Ужас кој нас је затекао испод настрешнице новосадске станице превазилази наше способности да се саосећамо с личном патњом и очајем које пролазе најближи настрадалих. Но, ова нас ситуација тера да се запитамо о одговорности свакога од нас, како појединачно, тако и колективно.
Први утисак је да смо се оштро поделили: једни криве несрећан сплет околности, а други указују на организовани злочин. Ипак, сви су подједнако неспокојни, без обзира на то да ли су забринути за председника или због њега. Неке људе брине како је председник изгледао при обраћању, док се други необраћени плаше за своје личне изгледе.
Преовладава утисак да смо се толико саживели с општим страдањем да то више и не покреће емоције. Неки у томе виде своју шансу и појачавају осећај свеопште одговорности. Промовишу се ставови да смо сви криви, а у правном смислу, тамо где су сви криви, нико не би требало да одговара.
Искуствено се намеће закључак:
Појо вук магарца!
Али, али!
Колико год да ова народна мудрост релативизује ситуацију, ипак магарцима није баш толико свеједно. Не може ни магарац да буде толико глуп да не види да понестаје оваца за шишање, а природна је потреба вука да огладни. Вучја ћуд није баш толико питома и шта ће бити даље, нико не зна, па сада сви са зебњом чекају ко је следећи, а оваца понестаје! Побегле су или су се уортачиле са магарцима или са вуковима, што је свеједно за њихове изгледе.
Магарци су се у складу са својом традицијом излетели са констатацијом да настрешница чије је урушавање однело толике животе није била предмет реконструкције. Дакле, једино је јасно да је реконструкција непосредни узрок трагедије, и ко год је учествовао, је тиме преузео одговорност, без обзира да ли је нестручно извео радове или, још горе, ако је потрошио толике новце, а није је реконструисао. То није само непосредни узрок саме катастрофе, већ и очекивани повод за многе друге. Највише су забринути власници инвестиционих станова који се секирају за своју некретнину плаћену баснословном сумом лако стеченог новца, и то упркос ситуацији када су непосредно били упознати с каквим ликовима се упуштају у грађевински подухват. Они паметни ће кренути с продајом инвестиција, а глупљима остаје нада да више никада неће бити земљотреса.
После њих, сви редом страхују било за квалитет реновираних школа, болница, а и ево очигледне ситуације када сваки тендер постаје сумњив. Ми већ сада знамо да живимо у срединама које нису у стању да организују одлагање смећа, где је службена тајна квалитет воде коју пијемо, или ваздуха који дишемо, или где је само питање тренутка када ће се урушити неколико пута реновиран надвожњак (нпр. онај у близини машинске школе у Чачку).
Ми живимо у времену и простору где је промоција лаке зараде на рачун оних неупућених и хендикепираних достигла свој врхунац. Послодавци закидају државу, држава раднике, ђаци бију наставнике, са војском се и млакоње спрдају, монополисти отимају од сељака, а потрошачи ту исту робу плаћају најскупље на свету. Шумари су се уортачили са стругарама, полицајци са криминалцима, криминалци са извозницима, цариници са увозницима, најбољи аналитичари раде за кладионице, доктори за фармацеутске куће, а најквалитетнији технолози за дилере дроге.
Тамо где све послове дели странка на основу капацитета капиларних гласова, најбоље би било да нико не долази на посао, али и такви су се нашли да паметују. Испоставља се да су најплеменитији они запослени у јавним предузећима који не долазе на посао и не сметају ово мало преосталим радохолицима и зависницима од одговорности. Потпуно је јасно шта ће бити с народом где су судије плаћене да окрену главу. Народ који нема капацитете да се солидарише са својим сународницима, које истребљују с територије на којој миленијумима живи, више није народ и сад је дошло време наплате.
Неки би рекли да историјске околности, а неки да Бог, пред велика страдања даје време изобиља. Ми смо га провели у позајмљивању од будућности да бисмо лечили садашње колонијалне комплексе и тако понижени смо се нашли на раскрсници. Да се исповедимо једни другима, покајемо и поправимо или да наставимо истим темпом. У случају прве варијанте, нек нам је Бог у помоћи, а ако кренемо другим путем, било би најбоље да се што пре уортачимо с вуковима, имајући на уму да је ту превелика конкуренција. Док је било оваца, мудром вуку је требало што више сарадника како би имао што мање сведока својих покоља, а каква ће нова реалност бити зависи од ћуди гладнога вука. У том случају иоанко није до нас!
ПС
Сви смо/су криви!
