Све-интелигенција

На забринуто питање како ће се млади изборити са вештачком интелигенцијом, можда је најтачније одговорити реторички – а како ће се изборити без ње?

Уз то, у свету у коме се младост све чешће приписује свакоме, мора се констатовати да се ова забринутост не односи искључиво на младе. Она се тиче сваког човека.

Поред вишедеценијске помаме за младошћу, данас живимо и у времену опште помаме за AI. У мору нових термина скоро сам налетео на израз holistic intelligence, а нешто ниже и на integral intelligence, где један бивши технократа забринуто износи етичке недоумице везане за AI. Што би рекли спортски коментатори - иницијатива је прешла на другу страну! Његова ексцентрично наглашена љубав према човечанству (као таквом) упозорава на могућност манипулације страхом. Мада, могуће је да је човек заиста добронамеран, што се у ретким медијским случајевима може и догодити.

Све ме то подсети на полемику светог Николаја Велимировића и његову тезу о све-човеку, супротстављеном Ничеовом надчовеку. У овом случају, прецизније, реч је о суперчовеку - или још прецизније, о суперинтелигенцији.

Са појавом уско специјализованих AI агената многи немају проблем. Штавише, многи се и одушевљавају, нарочито они које ће та иста технологија заменити. Та историјска иронија већ је једном кулминирала у кованици да револуција једе своју децу. Срећом, данас, у времену софистициранијих технологија, рекло би се да их неће појести, већ ће их једноставно cancel-овати.

Сплетом несрећних околности, из прве руке имам увид у то шта AI аутоматизација значи у пракси. Заинтересованост за њене могућности најпре ме је одушевила способношћу да потпуно разуме дислексичара попут мене, а затим ме је лагано одвела у свакодневно коришћење агената. Одушевљење тиме како ме „разуме“ у неколико реченица, олакшање због избегнутих непотребних састанака и чињеница да могу сам да завршим посао. Све је деловало безазлено! Све док страст није постала толико опасна да сам почео да радим задатке за које нисам имао никакву припрему нити претходно искуство. И то успешно!

Своју забринутост поделио сам са професионалним контактима и издвојила су се два случаја.

Први ми је испричао један од најцењенијих домаћих програмера. У интимности сопственог prompt-а признао је да не уме да реши проблем. То је у мојој бранши донедавно био незамислив случај. Срамило га је то што у сопственом коду апликације коју је сам изградио има грешку коју може да дијагностикује, али не и да „излечи“. Планирао је да ангажује светски познатог консултанта, специјалисту искључиво за ту врсту проблема, али га је хитност натерала да се упусти у разговор са AI. Не само да је добио одговор, већ му је AI исправила грешку која му је годинама правила проблем. Све је трајало десетак сати, с тим да је девет сати потрошено да му AI објасни шта је сама урадила.

Други случај је признање једног developer-а да је исправно решио доменски проблем који уопште не познаје. Сви тестови су прошли, не само они које је писала AI, већ и они које су писали доменски експерти. Ипак, он не само храбро већ и одушевљено признаје да и даље не разуме проблем који је решио.

Коришћење уско специјализованих агената постаје толико корисно да велике корпорације већ излазе са проценама уштеда. У том смислу, Citibank наводи да су у кратком периоду коришћења AI програмери „ослободили“ око 100.000 сати рада недељно. Ко има стрпљења да чита дуге текстове, схватиће да је то у просеку два до три сата по developer-у. Другим речима - део радног времена већ сада постаје сувишно. Да ли у сатима или у људима, видеће се брзо. У већ споменутој индустријској револуцији прошло је много времена до појаве синдикалног удруживања и још мало да контролу над вођама синдиката преузму други заинтересовани актери.

Наравно, банка је искусна и то не формулише као губитак послова, већ као могућност да се људи баве другим приоритетима. Или то значи да се до сада нису бавили приоритетима, или су свесни да масовни откази отварају друго питање: коме ће уопште требати банкарске услуге?

У ком ће правцу све ово ићи тешко ми је да замислим. Мислим да је исто тако тешко и много позванијима. Сваког ко изађе у јавност са јасним решењем сматрам смутљивцем, а нарочито ако нуди готов одговор. У мојој бранши већина се понаша по инерцији, а емпиријски гледано, то је увек фаза која претходи слободном паду. Организација посла већ сада је потпуно погрешна.

Ово је први пут у историји IT-ја да за прелазак у нову фазу није потребно никакво ново знање. То значи да неће бити трошкова обука, прилагођавања, тестирања, стандардизације, усклађивања концепата и надоградњи на нове верзије које нас уче да старе нису биле добре. Мењају се и процеси обуке, запошљавања, комуникације, састанака и управљања пројектима. Највећи изазов биће то што ће се производити много брже него што човек може да провери да ли му одговара.

Можда је највећи проблем управо то што ће developer-и испоручивати оно што је и тражено. Програмери су увек били новајлије у домену и задржавали су право на грешку, а из грешака су се рађале нове идеје. Где је све савршено, нема потребе за новим идејама. Отуда и мит о програмерима као генијалцима.

Брзина израде софтвера и његове контроле квалитета ће се драстично убрзати, што ће довести или до драстичног пада цене услуга, или пак до још драстичнијег раста зараде власника IT фирми, што је увод у економске проблеме познате као дефлација и неправедна расподела богатства. Ако се испостави да један човек може да ради посао целог тима, да се комуникација сведе на неколико прецизираних питања  програмирањем ће моћи да се бави свако. Показало се да програмери, уверени у сопствену генијалност, преко 95% времена троше на репетитивне и рутинске послове и ту, искрено, нема баш много места за жаљење.

У мом случају то значи да се проценат посла који волим да радим драстично повећава. Оно што ме брине јесте ко ће у ланцу - власник капитала, његов бизнис аналитичар, консултант у мојој фирми и ја - остати без посла. Барем троје је под знаком питања. Ако консултант може преко ноћи да постане програмер, онда ћу ја морати да постанем или консултант, или бизнис аналитичар, или власник капитала. А ту се природно поставља питање: ако сам већ власник капитала, зашто бих се уопште упуштао у било какве анализе бедне свакодневице?

Прави изазов је суперинтелигенција, односно свеопшта интелигенција - унија свих уско специјализованих интелигенција. Али не проста унија. Изазов је још већи када се зна да у тој области Кинези имају највише успеха, и то, како тврде они са највећом моћи до сада, није било планирано. Ако већ данас постоје процеси који превазилазе не само интелигенцију корисника, већ и већину оних који разумеју суштину математичких моделе која стоји иза свег овога, поставља се питање шта све човеку неће бити јасно у свеопштој интелигенцији.

Прецизније – шта ће му уопште бити јасно. Кулминација долази у тренутку када једну AI тренира друга AI, а потом тренира саму себе, чиме је потреба за човеком превазиђена. Остаје нада да није превазиђен човек, већ само његова интелигенција, и да се сва филозофија не своди на производни и потрошачки процес.

То ме са страхом враћа Ничеовој тези: знање није неутрално - оно је израз воље за моћ. Моћ би тада била додељена ентитету који не може бити под контролом човека. Још опаснија је Хајдегерова теза да, када техника постане тотална, знање се замењује аутоматским управљањем. Знање не нестаје, само човек престаје да мисли. То ме напокон доводи до разумевања постмодерниста и везивања знања искључиво за индустријске успехе.

Све ме то води закључку да је знање ионако било привремена категорија, везана за индустријску револуцију, а да ови догађаји са AI означавају њен крај и почетак нове епохе. Колико ће знања бити потребно, тешко је рећи, али онај ко буде имао најбољу машину за суперинтелигенцију моћи ће лако да доведе у зависност свакога ко се у својој лењости ослони на туђе мисаоне процесе. Мада, сама нада да ће постојати више различитих машина делује наивно, јер ће у супер финалу  победити најбоља, или ће пак победити све остале ентитете, укључујући и свог тренера.

На крају, и један оптимистичан обрт: иако је AI у почетку деловала као највећа крађа интелектуалних добара, полако се појављује као посредник међу људима. Као нешто што их у интелектуалном смислу надмашује ипак се појављује на вертикали, што нас доводи до закључка да смо са технолошке пљачке прешли у теолошку. У том смислу, бар они са јаким теолошким темељима немају разлог за бригу: све је ово само још једна од пролазних фаза. Ако се и време убрзало, онда ће свакако бити и брзо пролазно. Зато би требало да се, као у случају супротстављања свечовека надчовеку, надамо победи свеинтелигенције над надинтелигенцијом, ма шта то значило. За мене је то више игра речи него разумевање шта сам хтео да кажем, али уз чврсто уверење да није богохуљење.

PS

Након седам дана коришћења професионалног налога, током којих сам искључиво постављао питања и разматрао уско стручне проблеме, AI је предложила да ми опише личност. Волео бих да видим некога са довољно јаким карактером ко би такву понуду одбио. Иако ми је понудила опис личности хороскопског нивоа, садржи неколико прецизних констатација које су ван домена моје струке. Тако ме упозорава на могуће проблеме на послу повезане са мојим типом личности и предлаже мере. Оно што ме је највише разнежило јесте савет да вишак енергије усмерим на хоби и препорука да пишем блог за узак круг људи - до чега сам, занимљиво, већ сам дошао, што ме је уверило да је баш интелигентна.

Оптужбе као исповест

Моју теорију о студентима у блокади квари познанство са некима од њих који су ових дана редовно долазили у моју кућу. Не, не, повод није био избор боје револуције, већ сломљена кошчица у стопалу моје ћерке. То што се њихово понашање не уклапа у моју теорију ни најмање ме не спречава да је изнесем, осокољен разним трабуњањима о истима.

Због немоћи да сопствене проблеме решавамо на нормалан начин, а из искуства да ни ненормални приступи нису дали позитиван исход, једина шанса је била да се појави мистериозни покрет као „сила која се изненада појављује и решава ствар“.

Они позвани били су преокупирани личним обавезама, па су изабрани постали насумично покупљени беспослени уличари. Нису баш нешто, ал’ боље немамо. У ствари, боље имамо, али имају нека преча посла, по правилу везана за буџет.

Но, да се ја вратим на моју теорију. Ако икад ово прође, а мора проћи, испоставиће се да иза целог студентског протеста стоји један шалин који у доколици отвара неколико десетина налога на мрежама. Његово је било само да повремено пружи шансу свакоме да каже шта мисли о себи. Да би оставио утисак масовности, у игру уводи термин пленум. 

Први су се навукли ови из режима и у почетним фазама једини су држали тензију. Да није било њих, тај шалин би завршио као и сваки други кловн. Шта год он предложи, ови из режима ураде брже и боље. Толико су јаки да су, као једини, остали да блокирају улицу и то ону главну. Организовани су професионално, па имају и мобилну инфраструктуру, препознатљиву по TOI-TOI тоалетима.

Ја претпостављам да ће ових дана онлајн предати захтев за легализацију објекта, јер је сам тренутак доношења таквог закона индикативан. Тиме би постали већи шалини  и од самог шалина - Шалини који само жела да се шале, на пример.

Одмах иза њих су се офирале опозиционе странке. Њихов професионални бизнис контролисаног удара без последица по режим осетио се уздрман. Испоставило се да није једноставно бити и контролисан и противан. Изабрали су судбину да иду у пакету са режимом, јер је све остало носило већи ризик за тренутне приходе по том основу.

Дуже од њих се држао невладин сектор. Ушушкан у страним донацијама, као ексклузивни заступник интереса оних који могу највише да плате, требало им је дуго да уоче да више нису ексклузивни и да им пада тржишна вредност. Тек у задњих пар месеци отвореније наступају против студената, ма ко то они били.

Најдуже је требало салонским интелектуалцима. Након што су кафански националисти разоткрили своје квази-позиције, салонски интелектуалци су нам дуго били једина нада. Но и они су на почетку заузели пасиван положај, тврдећи да су неутрални. Били су превише уплашени за свој положај неутралности, жалећи се да их сви редом нападају за оно што су сами хтели да буду. Плашљиво су заступали свој јуначки став. Прво су се стидљиво правдали, па срамили, па бранили, а онда су кренули и у отворену кампању неутралности, називајући будалом свакога ко није неутралан.

Тек одскора скупљају храброст да отворено прозову студенте. Њима увек треба најдужи увод. На почетку пасус против власти, што им онда до краја текста даје слободу да оплету по студентима. Они су доказали да се човек може поштено избламирати, а при томе све тачно рећи. Ако се аналитички прочитају њихови текстови, то је у ствари исповест о сопственом ћутању. Сваки пут кад прозову студенте за неозбиљност, у ствари сами испадну смешни, у откровењу сопствене неспособности да понуде алтернативу ономе што исмевају.

А овај шалин, као шалин - „само ћути и гледа“.

Сад кад су се сви офирали, остаје да видимо шта је окупациона комисија решила да уради са нашом судбином. А може им се шта им год прохте, сем ако се још шалина не удруже око овог шалина, па се тако смешни не позову на свој став. Не би то био први пут да су неозбиљни победили озбиљне, али поставља се питање на коју се силу уздају: на оне западне које формално заступа Шутановац или на левље које заступа Вулин. То је, ваљда, сваком нормалном испод части да разматра.

Захваљујући једном анонимном шалину, бићемо принуђени на једини прави пут, а то је да се уздамо у вишу силу и у своје шалинске снаге.

Срећом, све ово је праћено и глобалним колапсима, тако да ће наш очекивани колапс бити само један у низу, и могло би се рећи да спадамо у групу оних народа који су најдуже спремани за колапс. Но, по свој прилици, оно што ће режим изненадити свакако није колапс државе,  то су једино организовано и систематично припремали. Изненадиће их лични колапс, јер ако највећи глобални криминалци уведу приватне санкције нашим домаћим највећим криминалцима, поставља се питање где сакрити плен. Тренутна спољна политика је кулминирала у речима популарног народног текстописца — „ни на исток, ни на запад“.

Према истраживањима, напаћеном народу највећа сатисфакција је пленидба имовине локалним кабадахијама. Неправда је толико кулминирала да се уопште не поставља питање ко треба да плени, а по правилу, у таквим пљачкашким сценаријима најбоље се сналази западна традиционална јавна школа, подржана западним тајним службама. Кад санкције буду објављене,  а биће у наредних пар месеци, видећемо колико високо су ишли. Ако буду ишли превисоко, онда ће високо позиционирани домаћи мафијаши морати да се наплате од ниже рангираних, ако им буду доступни, и тад креће права револуција.

А шалин, ко шалин "само ћути и гледа".

Можда тај шалин схвати да је претерао, али ће до тада многи бити намирени и сви ће тврдити да су већ од почетка били уз шалина. Интернет памти дуго, али то не мења перцепцију људске  меморије. Опет ће се све ово завртети у круг.

П.С.

Ремек-дело „Како сам победио револуцију“ може настати у пензији, у затвору или у прогону, али је најмање спорно у установи где је победа питање личне интерпретације, коју је надлежни лакар пилулама исконтролисао. Све супротно томе већ је митологија, а од мита се давно одустало. Бестселер није спорaн, остаје само питање жанра.