Успешност олимпијског циклуса се од вајкада најпрецизније мерио бројем започетих ратова и влада које су пале током завршне смотре спортиста. У том периоду је вазда било најлакше замлаћивати масе и завршавати неке своје привтне послиће. Овог пута је то свега било пар влада и пар ратних ескалација. За већи спектакл мораћемо сачекати још четири гордине и догађаје између церемонија отварања и затварање игара у Лос Анђелесу. Ипак је центар свестких збивања много западније од Париза, а и Французи су се стварно стисли ове године, кренувши од бедног смештаја и хране па до изговора који више не пију воду ни у њиховим колонијама. Понижавајуће гостопримство су правдали зеленом агендом, а јефтине кревете објашњавали борбом против традиционаног олимијског блуда. Поређења ради - сиромашна Србија ће 4 пута више инвестирати у тамо неку изложбу него богата Француска у олимпијаду. Срећом кладионице нису имали квоте за број влада које ће током олимпијаде пасти јер сам био спремна да се кладим на много више. Диктаторски и слободарски режими широм света могу да одахну и узму ваздух за следећи циклус.
Иако сам се максимално трудио да занемарим све спортске догађаје током олимпијаде ипак сам као сваки други просечни конзумент вести био изложен гомили непотребних података. Не могу да тврдим да у тој гомили није било неких правих спортских и витешких, ал` су на површину традиционално испливавале информације које немају никакве везе са спортом. Прво - каква је церемноија била, затим какве поруке шаље доминантна цивилизавија, онда отворено политичке о директној зависности броја добијених медаља и успешности економије. Простом анализом конкурентности САД и Кине испаде да су највећи транзициони губитници земље бившег Варшавског пакта и да им је судећи по броју медаља много боље било за време друга Стаљина. Ту теорију би потврдила и додатна анализа броја нуклеарних електрана у тим земљама и времена у којима су грађене.
Како су до мене стизале само површне информација са друштвених мрежа остаје да се у складу са трендовима самопрогласим експертом Олимпијских игара.
- Највише коментара на церемонију отварање дали су они који према ставовим које су заузели нису ни требали да гледају ту церемонију. Поставља се питање зар су толико глупи ако су нешто друго и очекивали и сва исмевања која су претрпели по основу сопсвене затуцаности су потпуно оправдана.
- Србија је наступила са два олимпијска савеза ( никад да не заборавимо заслуге Влада Дивца) и само пар земаља је имало такву част. Остаје збуњујуће што домаћи медији нису са више пажње испратили успехе јужне покрајне која је иначе и освојила прве медаље за нас.
- Са друге стране неких нема међу освајача медаља и то само зато што им није дозвоњено наступање, па се поставља питање легитимности табеле освојених медаља. То што то није спортски је већ у духу модерних игара.
- Међународни олимпијски комитет има проблем да утврди род такмичара, а да су при томе игре класификована према половима. Агенда родне равноправности је тиме доживела потпуни фијаско јер није било такмичења по свих 78+ категорија.
- Колико сам разумео само у једном спорту је било проблема са родним декларисањем и то само у једном правцу. Забрињавајуће је што се ни један такмичар који се изјашњава као мушкарац рођен у телу жене није пласирао на олимпјаду и требало би увести квоте по том онсову. Тј треба размислити да ли за све дисиплине увести такмиње у свих 78+ родова или само једно такмичење, али уз обавезу присуства такмичара свих родова. Поставља се и питање ретроактвног разврставања ранијих олимпијских такмичара по родовим и требало би се ангажовати по том питању. Штета што ДНК анализа не би могла бити од помоћи, јер колико сам схватио дух олимпијаде наука је закон за све осим за родове. Земље које немају учеснике у свим родовима би требало дисквалификовати.
- Наставници билогије из XX и почетка XXI века су лажно тврдили да се родови деле на основу две категорије хромозома јер се испоставило да то није довољан, а ни потребан услов за олимпијаду.
- Најавећу славу на друштвеним мрежама доживео је олимпијац који је одбио да користи професионалну опрему при пуцању из пиштоња и лежерно држао руку у џепу. Колико је то било непријатно човек који га је у финалу победио није јавно испраћено. Од његове сребрене медаље једино је јаче сијала бронзана медаља другог аматера, иначе најбољег светског кошаракаша који је се на додели медаља појави у видно расположеном стању. И док се по нету врте снимци његовох конкурената који вредно тренирају, упорно раде и деле мотивационе савете он је приказиван са чашом, а и флашом пива и у опуштеном дружењу што са људима, што са коњима. При том ни један домаћи медији није смео ни да зуцне о томе што одбија да им даје интервјуе већ га и сами величају. Спортови ће се ужелети аматера, а њих нигде бити неће!
- Таман када помислиш да је проклета Америка и злато што сја појави се и једна златна медаља вредна спомена и то само зато што је њен освајач добио признање по ком му конкуренцију за најбољег свих времене више не праве извесни Надал и Федерер већ Мајкл Џордан и Јусејн Болт. Први као представник оних који не подлежу допинг контроли, а други као потуно контролисани природни феномен. Мени (потуно небитно) је једино засметало што се Богу захваљује за победу јер сам се саосећао са његовим опонентима који би могли да верују у Бога па им у том случају једино остаје да се по тој логици питају што су изгубили благослов, а управо смо сви научили да је у поразу мерило вере.
Да закључим са локал перспективом - било је заиста мучно гледати првосрбијанце како се ложе на статистичке податке сатанистичке олимпијаде и још тужније гледати другосрбијанце који су морали да присуствују испадима спортиста који су се остварили на њиховом колективном западу, а при том не само што величају православног Бога већ и у припитом стању у присуству сопствене деце певају песме Баје Малог Книнџе који је у недостатку институција за очување колективног сећања остао једини чувар традиције. Што би се рекло у мом крају - кад` нема кише добар је и град!
