Да је AI озбиљна револуција схватићемо тек онда када почне да „једе своју децу“. Ако је веровати главним актерима, тај тренутак је близу. Илон Маск помиње период од неколико месеци до првих укидања, најпре међу програмерима. За њима, реално, нема ко да пусти сузу. Социјални ризик је минималан. Нема масовних протеста, нема великих тензија. Ако већ треба тестирати границе система, програмери су најбезбеднија категорија.
Без обзира на то да ли су ова предвиђања реална или маркетиншки инструмент, једно је извесно: у току је систематска кампања обарања цена IT професионалаца. Истовремено, у току је и обарање цена IT услуга. Дампинг је очигледан. Ко може да преживи тај процес? Управо они који га најгласније најављују!
Стара школа каже: онај ко уведе хаос, на крају излази са решењем које масе прихвате као спас.
Много већи проблем имају фирме које живе од посредништва. LLM модели су до сада показали највећи успех у две области: симулирању дијалога и укидању посредника. Управо ту лежи суштина промене.
Као првокласни дислексичар, фасциниран сам способношћу AI да разуме моје промптове. Припадам категорији која неретко није у стању да прочита сопствену поруку после неколико минута, а сада имам саговорника који се никада не буни, који све разуме, па и када не разуме. Убеђен сам да је LLM модел дело неког дислексичара, јер никада до сада нисам имао бољег саговорника, а да при томе и не рачунам колико уме да се подвуче мојој сујети.
То отвара непријатну тезу: велики део критике AI халуцинација заправо је последица неспособности човека да прецизно формулише проблем. Како је говорио Војо Станић: разговор се увек води на нивоу глупљег. Исто важи и за промпт.
Брзина добијања тражене информација укида привилегије засноване на приступу знању. Позиције које су почивале на ексклузивности информација губе основу. AI већ сада има капацитет да организује бизнис боље од врхунског предузетника. Већ сада постоје платформе где AI агенти* рентирају људе (https://rentahuman.ai) да обаве послове који су за машине економски неисплативи. Будућност људског рада своди се на оно што је за роботе прескупо.
Ако посредничку мрежу потпуно уклонимо, остају физички извршиоци и AI агенти* који их ангажују. Неколико компанија контролисаће већину агената*. Трка је ултимативна - ко први, тај узима све. Неколико из САД, неколико из Кине. Остали нису ни ушли у ту трку.
Парадоксално, нада система лежи у потрошачком капацитету човека. Ако људи не буду зарађивали, неће имати шта да троше. А систем који конзумира огромне количине енергије не може се сам одржавати без реалне потрошње. Зато идеје о универзалном основном дохотку више не звуче утопистички.
Можда смо ми, који смо из прве руке преживели комунизам, транзиције и разне идеолошке експерименте, а и даље преживљавамо најбаналније облике корупције под присилом евроатлантских интеграција, братске љубави и челичног партнерства, склони цинизму. Све нам то звучи познато и помало наивно. Али овога пута процес није локалан - ово је глобална трка и, срећом, сада нас нико ништа не пита.
Свака велика промена најпре се осети на личној кожи, у сопственом радном дану и у сопственом темпу. Ту теорија престаје, а почиње искуство. Прошао сам фазу ентузијазма. Неколико месеци радио сам по 15 сати дневно, избацујући функционалности брзином која раније није била могућа. Пребројао сам линије кода које смо AI и ја написали. У једном тренутку постао сам свестан да сам, практично, елиминисао потребу за ангажовањем пет јуниор и два mid-level програмера. Тада се пробудила синдикална свест.
Почео сам да пратим теорије завере о AI како бих се „вратио у нормалу“. Пошто је и сама нормала изгубила референтни систем за мерење, одлучио сам да непарним данима будем промотер, а парним опонент AI-а. Зато сам овај текст и писао у прелазу између два дана.
У жељи да избегнем последице подвојене личности, покушао сам да пронађем оно што је заједнички именитељ обе крајности и, наравно, поново ангажовао AI. Ако и ви кренете тим путем и питате свог личног AI агента* које су речи почеле најчешће да се користе од појаве масовног AI таласа, врло високо на листи ће се појавити термин singularity.
Сам термин је индикативан.
Ако затражите стручно објашњење на српском, добићете дефиницију у стилу: „преломна тачка“. Међутим, они који се темом баве дубље знају да термин носи и друга значења - јединственост, посебност, изузетност, усмереност ка једном ентитету, једној тачки моћи!
Иако сам ја конкретно ближи ставовима оних који тврде да је AI ударио у плафон, ипак пратим наратив, а и токови новца могу да открију шта се дешава. И једно и друго говоре да плафона нема. Односно, лествица плафона се повећава константним тренинзима. Експерти из сваке области бесомучно тренирају машине, све у нади да ће се постићи генерална вештачка интелигенција која уме да интегрише све доступне агенте* (и људе?).
Tржиште је тренутно преоптерећено AI агентима* који делују као да служе само за прелазни период. Сви ти агенти* раде послове као да ни сами не верују да ће преживети тренутак прелома. Нуде се решења онима који још верују да њихови корисници не знају за AI.
Маркетинг тих решења је готово комичан. На пример: „AI вам помаже да научите страни језик.“ Али, ако већ може у реалном времену да преноси боју гласа, интонацију и превод на други језик, зашто бих га уопште и учио?
Или се нуде агенти* за књиговодствене агенције, као да корисници њихових услуга никада нису чули за AI. Ако је прича о AI тачна, онда неће бити потребне ни књиговодствене агенције, ни правници, ни тумачи, ни разне врсте лиценцирања.
Нуди вам се могућност да самостално направите сајт, а при томе се испоставља да сe сајтове све мање користи, јер се, (ето) преко промпта и гласа може добити све што вас занима. Ако је све ово тачно, неће вам требати ни тастатура, а камоли сајт.
Само је питање тренутка када сајтови више неће бити овако статични и исти за све, већ ћете моћи да направите да изгледају онако како се понаособ сваком посетиоцу највише допадају. А до тада ће вам AI генерисати те застареле сајтове који никоме више нису потребни.
То открива занимљиву позадину: као да ни сами творци AI агената* не верују у оно што говоре. А опет, ако не верују, зашто се улажу огромна средства у инфраструктуру? И то нису класични дата центри, већ суштински суперкомпјутери.
Говоримо о инвестицијама од преко хиљаду милијарди долара, само на територији САД, у периоду краћем од двадесетак месеци. Сви журе, као да победник узима све.
Поставља се питање: шта то победник намерава да освоји? Чему толика журба?
Теоретичари завере, бар за сада, једини систематски упозоравају да се енергетски, па и водни ресурси, концентришу око ове теме. Можда нису у праву. Можда претерују. Али када је реч о неким другим фајловима, показало се да критичка мисао има оправдање, чак и онда када се банализује под етикетом „завереништва“.
Знам да су људи ограничени, али тачно је да многи тога нису свесни и у том незнању пробијају своје границе и имам утисак да је глупо упуштати се у предвиђања. Превише је и то што сам забринут, али знам да без мог пристанка нема предаје.
За крај бих да дам пророчанство по узору на она из Делфија, па сам замолио AI да ми нешто тако напише. Али то можете и сами, а AI ће вам ионако дати одговор који вам највише подилази и ту нема смисла такмичити се.
ПС
Почетком миленијума, када су ми замерали традиционални приступ животу и убеђивали ме у новотарије, одговарао сам да сам спреман да прихватим новине, али да ми је конкретно та нуђена ствар застарела „тако XX век“. Касније сам само померао годину. Током короне говорио сам: „То је тако 2015.“, алудирајући да је већ превазиђен концепт.
Недавно сам прочитао реченицу (https://steve-yegge.medium.com/the-ai-vampire-eda6e4f07163): „I know some of you are holding on to old September/October-ish beliefs about this.“
Од тада, када неко износи аргументе у корист ултимативног напретка, „убијем“ га констатацијом: „То је тако септембар/октобар 2025.“