Može li HIP HOP da spasi srpsko selo

Kao dobra osnova za jeftinu radničku snagu uvek je bila jeftina seljačka snaga. Dakle, seljaci se uvek imaju dati ložiti jer su sami tražili da budu na dnu lanca ishrane. Tako sam doživljavao i seoski turizam. Kao, sve je u redu, samo su naši seljaci glupi, pa ne umeju (kao tuđi seljaci) da uzmu lovu od turista. Time je sva krivica na seljacima, Bio sam u zabludi kada sam mislio  da od seoskog turizma možemo da uzmemo samo delić od onoga da srpski seljak radi svoj posao i da je  svoj na svome. Onda mi deca rekoše da u srpskom  selu Samaile ima bazen koji bi oni rado da posete. Na licu mesta seoskog turzma - više od hiljadu ljudi platilo ulaznicu od oko 3 eura i ja shvatih (iz prve) da je isplativije betonirati plodnu šumadijsku njivu u parking i iskopati par rupa i betonirati u bazen. Trava pokošena kao nigde u celom selu i umesto stoke sasvim prikladno planduju ljudi. Odličan koncept. Dnevni prihod je jednak godišnjem prihodu prosečnog radnika -  dakle 5 godina bi seljaku trebao da guli ovu obradivu njivu za ono što betoniranjem dobi za jedan dan. Odličan biznis model, samo još da je investitor strani.

Osim plodne njive na seoski deo od turizma me podseti prisustvo obližnje štale, koja je tu (izgleda) podignuta u čast autentičnom srpskom inatu.  Taman se ponadah da će biti i sve ostalo biti autentično. Osim vonja biće tu šajkača, neki rumeni brka koji ponavlja "bre" kroz nos, puno psuje, uz poželjo pominjanje Boga  i svih svetaca, neki sudski proces oko međe, i naravno sve što se da smatrati zatucanim i neizbežna baka koja nikako da se očešlja. Kad, ono, sa moderno ozvučenog razglasa se ču neka HIP HOP melodija. Opa, pomislih - Ariana Grande lično!  Međutim, obradovah se srpskim rečima pesme. Opa, pomislih baš smo urbana nacija! Moja sreća srpskim rečima je trajala sve dok te iste reči nisam povezao u rečenicu" Malo viski, malo koka koka". Na moju primetnu  nevericu ponoviše iste onoliko puta sve dok se svi prisutni ne uveriše u moje sposobnosti da ispravno razumem tekst. Ja sam (naivno) verovao da postoji neki zakon kojim je ovo regulisano, ali sa druge strane se setih  i zakona kojim su regulisani roditelji, pa odustadoh (od svojih nekada - po starim zakonima  obaveza). Dakle, nisam ti ja od onih koji bi  čak i sopstvenoj deci nametali stavove i ukuse. Tada reči pesme ponovih javno i na sav glas u svojoj izvedbi onako i onoliko puta sve dok mi deca ne rekoše - "Daj, tata ne brukaj nas!"  Misija uspela i odvratnost mog izvodjenja će uvek biti povezivana sa ovakvim rečima  i pozivom deci da konzumiranje narkotika. -Ako ćale voli ovako nešto to nije za nas- je jedini koncept sa kojim trenutno raspolažem. U sebi uzeh raditi remiks prikladan za seoski turizam  - malo pile, malo pevac, mala koka - al i meni posta odvratno. Naravno, mobilni u ruke, jer što smo uopšte imali dolaziti na bazen. Svi pregledi izvođača milionski i uzevši procenat tržišta zaključih da je uspeh znatno veći od uspeha Ariane Grande ,  a možda i od Luize Čikoni lično. Ono što je meni najteže palo je ugroženost pozicije do sad meni najomiljenijeg svetskog brenda Buba Radojke Mare Adžić Dare. Sabrah se - Ipak će  Dara za mene zauvek ostati mera uspeha modernih brednodova. Elem, kada sam kod nekog čuo da se hvali svojim poslovnim uspehom ja sam to uvek računao u jedinicama mere upseha  "Dare" , po onoj narodnoj - "prevršila Dara meru" ili po remiksu narodne " našla Dara svoju meru".
Tako će ostati, a HIP HOPu želim mnogo uspeha u seoskom turizmu i podizanju domaćeg BDPa.

Real-ekonomija, iluzija-muzej, godina srednjih- kriza

"Tata možemo li u muzej?"

Kada sam to čuo niko srećniji od mene. Počeh da objašnjavam da muzej nije radio godinama, da je to za jednu veliku naciju kao što je naša bilo sramota, ali eto napokon njihova želja da ga posete govori o pravim prioritetima, kontinuitetu razlikovanja od životinja i kulturnom identitetu kao najbitnijoj stvari u životu svakog pojedinca pa i deteta. Pričao bih ja još ko zna kolko, ali mi pomen reči iluzija razbi sve iluzije!

"Kakav, bre muzej iluzija, jeste li vi normalni?"

Deca se pozvaše na najveći auteritet u našoj porodici, naravno ne na njihovu majku, već na moju ženu i uputismo se u svet iluzionista koji me je nestrpljivo čekao, eto, više od 4 decenije.

Red napolju, čeka se vrlo disciplinovano. Prvo što mi je palo na pamet gde je ova disciplina u drugim redovnim redovima - aha eto iluzije. Bravo! - pomislih. Kada mi rekoše koliko košta ulaznica pomislio sam da ću unutra videti sva čuda moderene tehnike i  Koperfilda lično. Nakon obilaska postavke jedini utisak je bio da je Koperfild (lično) vlasnik biznisa. Kako je u ceo biznis uključen samo blagajnik i postavka skinuta pre par godina sa interneta htedoh naći (lično) vlasnika ove ideje i da mu čestitam na real ekonomiji. Prvo sam se ljutio na internet kako je ubio svu draž, jer više ništa ne izgleda zanimljivo, a onda - oko sebe videh samo zadovoljne ljude, pa kao i uvek zaključih da je (kao i uvek) problem do mene. Naravno, postavka sada nije bitna i počeh da posmatram sreću drugih ljudi ne bih li je i ja napokon naučio konzumirati. Ma kakvi -  sve obrnuto. Što duže gledam to sam nervozniji, nezadovoljniji. Ništa meni nije jasno. Na jednoj postavci treba da se slika barem dvoje i to sa određene tačke kako bi se napravio efekat da jedno od njih drži stolicu, a ostali sede u toj stolici i izgledaju vrlo sitno u odnosu na ovog prvog. Posmatram ljude. Ljudi slikaju, ali po mojoj statistici vrlo veliki procenat slika ili samo jednu osobu ili sa pogrešnog mesta tako da nema te iluzije. Čemu slika, počeh se nervirati. Neizdrž me natera da jednom prijatnom paru sa detetom objasnim o čemu je reč. Obično u ovakvim situacijama onaj nametljivac  sa strane dobija (i treba da dobija) po nosu, ali u muzeju iluzija to se završava na obostrano zadovoljstvo.  Slikah ih, kad najednom počeše i drugi da prilaze. Očito je ovom biznis modelu nedostajao kustos i ja se prihvatih te uloge, čisto radi real ekonomije. Kad odjednom  - "startova me" neka vrlo naočita obožavatelja muzejskih postavki ( ponadah se i tajna obožavateljka kustosa muzeja). Aha - eto napokon iluzije, dobih i ja moju iluziju i to za sve pare. Ovakvo ljubipitljivu i dvosmislenu razmenu odgovora za pitanje nikad ne bih dobio u realnom muzeju, ma ni u relanom svetu.

Izađosmo u realni svet, ispred i dalje veliki red. Htedoh da se disciplinovnim članovima istog obratim prigodnim govorom - Zahvalite se vi onoj zgodnoj, inače bih vas sve sada ovcama nazvao, ali (zaključih) možda ipak svako od njih i dobije svoju iluziju. Ako je mogao namćor kao ja - sve je moguće. Ali ako i ne dobiju vredeo je ovaj biznis - ako ništa barem za njegovog vlasnika i za moje srednje godine.