznam čisto civilizacijskog saosećanja sa onima koji su stradali, proterani i izbrisani iz svih instirucija sa Hrvatskim predznakom, a u ime iste. Mada, ispostavi se (na internetu) da nisu proterani iz fudbalskih institucija, pa kad sve to ne smeta Srbima u Hrvatskoj reprezentaciji, što bi inima smetalo. Zato i razumem i one koji su se navijanjem za Hrvatsku pohvalili baš na mom FaceBook zidu. Još kada bih im objasnio da je to posledica čisto srpskog inata razbio bih im i sve iluzije o svetskom građanskom senzibilitetu. Ma šalim se; ima, bre, ljudi kojima je fudbal iznad svega; ima, bre, ljudi koji žele da se toliko distanciraju od sredine koja ih je iznedrila pa izneverila da se hvataju za svakakve suprotnosti istoj; ima, bre, ljudi koji su upoznali neke od Hrvata i videli da ne odgovaraju prototipu iz naše medijske arhive; ima , bre, onih koji  poslanicu "blagosiljaj progonitelje svoje " mogu da ispune i na nadljudskom i sveljudskom nivou; ima, bre, onih koji bi da budu uz pobednike po svaku cenu da su im čvsti stavovi davno prolitali ;;; Samo ne kapiram kako je sve te internet pomirio i odkud svi oni na istom zidu. Izgleda da sam imao sreće da upoznam nosioce vrlo različitih  pogleda na svet i to je izgleda moje najveće bogatstvo. To što sam trenutno samo zbunjen je do mene, jer još nisam uspeo da tu doživljenu različitost usmerim na opšte dobro. Imao sam još što šta da dodam, al' žena me je upravo zovnula i zabrani...

FIFA2018 nema alternativu

PS - Posvećeno reprezantaciji Srbije u fudbalu kao podsetnik za sve nas da bi bilo dobro da smo i u drugim oblastima među 20 najuspešnijih zemalja.

Zaključak - FIFA2018 nema atlernativu, sem možda FIFA2022 . 

Razrada-Visoki predtavnici FIFA su ove godine organizovali pregovore o najvažnijim pitanjima. Mi smo iskoristili priliku da tu prebacimo pregovore o našem konačnom statusu. Ispoštovan je čak i zahtev Srbije da delegacija KIM bude neutralna. Kud ćeš neutralniju zemlju od Švajcarske. Mi smo dobili pravo da biramo gde će se pregovori voditi i izabrali smo Rusiji i sam ih je Putin otvorio. Druga strana je dobila pravo da bira sudiju i izabrali su Nemca, čisto jer su  i Švajcarci Nemci koji ne žive u Nemačkoj i imaju to iskustvo života van matične države. Mogli su da se odluče i za Austijanca koji su isto Nemci koji ne žive u Nemačkoj, a pri tom nisu neki Švajcarci. Mogli su i  za bilo koju državu  iz vremena kad je Nemačka bila još širi geografki pojam i prostirala se na više kontinenata. U tom smilu selektor njihove delagacije je isto mogao biti iz nekadašnje Ausutro-Ugarske na vrhuncu svojih moći, kao i njeni  starosedeoci. Uvođenjem VARa bili smo malo zbunjeni. Elem,  prevod na srpski je dvosmislen jer ima isti koren kao i glagol VARITI, pa smo pomislili da nešto moramo i da progutamo, ali se ispostavilo da ne potiče ni od VARATI, jer je sve moralo bilo pošteno. Na kraju se zaključilo da se  odnosi na žargonski termin VARITI jer  potiče sa srpskih ulica, a roba je albanska.   E sad, kako smo dobili prigovor da su naši igrači suviše angažovani kod stranie publike , morali smo da imamo hendikep na mestu selektora, pa su nam dodelili početnika. Podrazumevalo se da čelnici saveza ne smeju bit korumpiraniji od standarnog nivoa FIFA korupcije.  Iyborili smo se za pravo da pogodak koji postigne član suparničke delegacije, a poreklom je sa KIMa, a završi u našoj mreži se formalno pravno ima računati kao autogol. Rezultat je mogao biti samo takav da se Albanci raduju, da Švajcarci imaju korist, a da se Srbima ostavi šansa.Tako da su Švajcarci pobedili, Albanci su ponosni na to, a Srbi se nadaju u čudo. Mogao bi i Brazil da se žrtvuje pa da svi idemo dalje. 

Uvod- Kada  god strateg nema rezervni plan to je sigurna put u katastorfu. Međutim, kada strateg insistira na tome da nema rezervni plan  to je onda legitimno. Evo na primer, kada se od naših stratega čuje da "EU nema alternativu" tada se zna  i u čije ime je to legitimno. Dakle, ako nema drugo plana onda je prema prvom planu sve dozvoljeno. Država Srbija je mudro pristala da pitanja južne pokrajne prebacila tamo gde nema alternative. Jer kada nema alternative tada i nije do nas. Zato se uvodi i termin konačan status, jer ako je broj planova sveden na jedan onda je logično da je i status nepromenljiv i konačan. Otišli bi oni u beskonačnost da se nije pojavila  FIFA (verzija 2018.) . Ja se u tu FIFU ni malo ne razumem (ko baba VAR u zviždanje), čak šta više bio sam ubeđen da je barem jedno njeno F skraćenica od fašistička. Idealna je za pranje novca čime oko sebe okuplja sve one koji bi da pošteno legalizuju svoje biznise. Jedna je od najvećih svetskih korporacija čiji radnici imaju milonske plate na nedeljnom nivou. Koliko tek imaju menadžeri jer kao u svim korporacijama zna se ko najviše zarađuje. FIFA je čak i iznad UN jer može da prizna nepostojeću UN državu. Što onda ne bi bila i iznad EU. 

Предузетнички дух транзиционих менаџера на примеру извесног Човића

Транзиција је процес превођења посткомунистичких менаџера у колонијалне. То подразумева транзицију нас, а не њих. Њих ничега није срамота, ни пљачкашких приватизација, ни намештених тендера, ни чланства у корпоративно-фашистичким странакама преко којих су добијали преферанцијале на животе и смрт осталих грађана , ни профита који је настао искључиво  отимањем од радника, сељака и предака, ни неспособности да направе бизнис сем оног насталог преко увозничко-колонизационог лобија. Чак шта више то се сервира као способност њих самих, толико да се сви они који нису ништа опљачкали сматрају будалама.

Њих је најлакше препознати по делима - чега су се год дохватили то је или пропало или пропада. Једино њихова моћ расте. Како, не капирам, али покушавам сам себи да објасним. На пример, узмимо Човића, он је идеалан пример, од Тита, преко Слободана и ДОСа, па до данас увек је био при власти.  Све те промене менаџер Човић је преживео и надживео па је идеалaн пример за способног менаџера. Лично га не познајем, нити имам какве доказе, али ево на примеру кошарке како закључујем.  Прво је купио/направио ФМП, па је магијом спасао КК Црвену Звезду. За све то је морао да има подршку навијача, које је претходно професионализовао. Тиме је себе представио или  као мађионичара, врача, или као месију, који из ничега прави нешто. У школи сам учио да не је немогуће постојање перпетуум-мобиле, али је изгледа тај закон у међувремену наша скупштина поништила. Како су навијачи Црвене Звезде познати као жестоки момци, а и  сам сам некада навијао на Звезду,  нашао сам оправдање да се томе не противим  (баш) много.

Његов клуб ФМП нема навијаче. Трибине су увек празне, сем кадa гостује Борац, па дођу Чачани да подрже свој клуб. Међутим, сад је и то забрањено. Дакле сваки приход од карате је непожељан. Како га води способна менаџер знамо да се све врти око новца, па се питам одакле долази, ако не од улазница. Злобници кажу да је спорт идеалан за прање новца јер не постоји адекватна законска регулатива нити наша држава има капацитета ни интереса да донесе те законе. То нећемо разматрати, јер  без адекватних инструмената силе можемо да будемо само смешни. Новац стиже од продаје играча, то је легално, јер имају своју школу, ал` се поставља питање шта ће ту навијачи. Том бизнису навијачи нису ни потребни, чак шта више укидају се. Ово је идеалан модел приватног бизниса, но, поставља се  питање права грађана да организују спортске клубове и ЈАВНО присуствују њиховим утакмицама. По овом моделу врло брзо ћемо имати тајна спортска удружења. Већ замишљам шампиона Србије -  ЗТКДК Затворени тајни клуб дистрибутера кошаркаша. По овом моделу ни репрезентација није потребна. У модерном бизнису сам појам репрезентација се користи када приватне трошкове желиш а умањиш за износ пореза на добит. Да прецизирам - мислио сам на националну спортску репрезентацију.  Бојим се да ће врло брзо доћи дан када ће репрезентација служити само за брендирање јединичнх производа (у овом случају кошаркаша) приватног бизниса.  Тако да све оно на шта смо са разлогом поносни више неће ни имати везе са нама. Нпр. Човић ће једног дана моћи, по закону који ће у међувремену бити усвојен, да лиценцира право на коришћење брендова Мишовића, Кићановића, Обрадовића и ако би неки дечаци на "Желовом" користили њихова имена као своје узоре имао би право да их тужи, или барем да потпише уговор као њихов ексклузивни дистрибутер у наредних 30 година.  Није ни чудо што је све мање деце на јавним теренима, јер могу да дођу под удар закона, а и лакше је бити професионални навијач.

Оно што ја мени било логично је да приватници купе неки клуб са именом, традицијом и публиком као што је КК Борац. Да ту уложе неки новац, где би играчи стасали уз феноменалну публику и атмосферу. Проблем је што се та публика разуме у кошарку и не би дозволила малверзације, а без малверзација транзициони менаџери су као Самсон без косе. Испаде да је Далила једино могуће и логично решење свих наших проблема.

PS
У случају да Борац прође у финале остаје да се надамо да навијачима Борца неће бити забрањено присуство  на финалним утакмици у Чачку. 

НБА - докторска дисертација

Навијачи Борца Аматери (НБА) су стара школа. Дакле, нема "Болоње", нема "мастера", нема лажних диплома,  већ јавно заказана одбрана докторског рада. 

Датум : 31.05.2018.

Време: 18:00.

Место: Хала крај Мораве.

Тема: Одбрана заједничких интереса у неповоњним околностима.

Теза: Како позитивна искуства навијача Борца применити на националном нивоу.

Ментор: српски пркос.

Огледни пример: Кошаркашки Клуб Борац.

Присутни: Кошаркаши ФМП -а, делегати и судије КСС.

Огледом се дошло до услова какве нас увек прате кроз истроију. Дакле, КК Борац се нашао у неизлазној ситуацији. Губимо на терену, велики заостатак, противник физички знатно спремнији, судије непредвидљиво наклоњене. Ушао страх у кости. Ослањање на сопствене снаге - не иде, шут за тројку - катастрофалан, не иду ни слободна бацања. Сваки улаз у рекет понижавајући, маше се зицери. Као да се сваки појединац  жели сам да докаже немогуће. То не иде. Објективно гледано терен је припремљен за предају.  Сада треба проверити да ли ово важи  и  за овај терен? 

Полувреме.

Кошаркаши одоше да оперу руке у Морави, навијачи не одустају. Има и оних рационалних који констатују неизбежни пораз и предају, но не успевају да заразе остатак. Велика већина (истраживања јавног мњења  говоре да је то више од 80%) верује да још све није изгубљено. Навијачи убеђују кошаркаше у то , ал не иде, па не иде. У експеримент се убацује стандардна константа - намерне провокације противника и недостојно понашање ових што себе већ виде као победнике. Прво бахата интервенција субјективних судија, па интервенције објективне полиције... Противнички играчи се дословно кезе, са позом ловца који стоји над лешином своје ловине. Очито, неискусни. На тренутак појединци из публике реагују непотребно бурно, остали их смирују. Атмосфера наелектрисана и доведена до усијања. За тренутак сам помислио, не дао нам Бог да нам убаце неке провокаторе са стране- побисмо с(в)е. Знамо да има оних који знају да злоупотребе овакву ситацију и да нас испровоцирају на најгоре. Срећом, овог пута, нема таквих и од нас извлачимо оно најбоље, то се "нормално" (што би Мута рекао) крунише победом. Публика задовољна одлази кућама, кошаркаши се заслужено радују. Јер у нормалним околностима то би било обрнуто - кошаркаши би били задовољни својом игром, а публика би се радовала.

Врло често чујемо професионалне спортисте како  своје победе поклањају верним навијачима. Mи смо, изгледа, једини навијачи који  су у ситуацији да своје победе поклањају верним спортиситма. 

Још увек аматери - НБА.

NBA - poslednja srpska institucija

Gotovo sve institucije u nas su urušane. Glavni alat i izgovor za takav proces je profesionalizija i sve ono što nam se pod tim pojmom uvaljuje. Dok je srpska vojska bila amaterska nizali smo istorijske i fantastične vojne pobede. Uvođenejm profesionalizma dobismo Vulina na čelu iste.  Dok su nam sveštenici bili proganjani i crkva zabranjivana nije imalo straha za vernike. Sada imamo sveštenike-dilere jer je neko i njih rešio da profesionalizuje. Profesionalizacijom umetnosti dobismo  za nagradjivanog umetnika ženu bivšeg predsednika čiji je jedini umetnički dar bio da novac dobijenih od drugih preusmeri u svoj hobi. Imamo članove srpske akademije nauka koji potpuno profesionalno brane tuđe interese, a dok nam je nauka  bila amaterko imali smo Teslu, Ruđera, Pupina, Pančića....U sportu profesionalizacija je dovela do toga da je jedna od najvećih kletvi "da Bog da ti dete bilo talentovano za fudbal". Priča se da će  vam u takvim situacijama  vrlo brzo zakucati na vrata dva krupna ćelava lika sa ugovorom u ruci i objašnjenjem da nemaš šta da čitaš ugovor jer su ga oni već pročitali. Priča se i za vrhunske košarkaše da kada su odlazili iz domaće lige nisu imali novca  za avionsku kartu. Profesionalizacijom dobismo vrhunske tenisere koji plaćaju porez drugim državama, fenomenalne košarkaše koji ne žele da igraju za reprezentaciju i publiku koja ih potpuno podržava u tome jer ko još plaća poreze i kome lični interes nije iznad svega toliko da ga ništa zajedničko ne zanima. Čak su nam i navijači profesionalni. Plaćeni su za navijanje. Sećam se kako sam krajem prošlog veka prestao da pratim sport jer nisam želeo da učetvujem u profesionalizaciji navijača. Međutim, ove godine na nagovor prijatelja počnem da odlazim da utakmice košarkaškog kluba Borac. Priznajem, na početku sam samo želeo da dođe rad i na mene da se i ja na nekoga izvičem. Nisam iz Čačka pa nisam znao kulturu gledanja utakmice. Posle odgledane seznone mogu samo reći da sam zadivljen atmosferom, ponašanjem, stručnim i mangupskim upadicama da sam ovu narodno amatersku pojavu svrstao u poslednju domaću instituciju. Ne znam kako je po drugim gradovima, ali ovo budi optimizam. Dolaze porodice, stari, na štakama, deca, našminakne devojčice, gde je velika većina ozbiljni poznavalac tradicije, statistike, taktike, strategije.. Jedan fenomenalan socio-kulturni fenomen pun pozitivnih strasti i pre svega prepoznavanje zajedničkog interesa, nečega što nam najviše nedostaje. Trenuci kada publika prepoznaje da treba podržati ekipu,  kako je podržati , kako izvršiti pritisak na protivnike, upozoriti sudije, prave neverovatno divnu atmosferu na čijim talasim košarkaši daju više od svojih mogućnosti. Mislim da je to najbolja definicija sinergije, gde ukupna sposobnost znatno prevazilazi zbir pojedniačnih mogućnosti. Navijači Borca Amateri (NBA) je publika koja je za mene trenutno najveća domaća institucija koja budi nadu da nešto zajedno možemo napraviti. Na parketu igrači koji ginu za svaku loptu, dele radost sa publikom i svesno konstatuju da uspeh nije samo do njih. Imamo igrača kome publika par minuta zasluženo skandira ime. Kako je Čačak mali znamo za koliko malu platu igra, znamo da su mu doktori zabranili igranje jer je vrlo opasno po njegovo zdravlje. Baca se po loptu i kad je god gusto ne maši. "Oprao ruke u Moravi". Nije mi teško da ga zamislim kako jednog dana jedva krpi kraj sa krajem jer to je izgleda usud koji pogađa sve zaslužne Srbe (amatere). Mislim da su i oni toga svesni pa se ne uzbuđuju. Predlažem da napravimo festival tradicoinlanog pranja ruku u Moravi, gde bi pored Morave imali prigodno obeležje sa otiscima levica i desnica Mišovića, Kićanovića, Obradovića... Marinovića . Tamo gde bi svi oni koji žele da operu ruke u Moravi imali obavezu da se tom činu i oduže. Još dok su amateri, kasnije ne možemo da garantujemo za nih. Da se razumemo postoje pokušaji da se i ova institucija uguši.Vrhunac mi je bio kada je na utakmici suđeno i dosuđeno publici za verbalni delikt. Elem,  publika je skandirala "Lopovi", a oni koji su se prepoznali su to dosudili kao namerni prekršaj, gde je protivnički igrač  bez imalo stida i blama bio egzekutor te presude. Medjutim, to je još više isprovociralo publiku da su prvo burno reagovali, pa izbacili policajce, pa izvršili pritisak na sudije da su posle toga sudili ni po babu ni po stričevima već po doživljaju objektivnog straha. Ostaje mogućnost da se ova divna atomosfera neće ponoviti jer valja sad sve ovo unovčiti, pa je pitanje šta će klubu da ostane, a navijači baš i nisu ovce da bilo koga bezuslovno podržavaju.

Najveće sportske uspehe nižemo u sportovima gde nije uplivala velika lova , dok u potuno profesionalnim sportovima bivamo samo slaba kopija nekoga drugog ko nam se bespotrebno nameće kao uzor.   Izgleda kao da sama profesionalizacija nije problem već novac koji dolazi,  a gde je novac tu nema mesta za više ciljeve jer je novac sam po sebi postao najviši cilj.  Siguran sam  da je ova profesionalizacija privremena pojava, al treba je preživeti.

Predlog modela saradnje lokalne samouprave i domaćih IT firmi

Tekst je nastao na osnovu dvadesetogodišnjeg iskustva na izradi IT projekata plasiranih na svestkom i domaćem tržištu, na osnovu komunikaciji sa  menadžmetom stotinama domaćim kompanijama svih profila, razgovorom i razumevanjem velikog broja kolega i saradnika. Ovo je pokušaj da usaglasim esnafski, nacionalni i lični interes.

Uzor - uspešna saradnja Grada Novi Sad sa IT kompanijama i pozitivna iskustva iz Rumunije. 

2018.godina /Zatečena situacija - Cena programer sata je u konstatnom porastu. To je lepa vest za zaposlene u struci, ali me zabrinjavaju učestali komentari - "sad se uzima lovu, neće ovako dugo ". Pokušavam da sagledam širu sliku, sa apekta zaposlenih, IT poslodavca, države, domaćih korisnika usluga, šire zajednice koja je  u potrazi za dobrim poslom. Nikada nije bilo lakše naći posao, plate konstantno rastu, uslovi rada se poboljšavaju.  To je ono što je odlično.  Medjutim, broj domaćih kompanija koje rada na modernim tehnologijama i imaju sopstven proizvod se naglo smanjuje. Dakle, domaći programeri polako hvataju korak sa svetom, ali domaćim IT proizvodima to ne ide. Konkretno na tržištu poslovnih aplikacija gde sam sticao iskustva  imamo vrlo nepovoljnu situaciju sa apsketa domaćih kompanija.  Prvo, imamo firme koje ne uspevaju da predju na nove tehnologije, pa su i pored dobre trenutne situacije bez perspektive jer stručni i sposobni ljudi neće da rade u takvim kompanijama. Niti se uspeva da održi  ekipa niti ko računa na duži period. Druga grupa su domaće firme koje su svoj biznis prodale stancima koji sada plasiraju sopsventa rešenja, tako da su domaće softverske firme ostale bez svog  proizvoda. Imamo i slučajeva gde je kompletna programerska ekipa napustila IT firmu, pa je ugašen priozvod. Postoje i situacije gde su domaće firme prešle da rade na globalnom tržištu i potpuno napustile proizvod za domaće tržište. Još uvek postoje i neke domaće kompanije koje se bore na ovom terenu, do kada će ne znamo jer i kod njih provejavaju ovakva razmišljanja .

Malo o stranim kompanijama koje nastupaju na domaćem tržištu. Vrlo sam im zahvalan što su podigli cenu rada i pre svega učinle radni ambijent prijatnim. Koliko vidim i domaće IT firma se trude da ih tu, koliko toliko, prate i bez njih ovog momenta ne bi ni bilo. Medjutim, mahom je u pitanju izvoz  programer sata, što znači da proizvod nije sprski. Ako proizvod nije naš onda ni višak vrednosti, ni porez nisu naši, ni svojina , ni patent, ni nalsedje, ni iskustvo, ni društvena korist. Gotovo sve strane komapnije ovde nastupaju sa outsourcing pozicija. To znači da se rade poslovi koji nisu veliki  organizacioni, inovativni, a baš ni tehnološki izazov. Tj. radi se samo ona vrsta poslova koja može da se izmesti iz vrha firme i koja nije u direknoj vezi sa top menadžmentom, tako da se na naše tržište ne prenose svetska iskusva, ideje trendovi... Takave kompanije sada imaju i subvencije i beneficije od strane države. Ne napadam tu odluku već je konstatujem. Međutim, sa takvim stavom države domaće IT kompanije su vrlo nezadovoljne jer su strani konkurenti u povlašćenom položaju, a osnovni javno proklamovani cilj  novo-zapošljavanje mladih nije ispunjen. Prema svim ozbiljnim istraživanjima u takvim kompanijama se zapošljavaju već obučeni kadrovi, koji su obuku stekli u domaćim kompanijama. Čak šta više, time se IT kompanijama u domaćem vlasništvu ne isplati zaposljavanje novih radnika jer je izvesno da će takav kadar čim postane visokoproduktivan da pređe kod stanaca koji su trenutno u situaciji da ponude bolju platu. Da paradoks bude veći razlog za bolje plate su i beneficije države. Takodje, strane kompanije imaju bolji pristup globalnom tržištu koji je bolji platiša i umesto da se domaćim IT kompanijama pomogne u osvajanju globalnog tržišta, ovim se  ubijaju domaće kompanije koje još uvek domaćim firmama i domaćim institucijama nude jeftinije usluge. Samim tim, vrlo brzo, doći će do velikog poskupljenja softverskih usluga na domaćem tržištu. Tu cenu ćemo svi zajedno plaćati. Iz prve ruke,  imam dostupnu informaciju da je na tenderu u jednoj od najvećih domaćih firmi pobedio domaći softver koji je više od 6 puta bio jeftiniji od sledećeg stranog, a za istu uslugu. Više nisu procenti u pitanju. Prozivod koji srpski programer napravi za srpko tržište biće nekoliko puta skuplji jer se strana kompanija pojavila kao organizator celog biznisa. Takodje strane kompanije ovako vrlo brzo dolaze do kontakta sa kvalitetnim kadrom što direktno utiče na "odliv mozgova".

Kod nas su jedini svetli primeri naši ljudi po belom svetu koji su u raznim strukama na takvim pozicijama i raspolažu takvim informacijama pa pokreću spotveni IT biznis u Srbiji . Ovi primeri nisu pojdinačni, medjutim njihove kompanije su zatvoreni sistemi, služe jednom projektu, i država nema  nikave koristi od toga.

"Rumunski scenario"/  Razlog za optimizam .   Zahvaljujući nizu okolnosti u Rumuniji je IT napravio veliki uspeh kada su pre više od deset godina počeli da rade ovo što sada mi nameravamo. Na ruku im je išla situaciju u Ukrajni povlačenje nekih krupnih igača iz Indije i Pakistana. Uspeli su da naprave dobro obrazovanje,  organizaciju biznis, a i da znatno podignu plate. Prema ozboljnim sajtovima koji analiziraju plate programera u Rumuniji je prosečna bruto plata programera sa više od 5 godina iskustva preko 3500Eura. Ono što je iznenađujuće je da u procentima imaju od Nemaca više programera koji zaradjuju preko 6000Eur bruto. Objašnjenje zvuči još moćnije - uspeli su da komletnu tehnologiju prevuku u Rumuniju, tako da se ne bave samo outsourcing-om što je stvarno za poštovanje . Tj. ne bave se samo molerskim IT poslovima već nude sistem  ključ u ruke -od projetovanja,  zidanja , pa do fasade i uredjenja dvorišta. 

Pesimizam - da li ćemo mi imati toliko sreće i dobrih okolnosti kao oni veliko je pitanje. Imamo i nepovoljnu situaciju na fakultetima gde su plate znatno manje nego u privredi što verovatno dovodi ili će sigurno dovesti do odlaska kvalitetnih predavača,  pa je pitanje kakav je transfer znanja. Sa druge strane pojavljuju se uspešne privatne IT škole koje  za godinu dana obuke nude ulaznicu u IT svet  gde je startna plata znatno veća od državnog proseka , a  dalje napredovanje zavisi isključivo od ličnog angažovanja.

Ovo su bila moja iskustva. Svestan sam da ima i drugih i drugačijih i ovo je upravo pokušaj da se pokrene esnafsku razmenu iskustva kako bi nam svima slika bila  bolja. Pogotovo što to može lako da bude širi interes

Moj konkretan predlog:  

Učesnici - Grad Čačak, Fakultet tehničkih nauka u Čačku, Udruženje domaćih IT kompanija, privatne IT škole i iskusni predavači. Mislim da svi imaju potrebne resurse da se priča pokrene.

Cilj - Svako treba da ima svoj interes koji je lako prepoznatljiv. Za grad je interes da ima veliki broj viskokotehnoloških obučenih kadrova. Ne samo zbog poreza i doprinos na plate već i uticaja na demografiju i i uticaj na kultirne i sportske manifesrtacije i sve one usluge što grad čini gradom. Tu je i pokretanja soptvenih ideja i biznisa kao i poreza na takve dobiti. Fakultet koji je usko povezan sa privredom je jasno prepoznatljiv interes. Domaće kompanije dobijaju stručnu radnu snagu koja će  se isplati , a u modelu koji obezbedjuje da neće praviti kadar za strane- konkurentske firme. Zajednica ima mogućnost da dodje do jeftinog ili besplatnog obrazovanja i iskustva i zatim da bude u struci gde se posao lako pronalazi. 

Prvi korak je uz pomoć grada i IT kompanija organizovati tranfer znanja i tehnologija raznim predavanjima ,obukama i projektima. Privući  ljude , ne samo mlade već i one koji žele da se prekvalifikuju, koji su spremni, a i sposobni da dodju do takvog znanja o trošku drugih prema kojima bi se odužili svojim radom, a gde bi dalje sticali znanje. Naravno, svestan sam da svako ima pravo da svoje znanje dobro unovči i u slučaju pronalaska dobro plaćenog posla takvom kadru ne bi bio teret da plati svoje stečeno obrazvanje koj mu je to omogućilo. U slučaju pokretanja sopstvenog biznisa u Čačku da grad kroz razne beneficije to nadoknadi i takvom kadru i firmi koja je takav potencijal napravila.

Na početku takav bi kadar bio manje stručno profilisan dok fakultet po uzoru na Novosadski  ne bi organizovao svoja predavanja prema zahtevima poslodavaca.

Zaključak - najbolji scenario bi bio kada bi Čačak  bio  pouzdan partner domaćim IT kompanijama koje bi imale domaći proizvod i u kome bi čačani na početku učestvovali, a kasnije bili sposobni da pokriju ceo tehnološki porces. Tj nabolja iskustva iz Novog Sada i Rumunije primeniti na domaće IT kompanije. Beneficije namenjene strancima dati domaćim firmama kao šansu da nam se to svima isplati. Siguran sam da svi zainteresovani pojedinačno već razmišlja u ovom pravcu samo je potreban širi i jasan dogovor. Najgori scenario je teže zamislito od ovoga kako je sada.

Унутрашњи дијалог - Косово може да спаси Србију, а не да буде терет

Постоје грађани Србије  које Косово не занима, предали би га  и то је у реду, али постоје и они који би да га бране. Ови први нису тема, а код ових других је потребно да ту солидарност и државотворност конкретизујемо, јер је родољубље намерно постало излизано како би предаја изгледала неминовна.

Већ дуже време нам се намеће колективна одговорност, па и  по питању Косова. Представља нам се као терет и као већ изгубљено, али се истовремено тражи и наша прећутна сагласност. Међутим, има нас који не пристајемо на то. Да би избегли колективну неодговорност питање Косова треба да буде  лично и конкретно.  Па,  ако будемо у мањини барем остаје  могућност да кажемо да у  издаји нисмо лично учествовали. Неко због Лазареве клетве, неко због права, неко због истинољубља, неко због морала...

Ево предлога како ми да помогнемо нама.

Треба нам доказ да смо озбиљни, а  како се у модерно време све новцем мери почео бих од тога. Учествовали би колико ко може, а као доказ да смо све покушали. Потребна нам установа од поверења , а која би била у стању да тај новац усмери у праве ствари. Пре свега у војску како би наша мировна политика имала смисла. Овако, када позивамо на мир , без војске то изгледа као предаја, па се тиме само соколе безобзирници. Ту установу би водили часни и осведочено поштени људи који би били под контролом нас који тај новац и дајемо. Нпр. неко од владика СПЦ , неки официри са Кошара, неки познат спортиста, Матија Бећковић , Емир Кустурица,  Коста Чавошки, Мило Ломпар... пре свега они који нису учествовали у власти ни једног од  досадашњих режима.  Ваљда још увек имамо поштених јавних личности. То би били они људи који нису ни једном изашли са причом да је Косово већ предато и нису се компромитовали по том питању.

Ми сви остали би уплаћивали новац по одређеном кључу (који ћу касније објаснити). Ток новца би био јаван и транспарентан и свака проневера по том питању би се третирала као велеиздаја и за те потребе бих увео смртну казну као доказ да смо смртно озбиљни.

Ево предлога како би се одређивао начин ко и колико даје за заједничку ствар.

Прво се мора водити рачуна да нису сви у могућности да дају једнако, а полазили би од тога ко су били победници транзиције у којој смо губили позиције око Косова.

1. порез на луксуз - Угоститељске радње би наплаћивале 15% на своје рачуне. Тиме не би имало смисла оптуживати кафанске људе да су друштвено неодговорни када 15% дају на свако попијено пиће. Наравно сви би инсистирали на фискалном рачуну јер онај угоститељ који га не даје директно учествује у рушењу суверенитета земље. То исто би важило и за све остале услуге где иначе не добијамо рачуне -  Салони за лепоту, Козметичари, Фризери, аутомеханичари, ... затим  туристички аранжмани у иностранству.  Знам да сваки тур-оператер који није издао рачун нешто мути и сада бих имао слободу да му за све то тражим рачун. Ма то би се подразумевало. Затим на свако нови путнички аута на износ преко 10000ЕУРа би се платио порез. Онај ко вози џипа сада би могао то да ради са пуним уважавањем заједнице јер је дао у просеку 10000 ЕУРа за нашу ствар. Затим продавнице гардеробе. За сваки артикл који има статус гардеробе, а кошта преко 100 ЕУРа плаћа се порез на луксуз. Порез на куповину некретнину која је преко 100000 ЕУРа ...

2. Једнократни порез на победнике транзиције. Свака породица чија имовина прелази 100000 ЕУРа би морао да је пријави овој институцији. Они који имају доказе о пореклу не би ништа плаћали до износа преко 200000 Еура. На то би се одредио порез,  а према начину који га је стекао. Ако није познат већи износ, а ако је познат мањи, а ако је био друштвено признат онда никакав. Нпр. наши олимпијци, спортисти са медаљама не би требало ништа да плате, онда власници патента и научни и награђивани културни радници  мало, а они који су радили танге-франге у овом периоду много. Не одједном, како не  би нарушили њихово пословање већ у периоду којим би они сами одредили, али периодично. Ко не пријави имовину, сматрао би се издајником и изгубио би право на наше држављанство. Допустило би се људима и то као избор. Затим порез на некретнине. Онај ко има више некретнина на сваку следећу би плаћао знатно већи порез. Ово би знатно утицало на смањење цене некретнина, а и издавања истих што је уједно и велико оптерећене на радне људе који немају имовину.

3. Порез на сиву економије. Постоје разни механизми избегавања плаћања пореза и они су веома познати. То су они послови са којима се ради у кешу, а долажење до кеша треба спречити жестоким казнама и опорезивањем. Нпр паушалци - адвокати, разне маркетиншке и консултанске агеције могу да по сваком лицу годишење ван оптицаја пореза убаце по 50000Еура. Паушалци би плаћали 15% на све приходе и то не би било оптерећење за поштене паушалце јер би сви постали равноправни. Запослени који примају плату на руке би свесно учествовали у издаји  јер новац до ког су дошли послодавци у кешу је онај на који није плаћен порез. То би подразумевало смањење дажбина што је у вези са тачком 4.

4. Порез на зараде и подигнуту добит -  на минималац се не би рачунао ни порез ни доприноси, а преко две просечне зараде би се плаћао само порез. Тј на плате преко 900000 би се плаћао овај порез па тако неко ко има 110000 би платио 3000 динара. Била би му већа нето плата него сад, али мања пензија.

Порез на плате у јавним предузећима би морао бити знатно већи на све износе преко просечне зараде у приватном сектору чиме би уједно и почело са уништавањнем партократије и фиктивног запошљавања нерадника. Од овог додатног пореза у јавним предузећима би био ослобођен свако ко инсистира на томе, али би то аутоматски значило да се отвара конкурс за то радно место и та би позиција  и плата постала јавна и свако ко испуњава те слове би мога да конкурише на то радно место и када се нови кадар оспособи претходник остаје без посла. Овог пореза би били ослобођени здравствени, културни и образовни радници спрам својих заслуга. Сви здравствени  у сваком случају, код образовних би постојала мерила успешности професора и школе по такмичењима, објављеним радова , бројем цитата ... 

5, Порез на забаву. Сви медији са националним статусом би на сваки приход у оквиру забавног програм плаћали 15% од прихода по том основу. Са правом на ослобођење спрам трошкова за културни и образовни програм.

Тврдим да се по овим основама не би само сакупио огроман новац, већ би и расподела истог била равноправнија. Такође би себи доказали да смо солидарни и да смо способни да организујемо озбиљну државу и да живимо у друштву где је свако задовољан својим доприносом заједници. Све ове мере би уједно користиле и држави  и искористили би Косово да повратимо право и суверенитет и на остатку Србије.

После овога тешко да ко може да буде родољуб на туђ рачун. Наравно, било би оних који би и ово изигравали али би у јавнсоти били познати њихови ставови и свако би им било понуђено да промене држављанство.

Ако држава ово није способна да организује, онда су и ставови државе јасни, а ми би могли на алтернативне начине да се солидаришемо. 

Ljubavnici moga teče

Imao sam sedam godina kada su osamdesetih godina XX veka bile demonstracije na Kosovu i Metohiji.

-Selimo se  i to odmah, čuo sam.

-Što, pitah.

-Danas su u Prištini opet demostrancije i pucali su na moj autobus!

-A jesu li demostracije kada se puca na autobuse?

-Ne.

-AHA, Samo se puca na tvoj autobus?

-Ne  samo na moj.

-A u koje?

-U one koje imaju BG tablice. 

-AHA, demostracije su kada se puca u BG tablice.

-Selimo se u Novu Varoš

-A što u Novu Varoš?

-Zato što sam tamo odrastao i tamo je idelano za decu.

-Ali pričao si da ti detinjstvo ni malo nije bilo idealno.

-Meni nije, ali će vama biti.

-AHA, u Novoj Varoši svaka druga generacija  ima idealno detinjstvo.

-A šta je Nova Varoš? 

-Grad.

-A što ga onda zovu Varoš?

-Pa zato što je nakad bila varošica.

-AHA, dok je bila varošica zvali su je Varoš, a sad...

-Nisu hteli da se odreknu imena.

-A, jel tamo sve novo?

-Nije. Ima pesma - gledao sam Varoš Novu , bolje da je starom zovu!

-A, što je onda zovu Nova.

-Nekad davno se zvala Palanka pa je izgorela...

-AHA, Odrekli su se svog prvog imena, a drugog nisu hteli ? Palanku damo, Varoš ne damo?

-DA.

-I sad tamo ništa nema, samo zgarišta?

-Ne,  Napravili su posle novi grad. (Kao feniks iz pepela - prim.aut.)

-A što ga nisu nazvali Nova Palanka ?

-PA, JER SU ŽELELI DA POSTANU VAROŠ.
-A Postali su grad?
-Da.

-To i nije bilo tako davno jer je još uvek nova, a  da nije izgorela bila bi stara... AHA, ako hoćeš nešto novo onda staro mora da zapališ?

Nekako smo se spakovali u Vartburga i krenuli. Prespavao sam ceo put, taman da se probudim u Novoj Varoši. I ovde gužva, i velika masa ljudi svuda okolo.

-Jel velika ova Varoš?

-Nije , baš je mala.

-AHA, i ovde demonstracije?

-Nisu, samo je ponedeljak - pijačni dan.

-Šta je to pijačni dan?

-Pa to je jedan dan u sedmici kada svi ljudi dolaze da kupuju hranu.

-AHA, ovde se ljudi samo jednom u nedelji hrane. Svi ogromni i krupni , a jedu samo jednom nedeljno, koliki bi bili da jedu svaki dan?

-Jedu svaki dan, ali samo jednom idu na pijac.

-Kako im se hrana ne pokvari?

-PA, ZATO ŠTO JE OVDE UVEK HLADNO KAO U ZAMRZIVAČU!

-AHA. Ima li ovde Albanaca?

-Nema.

-Svi pričaju kao mi?

-Da, ali nisu svi kao mi.

-A kakvi su?

-Oni su Muslimani.
-AHA, Muslimani  nisu kao mi, drugačiji su.
-Ma, nisu drugačiji, isti su kao mi.

-A, jesu li isti i kao Albanci?
-Nisu. Ovde su  Šiptari Albanci.
-AHA, Šiptari nisu muslimani?

-Jesu, MA, Ovde muslimani pričaju kao mi.

-AHA, ovde muslimane mogu da  razumem. Tamo ih nisam razumeo jer su bili muslimani ali nisu pričali kao muslimani?

-Da. Eno ga tečo. Okreni glavu na stranu dok te poljubi jer tečo ponekad zna da poljubi u usta.

-Al, to rade samo mame i tate?

-Jeste, ali ovde i stariji ljudi tako rade.

-Jer se vole?

-Ne, jer se poštuju i imaju poverenje da si čist pa mogu i u usta da te poljube.

-Jel to znači da ko je god ovde čist treba da ga  poljubiš u usta?

-ZNAČI, AL SAMO AKO SI TEČA.

-AHA, a kome ću ja biti teča?

-Deci od brata tvoje žene.

-AHA, prvo treba da se oženim, pa da sačekam da njen brat dobije decu, pa onda mogu da ljubim koga hoću?

-DA.

-Obavezno moram da nađem ženu koja ima brata. Još ako on već ima decu, ne moram ništa da čekam.

-Gde si Mile, rekoše teču.

-Gde si Mile, reče tečo!

-Ja se ne zovem Mile, rekoh teči.

-Ne zovem se ni ja Mile, reče tečo.

-A što te zovu Mile?

-Zato što ja sve zovem Mile.

-AHA, Ovde se svi zovu Mile.
-Ma ne, tako mene svi zovu, jer ja sve tako zovem.

-Jel to znači da ako sve budem zvao Tarzan, da će i mene tako zvati?

-Ne znači, jer je Tarzan već zauzet.

-AHA, ne mogu dva Tarzana, imaju i pravla. Ima li džungla ovde?

-IMA. Ima i Ćita.
-Ima li Džejn?

-Znaš li ti da sam ja tvoj tetak?

-Ne, ja znam da si ti  moj tečo.

-Ovde se tečo kaže tetak.

-A, jel i ovde ima dva jezika.

-Ne, to samo važi za teče.

-AHA, samo teče pričaju drugi jezik. A jel teče mogu nas da razumeju, kao što mi možemo njih?

-Da.

Tečo me posluži bombonama. Posluži i neku drugu decu koja se tu nadjoše.

-A jesi li i njima tečo?

-Nisam, njih ne poznajem?

-A, kako smeju da uzmu bombone od nepoznatih čika.

-Nisam ja čika. Čika je Stric. Ja sam tetak, a tetak je teča.

-AHA, Ovde deca smeju od tetaka da uzmu bombonu?

-Da.

-A kako da znam da li su te čike nekom teče. Tj da li su ti stričevi nekome tetci.

-Ma, ovde smeš da uzimaš bombone od svih, samo ako nađeš nekog ko će ti ih dati.

-U pola razgovora tečo primeti nekoga i koliko ga glas nosi, zovnu

-Ljubavniče, ljubavničeee!

-Tečo ima ljubavnika? Jel se ovde ljubavnica kaže ljubavnik?

-Ne, ljubavnica je žena, ustvari nije tebi žena, nego nekom drugom, a ljubavnik je muško.

-AHA, tečo ima ženu koja je muško. Jel mi tekta muško?

-Nije. Tetka ti je žensko.

-A što tečo ovog čoveka zove ljubavniče? Što i njega ne zove Mile?

-NE ZNAM, PITAJ TEČA.

-Pozdraviše se na kretko. Ne videh da li se poljubiše u usta,  i ode ljubavnik.

-Tečo, što ovog čoveka zoveš ljubavniče?

-Nisam mogao da mu se setim imena.

-Jel to znači da imaš puno ljubavnka kad ne možeš svima da se setiš imana?

-Da.

-Ovde se prijatelji zovu ljubavnici, dobih dodatno objašnjenje.

-Jel i ja moram moje prijatelje da zovem ljubavnike?

-NEEEE.

-I za to treba da sačekam da postanem tečo?

-DA, kad postaneš tečo , radi šta hoćeš!

-AHA. Što je dobro biti tečo, tj. tetak kad živiš u Novoj Varoši.

PS.

Prenošenje priča sa koleno na koleno ima mnogo više smisla nego zapis. Možda naši pretci nisu bili nepismeni već svesni da je jezik živ i da pisano slovo nema smisla ostavljati jer danas znači jedno, a u sledećoj i u prethodhodnj genearciji sasvim drugo. Stoga su davni pripovedači imali opravdanu slobodu da u duhu novog jezika ispričaju tačnu verziju za sledeću generaciju. Mitovi i legende su orginalne verzije koje  nisu uspele da  se prilagode novom rečniku. Takođe, ostaje mogućnost da će se u Novoj Varoši ponovo pojaviti neke teče koje će imati ljubavnike i neće ih biti sramota da to javno i kažu. Ali bih ja voleo da moje teče ostanu moje teče i da se ne brkaju sa tim i takvim tečama. Takođe, da se ne brkaju ni njihovi ljubavnici  jer su iz dve različite epohe i dva različita sveta.  Neko drugi nek priča o drugim i drugačijim tečama, a ja ću sa punim poštovanjem o mojim tečama i njihovim ljubavnicima.