Образовни систем у нас нит` је образовни, нит` је систем и као такав представља дуплу негацију. У математици дупла негација даје потврдно значење, али по семантици језика којег још увек говоримо то и даље остаје негација. Овим се констатује да системско образовање у нас и не постоји, но управо његово изостајање чини окружење дивљим, а нема те дивљине без зверки са канџама.
Ни пре десетак година, када су моја деца полазила у школу, није било система, али је посотојала критична маса наставног особља који су из непознатих разлога и даље имала жељу да образује и уче децу. Под утицајем разних интеграција и колонијалног духа ови појединци су сада изузетак и не можемо се ослонити на њихове филантропске склоности. Дакле, сада децу шаљемо у школу само зато што не знамо шта да радимо са њима, нити умемо сами да им осмислимо време, а под утицајем дневно егзистанционлних проблема немамо ни времена да се бавимо са њима. Фанатично верујемо да ће неко други имати више воље да их припреми за живот. Мада, што се тиче прирпема, ту ипак морамо похвалити педагошки систем оцењивања која их одлично припрема за неправду која ће их касније пратити целог века. Неправда није саму у томе што се фаворизују они лошији, већ што се они бољи исмевају чиме из предмета социјелна интелигенција добијају недовољну оцену. Тиме формално сви бивају одликаши, а неформално само они најбољи имају комплекс магареће клупе.
Испоставило се да је узалудно од образовног система очекивати да образује дете. Можда да га научи неком занату, који је у складу са глобалним тржиштом радне снаге. Како смо већ пристали на те тржишне односе научили смо да му је врховни смисао стицање добити, а радна снага иде под трошак и по тој формули се тежи да буде што јефтинија. Ако имате среће да вам је дете генијалац, не секирај те се пуно за његову егзистенцију, јер ће га глобалне корпорације врло брзо пронаћи (између осталог захваљујући дигитализацији школских дневника) и узети под своје. Вероватно ће га одвести у неки интернат да заборави све што је од вас научио, а вама ће остати само да платите кауцију у случају да дете не жели да буде по њиховим аршинима. Тј, да би повратили дете генијалца у своје окриље мораћете да га откупите од корпорација, јер сте пре тога оберучке пристали да га киднапују у име скидања са грбаче. Они који су имали више среће да им је дете просечно биће задовољни што могу или да подигну кредит за стицање знања за технократска занимања, или праксе за неки занат, или у најчешћем случају за мотање каблова. Биће обучавани за све оне послове за шта се испостави да су роботи и вештачка интелигенција сувише скупи. У том смислу наствници ни мало не греше када свима дају добре оцене, јер ће ионако сви њихови ђаци бити занатлије. Ко ће боље финасијски проћи опет зависи од система понуде и тражње. Једно време су то била информатичка занимања, сада су то керамичари и водоинсталатери и тако у циклусима. Све се креће у правцу да ће чобани бити најплаћенији сем ако не укину стоку што је у врло блиској будућности мало вероватно, а несташица је чобанских вештина и у том смислу је боље слати дете овцама него учитељима. Када смо већ код тих ултимативних тржишних односа поставља се питање да ли ће се образовни систем укључити и у обуке за најстарији занат, ако већ и није предвиђено у пакету за дулано образовање.
Логика тржишта се може искористити и за образовање деце објашњењем да треба да развијају оне таленте где им је најмања конкуренција јер ће се по тим принципима то и највише ценити. Више се и не исплати бити преварант, јер је ту конкуранција највећа, а и успоставили су се јаки монополи. Тренутно је најмања конкуренција бити нормалан, скроман, поштен, одговран и стрпљив и сигурно долази време када ће се то добро наплатити. У том смислу је битна и веронаука да им се укаже на могућност да ће то време бити у већини случајева мало касније од оног у коме имамо способност очекивања.
Даца ће нам у школама засигурно научити да је лакше преписивати, варати и лагати; да се исплати мољакати, подмићивати и ласкати. Тако обучени ће се добро уклопити у овај систем који већ дуже време функционише по тим принципима. Ко се не буде уклопио увек може да оде у инсотранство где су већ успоставњена унапред позната правила конкуренције. Прекретница је једино у томе што је наш систам нефункциоаналан и пред урушавањем услед победе тако прокламоване селекције. Са друге стране и ови уређени западни системи су већ одустали од својих вековних принципа правне сигурности и пред изазовом су губитка доминанте колонијалне позиција одакле су и црпели ту моћ и углед. Под устиском сам две приче из сестринске Македоније (у мом случају тазбинске Македоније). Ту ми је лакше да будем објективан јер су они за разлику од нас имали среће да добију бугарске пасоше и као такви могу легалније да печалбаре по белом западном свету. Прва прича долази од једног пријатеља који је остао да живи у Македонији. Он каже да су у иностранство отишли само они који желе да лагодније живе од социјалне помоћи и то правда чињеницом да се сада може више зарадити тешким радом у Македонији него на западу где се тај тежак рад подразумева. То ми је врло убедљиво објаснио на свом примеру јер са својом породицом ради пет различитих послова од којих се не зна који је тежи и радно интезивнији. Сам каже да су му приходи неколико пута већи него од његових рођака који су се масовно иселили , а трошкови знатно мањи јер има своју кућу. Моје мишњење је да му највеће богатство лежи у три сина којима ништа није тешко. Једа од њих студира у иностранству и студирање делимично финасира радом у једном ланцу брзе хрене. Каже да му је то неколико пута лакше од оних обавеза које има кући. Друга прича долази од једног грађевинског предузетника који је још пре двадесетак година успео на западу. Изненадила ме и његова тврдња да би сада са тим истим послом у Македонији могао више да заради, али не жели да се врати у Македонију јер се привикао на ситем који је културолошки изнад балканског. Стекао сам утисак да ми у парним реченицама прича како је тамо све уређено и јасно, а у непарним да је тамо успео зато што је на време схватио да и западни човек воли мито, корупцију и да избагава порез. Такође је у парним реченицамо осуђивао екс-Ју друштво јер је склоно корупцији, а у непарним реченицама објашњавао како и сам уз помоћ новаца у Македонији купује бољи квалитет услуга везане за све државне апарте стављајући га у приватне џепове који се мењају само у зависности која је партија на власти. Ја сам се тешио тиме да су приватни џепови наших јавних институција увек исти без обзира која је партија на власти. Као да је подвојена личност која са једне стрене велича запад зато што се приказују онаквим какви нису, а срамоти се својих корена јер би нам било боље да нисмо онакви какви јесмо. Ја сам констатовао да је онда и запад на издисају чим њихови предузетници гледају како да заобиђу порезе, а он је и даље твдрио како су им институције богате и функционалне, као да им новац не долази из тог истог буџета. Из моје перспективе ситауција на западу је у чувеној фази крадуцкања Веље Илића и искуствено сам се сложио сам са собом да тај привид не може још дуго.
Ако се помиримо са реалношћу да је школа за обуку возача скупља него две године на филолошком факултету, да је технички прелгед аутомобила скупљи од систематског лекарског прегледа човека онда морамо и да преорганизујемо приоритете. Ја сам се школовао у време када за то нису била потребна никаква финасијска средства, тј. често сам се питао да ли сам послат на факултет само зато што је тако јефитније него да седим кући. Но, ситуација се променила и скоро сам слушао мог факултетски образованог пријатеља који је забринут да због висине кирија у Београду својој деци неће моћи да обезбеди школовање које су њему омогућили његови родитељи из радничке класе. Отворено пропагира код своје ћерке да не упише медицински факултет јер ће му у том случају требати новац за 6 година кирије већ да упише неки други, краћи где се нада да ће му талентована ћерка добити стипенију од стране компаније. Тиме сигуро корачамо у времена где ће за систематски лекарски преглед или бити касно или ће сви они горе поменути одликаши морати да понуде најздравији орган дијагностификован на том истом прегледу. Како и свеобухватно образовање тако и медицина сигурно корача у светлу будућност, али не за широке народне масе које су имали све петице у школама.
Као да смо се сви нашли усред ишчекивања неке жестоке револуције која ће то све да ресетује. Међутим, испоставња се да је стратегија миц по миц (step by step) већ успоставила потпуно нови систем и причајући нам како револуција једе своју децу - еволуција густира нашу.
