Моје поимање одговорности, солидарности и демократије подразумева да поштујем сва законска акта и уређење државе у којој живим, па таман је сматрао и окупираном територијом. У овом периоду ванредног стања тај осећај је само појачан, а доживљај окупације замрзнут до даљњег. Чак шта више, имам разумевање за све грешке и омашке коју су направиле владајуће структуре у несналажењу у новим околностима, ниједном нисам посумњао у добре намере кризних штабова без обзира на контрадикторности упутстава, потуно ми је оправдан страх пандемиолога, увиђам стручност медицинских радника, саосећам се са забринутошћу дела становништа, ниједном нисам учествовао у ширењу панике и непроверених информација. Све у свему један човечуљак свестан своје маленкости који нема проблем са истом и упадљиво увиђајан да на сву муку фали још само моје мишљење.
Међутим,
Све то не значи да одступам од мог права на приватност, личне и породичне слободе. Такође, моје цивилзацијски стечене верске слободе које су у оквирима признате и традиционалне црквене организације не могу да буду ствар државе нити каквих заинтересовнаих покрета ни других појединаца, па макар они били и добронамерни. Одлуку о начину упражњавања тих слобода могу да препустим само верској организацији којој припадам и молим се да донесе на исправан начин, као је то и радило вековима и миленијумима иза нас. Свако мешање других у те одлуке доживљавам као напад на себе лично, на своје телесно, душевно и духовно здравље, а такође сви притисци по том питању су по мом мишњељу искључиво злонамерни и доводе до подела, смутње и непотребних искушења.
Након увођења полицијско часа током целе недеље којим се спречава моје присуство на литургији и заједништву са другима појачава се осећај прогона који је већ неко време присутан. Док су неки тоталитарни покрети и нетолeрантни појединци исмевали начин на који се вековима причешћује верни народ то ми није ни мало сметало јер сам свестан да сви имају право на своје мишљење. Сада се томе придружује држава са својим апратима принуде, што ме чини забринутим. Док се чекање испред банака и пошта сматра разумним испред цркве је то неодговорност. Док се коришћење новчаница сматра и даље нормалним, плаћање и узимање кусура нико не доводи у питање иако је то дељење истог папира дотле је начин православне службе проблематичан. Као што је мени потпуно прихватљиво да се користе исте корпе и колица у супермаркетима, као што ми је јасно да људи и даље морају да одлазе на посао делећи исти превоз, простор, алат и материјал, тако мислим да мора постојати и разумна прихватњивост верских слобода. Тражим иста она права које имају и друге мањинске групе. На пример, као што хомсекскулаци имају правао на приватност у односима иако се неки од њих (односи) могу сматрати преносиоцима заразе. Не желим да будем ироничан па да предложим да имамо барем права као кућни љубимци па да нам се дозволи два сата на 200 метара око цркве, или да нам се ускрати уставом загарантовано право на лечење ако присуствујемо таквим скуповима, или да будемо жигосани, означени жутим тракама око руке, па после тога одведени у карантине. Довољно је увести неку меру изолације за све људе који желе да се причесте, поставити их на мањи приоритет при коришћењу здравствених капацитета јер је то ипак много мање рестиктивно од потпуне забране присутва на литургији. За себе и своју маловерност имам разних оправдања, али знам за неке моје пријатеље, нека братсва и појединце да ће им веома тешко пасти ускраћивање права на причест и тражим разумевање пре свега за њих, јер им о том концу виси сав смисао живота и нико им то право не може ускратити, а ја се не могу придружити хајци на њих позивајући се на моја права да будем здрав и незаражен и кријући се иза јавног интереса. Такви људи никако не могу бити разлог за моју забринутост, чак шта више највише се надам у њихове молитве, па ни то право ми нико не може узети.
Без обзира на ова моја мишњења једина ствар у коју сам сигуран је да ће црква надживети и ову врсту прогона, јер је и већих бивало, а свима нама који се надамо да ћемо преживети ову заразу уз дужно поштовање према свим страдалима од висура и других болети поручујем да ваља бити човек и тада кад све ово прође и ваља нам имати осећај да смо окружени људима, а не зверима, а и да други имају такав осећај за нас. Иначе, чему све ово.
Нема коментара:
Постави коментар